Rana Crkva o Jovanu 3:5 i krštenju, 2. deo
Nastavljam odande gde sam stao (https://www.samshmnthelogy.net/post/early-church-on-john-3-5-water-baptism).
AMVROSIJE MILANSKI
20. Zato čitaj da su tri svedoka u krštenju — voda, krv i Duh, 1. Jovanova 5:7 — jedno, jer ako oduzmeš jedno od njih, sakrament krštenja ne postoji. Jer šta je voda bez krsta Hristovog? Običan element, bez ikakvog sakramentalnog dejstva. Niti, opet, postoji sakrament ponovnog rođenja bez vode: „ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije.“ Jovan 3:5 Čak i katihumen veruje u krst Gospoda Isusa, kojim je i on obeležen; ali ako nije kršten u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, ne može primiti oproštenje grehova niti zadobiti dar duhovne milosti. (O tajnama, 4. poglavlje)
Poglavlje 3.
Apostolova tvrdnja da je sve od Oca kroz Sina ne odvaja Duha od Njihovog zajedništva, budući da se ono što se pripisuje jednoj Osobi pripisuje i svakoj. Tako se oni koji su kršteni u ime Hrista smatraju krštenima u ime Oca i Svetoga Duha, ako, naime, postoji vera u tri Osobe; inače će krštenje biti ništavno. Isto važi i za krštenje u ime Svetoga Duha. Ako se zbog jednog odlomka Sveti Duh odvaja od Oca i Sina, iz drugih odlomaka će nužno slediti da će Otac biti podređen Sinu. Sina obožavaju anđeli, a ne Duh, jer je On Njegov svedok, a ne Njegov sluga. Tamo gde se govori da je Sin pre svega, to treba razumeti u odnosu na stvorenja. Veliko dostojanstvo Svetoga Duha je dokazano odsustvom oproštenja za greh protiv Njega. Kako to da se takav greh ne može oprostiti i kako je Duh jedan…
42. Tako su bili kršteni u ime Isusa Hrista, i krštenje u njihovom slučaju nije ponovljeno, nego je drugačije udeljeno, jer postoji samo jedno krštenje. Ali gde nema potpunog sakramenta krštenja, ne smatra se da postoji ni početak niti bilo kakvo krštenje. Ali je krštenje potpuno ako neko ispoveda Oca, Sina i Svetoga Duha. Ako poričeš Jednoga, rušiš celinu. I kao što je, ako rečima pomeneš samo Jednoga — bilo Oca, bilo Sina, bilo Svetoga Duha — a u svom verovanju ne poričeš ni Oca, ni Sina, ni Svetoga Duha, tajna vere potpuna, tako i, iako imenuješ Oca, Sina i Svetoga Duha, a umanjuješ moć bilo Oca, bilo Sina, bilo Svetoga Duha, cela tajna postaje prazna. I, najzad, oni koji su rekli: „Nismo ni čuli da ima Duh Sveti.“, kršteni su potom u ime Gospoda Isusa Hrista. A to je bilo dodatno obilje milosti, jer su sada, kroz Pavlovo propovedanje, poznali Svetoga Duha…
44. Razmotrimo sada da li, kao što čitamo da je sakrament krštenja u ime Hrista bio potpun, tako i onda kada se imenuje samo Sveti Duh, nedostaje išta punoći tajne. Sledimo dokaz da je onaj ko je imenovao Jednoga označio Trojstvo. Ako imenuješ Hrista, podrazumevaš i Boga Oca, kojim je Sin pomazan, i samog Sina, koji je pomazan, i Svetoga Duha, kojim je pomazan. Jer je pisano: „Isusa iz Nazareta, kako ga pomaza Bog Duhom Svetim“ Dela apostolska 10:38 A ako imenuješ Oca, jednako označavaš i Njegovog Sina i Duha usta Njegovih, ako to, naime, shvataš u svom srcu. A ako govoriš o Duhu, imenuješ i Boga Oca, od koga Duh ishodi, i Sina, utoliko što je On i Duh Sinovljev.
