Justin: Obožavanje nestvorenog, vanvremenog Sina

U ovom tekstu citiraću iz The Fathers of the Church Patristic Series: Justin Martyr, The First Apology, The Second Apology, Dialogue with Trypho, Exhortation to the Greeks, Discourse to the Greeks, The Monarchy of the Rule of God, u prevodu Tomasa B. Folsa (Thomas B. Falls), objavljeno kod Catholic University of America Press 2008. godine. Sve isticanje je moje.

Sin obožavan kao Svemogući Bog

Blaženi Justin Mučenik svestan je da je Gospod objavio da se jedino Bog obožava:

Poglavlje 16

Sledećim rečima nas je naučio da treba da budemo strpljivi, da budemo spremni da se povinujemo svakome i da nikada ne popustimo gnevu: 'Onome ko te udari po jednom obrazu, ponudi i drugi; i ne sprečavaj onoga ko ti uzima ogrtač ili haljinu.1 Ko god se predaje gnevu, podleže ognju paklenom.2 I svakome ko te primorava da ideš s njim jednu milju, idi s njim dve.3 Neka vaša dobra dela svetle pred ljudima, da bi oni, videvši ih, proslavili vašeg nebeskog Oca.'4 Ne treba da budemo svadljivi, niti On želi da podražavamo zle, nego nas radije podstiče da svojim sopstvenim strpljenjem i blagošću sve ljude odvratimo od sramote i želje za zlom. Možemo pokazati da se to dogodilo kod mnogih koji su bili na vašoj strani i koji su se odvratili od života nasilja i tiranije, jer su bili pobeđeni bilo postojanošću života svojih bližnjih, bilo neobičnim strpljenjem koje su primetili kod svojih uvređenih saradnika, bilo iskustvom njihovog poštenja u poslovnim stvarima. Ovim rečima nam je zapovedio da se nikada ne kunemo, nego da uvek govorimo istinu: 'Ne kunite se nikako, nego neka vaše da bude da, a vaše ne, ne; jer što je više od toga, od zloga je.'5 **Uverio nas je da se JEDINO Bog obožava, kada je rekao: 'Najveća zapovest je ova: „Klanjaj se Gospodu Bogu svome, i Njemu jedinome služi (latreuseis), svim srcem svojim i svom snagom svojom, Gospodu Bogu koji te je načinio“,'**6 i kada je izvestan čovek došao k Njemu i rekao: 'Učitelju blagi', On je odgovorio: 'Niko nije blag osim Boga jedinoga koji je sve stvorio.'? Neka oni koji ne žive po Njegovim učenjima znaju da nisu hrišćani, čak i ako jezikom ispovedaju učenje Hristovo, jer je On rekao da će se spasti ne oni koji samo ispovedaju Njegova učenja, nego oni koji ih sprovode u delo.' Zaista, rekao je: 'Neće svaki koji Mi govori: „Gospode, Gospode“, ući u carstvo nebesko, nego onaj koji tvori volju Oca Mog koji je na nebesima. Jer ko god sluša Mene i čini ono što govorim, sluša Onoga koji Me je poslao. I mnogi će Mi reći: „Gospode, Gospode, nismo li u tvoje ime jeli i pili i činili čudesa?“ A tada ću im reći: „Odstupite od Mene, vi koji činite zlo.“9 Tada će biti plač i škrgut zuba, kada će pravedni zasjati kao sunce, a zli biti poslati u oganj večni.10 Jer mnogi će doći u ime Moje, spolja odeveni u ovčije odelo, a iznutra su vuci grabljivi. Po delima njihovim poznaćete ih. Svako drvo koje ne rađa dobar rod biće posečeno i bačeno u oganj.'11 I molimo da i vi kaznite sve one koji sebe nazivaju hrišćanima, ali ne žive po Njegovim učenjima.

