Zlatousti: Sveti Ignjatije i Petar kao gospodar sveta
Sledeći tekst je preuzet iz Besede o svetom Ignjatiju svetog Jovana Zlatoustog. Sav naglasak je moj.
4. Govoriću i o četvrtom vencu, koji nam proističe iz ovog episkopstva. A šta je to? To što mu je poveren naš rodni grad. Jer zaista je mukotrpno imati nadzor nad stotinu ljudi, pa čak i nad samo pedeset. A imati na svojim rukama tako velik grad i stanovništvo koje seže do dvesta hiljada — kolike vrline i mudrosti, mislite li, to predstavlja dokaz? Jer kao što u staranju o vojskama mudriji vojskovođe imaju na svojim rukama najuglednije i najbrojnije pukove, tako je, dosledno tome, i u staranju o gradovima. Sposobnijim upraviteljima poveravaju se veći i mnogoljudniji. I u svakom slučaju, ovaj grad je mnogo značio Bogu, kao što je i pokazao samim delima koja je učinio. Naposletku, gospodaru celoga sveta, Petru, u čije je ruke predao ključeve neba, kome je zapovedio da sve čini i sve podnosi, naložio je da ovde ostane duže vreme. Tako je u Njegovim očima naš grad bio ravan celome svetu. Ali pošto sam spomenuo Petra, uvideo sam i peti venac ispleten od njega, a to je da je ovaj čovek nasledio službu posle njega. Jer kao što onaj ko uzme veliki kamen iz temelja svakako žuri da na njegovo mesto uvede njemu ravan, da ne bi uzdrmao celu građevinu i učinio je nestabilnijom, tako je, kada je Petar trebalo da ode odavde, milost Duha uvela drugog učitelja ravnog Petru, tako da već dovršena građevina ne bi postala nestabilnija zbog beznačajnosti naslednika. Nabrojali smo, dakle, pet venaca: od važnosti službe, od dostojanstva onih koji su ga rukopoložili, od teškoće vremena, od veličine grada, od vrline onoga koji mu je predao episkopstvo. Pošto smo sve to ispleli, bilo bi umesno govoriti i o šestom, i o sedmom, i o još više njih; ali da ne bismo, provodeći sve vreme u razmatranju episkopstva, propustili pojedinosti o mučeniku, hajde da odavde pređemo na onu borbu.
Nekada se protiv Crkve rasplamsao težak rat, i kao da se najteža tiranija razlila po zemlji, svi su odvođeni sa sred trga. Ne, doduše, optuženi za išta čudovišno, nego zato što su, oslobođeni od zablude, hitali ka pobožnosti; zato što su se uzdržavali od služenja demonima, zato što su prepoznali istinitog Boga i obožavali Njegovog jedinorodnog Sina; i za ono za šta je trebalo da budu ovenčani, i da im se dive, i da budu poštovani — za to su bili kažnjavani i podnosili su bezbrojna mučenja, svi koji su prigrlili veru, a još mnogo više oni koji su imali nadzor nad crkvama. Jer đavo, budući lukav i vešt da smišlja takve zamke, očekivao je da će, ako ukloni pastire, lako moći da raspe stada. Ali Onaj koji hvata mudre u njihovom lukavstvu, želeći da mu pokaže da ljudi ne upravljaju Njegovom crkvom, nego da On sam svuda pase one koji veruju u Njega, dopustio je da tako bude, kako bi ovaj video da, kada su oni odvedeni, stvar pobožnosti nije poražena, niti je reč propovedi ugašena, nego je pre umnožena; da bi upravo tim delima naučio i sam sebe i sve one koji mu služe, da naše stvari nisu od ljudi, nego da predmet našeg učenja ima koren gore, sa nebesa; i da je Bog Onaj koji svuda vodi Crkvu, i da nije moguće da onaj ko se bori protiv Boga ikada odnese pobedu. Ali Đavo nije počinio samo ovo zlo, nego i drugo, ne manje od ovoga. Jer nije dopuštao da episkopi budu pogubljeni samo u gradovima kojima su predstojali, nego ih je odvodio u tuđu zemlju i tamo ih ubijao; a to je činio žudeći da ih uhvati lišene prijatelja i nadajući se da će ih naporom putovanja učiniti slabijima — što je, dosledno tome, učinio i sa ovim svetiteljem.
