Rana crkva o ponovnom rođenju u krštenju
Spisak citata koji se ovde navode preuzet je iz dela A Dictionary of Early Christian Beliefs Dejvida V. Berkota, koje je objavio Hendrickson Publishers, Peabody, Masačusets, 1998, str. 118-129.
Autor će navoditi tom i broj stranice desetotomnog izdanja The Ante-Nicene Fathers, prir. Aleksandar Roberts i Džejms Donaldson, 1885–1887, koje je Hendrickson ponovo objavio 1994). Na primer, ovo 1.144 znači tom 1, str. 144. Berkot će takođe naznačiti da li je hrišćanski pisac istočni i/ili zapadni teolog/apologeta.
Evo linkova na kojima se ovo izdanje može naći na internetu:
Rani hrišćanski crkveni oci. 38 tomova.
Sav naglasak je moj
I. Značenje krštenja
„Odgovori Isus: Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije.“ Jovan 3:5.
„A Petar im reče: Pokajte se, i da se krsti svaki od vas u ime Isusa Hrista za oproštenje grijehova; i primićete dar Svetoga Duha.“ Dela apostolska 2:38.
„Ustani i krsti se, i speri grijehe svoje prizvavši Ime Gospodnje.“ Dela apostolska 22:16.
„Jer koji se god u Hrista krstiste, u Hrista se obukoste.“ Galatima 3:27.
„po svojoj milosti spase nas banjom novoga rođenja i obnovljenja Duhom Svetim“ Titu 3:5.
„Pristupajmo istinitim srcem, u punoj vjeri, sa srcima očišćenim od zle savjesti i tijelom opranim vodom čistom“ Jevrejima 10:22.
„Koja i nas sada spasava krštenjem kao ispunjenjem praobraza, ne kao pranje tjelesne nečistoće, nego obećanje Bogu dobre savjesti“ 1. Petrova 3:21.
O vodi je, zaista, napisano, u vezi sa Izrailjcima, da neće primiti ono krštenje koje vodi otpuštenju greha, nego će sebi pribaviti drugo. Varnava (oko 70–130, I), 1.144.
Blaženi su oni koji su, položivši nadu svoju u krst, sišli u vodu. . . . Mi zaista silazimo u vodu puni greha i nečistote. Ali izlazimo noseći plod u svome srcu, imajući strah [Božji] i pouzdanje u Isusa u svome duhu. Varnava (oko 70–130, I), 1.144.
Rodio se i krstio da bi svojim stradanjem očistio vodu. Ignjatije (oko 105, I), 1.57.
Čuo sam, gospodine, da neki učitelji tvrde da nema drugog pokajanja osim onoga koje se zbiva kada smo sišli u vodu i primili otpuštenje naših pređašnjih greha. Jerma (oko 150, Z), 2.22.
Pre nego što čovek ponese ime Sina Božjeg, on je mrtav. Ali kada primi pečat, odlaže svoju mrtvost i zadobija život. Pečat je, dakle, voda. U vodu silaze mrtvi, a iz nje izlaze živi. Jerma (oko 150, Z), 2.49.
Pri svom rođenju rođeni smo bez sopstvenog znanja ili izbora, nego sjedinjenjem naših roditelja. . . . Da ne bismo ostali deca nužde i neznanja, nego da bismo postali deca izbora i znanja i da bismo u vodi dobili otpuštenje ranije počinjenih greha, nad onim ko izabere da se ponovo rodi, i ko se pokajao za svoje grehe, izgovara se ime Boga Oca i Gospoda svega. . . . I u ime Isusa Hrista . . . i u ime Svetoga Duha. Justin Mučenik (oko 160, I), 1.183.
Ovo pranje pokajanja i poznanja Boga ustanovljeno je zbog prestupa naroda Božjeg, kao što Isaija vapije. Stoga smo poverovali i svedočimo da je upravo ono krštenje koje je on objavio jedino kadro da očisti one koji su se pokajali. I to je voda života. . . . Jer kakva je korist od onog krštenja koje čisti samo put i telo? Krsti dušu od gneva i od lakomstva, od zavisti i od mržnje. Justin Mučenik (oko 160, I), 1.201.