1 Matej 5:39, 40.

2 Matej 5:22.

3 Matej 5:41.

4 Matej 5:16.

5 Matej 5:34, 37.

6 Marko 12:30.

7 Matej 19:16.17.

8 Vera bez dela nije dovoljna.

9 Matej 7:21-25.

10 Matej 13:42,43.

11 Matej 7:15,16,19. (Prva apologija, str. 50-51)

Poglavlje 103

'I sledeće reči Psalma: „Jer je nevolja vrlo blizu; jer nema nikoga da pomogne. Mnoga teladi me okružiše; ugojeni bikovi me opkoliše. Otvoriše na mene usta svoja kao lav koji grabi i riče. Sve kosti moje razlivene su i rasute kao voda“, takođe su bile proroštvo o onome što će Mu se dogoditi. Jer, one noći kada su Ga vaši sunarodnici, poslati od fariseja, književnika i učitelja, sreli sa Maslinske gore,1 opkolili su Ga, i tako ih je Pismo nazvalo „telcima“ s rogovima, predodređenim za propast. Rečima „ugojeni bikovi me opkoliše“ prorekao je dela onih koji su postupali kao telci, kada je bio odveden pred vaše učitelje. Sveto pismo je te ljude opisalo kao bikove, jer su, kao što znamo, bikovi očevi telaca. A kao što su bikovi očevi telaca, tako su vaši učitelji bili uzrok što su njihova deca izašla na Maslinsku goru da Ga uhvate i dovedu k njima. Tako su i reči „jer nema nikoga da pomogne“ ukazivale na ono što će se dogoditi; jer nije bilo ni jednog jedinog čoveka da Mu pomogne, bezgrešnom kakav je bio. A izraz „otvoriše na mene usta svoja kao lav koji riče“ označava Iroda, cara Judejaca u to vreme, naslednika onoga drugog, koji je poklao sve dečake rođene u Vitlejemu u vreme Hristovog rođenja, misleći da će se On, o kome su govorili arabljanski mudraci, sigurno naći među njima. Ali on nije bio svestan namera Svemogućeg Boga, koji je zapovedio Josifu i Mariji da uzmu Dete i odu u Egipat i ostanu tamo dok im se ponovo ne otkrije da treba da se vrate u svoju zemlju. I nakon njihovog odlaska ostali su tamo do smrti Iroda, ubice vitlejemske dece. Arhelaj, koji ga je nasledio, takođe je umro pre nego što je Hristos svojim raspećem ispunio Očev plan našeg iskupljenja. A kada je Irod nasledio Arhelaja i primio vlast koja mu je pripala, Pilat mu je učinio uslugu poslavši mu Isusa vezanog,2 što je Bog u svom predznanju prorekao ovim rečima: „I odvedoše Ga Asircu, na dar caru.“3 Ili, moglo bi biti da je pod lavom koji je rikao na Njega mislio na samog Đavola, to jest, na onoga koga je Mojsije nazvao zmijom, koga Jov i Zaharija nazivaju Đavolom, a koga je Isus oslovio kao Satanas, ukazujući da on ima složeno ime sastavljeno od dela koja je vršio; jer reč „Sata“ na jevrejskom i sirijskom jeziku znači „otpadnik“, dok je „nas“ reč koja u prevodu znači „zmija“; tako je od oba dela sastavljena jedna reč „Satanas“. U Uspomenama apostola pripoveda se da je, čim je Isus izašao iz reke Jordana i glas Mu rekao: „Ti si Sin Moj, danas Te rodih“,4 ovaj đavo došao i kušao Ga, čak dotle da je uzviknuo: „Pokloni mi se“; ali Hristos je odgovorio: **„Idi od Mene, Satano; Gospodu Bogu svome klanjaj se, i Njemu jedinome služi (latreuseis).“**5 Jer, pošto je đavo prevario Adama, uobrazio je da može i Njemu nekako nauditi. A odlomak: „Sve kosti moje razlivene su i rasute kao voda; srce moje postade kao vosak što se topi usred utrobe moje“, prorekao je šta će se dogoditi one noći kada su došli na Maslinsku goru da Ga uhvate. Jer u Uspomenama apostola i njihovih naslednika piše da se Njegov znoj izlivao kao kapi krvi dok se molio i govorio: „Ako je moguće, neka Me mimoiđe ova čaša.“6 Srce i kosti Njegove očigledno su drhtali, a srce Njegovo beše kao vosak što se topi u utrobi Njegovoj, da bismo razumeli da je Otac hteo da Njegov Sin zaista pretrpi za nas ove teške patnje, i da ne bismo tvrdili da On, budući da je bio Sin Božji, nije osećao ono što Mu je činjeno i nanošeno. A reči: „Snaga moja se osušila kao crep, i jezik moj prilepio se za grlo moje“, prorekle su da će On ostati ćutljiv; jer, zaista, Onaj koji je dokazao da su svi vaši učitelji bez mudrosti nije odgovorio ni reč u svoju odbranu.'

