Polikarp, papa Anicet, Irinej i Uskrs

Crkveni istoričar Jevsevije zabeležio je ranu polemiku koja je nastala među vernima u vezi sa proslavljanjem Uskrsa. Neki hrišćani, poput Polikarpa, insistirali su na tome da Crkva treba da sledi primer iz jevanđelja, obeležavajući ga četrnaestog dana meseca nisana, što je datum koji Sveto pismo određuje za početak praznika Pashe. Budući da je naš Gospod bio izdan i raspet otprilike u to vreme, sasvim je razumljivo što su ti sveti ljudi vere želeli da nastave tu tradiciju. Drugi su insistirali na tome da Crkva treba da sledi običaj apostola u pogledu proslavljanja Hristovog vaskrsenja na sam dan kada je vaskrsao, a to je bila nedelja, koju su zbog toga počeli da nazivaju „Dan Gospodnji“ (Kyriake). Sva naglašavanja su moja.

Poglavlje 22. Episkopi koji su u to vreme bili dobro poznati.

Desete godine vladavine Komoda, Viktor je nasledio Eleuterija, pošto je ovaj držao episkopat trinaest godina. Iste godine, pošto je Julijan navršio svoju desetu godinu, Dimitrije je primio upravu nad parohijama u Aleksandriji. U to vreme gorepomenuti Serapion, osmi od apostola, još uvek je bio dobro poznat kao episkop crkve u Antiohiji. Teofil je predsedavao u Kesariji Palestinskoj; a Narcis, koga smo ranije pomenuli, još uvek je upravljao crkvom u Jerusalimu. Vakhil je u isto vreme bio episkop Korinta u Grčkoj, a Polikrat parohije u Efesu. Osim njih, bilo je tada, kako je verovatno, i mnoštvo drugih istaknutih ljudi. Ali naveli smo imena samo onih čija nam je ispravnost vere došla u pisanom obliku.

Poglavlje 23. Pitanje o Pashi koje se tada pokrenulo.

1. Pitanje ne male važnosti pojavilo se u to vreme. Jer parohije čitave Azije, na osnovu starije tradicije, držale su da četrnaesti dan lunarnog meseca, dan u koji je Jevrejima bilo zapoveđeno da žrtvuju jagnje, treba da se obeležava kao praznik Spasiteljeve Pashe. Bilo je stoga neophodno da tog dana okončaju svoj post, koji god dan u sedmici to bio. Ali nije bio običaj crkava u ostatku sveta da ga okončaju u to vreme, jer su držale praksu koja je, iz apostolske tradicije, prevladala do današnjeg vremena, da se post ne završava nijednog drugog dana osim na dan vaskrsenja našeg Spasitelja.

2. Sabori i skupovi episkopa održani su tim povodom, i svi su, jednodušno, kroz uzajamnu prepisku sastavili crkvenu odluku da se tajna vaskrsenja Gospodnjeg ne slavi nijednog drugog dana osim u Dan Gospodnji, i da samo tog dana obeležavamo završetak pashalnog posta. Još uvek postoji spis onih koji su tada bili sabrani u Palestini, kojima su predsedavali Teofil, episkop Kesarije, i Narcis, episkop Jerusalima. Postoji i drugi spis onih koji su se sabrali u Rimu da razmotre isto pitanje, koji nosi ime episkopa Viktora; zatim episkopa u Pontu, kojima je predsedavao Palmas kao najstariji; i parohija u Galiji čiji je episkop bio Irinej, i onih u Osroini i tamošnjim gradovima; i lično pismo Vakhila, episkopa crkve u Korintu, i mnogih drugih, koji su izrekli isto mišljenje i sud i dali isti glas.

3. A ono što je gore navedeno bila je njihova jednoglasna odluka.

Poglavlje 24. Nesaglasnost u Aziji.