45. Stoga, da bi se i autoritet pridružio razumu, Sveto pismo pokazuje da možemo s pravom biti kršteni i u Duhu, kada Gospod kaže: „a vi ćete se krstiti Duhom Svetim“ Dela apostolska 1:5 A na drugom mestu apostol kaže: „Jer se i jednim Duhom svi mi krstismo u jedno tijelo“ 1. Korinćanima 12:13 Delo je jedno, jer je tajna jedna; krštenje je jedno, jer je bila jedna smrt za svet; postoji, dakle, jedinstvo delovanja, jedinstvo objavljivanja, koje se ne može razdvojiti…
Poglavlje 6.
Iako smo kršteni vodom i Duhom, ovaj drugi je mnogo uzvišeniji od prvog, i zato se ne sme odvajati od Oca i Sina.
76. Ima, međutim, mnogih koji, zato što smo kršteni vodom i Duhom, misle da nema razlike u službama vode i Duha, pa stoga misle da se oni ne razlikuju ni po prirodi. Niti primećuju da smo pogrebeni u elementu vode da bismo ponovo ustali obnovljeni Duhom. Jer je u vodi predstava smrti, a u Duhu zalog života, da telo greha umre kroz vodu, koja telo zatvara kao u nekakvu grobnicu, da bismo mi, silom Duha, bili obnovljeni iz smrti greha, rođeni ponovo u Bogu. (O Svetom Duhu, Knjiga I)
JOVAN ZLATOUSTI
5. Jer ako neko razmotri kolika je stvar to da neko, budući čovek i obavijen telom i krvlju, bude osposobljen da pristupi onoj blaženoj i čistoj prirodi, tada će jasno videti kolikom je čašću milost Duha udostojila sveštenike; jer se njihovim posredovanjem vrše ovi obredi, kao i drugi koji ni po čemu nisu manji od ovih, kako u pogledu našeg dostojanstva tako i našeg spasenja. Jer onima koji nastanjuju zemlju i tu obitavaju poverena je uprava nad onim što je na nebu, i primili su vlast koju Bog nije dao anđelima ni arhanđelima. Jer njima nije rečeno: „Što god svežete na zemlji biće svezano na nebu, i što god razdriješite na zemlji biće razdriješeno na nebu.“ Matej 18:18 Oni koji vladaju na zemlji zaista imaju vlast da vezuju, ali samo telo; dok ovo vezivanje zahvata dušu i prodire kroz nebesa; i ono što sveštenici čine ovde dole, Bog potvrđuje gore, i Gospodar potvrđuje presudu svojih slugu. Jer šta je to drugo do svakovrsna nebeska vlast koju im je dao kada kaže: „Kojima oprostite grijehe, opraštaju im se; i kojima zadržite, zadržani su.“? Jovan 20:23 Koja bi vlast mogla biti veća od ove? „Jer Otac ne sudi nikome, nego je sav sud dao Sinu“? Jovan 5:22 Ali ja vidim da je Sin sve to predao u ruke ovih ljudi. Jer su uzvedeni na ovo dostojanstvo kao da su već preneseni na nebo, i kao da su prevazišli ljudsku prirodu i oslobođeni strasti kojima smo mi podložni. Štaviše, ako bi car ovu čast podario nekom od svojih podanika, ovlašćujući ga da u tamnicu baca koga hoće i da ih opet pušta, on postaje predmet zavisti i poštovanja svih ljudi; ali onaj ko je od Boga primio vlast utoliko veću ukoliko je nebo dragocenije od zemlje, a duše dragocenije od tela, nekima izgleda kao da je primio tako malu čast da su zaista u stanju da zamisle kako će neko od onih kojima je to povereno prezreti taj dar. Dalje od takvog bezumlja! Jer je očigledno bezumlje prezirati tako veliko dostojanstvo, bez kojeg nije moguće zadobiti ni sopstveno spasenje, ni dobra koja su nam obećana. Jer ako niko ne može ući u carstvo nebesko ako se ponovo ne rodi vodom i Duhom, a onaj ko ne jede telo Gospodnje i ne pije Njegovu krv isključen je iz večnog života, i ako se sve to postiže samo posredstvom onih svetih ruku — mislim na ruke sveštenika — kako će iko, bez njih, moći da izbegne oganj pakla ili da zadobije one vence koji su pripremljeni pobednicima?
