Plodovi Sola Scriptura: krštenje vodom
U ovom tekstu citiraću katehizise i/ili ispovedanja vere luterana, anglikanaca, prezviterijanaca i baptista, da bih pokazao kako se nijedni od njih ne mogu složiti oko prirode, načina i/ili dejstava krštenja vodom. To jest: da li krštenje vodom spasava i preporađa? Da li ono donosi oproštenje greha i duhovno sjedinjenje sa Hristom, ili je tek simbol tih milosti? Treba li čoveka potpuno zaroniti/uroniti u vodu, ili se voda može poškropiti ili izliti preko njega? Treba li krštavati odojčad (pedobaptizam), ili samo one koji se kaju za svoje grehe i ispovedaju Hrista kao Gospoda (kredobaptizam)?
Cilj mi je da opovrgnem tvrdnju da Sola Scriptura i Tota Scriptura proizvode veće jedinstvo među hrišćanima time što pružaju veću jasnoću u pogledu toga koja su suštinska, temeljna učenja vere. Svaki naglasak je moj.
Sveta tajna krštenja – Luterov Mali katehizis
Kako to domaćin treba jednostavno da poučava svoje ukućane
Prvo
Šta je krštenje?
Krštenje nije prosta voda, nego je to voda obuhvaćena Božjom zapovešću i sjedinjena sa Božjom rečju.
Koja je to reč Božja?
Hristos, Gospod naš, kaže u poslednjoj glavi Mateja: „Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.“ (Matej 28:19)
Drugo
Kakve dobrobiti daje krštenje?
Ono deluje oproštenje greha, izbavlja od smrti i đavola i daje večno spasenje svima koji u to veruju, kao što reči i obećanja Božja objavljuju.
Koje su to reči i obećanja Božja?
Hristos, Gospod naš, kaže u poslednjoj glavi Marka: „Koji povjeruje i krsti se biće spasen, a koji ne vjeruje biće osuđen.“ (Marko 16:16)
Treće
Kako voda može činiti tako velike stvari?
Svakako ne voda sama, nego reč Božja u vodi i sa vodom čini to, zajedno sa verom koja se uzda u tu reč Božju u vodi. Jer bez Božje reči voda je prosta voda i nije krštenje. Ali sa rečju Božjom ona jeste krštenje, to jest voda koja daje život, bogata milošću, i kupelj novog rođenja u Svetom Duhu, kao što sveti Pavle kaže u Titu, u trećoj glavi: „Ne za djela pravedna koja mi učinismo, nego po svojoj milosti spase nas banjom novoga rođenja i obnovljenja Duhom Svetim, Kojega izli na nas obilno kroz Isusa Hrista Spasitelja našega, Da bismo, opravdani njegovom blagodaću, postali nasljednici života vječnoga kao što se nadamo. Istinita je ova riječ, i hoću da to potvrđuješ, kako bi se oni koji povjerovaše Bogu starali da prednjače u dobrim djelima. Ovo je ljudima dobro i korisno.“ (Titu 3:5–8)
Četvrto
Šta označava takvo krštavanje vodom?
Ono označava da stari Adam u nama treba svakodnevnim skrušenjem i pokajanjem da bude potopljen i da umre sa svim gresima i zlim željama, i da novi čovek treba svakodnevno da izlazi i ustaje kako bi pred Bogom živeo u pravednosti i čistoti doveka.
Gde je to napisano?
Sveti Pavle piše u šestoj glavi Rimljanima: „Tako se s njim pogrebosmo kroz krštenje u smrt, da bi, kao što Hristos ustade iz mrtvih slavom Očevom, tako i mi hodili u novom životu.“ (Rimljanima 6:4)
Veliki katehizis (krštenje dece) – Martin Luter
XIIIA.
Četvrti deo
O krštenju dece.