Mi koji smo kroz Njega pristupili Bogu primili smo ne telesno, nego duhovno obrezanje, koje su držali Enoh i njemu slični. A primili smo ga kroz krštenje, po milosti Božjoj, jer smo bili grešnici. I svi ljudi podjednako mogu da ga zadobiju. Justin Mučenik (oko 160, I), 1.216.
Ali nema drugog [puta] osim ovoga: upoznati ovoga Hrista; oprati se u izvoru o kome govori Isaija, radi otpuštenja greha; i, uostalom, živeti bezgrešnim životom. Justin Mučenik (oko 160, I), 1.217.
Hristos nas je iskupio time što je raspet na drvetu i time što nas je očistio vodom. Justin Mučenik (oko 160, I), 1.242.
Bića koja su proizašla iz voda Bog je blagoslovio, da bi i to bio znak da su ljudi određeni da prime pokajanje i otpuštenje greha, kroz vodu i kupelj ponovnog rođenja — svi koji dođu istini i ponovo se rode. Teofil (oko 180, I), 2.101.
Kada budemo pristupili njihovom pobijanju [gnostika], pokazaćemo na odgovarajućem mestu da je ovu vrstu ljudi satana podstakao na poricanje onog krštenja koje je ponovno rođenje za Boga. Tako su se odrekli čitave vere. . . . Jer krštenje koje je ustanovio vidljivi Isus bilo je radi otpuštenja greha. Irinej (oko 180, I/Z), 1.346.
Ali ima među njima [gnosticima] onih koji tvrde da nije potrebno dovoditi ljude na vodu. Umesto toga, mešaju ulje i vodu i tu mešavinu stavljaju na glave onih koji treba da budu posvećeni. . . . Za to tvrde da je iskupljenje. . . . Drugi [jeretici], međutim, odbacuju sve te postupke i tvrde da tajnu neizrecive i nevidljive sile ne treba obavljati vidljivim i propadljivim tvarima. . . . Oni tvrde da je samo poznanje neizrecive Veličine savršeno iskupljenje. Irinej (oko 180, I/Z), 1.346.
Kada [nosimo] lik nebeskoga? Nesumnjivo onda kada kaže: „se opraste“, verujući u ime Gospodnje i primajući Njegovog Duha. Irinej (oko 180, I/Z), 1.537.
Čoveku je, s obzirom na ono uobličenje koje je bilo po Adamu, pošto je pao u prestup, bila potrebna kupelj ponovnog rođenja. Zato je Gospod rekao [slepome], pošto mu je pomazao oči blatom: „Idi umij se u banji Siloamskoj“ Time mu je vratio i potvrdu i ono ponovno rođenje koje se zbiva kupelji. Irinej (oko 180, I/Z), 1.543.
[Sveto pismo] kaže: „zaroni u Jordan sedam puta“ Nije bez razloga to što je Naman od starine, bolujući od gube, bio očišćen kada je kršten. Naprotiv, to je bio simbol za nas. Jer kao što smo gubavi u grehu, tako bivamo očišćeni od svojih starih prestupa posredstvom svete vode i prizivanja Gospoda. Duhovno se ponovo rađamo kao novorođena deca, kao što je Gospod izjavio: „Odgovori Isus: Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije.“ Irinej (oko 180, I/Z), 1.574.
Krštavajući se, bivamo prosvetljeni. Prosvetljeni, postajemo sinovi. . . . To delo naziva se različito: milost, prosvetljenje, savršenstvo i pranje. Pranje, kojim spiramo svoje grehe. Milost, kojom se opraštaju kazne koje slede prestupima. Prosvetljenje, kojim se sagledava ona sveta svetlost spasenja, to jest kojim jasno vidimo Boga. Kliment Aleksandrijski (oko 195, I), 2.215.
Ako je bio savršen, zašto je On, savršeni, kršten? Bilo je nužno, kažu, da ispuni ispovedanje koje se ticalo čovečanstva. Kliment Aleksandrijski (oko 195, I), 2.215.
Odmah po našem ponovnom rođenju zadobili smo ono savršenstvo za kojim smo težili. Jer bili smo prosvetljeni, a to znači poznati Boga. Kliment Aleksandrijski (oko 195, I), 2.215.