6. Ovo su zaista oni kojima su povereni bolovi duhovnog porođaja i rođenje koje dolazi kroz krštenje: njihovim posredstvom oblačimo se u Hrista, i sahranjujemo se sa Sinom Božjim, i postajemo udovi one blažene Glave. Stoga bi ih trebalo ne samo pravednije se bojati nego vladara i careva, nego ih i više poštovati nego roditelje; jer su nas ovi rodili od krvi i volje tela, a oni su začetnici našeg rođenja od Boga, onog blaženog ponovnog rođenja koje je istinska sloboda i sinovstvo po milosti… (O sveštenstvu, Knjiga III)
GRIGORIJE NISKI
8. On zatim veoma prikladno izlaže značenje izraza Jedinorodni i izraza Prvorođeni, koji apostol upotrebljava četiri puta.
Moćni Pavle, znajući da je Jedinorodni Bog, koji u svemu ima prvenstvo, začetnik i uzrok svakog dobra, svedoči o Njemu da ne samo što je kroz Njega izvršeno stvaranje svega postojećeg, nego i da je, kada je prvobitno stvaranje čoveka istrulilo i iščezlo, da upotrebimo njegov izraz, i kada je drugo, novo stvaranje izvršeno u Hristu, i u tome niko drugi do On prednjačio, nego je On sam prvorođeni celog tog novog stvaranja ljudi koje se ostvaruje jevanđeljem. A da bi naš pogled na ovo bio jasniji, podelimo ovako svoj dokaz. Nadahnuti apostol u četiri navrata upotrebljava ovaj izraz: jednom kao ovde, nazivajući Ga „Prvorođeni prije svake tvari“ Kološanima 1:15, drugi put „Prvorođeni među mnogom braćom“ Rimljanima 8:29, zatim „Prvorođeni iz mrtvih“, a u još jednom navratu upotrebljava taj izraz apsolutno, ne spajajući ga s drugim rečima, govoreći: „I opet, kada uvodi Prvorodnoga u vaseljenu, govori: I neka mu se poklone svi anđeli Božiji.“ Jevrejima 1:6. Prema tome, kakav god stav zauzimali o ovom nazivu u drugim spojevima, isti ćemo dosledno primeniti i na izraz prvorođeni svake tvari. Jer pošto je naziv jedan te isti, nužno je da je i značenje koje prenosi jedno. U kom smislu, dakle, On postaje prvorođeni među mnogom braćom? U kom smislu postaje prvorođeni iz mrtvih? Svakako je jasno da, budući da smo mi po rođenju telo i krv, kao što Sveto pismo kaže, Onaj koji se radi nas rodio među nama i postao pričesnik tela i krvi, naumivši da nas rođenjem odozgo — rođenjem vodom i Duhom — promeni iz raspadljivosti u neraspadljivost, sam je prednjačio u tom rođenju, privlačeći na vodu, svojim sopstvenim krštenjem, Svetoga Duha; tako da je u svemu postao prvorođeni onih koji su duhovno nanovo rođeni, i dao je ime braće onima koji su imali udela u rođenju sličnom Njegovom, vodom i Duhom. Ali pošto je takođe priličilo da u našu prirodu usadi silu vaskrsenja iz mrtvih, On postaje „te postade prvenac onih koji su umrli“ 1. Korinćanima 15:20 i „Prvorođeni iz mrtvih“ Kološanima 1:18, utoliko što je prvi svojim sopstvenim činom razrešio bolove smrti, tako da je Njegovo novo rođenje iz mrtvih postalo put i za nas, budući da su bolovi smrti, u kojima smo bili držani, razrešeni vaskrsenjem Gospodnjim. Tako, kao što je učešćem u kupelji ponovnog rođenja postao prvorođeni među mnogom braćom, i opet, učinivši sebe prvinom vaskrsenja, dobija ime prvorođenog iz mrtvih, tako, imajući u svemu prvenstvo, pošto je sve staro, kako apostol kaže, prošlo, postaje prvorođeni novog stvaranja ljudi u Hristu kroz dvostruko ponovno rođenje — ono kroz sveto krštenje i ono koje je posledica vaskrsenja iz mrtvih — postajući nam u oba jednako Načelnik života, prvina, prvorođeni. Ovaj prvorođeni, dakle, ima i braću, o kojoj govori Mariji, rekavši: „idi braći mojoj i kaži im: Uzlazim Ocu mojemu i Ocu vašemu, i Bogu mojemu i Bogu vašemu.