Ovde se javlja pitanje kojim đavo preko svojih sekti zbunjuje svet, naime, o krštenju dece: da li i deca veruju i da li se s pravom krštavaju. O tome ukratko kažemo: neka prostodušni odbace ovo pitanje iz svojih misli i prepuste ga učenima. Ali ako želiš da odgovoriš, onda odgovori ovako: --
Da je krštenje dece ugodno Hristu dovoljno je dokazano Njegovim sopstvenim delom, naime time što Bog posvećuje mnoge od onih koji su tako kršteni i što im je dao Svetoga Duha; i što i danas ima mnogih kod kojih zapažamo da imaju Svetoga Duha, kako po svome učenju tako i po svome životu; kao što je i nama milošću Božjom dato da možemo objašnjavati Sveto pismo i doći do poznanja Hrista, što je nemoguće bez Svetoga Duha. Ali kada Bog ne bi prihvatao krštenje dece, ne bi nijednom od njih davao Svetoga Duha niti ijedan od svojih darova; ukratko, kroz sve to dugo vreme do dana današnjeg nijedan čovek na zemlji ne bi mogao biti hrišćanin. A budući da Bog potvrđuje krštenje darovima svoga Svetoga Duha kao što se jasno zapaža kod nekih crkvenih otaca, kao što su sveti Bernard, Gerson, Jan Hus i drugi, koji su kršteni u detinjstvu, i budući da sveta hrišćanska Crkva ne može propasti do svršetka sveta, oni moraju priznati da je takvo krštenje dece ugodno Bogu. Jer On nikada ne može biti protiv samoga sebe, niti podupirati laž i zlobu, niti radi njihovog širenja darivati svoju milost i Duha. Ovo je zaista najbolji i najjači dokaz za prostodušne i neuke. Jer nam neće oduzeti niti oboriti ovaj član: verujem u svetu hrišćansku Crkvu, zajednicu svetih.
Dalje, kažemo da nam nije toliko stalo do toga da znamo da li kršteni veruje ili ne; jer zbog toga krštenje ne postaje nevažeće; nego sve zavisi od Reči i zapovesti Božje. Ovo je sada možda pomalo prefinjeno, ali počiva u potpunosti na onome što sam rekao: da krštenje nije ništa drugo nego voda i Reč Božja jedno u drugom i jedno sa drugim, to jest, kada se Reč doda vodi, krštenje je punovažno, čak i ako vera nedostaje**. Jer moja vera ne stvara krštenje, nego ga prima. A krštenje ne postaje nevažeće čak ni kada se pogrešno primi ili upotrebi; jer ono nije vezano (kao što je rečeno) za našu veru, nego za Reč**.
Jer čak i kada bi Jevrejin danas došao nepošteno i sa zlom namerom, a mi ga krstili u punoj dobroj veri, moramo reći da je njegovo krštenje ipak istinsko. Jer ovde je voda zajedno sa Rečju Božjom. iako je on ne prima onako kako bi trebalo, baš kao što i oni koji nedostojno pristupaju Svetoj tajni primaju istinsku Svetu tajnu iako ne veruju.
Tako vidiš da je prigovor sektaša uzaludan. Jer (kao što rekosmo) čak i kada deca ne bi verovala, što ipak nije slučaj, njihovo krštenje bi, kao što je sada pokazano, bilo punovažno, i niko ne bi smeo da ih ponovo krštava**; baš kao što se Svetoj tajni ništa ne oduzima ako joj neko pristupi sa zlom namerom,** i njemu se zbog te zloupotrebe ne bi smelo dopustiti da je primi po drugi put u istom tom času**, kao da isprva nije primio istinsku Svetu tajnu;** jer to bi značilo huliti na Svetu tajnu i skrnaviti je na najgori način**. Kako se usuđujemo da mislimo da su Reč i uredba Božja pogrešne i nevažeće zato što ih mi pogrešno upotrebljavamo?**
Zato kažem: ako tada nisi verovao, veruj sada i reci ovako: krštenje je zaista bilo ispravno, ali ga ja, avaj, nisam primio kako valja. Jer i ja sam, i svi koji su kršteni, moramo ovako govoriti pred Bogom: dolazim ovamo u svojoj veri i u veri drugih, a ipak se ne mogu osloniti na to što verujem i što se mnogi ljudi mole za mene; nego se oslanjam na ovo: da je to Tvoja Reč i zapovest. Baš kao što pristupam Svetoj tajni ne uzdajući se u svoju veru, nego u Reč Hristovu; da li sam jak ili slab, to prepuštam Bogu. Ali ovo znam: da mi On zapoveda da dođem, jedem i pijem, i tako dalje, i da mi daje svoje telo i krv; to me neće prevariti niti izneveriti.