A onaj ko je upravo ponovo rođen — kao što samo ime nužno pokazuje — i ko je prosvetljen, odmah biva izbavljen iz tame i istog trena prima svetlost. . . . Tako i mi koji smo kršteni, pošto smo sprali grehe koji zamračuju svetlost Božanskog Duha, imamo oko duha slobodno, nesputano i puno svetlosti, kojim jedino sagledavamo Božansko, dok Sveti Duh silazi na nas odozgo. Kliment Aleksandrijski (oko 195, I), 2.216.
Naši prestupi uklonjeni su jednim isceliteljskim lekom — krštenjem Logosa. Oprani smo od svih svojih greha i više nismo upleteni u zlo. To je ta jedna milost prosvetljenja: da naš karakter nije isti kao pre našeg pranja. Kliment Aleksandrijski (oko 195, I), 2.216, 217.
Na isti način, dakle, i mi se kajemo za svoje grehe, odričemo se svojih bezakonja i bivamo očišćeni krštenjem. Tako hitamo natrag ka večnoj svetlosti kao deca Očeva. Kliment Aleksandrijski (oko 195, I), 2.217.
Sjedinjenje Logosa sa krštenjem nalik je na slaganje mleka sa vodom. Jer od svih tečnosti jedino mleko prima vodu. Dopušta da bude pomešano sa vodom radi čišćenja — kao što i krštenje čini radi otpuštenja greha. Kliment Aleksandrijski (oko 195, I), 2.222.
Jovan je prorokovao sve do krštenja spasenja. Kliment Aleksandrijski (oko 195, I), 2.331.
To je ono što je rečeno: „ako se ne obratite i ne budete kao djeca“ [Matej 18:3]. To jest, ako ne postanete čisti telom i sveti dušom uzdržavajući se od zlih dela. To pokazuje da On želi da budemo takvi, kao što nas je i rodio iz naše majke — vode. Kliment Aleksandrijski (oko 195, I), 2.439.
Tri dana mogu predstavljati tajnu pečata [tj. krštenja], u kojoj se u Boga zaista veruje. Kliment Aleksandrijski (oko 195, I), 2.462.
Grehe počinjene pre vere Gospod, dakle, oprašta — ne tako da budu poništeni, nego kao da nisu ni učinjeni. Kliment Aleksandrijski (oko 195, I), 2.437.
Izvučeni smo iz nevolja ovoga sveta u kome smo boravili, ginući od žeđi. Oživeli smo “pijući” . . . vodu krštenja. Tertulijan (oko 197, Z), 3.170.
Blaženo je naše tajanstvo vode, jer, spirajući grehe našeg ranog slepila, bivamo oslobođeni i primljeni u večni život. . . . Mi, poput ribica, po primeru našeg ihtisa, Isusa Hrista, rađamo se u vodi. Tertulijan (oko 198, Z), 3.669.
O, jadno neverje koje Bogu poriče Njegova sopstvena svojstva, jednostavnost i moć! Šta onda? Zar nije takođe čudesno to što se smrt spira pranjem? Tertulijan (oko 198, Z), 3.669.
Ipak pristupamo ovom pitanju: “Kako je ludo i nemoguće biti nanovo oblikovan vodom! Recite, molim vas, po čemu je ova materijalna tvar zaslužila položaj tako visokog dostojanstva?” . . . [TERTULIJANOV ODGOVOR:] Voda je prva proizvela ono što je imalo život, te ne bi bilo nikakvo čudo ako u krštenju vode umeju da daju život. Tertulijan (oko 198, Z), 3.670.
Stoga, pošto su vode (na izvestan način) obdarene isceliteljskom snagom posredstvom anđela, duh se telesno pere u vodama, a telo se duhovno čisti u istoj vodi. Tertulijan (oko 198, Z), 3.671.