1. Ali episkopi Azije, predvođeni Polikratom, odlučili su da se drže starog običaja koji im je bio predat. On sam je, u pismu koje je uputio Viktoru i rimskoj crkvi, sledećim rečima izložio tradiciju koja je do njega došla:

2. Mi obeležavamo tačan dan; niti dodajemo, niti oduzimamo. Jer i u Aziji su usnula velika svetila, koja će ponovo ustati u dan dolaska Gospodnjeg, kada on dođe sa slavom s neba i potraži sve svete. Među njima su Filip, jedan od dvanaestorice apostola, koji je usnuo u Hijerapolju; i njegove dve ostarele kćeri device, i druga kći, koja je živela u Svetom Duhu i sada počiva u Efesu**; i, štaviše, Jovan, koji je bio i** svedok i učitelj, koji je počivao na grudima Gospodnjim i koji je, budući sveštenik, nosio svešteničku pločicu.

3. On je usnuo u Efesu.

4. I Polikarp u Smirni, koji je bio episkop i mučenik; i Traseja, episkop i mučenik iz Eumenije, koji je usnuo u Smirni.

5. Zašto da pominjem episkopa i mučenika Sagarisa koji je usnuo u Laodikiji, ili blaženog Papirija, ili Melitona, evnuha koji je sav živeo u Svetom Duhu, i koji leži u Sardu, očekujući episkopat s neba, kada ustane iz mrtvih?

6. Svi oni su obeležavali četrnaesti dan Pashe prema Jevanđelju, ne odstupajući ni u čemu, nego sledeći pravilo vere. A i ja, Polikrat, najmanji od svih vas, činim prema tradiciji svojih srodnika, od kojih sam neke izbliza sledio. Jer sedmorica mojih srodnika bili su episkopi; a ja sam osmi. I moji srodnici su uvek obeležavali dan kada narod uklanja kvasac.

7. Ja, dakle, braćo, koji sam živeo šezdeset pet godina u Gospodu, i koji sam se susretao sa braćom po celom svetu, i prošao kroz svako Sveto pismo, ne plašim se zastrašujućih reči. Jer oni veći od mene rekoše: „Bogu se treba pokoravati više nego ljudima“ Dela apostolska 5:29

8. Zatim piše o svim episkopima koji su bili prisutni s njim i koji su mislili kao i on. Njegove reči glase ovako:

Mogao bih pomenuti episkope koji su bili prisutni, a koje sam sazvao na tvoju želju; njihova imena, kada bih ih napisao, činila bi veliko mnoštvo. I oni, gledajući moju malenkost, dali su svoju saglasnost za pismo, znajući da svoje sede vlasi ne nosim uzalud, nego da sam svojim životom uvek upravljao po Gospodu Isusu.

9. Nato je Viktor, koji je predsedavao crkvom u Rimu, odmah pokušao da od opšteg jedinstva odseče parohije čitave Azije, zajedno sa crkvama koje su se s njima slagale, kao heterodoksne; i pisao je pisma i proglasio svu tamošnju braću potpuno izopštenom.

10. Ali to nije bilo po volji svim episkopima. I molili su ga da razmotri ono što služi miru, i susedskom jedinstvu i ljubavi. Postoje njihove reči, koje oštro prekorevaju Viktora.

11. Među njima je bio Irinej, koji je, šaljući pisma u ime braće u Galiji kojima je predsedavao, tvrdio da tajnu vaskrsenja Gospodnjeg treba obeležavati samo u Dan Gospodnji. On prikladno opominje Viktora da ne treba da odseca čitave crkve Božje koje su držale tradiciju drevnog običaja, i posle mnogih drugih reči nastavlja ovako:

12. Jer spor nije samo oko dana, nego i oko samog načina posta. Jer neki misle da treba da poste jedan dan, drugi dva, a neki i više; neki, štaviše, računaju svoj dan kao da se sastoji od četrdeset časova dana i noći.