Tako činimo i pri krštenju dece. Donosimo dete u uverenju i nadi da ono veruje, i molimo se da mu Bog dâ veru; ali ga ne krštavamo na osnovu toga, nego jedino na osnovu zapovesti Božje. Zašto tako? Zato što znamo da Bog ne laže. Ja i moj bližnji i, ukratko, svi ljudi možemo grešiti i varati, ali Reč Božja ne može pogrešiti.
Zato su drski i nespretni umovi oni koji izvode ovakve zaključke: gde nema istinske vere, tu ne može biti ni istinskog krštenja. Kao kada bih zaključio: ako ja ne verujem, onda Hristos nije ništa; ili ovako: ako ja nisam poslušan, onda otac, majka i vlast nisu ništa. Da li je to ispravan zaključak — da kad god neko ne čini ono što bi trebalo, sama stvar postaje ništa i bez vrednosti? Dragi moj, samo obrni dokaz i radije izvedi ovaj zaključak: upravo zbog toga krštenje jeste nešto i jeste ispravno, jer je pogrešno primljeno. Jer kada samo po sebi ne bi bilo ispravno i istinito, ne bi se moglo ni zloupotrebiti niti bi se protiv njega moglo grešiti. Izreka glasi: Abusus non tollit, sed confirmat substantiam, zloupotreba ne uništava suštinu nego je potvrđuje. Jer zlato nije manje zlato ako ga bludnica nosi u grehu i sramoti.
Zato neka bude utvrđeno da krštenje uvek ostaje istinito i zadržava svu svoju suštinu, čak i kada bi bio kršten samo jedan jedini čovek, i to onaj koji uz to ne bi istinski verovao. Jer uredba i Reč Božja ne mogu se učiniti promenljivim niti ih ljudi mogu izmeniti. Ali ovi ljudi, fanatici, toliko su zaslepljeni da ne vide Reč i zapovest Božju, i na krštenje i na vlasti gledaju samo kao što gledaju na vodu u potoku ili u loncima, ili kao na bilo kog drugog čoveka; i pošto ne vide ni veru ni poslušnost, zaključuju da ih treba smatrati nevažećima. Ovde vreba prikriveni buntovni đavo, koji bi rado strgao krunu sa glave vlasti i potom je zgazio nogama, a povrh toga izopačio i obesmislio sva dela i uredbe Božje. Zato moramo biti budni i dobro naoružani, i ne dopustiti da nas iko upravlja niti odvraća od Reči, kako na krštenje ne bismo gledali kao na puki prazan znak, kao što fanatici sanjaju.
Naposletku, moramo znati i šta krštenje označava i zašto je Bog odredio upravo takav spoljašnji znak i obred za Svetu tajnu kojom smo najpre primljeni u hrišćansku Crkvu. Ali čin ili obred je ovaj: da nas potapaju pod vodu, koja prelazi preko nas, i da nas potom ponovo izvlače. Ta dva dela, biti potopljen pod vodu i ponovo izvučen**, označavaju silu i dejstvo krštenja, koje nije ništa drugo nego usmrćivanje starog Adama, a potom vaskrsenje novog čoveka, a i jedno i drugo mora se u nama zbivati kroz čitav naš život**, tako da istinski hrišćanski život nije ništa drugo nego svakodnevno krštenje, jednom započeto i uvek nastavljano. Jer to se mora vršiti bez prestanka, da neprestano čistimo od sebe sve što je od starog Adama i da izlazi na videlo ono što pripada novom čoveku. A šta je stari čovek? To je ono što je u nama rođeno od Adama: gnevno, mrzovoljno, zavidljivo, bludno, škrto, lenjo, ohologa duha, štaviše neverujuće, zaraženo svim porocima i po prirodi bez ičega dobrog u sebi. A kada dođemo u carstvo Hristovo, te stvari moraju svakodnevno da se smanjuju, tako da što duže živimo postajemo blaži, strpljiviji, krotkiji, i sve više se povlačimo od neverja, gramzivosti, mržnje, zavisti i oholosti.