[Vode] koje su nekada lečile telesne nedostatke sada isceljuju duh. Vode koje su nekada donosile privremeno zdravlje sada obnavljaju večno zdravlje. Vode koje su oslobađale samo jednom godišnje sada svakodnevno spasavaju ljude u mnoštvu, jer se smrt ukida spiranjem greha. Kada se ukloni krivica, uklanja se, naravno, i kazna. . . . Nije da u vodama zadobijamo Svetoga Duha. Naprotiv, u vodi, pod anđelom, bivamo očišćeni i pripremljeni za Svetoga Duha. . . . Tako i anđeo, svedok krštenja, „poravnite u pustoši stazu Bogu našemu.“ za Svetoga Duha. Jer On treba da siđe na nas. „poravnite u pustoši stazu Bogu našemu.“ spiranjem greha, koje vera zadobija, zapečaćeno u Ocu, Sinu i Svetome Duhu. Tertulijan (oko 198, Z), 3.672.
Postavljeno je, dakle, učenje da “bez krštenja niko ne može zadobiti spasenje”. To se temelji prvenstveno na onoj izjavi Gospodnjoj, koji kaže: „Odgovori Isus: Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije.“ Ipak, kada se to postavi, kod nekih odmah nastaju savesne (ili pre drske) sumnje. Tertulijan (oko 198, Z), 3.674, 675.
„Odgovori Isus: Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije.“ Ove reči su veru vezale za nužnost krštenja. Shodno tome, svi koji su potom postali vernici bili su kršteni. Tako je i Pavle, kada je poverovao, bio kršten. Tertulijan (oko 198, Z), 3.676.
Mi, dakle, ulazimo u krstionicu jednom. Naši gresi se spiraju jednom, jer se nikada ne bi smeli ponavljati. Tertulijan (oko 198, Z), 3.676.
Znaj da se krštenje ne sme nepromišljeno davati. . . . „Ne dajte svetinje psima; niti bacajte bisera svojih pred svinje“ Tertulijan (oko 198, Z), 3.678.
Vaskrs [gr. pascha] pruža više nego obično svečan dan za krštenje, jer je tada dovršeno stradanje Gospodnje, u koje se krštavamo. Niti će biti neumesno figurativno tumačiti činjenicu da je Gospod, kada je trebalo da proslavi poslednju Pashu, rekao učenicima koji su poslati da pripreme: „srešće vas čovjek koji nosi krčag vode“ . . . Posle toga, Pedesetnica je najradosnije vreme za davanje krštenja. . . . Ipak, svaki dan je Gospodnji. Svaki čas, svako vreme prikladno je za krštenje. Ako i postoji razlika u svečanosti, nema razlike u milosti. Tertulijan (oko 198, Z), 3.678.
Stoga, blaženi, koje čeka milost Božja, kada iziđete iz one najsvetije kupelji svog novog rođenja i po prvi put raširite ruke u domu svoje majke, zajedno sa svojom braćom, molite od Oca, molite od Gospoda, da vam budu podarene Njegove osobene milosti i razdeljivanja darova. Tertulijan (oko 198, Z), 3.679.
Neka nikoga ne uznemirava to što sam Isus nije krštavao. Jer u šta bi krštavao? U pokajanje? Čemu bi onda služio Njegov preteča? U otpuštenje greha? Ali to je davao rečju. U samoga Sebe, koga je smirenjem skrivao? U Svetoga Duha, koji još nije bio sišao od Oca? U crkvu, koju Njegovi apostoli još nisu bili osnovali? Tertulijan (oko 198, Z), 3.674.
Ne poričem da je božansko dobročinstvo (to jest uklanjanje greha) na svaki način izvesno onima koji treba da uđu u [krsnu] vodu. Ali ono oko čega moramo da se trudimo jeste da nam bude dato da zadobijemo taj blagoslov. Jer ko će tebi — čoveku tako neverničkog pokajanja — dati i jedno jedino kropljenje bilo kakvom vodom? . . . Ipak, neki misle da je Bog primoran da podari ono što je obećao [da će dati] čak i nedostojnima. Tako Njegovu darežljivost pretvaraju u Njegovo ropstvo! . . . Jer zar mnogi kasnije ne otpadaju od [milosti]? Zar se mnogima ne oduzima ovaj dar? Tertulijan (oko 203, Z), 3.661.
To krsno pranje jeste zapečaćenje vere, a ta vera započinje i preporučuje se verom pokajanja. Ne peremo se da bismo prestali da grešimo, nego zato što smo prestali, budući da smo u srcu već okupani. Jer prvo krštenje slušaoca jeste ovo: savršen strah. . . . Ako tek posle krsnih voda prestajemo da grešimo, to je iz nužde, a ne iz slobodne volje. Tertulijan (oko 203, Z), 3.662.