“ U ovim rečima On sažima celokupnu svrhu svog domostroja kao Čoveka. Jer su se ljudi odmetnuli od Boga i služili onima koji po prirodi nisu bogovi, i, iako behu deca Božja, privezali se za zlog oca, lažno tako nazvanog. Iz tog razloga posrednik između Boga i čoveka, uzevši prvinu cele ljudske prirode, šalje svojoj braći vest o sebi ne u svom božanskom svojstvu, nego u onom koje deli s nama, govoreći: Odlazim da bih sobom samim učinio da onaj istiniti Otac, od koga ste bili odvojeni, bude vaš Otac, i da sobom samim učinim da onaj istiniti Bog od koga ste se odmetnuli bude vaš Bog, jer tom prvinom koju sam uzeo, u sebi predstavljam celo čovečanstvo njegovom Bogu i Ocu. (Protiv Evnomija, Knjiga III)
AVGUSTIN
Poglavlje 10 [IX.] — Još jedna Viktorova zabluda: da nekrštena deca koja umru mogu dostići carstvo nebesko. I druga: da se žrtva tela Hristovog mora prinositi za decu koja umru pre nego što budu krštena.
Ali kada je hteo da s poštovanjem odgovori u pogledu one dece koju smrt spreči da prvo budu krštena u Hristu, bio je toliko smeo da im obeća ne samo raj, nego i carstvo nebesko — ne nalazeći drugi način da izbegne nužnost tvrdnje da Bog osuđuje na večnu smrt nevine duše koje, bez ikakve prethodne zasluge greha, uvodi u grešno telo. Ipak je donekle uvideo kakvo zlo izgovara, podrazumevajući da se bez ikakve milosti Hristove duše dece iskupljuju za večni život i carstvo nebesko, i da se u njihovom slučaju prvorodni greh može poništiti bez Hristovog krštenja, u kojem se ostvaruje oproštenje grehova: primećujući sve to, i u kakvu se dubinu survao u svom moru brodoloma, kaže: Mišljenja sam da se za njih, doista, moraju neprestano prinositi stalni prinosi i žrtve od strane svetih sveštenika. Ovde možeš videti još jednu opasnost, iz koje nikada neće izaći osim kajanjem i povlačenjem svojih reči. Jer ko može prinositi telo Hristovo za bilo koga osim za one koji su udovi Hristovi? Štaviše, otkako je rekao: „ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije.“ Jovan 3:5 i opet: „a koji izgubi život svoj mene radi, naći će ga.“ Matej 10:39 niko ne postaje ud Hristov osim ili krštenjem u Hristu, ili smrću za Hrista. (O duši i njenom poreklu, Knjiga I)
2. Ali mogućnost ponovnog rođenja kroz službu koju vrši volja drugoga, kada se dete prinosi da primi sveti obred, isključivo je delo Duha kojim se tako prineseno dete ponovo rađa. Jer nije napisano: Ako se ko ponovo ne rodi voljom svojih roditelja, ili verom onih koji dete prinose, ili onih koji obred vrše, nego: „ako se ko ne rodi vodom i Duhom“ Jovan 3:5 Vodom, dakle, koja pruža sakrament milosti u svom spoljašnjem obliku, i Duhom koji daruje dobrobit milosti u svojoj unutrašnjoj sili, poništavajući okove krivice i obnavljajući prirodnu dobrotu [reconcilians bonum naturæ], čovek, koji svoje prvo rođenje izvorno vodi jedino od Adama, ponovo se rađa jedino u Hristu. A preporađajući Duh zajednički je i roditeljima koji dete prinose i detetu koje se prinosi i ponovo rađa; stoga je, na osnovu tog učešća u istom Duhu, volja onih koji dete prinose korisna detetu. Ali kada roditelji greše protiv deteta prinoseći ga lažnim bogovima neznabožaca i pokušavajući da ga podvedu pod bezbožne veze s tim lažnim bogovima, između roditelja i deteta ne postoji takva zajednica duša da bi krivica jedne strane mogla biti zajednička obema. Jer ne postajemo sudeonici krivice s drugima kroz njihovu