To je istinska upotreba krštenja među hrišćanima, kao što je označeno krštavanjem vodom. Gde se, dakle, to ne vrši, nego se stari čovek ostavlja neobuzdan, tako da neprestano postaje jači, to nije upotreba krštenja, nego borba protiv krštenja. Jer oni koji su bez Hrista ne mogu a da svakodnevno ne postaju gori, prema poslovici koja izražava istinu: „Sve gore i gore — što duže, to gore.“ Ako je pre godinu dana neko bio ohol i gramziv, ove godine je mnogo ohliji i gramziviji, tako da porok raste i umnožava se sa njim od mladosti. Malo dete nema neki naročit porok; ali kada odraste, postaje bludno i nečisto, a kada dosegne zrelost, pravi poroci počinju da prevladavaju, što duže to više.
Zato stari čovek ide neobuzdan u svojoj prirodi ako nije zauzdan i potisnut silom krštenja. Nasuprot tome, tamo gde su ljudi postali hrišćani, on se svakodnevno smanjuje dok najzad ne propadne. To znači istinski biti pogreben u krštenju i svakodnevno ponovo izlaziti. Zato je spoljašnji znak određen ne samo radi silnog dejstva, nego i radi označavanja. Gde, dakle, vera cveta sa svojim plodovima, tamo ono nema prazno značenje, nego ga prati i delo [umrtvljivanja tela]; ali gde vere nema, ostaje puki neplodni znak.
I ovde vidiš da krštenje, i po svojoj sili i po svom značenju, obuhvata i treću Svetu tajnu, koja se nazivala pokajanjem, jer ono zaista nije ništa drugo nego krštenje. Jer šta je drugo pokajanje nego ozbiljan napad na starog čoveka [da mu se pohote obuzdaju] i stupanje u nov život? Zato, ako živiš u pokajanju, ti hodiš u krštenju, koje takav nov život ne samo označava, nego ga i proizvodi, započinje i vrši. Jer u njemu su dati milost, Duh i sila da se potisne stari čovek, kako bi novi čovek izašao na videlo i ojačao.
Zato naše krštenje ostaje doveka; pa čak i ako bi neko otpao od njega i sagrešio, ipak uvek imamo pristup k njemu, da bismo ponovo pokorili starog čoveka. Ali nije potrebno da nas ponovo škrope vodom; jer i kada bismo bili stavljeni pod vodu stotinu puta, to bi ipak bilo samo jedno krštenje, iako se njegovo dejstvo i značenje nastavljaju i ostaju. Pokajanje, dakle, nije ništa drugo nego povratak i pristupanje krštenju, da ponavljamo i vršimo ono što smo ranije započeli, ali napustili.
Ovo kažem da ne bismo pali u mišljenje u kome smo dugo bili, umišljajući da je naše krštenje nešto prošlo, čime se više ne možemo koristiti pošto smo ponovo pali u greh. Razlog je taj što se ono posmatra samo prema spoljašnjem činu jednom izvršenom [i dovršenom]. A to je proisteklo iz toga što je sveti Jeronim napisao da je pokajanje druga daska pomoću koje moramo isplivati i preploviti nakon što se brod razbije, na koju stupamo i koja nas prenosi kada dođemo u hrišćansku Crkvu. Time je upotreba krštenja ukinuta, tako da nam više ne može koristiti. Zato ta tvrdnja nije ispravna, ili je bar nije ispravno shvaćena. Jer brod se nikada ne razbija, zato što je (kao što rekosmo) on uredba Božja, a ne naše delo; ali se zaista dešava da se okliznemo i ispadnemo iz broda. Ipak, ako neko ispadne, neka gleda da ispliva i da se drži broda dok ponovo ne uđe u njega i ne živi u njemu, kao što je i ranije započeo.