Ne vidim nikakvu povezanost ni doslednost [kod Markiona]. Ne, čak ni u samom tajanstvu njegove vere! Jer čemu, po njemu, služi krštenje? Ako je to otpuštenje greha, kako će pokazati da otpušta grehe, kada [njegov bog] ne pruža nikakav dokaz da ih zadržava? . . . Markion, dakle, zapečaćuje čoveka koji nikada nije bio raspečaćen u odnosu na [njegovog boga]. Pere čoveka koji nikada nije bio oskvrnjen što se [njegovog boga] tiče. I u tajanstvo spasenja potpuno uranja ono telo koje je izvan domašaja spasenja [po Markionu]! Nijedan ratar neće navodnjavati zemlju koja mu neće doneti nikakav plod — osim ako je blesav kao Markionov bog! Tertulijan (oko 207, Z), 3.293.
Očišćenje Sirijca [tj. Namana] pre je narodima sveta oslikalo njihovo sopstveno očišćenje u Hristu, njihovoj Svetlosti. . . . Jer su sila i punota jednog krštenja tako svečano pripisane Hristu. Jer je jedino On jednoga dana trebalo da na zemlji ustanovi — ne samo otkrivenje — nego i krštenje obdareno obilnom moći. Tertulijan (oko 207, Z), 3.356.
„Odgovori Isus: Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije.“ — drugim rečima, ne može biti svet. Svaka duša, dakle, po svome rođenju ima svoju prirodu u Adamu dok se ponovo ne rodi u Hristu. Štaviše, nečista je sve dok ostaje bez tog ponovnog rođenja. A pošto je nečista, ona je i delatno grešna. Tertulijan (oko 210, Z), 3.220.
Telo je odeća duše. A nečistota se, zaista, spira krštenjem. Tertulijan (oko 213, Z), 3.646.
Užad koja je okružuju [lađu crkve] jeste ljubav Hristova, koja povezuje crkvu. Mreža koju nosi sa sobom jeste kupelj ponovnog rođenja koja obnavlja one koji veruju, odakle su i ove slave. Poput vetra, prisutan je Duh s neba, kojim se zapečaćuju oni koji veruju. Ipolit (oko 200, Z), 5.217.
Jedino Matej dodaje reči „za pokajanje“, poučavajući nas da je korist krštenja povezana sa namerom krštavanog. Onome ko se kaje, ono je spasonosno. Ali onome ko mu pristupa bez pokajanja, doneće veću osudu. Origen (oko 228, I), 9.367.
Ponovno rođenje nije se zbivalo kod Jovana [Krstitelja]. Ali kod Isusa, kroz Njegove učenike, ono se zaista zbiva. Ono što se naziva kupelj ponovnog rođenja zbiva se sa obnovljenjem Duha. Jer i Duh sada dolazi. Dolazi od Boga i iznad je vode. Ipak, ne dolazi svima posle vode. Origen (oko 228, I), 9.367.
„banjom novoga rođenja“ rođeni su kao novorođena deca. Origen (oko 245, I), 9.491.
Sveti Duh je taj koji vodom ostvaruje drugo rođenje, kao izvesno seme božanskog rađanja. To je posvećenje nebeskog rođenja i zalog obećanog nasledstva. Novacijan (oko 235, Z), 5.641.
U krštenju se pere gruba odeća tvoga rođenja. . . . Jednom si opran. Zar ćeš moći da budeš ponovo uronjen? Komodijan (oko 240, Z), 4.212.
Uz pomoć vode novog rođenja sprana je bila ljaga pređašnjih godina, a svetlost odozgo — vedra i čista — ulivena je u moje pomireno srce. Tada me je, dejstvom Duha dahnutog s neba, drugo rođenje obnovilo u novog čoveka. Kiprijan (oko 250, Z), 5.276.
. . . od one smrti koju je nekada ugasila krv Hristova i od koje nas je izbavila spasonosna milost krštenja i našeg Iskupitelja. Kiprijan (oko 250, Z), 5.332.