Jer ga je pozvao iz našeg grada u Rim, učinivši put dvostruko dužim, očekujući da mu potišti duh i dužinom puta i brojem dana, ne znajući da je on, imajući Isusa uza se kao saputnika i sapatnika u izgnanstvu na tako dugom putu, pre postao jači, i pružio više dokaza o sili koja je bila s njim, i u još većoj meri povezao Crkve. Jer gradovi koji su ležali na putu, stičući se sa svih strana, hrabrili su borca i ispraćali ga obilnim namirnicama, učestvujući u njegovoj borbi svojim molitvama i posredovanjima. I nemalu su utehu crpli kada su videli mučenika kako hita u smrt s tolikom spremnošću, kakva i dolikuje onome ko je pozvan u carstva koja su na nebu, i to samim delima, spremnošću i radošću tog plemenitog čoveka, da nije smrt bila ono čemu je hitao, nego neka vrsta dugog putovanja i preseljenja iz ovoga sveta, i uzlaska na nebo; i otišao je poučavajući tome u svakom gradu, i svojim rečima i svojim delima, i kao što se dogodilo u slučaju Jevreja, kada su svezali Pavla i poslali ga u Rim, i mislili da ga šalju u smrt, a slali su učitelja Jevrejima koji su tamo živeli. To se, doista, u još većoj meri dogodilo i u slučaju Ignjatija. Jer ne samo onima koji žive u Rimu, nego svim gradovima koji su ležali na putu između, izašao je kao divan učitelj, ubeđujući ih da preziru sadašnji život i da ništa ne drže do onoga što se vidi, i da zavole ono što dolazi, da gledaju ka nebu i da ne mare ni za jedan od užasa ovog sadašnjeg života.
Jer o tome i o još više od toga, svojim delima, išao je svojim putem poučavajući ih, kao sunce koje izlazi sa istoka i hita ka zapadu. Ali još sjajnije od njega, jer ono obično teče gore, donoseći materijalnu svetlost, dok je Ignjatije sijao dole, darujući dušama ljudi umnu svetlost učenja. I ona svetlost, kada zađe u zapadne krajeve, skriva se i odmah izaziva nastupanje noći. A ova je, otišavši u zapadne krajeve, tamo zasijala još sjajnije, darujući najveća dobra svima uz put. A kada je stigao u grad, i njega je poučio hrišćanskoj mudrosti. Jer zbog toga mu je Bog dopustio da tamo okonča svoj život, kako bi smrt ovog čoveka bila pouka svima koji žive u Rimu. Jer nama Božjom milošću odsad nije potreban nikakav dokaz, budući da smo ukorenjeni u veri. Ali onima koji su živeli u Rimu, budući da je tamo bilo veliko bezbožništvo, bila je potrebna veća pomoć. Zbog toga su i Petar i Pavle, i ovaj čovek posle njih, svi tamo pogubljeni — delom, doista, da bi svojom sopstvenom krvlju očistili grad koji je bio oskrnavljen krvlju idola, a delom da bi svojim delima pružili dokaz vaskrsenja raspetog Hrista, ubeđujući one koji žive u Rimu da ne bi s tolikom radošću prezreli ovaj sadašnji život kada ne bi bili čvrsto uvereni da će uzići ka raspetom Isusu i videti Ga na nebesima. Jer u stvarnosti je najveći dokaz vaskrsenja to što ubijeni Hristos posle smrti pokazuje toliku silu da ubeđuje žive ljude da preziru i otadžbinu i dom i prijatelje, i poznanike i sam život, radi ispovedanja Njega, i da umesto sadašnjih naslada izaberu i udarce i opasnosti i smrt. Jer to nisu podvizi nekog mrtvaca, niti onoga koji ostaje u grobu, nego onoga koji je vaskrsao i koji živi. Jer kako biste inače objasnili to što su, dok je bio živ, svi apostoli koji su s njim boravili postali slabiji od straha, pa su izdali svoje učitelje i pobegli i otišli; a kada je umro, ne samo Petar i Pavle, nego čak i Ignjatije, koji Ga nije ni video niti se naslađivao Njegovim društvom, pokazuju takvu revnost da polažu i sam život radi Njega?
Za dalje čitanje
Filiokve, petrovski i rimski primat
Polikarp, papa Anikit, Irinej i Vaskrs
Sveti Irinej, Sveto pismo i Crkva
Irinej o Polikarpovoj Poslanici Filipljanima
Irinej i Jovan, učenik Gospodnji
Irinej, apostolsko nasleđe i rimska katedra
JEVSEVIJE O ISTINITOJ I DREVNOJ VERI
JERONIM, TRADICIJA I APOSTOLSKO NASLEĐE