Tako se vidi kako je velika i izvrsna stvar krštenje, koje nas izbavlja iz čeljusti đavola i čini nas Božjom svojinom, potiskuje i uklanja greh, a zatim svakodnevno jača novog čoveka, i jeste i ostaje uvek delotvorno dok ne pređemo iz ovog stanja bede u večnu slavu.
Zato neka svako ceni svoje krštenje kao svakodnevnu odeždu u kojoj treba stalno da hodi, kako bi se uvek nalazio u veri i njenim plodovima, kako bi potiskivao starog čoveka i uzrastao u novom. Jer ako hoćemo da budemo hrišćani, moramo vršiti ono delo kojim jesmo hrišćani. Ali ako neko otpadne od njega, neka ponovo uđe u njega. Jer kao što se Hristos, presto milosti, ne povlači od nas niti nam brani da Mu ponovo dođemo, iako grešimo, tako ostaju i sve Njegove riznice i darovi. Ako smo, dakle, jednom u krštenju dobili oproštenje greha**, to će ostati svakoga dana, dokle god živimo, to jest dokle god nosimo starog čoveka o svome vratu**. (Preveli F. Bente i W.H.T. Dau, objavljeno u: Triglot Concordia: The Symbolical Books of the Ev. Lutheran Church [St. Louis: Concordia Publishing House, 1921], str. 565-773)
Biti hrišćanin – anglikanski katehizis
Krštenje
126. Koji je spoljašnji i vidljivi znak u krštenju?
Spoljašnji i vidljivi znak jeste voda, u kojoj se kandidati krštavaju „u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“. (Knjiga zajedničkih molitava 2019; vidi takođe Postanje 9:8–17; Matej 28:19–20; 1. Petrova 3:18–22)
127. Koja se unutrašnja i duhovna milost daje u krštenju?
Unutrašnja i duhovna milost jeste smrt grehu i novo rođenje za pravednost, kroz sjedinjenje sa Hristom u Njegovoj smrti i vaskrsenju. Po prirodi sam rođen kao grešnik, odvojen od Boga. Ali u krštenju, kroz veru u Hrista i dar Svetoga Duha, postajem ud Hristovog Tela i usvojen sam kao Božje dete i naslednik. (Psalam 51:1–2, 7–10; Jezekilj 36:25–26; Jovan 3:3–5; Rimljanima 6:1–11; Kološanima 2:9–14)
128. Šta se od tebe traži kada dođeš da se krstiš?
Traže se dve stvari: pokajanje, kojim se odvraćam od greha; i vera, kojom se okrećem Isusu Hristu kao svome Spasitelju i Gospodu i uzdam se u obećanja koja mi Bog daje u ovoj svetoj tajni. (Psalam 51:3–6, 13–17; Marko 1:14–15; Dela apostolska 2:37–38)
129. Zašto je prikladno krštavati odojčad?
Zato što je to znak Božjeg obećanja da su ona obuhvaćena zajednicom saveza Hristove Crkve. Oni koji u veri i pokajanju prinose odojčad na krštenje zavetuju se da će ih vaspitavati u poznanju i strahu Gospodnjem, sa očekivanjem da će ona jednoga dana i sama ispovediti punu hrišćansku veru kao svoju. (Ponovljeni zakoni 6:6–9; Priče Solomonove 22:6; Marko 2:3–5; Dela apostolska 2:39; 16:25–34) (To Be a Christian: An Anglican Catechism (Approved Edition) [Crossway, Wheaton, IL 2020], str. 57-58)
Vestminstersko ispovedanje vere
Gl. XXVIII – O krštenju
I. Krštenje je sveta tajna Novog zaveta, koju je ustanovio Isus Hristos,a ne samo radi svečanog primanja krštenoga u vidljivu Crkvu,b nego i da mu bude znak i pečat saveza milosti,c **njegovog usađivanja u Hrista,**d **preporoda,**e oproštenja greha,f i njegovog predavanja Bogu, kroz Isusa Hrista, da hodi u novini života:g koja se sveta tajna, po sopstvenoj Hristovoj naredbi, ima nastaviti u Njegovoj Crkvi do svršetka sveta.h
a. Matej 28:19. • b. 1. Korinćanima 12:13. • c. Rimljanima 4:11 sa Kološanima 2:11-12. • d. Rimljanima 6:5; Galatima 3:27. • e. Titu 3:5. • f. Marko 1:4. • g. Rimljanima 6:3-4. • h. Matej 28:19-20.