Krštenjem se prima Sveti Duh. . . . Gospod govori Samarjanki, govoreći: „Svaki koji pije od ove vode opet će ožednjeti; A koji pije od vode koju ću mu ja dati neće ožednjeti dovijeka“ Time je označio upravo krštenje spasonosnom vodom, koje se zaista prima jednom i ne ponavlja se. . . . Gospod je, kada je došao, pokazao istinu krštenja . . . zapovedivši da se ta verna voda — voda života večnoga — daje vernima u krštenju. Kiprijan (oko 250, Z), 5.360.
Iz [krštenja] izvire čitav početak vere, spasonosni pristup nadi u život večni i božansko snishođenje radi čišćenja i oživljavanja slugu Božjih. Jer kada bi neko mogao [uistinu] biti kršten od jeretika, svakako bi mogao i da zadobije otpuštenje greha. Kiprijan (oko 250, Z), 5.382.
Onaj ko je osvećen, pošto su mu gresi uklonjeni u krštenju, i ko je duhovno preobražen u novog čoveka, postao je sposoban da primi Svetoga Duha. Kiprijan (oko 250, Z), 5.387.
Blaženi apostol izlaže i dokazuje da je krštenje ono kojim stari čovek umire, a novi čovek se rađa, govoreći: „spase nas banjom novoga rođenja“ Kiprijan (oko 250, Z), 5.388.
Čovek se ne rađa polaganjem ruku kada prima Svetoga Duha. Naprotiv, to je u krštenju. Potom, pošto je već rođen, može primiti Svetoga Duha. Kiprijan (oko 250, Z), 5.388.
Budući da se u krštenju svakome opraštaju njegovi sopstveni gresi, Gospod u svom jevanđelju dokazuje i objavljuje da grehe mogu ukloniti samo oni koji imaju Svetoga Duha. Kiprijan (oko 250, Z), 5.400.
Jasno je da đavo biva isteran u krštenju verom vernika. A ako ta vera kasnije zataji, on se vraća. Kiprijan (oko 250, Z), 5.402.
Oni koji su po svom prvom rođenju još uvek od zemlje mogu početi da budu od neba tako što će se roditi od vode i Duha. Kiprijan (oko 250, Z), 5.452.
U kupelji spasonosne vode gasi se oganj geene. Kiprijan (oko 250, Z), 5.476.
U krštenju vodom prima se otpuštenje greha. Kiprijan (oko 250, Z), 5.497.
Staro krštenje treba da prestane, a novo da počne. . . . Takođe, po Jovanu: „Odgovori Isus: Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije.“ Kiprijan (oko 250, Z), 5.511.
Ako čovek nije kršten i ponovo rođen, ne može dostići carstvo Božje. U jevanđelju po Jovanu: „Odgovori Isus: Zaista, zaista ti kažem: ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije.“ Kiprijan (oko 250, Z), 5.542.
Svi gresi se uklanjaju u krštenju. U prvoj Pavlovoj poslanici Korinćanima: . . . „I takvi bijaste neki; ali se opraste i posvetiste i opravdaste imenom Gospoda Isusa Hrista“ Kiprijan (oko 250, Z), 5.551.
Drugo rođenje, koje se zbiva u krštenju, rađa sinove Božje. Firmilijan (oko 256, I), 5.393.
Nemesijan iz Tubune reče: “Krštenje koje daju jeretici i raskolnici nije istinsko. . . . U jevanđelju je naš Gospod Isus Hristos svojim božanskim glasom rekao: „ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije“ . . . Stoga, ako ne prime spasonosno krštenje u sabornoj crkvi, koja je jedna, ne mogu se spasti. Naprotiv, biće osuđeni sa telesnima na Sudu Gospoda Hrista. Sedmi kartaginski sabor (oko 256, Z), 5.566.
Munul iz Girbe reče: “Braćo, istina naše majke, saborne crkve, uvek je ostajala i još uvek ostaje sa nama — naročito u Trojstvu krštenja.” Sedmi kartaginski sabor (oko 256, Z), 5.567.
Naše spasenje utemeljeno je u krštenju Duhom, koje je najvećim delom povezano sa krštenjem vodom. Rasprava o ponovnom krštenju (oko 257, Z), 5.673.