2 Up. Jovan 18:21.

3 Osija 10:6.

4 Psalam 2:7. Up. Poglavlje 88.

5 Matej 4:10.

6 Luka 22:44.

7 Kao što su tvrdili doketisti. (Dijalog sa Trifonom, str. 308-311)

Poglavlje 125

'Gospodo', rekoh, 'želeo bih da mi kažete šta znači ime Izrailj.' Kada niko nije odgovorio, nastavio sam: 'Pa dobro, izneću vam ono što smatram objašnjenjem, jer, kada nešto znam, ne verujem da je ispravno to ne podeliti s drugima, niti verujem da je ispravno biti stalno u brizi, sumnjajući da vi znate odgovor na moje pitanje, a ipak sami sebe varate iz zavisti ili iz neiskustva u sposobnosti volje. Ne oklevam ni trenutka da govorim jednostavno i otvoreno, kao što je moj Gospod rekao: „Izađe sejač da seje seme svoje, i jedno pade kraj puta, jedno među trnje, jedno na kamenito tlo, a jedno na dobru zemlju.“1 Mora se, dakle, govoriti u nadi da će reči nekako pasti na dobru zemlju. Jer, o svom dolasku, moj moćni i silni Gospod tražiće od svih svoju imovinu, i neće osuditi svog upravitelja kada shvati da je on, budući da zna da je njegov Gospod moćan i da će ponovo doći da zatraži povraćaj svoga imanja, poverio to svakoj banci, i nije ni iz kog razloga iskopao zemlju i tamo to sakrio.'2

'Ime Izrailj, dakle, znači čovek koji pobeđuje silu, jer Isra znači „čovek koji pobeđuje“, a El znači „sila“. Da će Hristos to učiniti kada postane čovek, bilo je prorečeno tajnom Jakovljevog rvanja s Onim koji mu se javio, u tome što je Hristos služio volji Božjoj, a ipak je Bog, jer je Prvorođeni svega stvorenja. Jer, nakon svog ovaploćenja, kao što sam već rekao, prišao Mu je Đavo (ona sila koja se naziva i Zmija i Satana), koji Ga je kušao i pokušao da Ga nadvlada zahtevajući da mu se pokloni. Ali je bio potpuno satrven i pobeđen od Hrista, koji ga je izobličio zbog njegove zloće kada je, kršeći Pisma, tražio da mu se klanjaju kao Bogu, postavši time otpadnik od volje Božje. Ovo je bio Njegov odgovor: **„Pisano je: Gospodu Bogu svome klanjaj se i Njemu jedinome služi (latreuseis).“**3 Đavo je, poražen i prekoren, tada otišao. Dodirnuvši Jakovljev kuk i učinivši ga obamrlim, Hristos je pokazao da će i On obamreti (to jest, u telesnom i duševnom stradanju), pri svom raspeću. Ali Njegovo ime od davnina beše Izrailj — ime koje je dao blaženom Jakovu kada ga je blagoslovio svojim sopstvenim imenom, objavljujući time da su svi koji kroz Njega dolaze Ocu deo blaženog Izrailja. Vi, međutim, ništa od toga niste shvatili, niti se trudite da razumete, nego, sa sigurnošću očekujući da ćete se spasti samo zato što ste potomci Jakovljevi po telu, ponovo varate sami sebe, kao što sam više puta pokazao.'

1 Matej 13:3-8.

2 Up. Matej 25:18-27.

3 Matej 4:10. (Isto, str. 341-343)

Kao što reči Gospodnje pokazuju, latreuo je oblik obožavanja koji treba da primi jedino Bog.

A ipak, sveti mučenik je takođe svestan da Sin prima potpuno isto obožavanje koje se sme dati jedino Svemogućem Bogu!