13. I ta raznolikost u obeležavanju nije nastala u naše vreme, nego mnogo ranije, u vreme naših predaka. Verovatno je da se nisu držali stroge tačnosti, te su tako stvorili običaj za svoje potomstvo prema sopstvenoj prostodušnosti i osobenom načinu. Pa ipak su svi oni ništa manje živeli u miru, i mi takođe živimo u miru jedni s drugima; i nesaglasnost u pogledu posta potvrđuje saglasnost u veri.

14. Ovome dodaje sledeći izveštaj, koji je prikladno da ovde umetnem:

Među njima su bili prezviteri pre Sotera, koji je predsedavao crkvom kojom ti sada upravljaš. Mislimo na Aniceta, i Pija, i Higina, i Telesfora, i Ksista. Oni ga ni sami nisu obeležavali, niti su dopuštali onima posle sebe da to čine. Pa ipak, iako ga nisu obeležavali, ništa manje nisu bili u miru sa onima koji su im dolazili iz parohija u kojima se on obeležavao; premda je to obeležavanje bilo više suprotstavljeno onima koji ga nisu obeležavali.

15. Ali niko nikada nije bio izbačen zbog tog obreda; nego su prezviteri pre tebe, koji ga nisu obeležavali, slali evharistiju onima iz drugih parohija koji su ga obeležavali.

16. A kada je blaženi Polikarp bio u Rimu u vreme Aniceta, i kada se pomalo nisu slagali oko nekih drugih stvari, odmah su načinili mir jedan s drugim, ne mareći da se prepiru oko ovog pitanja. Jer niti je Anicet mogao da ubedi Polikarpa da ne obeležava ono što je uvek obeležavao sa Jovanom, učenikom našega Gospoda, i sa ostalim apostolima sa kojima je opštio**; niti je** Polikarp mogao da ubedi Aniceta da ga obeležava, pošto je rekao da treba da sledi običaje prezvitera koji su mu prethodili.

17. Ali iako su stvari stajale ovako, zajedno su se pričestili, i Anicet je ustupio služenje evharistije u crkvi Polikarpu, očigledno kao znak poštovanja. I rastali su se jedan od drugoga u miru, a i oni koji su obeležavali i oni koji nisu, čuvali su mir čitave crkve.

18. Tako je Irinej, koji je zaista bio dobro nazvan, postao mirotvorac u ovoj stvari, podstičući i posredujući na taj način radi mira crkava. I dopisivao se o ovom spornom pitanju ne samo sa Viktorom, nego i sa većinom drugih upravitelja crkava.

Poglavlje 25. Kako su svi došli do saglasnosti u pogledu Pashe.

1. Oni u Palestini koje smo nedavno pomenuli, Narcis i Teofil, i sa njima Kasije, episkop crkve u Tiru, i Klaro iz crkve u Ptolemaidi, i oni koji su se s njima sastali, iznevši mnoge stvari u vezi sa tradicijom o Pashi koja je do njih došla u nasleđu od apostola, na kraju svog spisa dodaju ove reči:

2. Nastojte da pošaljete prepise našeg pisma svakoj crkvi, da ne bismo dali povod onima koji lako obmanjuju svoje duše. Pokazujemo vam zaista da i u Aleksandriji drže isti dan kao i mi. Jer pisma se prenose od nas njima i od njih nama, tako da na isti način i u isto vreme držimo sveti dan.

Poglavlje 26. Izvrsna dela Irineja koja su do nas došla.

Osim dela i pisama Irineja koja smo pomenuli, postoji i izvesna njegova knjiga O znanju, napisana protiv Grka, veoma sažeta i izuzetno snažna; i druga, koju je posvetio bratu Marcijanu, U dokaz apostolske propovedi; i svezak koji sadrži razne rasprave, u kojima pominje Poslanicu Jevrejima i takozvanu Premudrost Solomonovu, navodeći iz njih citate. To su dela Irineja koja su došla do našeg saznanja. (Crkvena istorija, Knjiga V)