Tako, prianjajući uz krštenje ljudi, Sveti Duh mu ili prethodi ili ga sledi. Ili, u odsustvu krštenja vodom, silazi na one koji veruju. Rasprava o ponovnom krštenju (oko 257, Z), 5.676.
Oni traže da im se ukloni sramota — to jest, da budu očišćeni od svojih greha. Jer sramota je prvorodni greh koji se uklanja u krštenju. Tada počinju da se nazivaju hrišćanima. Viktorin (oko 280, Z), 7.346.
Hristos je dobrovoljno pretrpeo smrt za nju, da bi crkvu predstavio sebi slavnom i besprekornom — očistivši je kupelji. . . . Jer se i na taj način zapovest „Rađajte se i množite se“ propisno ispunjava. . . . Jer crkva ni na koji drugi način ne bi mogla da začne vernike i da im podari novo rođenje kroz kupelj ponovnog rođenja, osim time što je Hristos sebe izlio radi njih, da bi mogao biti obuhvaćen njima. Metodije (oko 290, I), 6.319, 320.
Oni koji se ponovo rađaju kupelji primaju . . . od Njegove svetosti i od Njegove slave. . . . Prosvetljeni primaju Utešitelja, Duha istine, i prikladno se ponovo rađaju za neraspadljivost. Metodije (oko 290, I), 6.320.
Ovo označava veru onih koji su u kupelji [tj. krštenju] očišćeni od raspadljivosti. Metodije (oko 290, I), 6.336.
Inače ne bismo grešili posle krštenja, jer bismo bili potpuno i apsolutno slobodni od greha. Ipak, i pošto smo poverovali i pošto nas je dotakla voda posvećenja, često se nalazimo u grehu. Metodije (oko 290, I), 6.365.
Čovek se rađa smrtan. Kasnije postaje besmrtan kada počne da živi u saglasnosti sa voljom Božjom. To jest, kada počne da sledi pravednost. . . . A to se zbiva kada čovek, očišćen u nebeskoj kupelji, odloži svoje detinjstvo zajedno sa svom nečistotom svog prošlog života. Tada, primivši uvećanje božanske snage, postaje savršen i potpun čovek. Laktancije (oko 304–313, Z), 7.201.
U tome imamo i pouku koju je predao Petar . . . i veru prisutnih i njihovo spasenje krštenjem. Pamfilije (oko 309, I), 6.166.
Ako on nije bio kršten, onda niko od nas nije kršten. Pa ipak, ako nema krštenja, neće biti ni otpuštenja greha. Naprotiv, svaki čovek će umreti u svojim gresima. Rasprava Arhelaja i Manesa (oko 320, I), 6.228.
Crna bejah u gresima, ali sam lepa. Jer sam se pokajala i obratila. Odložila sam onu mrsku boju u krštenju. Jer On, Spasitelj svih tvari, opra me svojom nevinom krvlju. Pesma Marova (datum neizvestan, I), 8.654.
Kada požele da se pokaju, primamo neznabošce u crkvu da čuju Reč. Ali ih ne primamo u pričešće dok ne prime pečat krštenja i ne postanu potpuni hrišćani. Apostolske ustanove (sastavljene oko 390, I), 7.414.
Onaj ko iz prezira neće da se krsti biće osuđen kao nevernik. Biće prekoren kao nezahvalan i bezuman. Jer Gospod kaže: „ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije“ I opet: „Koji povjeruje i krsti se biće spasen, a koji ne vjeruje biće osuđen“ Ipak, on može reći: “Kada budem umirao, krstiću se, da ne bih kasnije sagrešio i oskvrnio svoje krštenje.” Takav čovek ne poznaje Boga i zaboravlja svoju smrtnu prirodu. Jer je pisano: „Ne čekaj da se povratiš ka Gospodu i ne odlaži dan za danom; jer iznenada će izaći gnjev Gospodnji, i u vrijeme osvete poginućeš“ Apostolske ustanove (sastavljene oko 390, I), 7.457; vidi i 3.580; opširnija rasprava: 3.669–3.679.
Dodatna literatura
RANI CRKVENI OCI O JOVANU 3:5 I KRŠTENJU VODOM
Još citata rane crkve o krštenju