II. Spoljašnji element koji se upotrebljava u ovoj svetoj tajni jeste voda, kojom se dotična osoba krštava u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, od strane služitelja jevanđelja koji je za to zakonito pozvan.
a. Matej 3:11; 28:19-20; Jovan 1:33.
III. Potapanje osobe u vodu nije neophodno; nego se krštenje ispravno vrši izlivanjem ili škropljenjem vode po osobi.a
a. Marko 7:4; Dela apostolska 2:41; 16:33; Jevrejima 9:10, 19-22.
IV. Ne samo oni koji stvarno ispovedaju veru u Hrista i poslušnost Njemu,a nego se imaju krstiti i odojčad jednog ili oba verujuća roditelja.b
a. Marko 16:15-16; Dela apostolska 8:37-38. • b. Postanje 17:7, 9 sa Galatima 3:9, 14 i Kološanima 2:11-12 i Dela apostolska 2:38-39 i Rimljanima 4:11-12; Matej 28:19; Marko 10:13-16; Luka 18:15; 1. Korinćanima 7:14.
V. Iako JE VELIKI GREH prezirati ili zanemarivati ovu uredbu,a ipak milost i spasenje nisu tako nerazdvojno vezani za nju da niko ne bi mogao biti preporođen ili spasen bez nje,b niti da su svi kršteni nesumnjivo preporođeni.c
a. Luka 7:30 sa Izlazak 4:24-26. • b. Dela apostolska 10:2, 4, 22, 31, 45, 47; Rimljanima 4:11. • c. Dela apostolska 8:13, 23.
VI. Delotvornost krštenja nije vezana za onaj trenutak u kome se ono vrši;a pa ipak, pravilnom upotrebom ove uredbe obećana milost se ne samo nudi, nego je Sveti Duh zaista i pokazuje i daruje onima (bilo punoletnima bilo odojčadi) kojima ta milost pripada, po savetu sopstvene volje Božje, u Njegovo određeno vreme.b
a. Jovan 3:5, 8. • b. Dela apostolska 2:38, 41; Galatima 3:27; Efescima 5:25-26; Titu 3:5.
VII. Sveta tajna krštenja ima se izvršiti nad svakom osobom samo jedanput.a
a. Titu 3:5.
Baptističko ispovedanje vere iz 1689.