volju na isti način na koji postajemo sudeonici milosti s drugima kroz jedinstvo Svetoga Duha; jer jedan Sveti Duh može biti u dve različite osobe a da one jedna za drugu ne znaju da je kroz Njega milost zajedničko dobro obojice, dok ljudski duh ne može tako pripadati dvema osobama da bi krivica bila zajednička obema u slučaju kada jedan od njih greši, a drugi ne greši. Stoga dete, pošto je jednom primilo prirodno rođenje kroz svoje roditelje, može postati sudeonik drugog (ili duhovnog) rođenja Duhom Božjim, tako da okovi krivice koje je nasledilo od svojih roditelja budu poništeni; ali onaj ko je jednom primio to drugo rođenje Duhom Božjim ne može ponovo postati sudeonik prirodnog rođenja kroz svoje roditelje, tako da bi ga jednom poništeni okovi opet vezali. I tako, kada je milost Hristova jednom primljena, dete je ne gubi drugačije nego sopstvenim bezbožništvom, ako, kada odraste, ispadne tako loše. Jer će do tada početi da ima sopstvene grehove, koji se ne mogu ukloniti ponovnim rođenjem, nego se moraju lečiti drugim isceliteljskim merama. (Pismo 98 (408), od Avgustina Bonifaciju)
Poglavlje 7. — O smrti koju nekršteni podnose zbog ispovedanja Hrista.
Jer koje god nekrštene osobe umru ispovedajući Hrista, to ispovedanje ima istu delotvornost za oproštenje grehova kao da su okupane u svetoj krstionici krštenja. Jer Onaj koji je rekao: „ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije.“ Jovan 3:5 učinio je i izuzetak u njihovu korist, u onoj drugoj rečenici gde je ništa manje odlučno rekao: „Svaki koji prizna mene pred ljudima, priznaću i ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima.“ Matej 10:32 a na drugom mestu: „a ako ko izgubi život svoj mene radi, naći će ga.“ Matej 16:25 A to objašnjava i stih: „Skupa je pred Gospodom smrt svetaca njegovijeh.“. Jer šta je dragocenije od smrti kojom se svi čovekovi gresi opraštaju, a njegove zasluge stostruko uvećavaju? Jer oni koji su kršteni tek kada više nisu mogli izbeći smrt, i otišli su s ovog sveta sa svim izbrisanim gresima, nemaju jednaku zaslugu s onima koji nisu odlagali smrt, iako je bilo u njihovoj moći da to učine, nego su radije okončali svoj život ispovedajući Hrista, umesto da poricanjem Njega obezbede priliku za krštenje. Pa čak i da su Ga porekli pod pritiskom straha od smrti, i to bi im bilo oprošteno u tom krštenju, u kojem je oproštena i ogromna zloća onih koji su ubili Hrista. Ali kako je obilna u ovim ljudima morala biti milost Duha, koji diše gde hoće, kada su tako srdačno voleli Hrista da Ga nisu mogli poreći ni u tako teškoj nevolji, i to uz tako sigurnu nadu u pomilovanje! Dragocena je, dakle, smrt svetitelja, na koje je milost Hristova primenjena s tako blagodatnim dejstvima da ne oklevaju da i sami pođu u susret smrti, ne bi li se susreli s Njim. A dragocena je i zato što je pokazala da je ono što je izvorno bilo određeno za kaznu grešniku upotrebljeno za donošenje bogatije žetve pravednosti. Ali ne treba zbog toga na smrt gledati kao na nešto dobro, jer se ona okreće takvim korisnim svrhama ne nekom svojom vrlinom, nego božanskim posredovanjem. Smrt je izvorno postavljena kao predmet užasa, da se greh ne bi činio; sada se mora pretrpeti da se greh ne bi počinio, ili, ako je počinjen, da bi bio oprošten, i da bi nagrada pravednosti bila data onome čija ju je pobeda zaslužila. (O državi Božjoj, Knjiga 13 U ovoj knjizi se uči da je smrt kazna i da je nastala iz Adamovog greha.)
DALJE ČITANJE