Paragraf 1
Krštenje je uredba Novog zaveta, koju je ustanovio Isus Hristos, da krštenome bude znak njegovog zajedništva sa Njim, u Njegovoj smrti i vaskrsenju; njegovog usađivanja u Njega;1 oproštenja greha;2 i predavanja Bogu, kroz Isusa Hrista, da živi i hodi u novini života.3
1 Rimljanima 6:3–5; Kološanima 2:12; Galatima 3:272 Marko 1:4; Dela apostolska 22:163 Rimljanima 6:4
Paragraf 2
Oni koji stvarno ispovedaju pokajanje pred Bogom, veru u našeg Gospoda Isusa Hrista i poslušnost Njemu, jesu JEDINI ispravni primaoci ove uredbe.4
4 Marko 16:16; Dela apostolska 8:36–37, 2:41, 8:12, 18:8
Paragraf 3
Spoljašnji element koji se upotrebljava u ovoj uredbi jeste voda, u kojoj se dotična osoba krštava, u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.5
5 Matej 28:19–20; Dela apostolska 8:38
Paragraf 4
Uranjanje, odnosno potapanje osobe u vodu, NEOPHODNO JE za pravilno vršenje ove uredbe.6
Zaključne napomene
Želim da čitaoci obrate posebnu pažnju na činjenicu da pomenuta ispovedanja/katehizisi navode neke ili sve od sledećih biblijskih stihova u prilog tome da krštenje vodom donosi dar Svetoga Duha za preporod, oproštenje greha i duhovno sjedinjenje sa Hristom, budući da su to upravo oni tekstovi kojima je rana Crkva dokazivala te iste božanski otkrivene istine:
„I pokropiću vas vodom čistom, i bićete čisti; ja ću vas očistiti od svijeh nečistota vaših i od svijeh gadnijeh bogova vaših. I daću vam novo srce, i nov ću duh metnuti u vas, i izvadiću kameno srce iz tijela vašega, i daću vam srce mesno.“ Jezekilj 36:25-26
„I reče im: Idite po svemu svijetu i propovijedajte jevanđelje svakom stvorenju. Koji povjeruje i krsti se biće spasen, a koji ne vjeruje biće osuđen.“ Marko 16:15-16
„Odgovori Isus i reče mu: Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi odozgo, ne može vidjeti Carstva Božijega. Reče mu Nikodim: Kako se može čovjek roditi kad je star? Eda li može po drugi put ući u utrobu matere svoje i roditi se? Odgovori Isus: Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije.“ Jovan 3:3-5
„Šta ćemo, dakle, reći? Hoćemo li ostati u grijehu da se blagodat umnoži? Nikako! Mi koji umrijesmo grijehu, kako ćemo još živjeti u njemu? Ili zar ne znate da svi koji se krstimo u Hrista Isusa, u smrt njegovu se krstismo? Tako se s njim pogrebosmo kroz krštenje u smrt, da bi, kao što Hristos ustade iz mrtvih slavom Očevom, tako i mi hodili u novom životu. Jer ako postadosmo sjedinjeni sa oblikom smrti njegove, onda ćemo i sa vaskrsenjem, Znajući ovo, da se stari naš čovjek razape sa Njime, da bi se uništilo tijelo grjehovno, da više ne robujemo grijehu. Jer ko umrije oslobodi se od grijeha.“
„Ako li umrijesmo sa Hristom, vjerujemo da ćemo i živjeti sa njime, Znajući da Hristos ustavši iz mrtvih, više ne umire; smrt više ne vlada njime. Jer što je umro, grijehu je umro jednom za svagda; a što živi, Bogu živi. Tako i vi smatrajte sebe da ste mrtvi grijehu, a živi Bogu u Hristu Isusu, Gospodu našem.“ Rimljanima 6:1-11
„Muževi, volite svoje žene kao što i Hristos zavole Crkvu i sebe predade za nju, Da je osveti, očistivši je krštenjem u vodi riječju,“ Efescima 5:25-26
„Jer koji se god u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste.“ Galatima 3:27
„Jer u Njemu obitava sva punoća Božanstva tjelesno, I vi ste ispunjeni u Njemu, koji je glava svakoga načalstva i vlasti; U Njemu vi i obrezani biste obrezanjem nerukotvorenim, odbacivanjem tijela grjehovnosti obrezanjem Hristovim, Pošto se s Njim pogreboste krštenjem, u Njemu ste i savaskrsli kroz vjeru u moć Boga koji ga vaskrse iz mrtvih. I vas koji ste bili mrtvi u grijesima i u neobrezanju tijela vašega, oživi vas sa Njim, oprostivši nam sve grijehe; Izbrisa obveznicu koja nas svojim propisima optuživaše i bješe protiv nas, i ukloni je prikovavši je na krst;“ Kološanima 2:9-14
„Ne za djela pravedna koja mi učinismo, nego po svojoj milosti spase nas banjom novoga rođenja i obnovljenja Duhom Svetim, Kojega izli na nas obilno kroz Isusa Hrista Spasitelja našega, Da bismo, opravdani njegovom blagodaću, postali nasljednici života vječnoga kao što se nadamo. Istinita je ova riječ, i hoću da to potvrđuješ, kako bi se oni koji povjerovaše Bogu starali da prednjače u dobrim djelima. Ovo je ljudima dobro i korisno.“ Titu 3:5-8
Želim takođe da čitaoci uporede zbrku i protivrečnosti među ovim raznim protestantskim grupama sa jednodušnim i sveopštim saglasjem rane Crkve da krštenje vodom zaista spasava i da odojčad/decu treba krštavati:
(11) Dakle, naše telo je telo greha, jer nije zapisano da je Adam poznao svoju ženu Evu i postao otac Kajinov sve dok se nije dogodio greh.504 Uostalom, i u zakonu je zapoveđeno da se za rođeno dete prinesu žrtve: par grlica ili dva golubića; od kojih se jedan prinosio za greh, a drugi kao žrtva paljenica.505 Za koji se greh prinosi ta jedna golubica?
Da li je novorođeno dete moglo da sagreši? A ipak ono ima greh za koji je zapoveđeno da se prinose žrtve, i od koga se poriče da je iko čist, makar mu život trajao samo jedan dan.506 Treba, dakle, verovati da je o tome i David rekao ono što smo gore naveli, „u grijehu zatrudnje mati moja mnom“507
Jer prema istorijskom pripovedanju nikakav greh njegove majke nije naveden. I upravo zbog toga je Crkva primila od apostola predanje da krštenje daje i maloj deci.508
Jer oni kojima su bile poverene tajne božanskih misterija509 znali su da je u svakome urođena prljavština greha, koju je trebalo oprati vodom i Duhom.510
I zbog te prljavštine samo telo se naziva telom greha; a ne zbog greha koje je duša počinila dok je bila u nekom drugom telu, kako uobražavaju oni koji uvode učenje o metensomatozi.511
Nego zato što je duša oblikovana u telo greha, i telo smrti i poniženja,512 i kao što je rekao: „Duša naša pade u prah“513
Za sada, ovo su stvari koje su nam mogle doći u vezi sa „telom greha“. Ali koje se od ta dva objašnjenja slaže sa apostolskim smislom, ili ako to nije nijedno od njih, neka čitalac ispita.
504. Up. Postanje 4:1.
505. Up. Levitska 12:8.
506. Up. Jov 14:4–5 LXX. Vidi takođe Cels 7.50.
507. Psalam 51:5.
508. Up. Hom in Lv 8.3; Hom in Lk 14.5. Origenova izjava ovde je „naše najranije svedočanstvo o verovanju da su sami apostoli zapovedili krštenje dece“; G. Beasley-Murray, Baptism in the New Testament (Grand Rapids, Mich.: Eerdmans, 1962), str. 306.
509. Up. 1. Korinćanima 4:1. 510. Up. Jovan 3:5. 511. Up. 5.1.27.
512. Rimljanima 7:24; Filipljanima 3:21.
513. Psalam 44:25. (Origen, Commentary on the Epistle to the Romans, Books 1-5 (Fathers of the Church Patristic Series), preveo Thomas P. Scheck [The Catholic University of America Press Publication, 2009], str. 366-367; naglasak moj)
I:
Verujem u jednu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu.Ispovedam jedno krštenje za oproštenje grehovai očekujem vaskrsenje mrtvih i život budućega veka. Amin. (U šta verujemo | Nikejski simvol vere)
Za dalje čitanje
KRŠTENJE: IZLIVANJE ILI ŠKROPLJENJE?
RANA CRKVA O JOVANU 3:5 I KRŠTENJU VODOM
RANA CRKVA O JOVANU 3:5 I KRŠTENJU, 2. DEO
Rana Crkva o preporodu kroz krštenje
Još citata rane Crkve o krštenju
Origen i Ipolit o krštenju dece