Poglavlje 31

'Ako se pokazuje da je takva sila pratila i da još i sada prati Njegovo stradanje, pomislite samo kolika će biti Njegova sila pri Njegovom slavnom Dolasku! Jer, kao što je Danilo prorekao, On će doći na oblacima kao Sin Čovečji, praćen svojim anđelima. Evo tačnih reči Danilovih: „Gledah dok se ne postaviše prestoli, i Starac danima sede, čija odeća beše bela kao sneg, a kosa glave Njegove kao čista vuna. Presto Njegov beše kao plamenovi ognjeni, točkovi Njegovi kao oganj razgoreli. Brza reka ognjena izlažaše ispred Njega. Hiljade hiljada služahu Mu, i deset hiljada puta po deset hiljada stajaše pred Njim. Knjige se otvoriše i sud se postavi. Gledah tada glas velikih reči koje rog govori; i zver beše mučena, i telo njeno uništeno, i predano ognju da izgori. I sila ostalih zveri bi oduzeta, i odrediše im se vremena života za vreme i vreme. Gledah, dakle, u noćnoj utvari, i gle, jedan kao Sin Čovečji dođe s oblacima nebeskim, i dođe sve do Starca danima, i stade pred Njega. I oni koji stajahu pristupiše i privedoše Ga, i On Mu dade silu i slavno carstvo, i svi narodi zemlje po svojim porodicama, i slava, služe (latreuousa) Njemu. Sila je Njegova sila večna koja se neće oduzeti; i carstvo se Njegovo neće razoriti. I duh moj zadrhta u meni, i utvare glave moje uznemiriše me. Pristupih jednome od onih koji stajahu, i zatražih od njega istinu o svemu tome, i on mi kaza tumačenje reči, i pouči me. Ove četiri velike zveri jesu četiri carstva, koja će nestati sa zemlje, i neće primiti carstvo doveka, ni u vekove vekova. Potom sam želeo pomno da saznam o četvrtoj zveri, koja je uništila sve ostale i beše izuzetno strašna; zubi njeni behu od gvožđa, a kandže njene od bronze; proždirala je i lomila u komade, a ostatak je gazila nogama svojim. I [bejah poučen] o deset rogova koje je imala na glavi; i o onom drugom koji je izrastao, pred kojim padoše tri roga; i taj rog imaše oči i usta koja govorahu velike stvari, i lice njegovo nadmašivaše ostale. Gledah kako taj rog ratuje protiv svetih i nadvladava ih, dokle ne dođe Starac danima i dade sud svetima Višnjega, i dođe vreme i sveti Višnjega dobiše carstvo. I bi mi rečeno o četvrtoj zveri, da će to biti četvrto carstvo na zemlji, koje će biti veće od svih carstava, i proždraće svu zemlju, i pogaziće je i razlomiti u komade. A deset rogova jesu deset careva koji će ustati; i jedan će ustati posle njih, i nadmašiće prve careve u zloći, i oboriće tri cara, i govoriće reči protiv Višnjega, i satiraće svete Višnjega, i misliće da može promeniti vremena i doba, i biće predani u njegovu ruku do vremena, i vremena, i po vremena. I sud sede, i oduzeše mu vlast, da se razlomi i uništi do kraja. I carstvo, i vlast, i veličina carstva pod svim nebom dadoše se svetom narodu Višnjega, da caruju u večnom carstvu; i sve vlasti služiće Mu i pokoravaće Mu se. Dovde je kraj reči. Ja, Danilo, veoma se zaprepastih od utvare, i lice mi se promeni, ali reč sačuvah u srcu svom.“'1

1 Danilo 7:9-28. (Isto, str. 192-194)

Nestvoreni, vanvremeni Sin

Justin takođe uči da je Bog stvorio vreme onog trenutka kada je stvorio prvi dan neba i zemlje:

Poglavlje 33

Mogli bismo takođe upitati odakle je Platon saznao da je vreme stvoreno zajedno sa nebesima. On je napisao: 'Vreme je, dakle, stvoreno zajedno sa nebesima, da bi se, pošto su zajedno stvoreni, mogli i zajedno raspasti, ako bi za tim bilo potrebe.' Zar to nije otkrio u svetoj istoriji Mojsijevoj? Znao je da se stvaranje vremena od početka sastojalo od dana, meseci i godina. A pošto je onaj prvi dan, koji je stvoren zajedno sa nebesima, sačinjavao sam početak svega vremena (jer, pošto je Mojsije napisao: 'U početku stvori Bog nebo i zemlju', dodao je: 'I bi dan jedan',1 kao da je delom označio celinu vremena), Platon dan naziva 'vremenom', da ga, ako bi upotrebio reč 'dan', Atinjani ne bi optužili da je ropski podražavao Mojsijeve izraze. Odakle je, takođe, naučio ono što je napisao o raspadanju nebesa? Zar nije to mišljenje pozajmio od svetih proroka čije je spise na takav način tumačio?

1 Postanje 1:1.5. (Podsticaj Grcima, str. 415-416)

Zapanjujuće, blaženi svetitelj potvrđuje da Sin postoji pre nego što je i samo vreme stvoreno, jer je rođen od/iz Boga pre svega stvorenja!

Poglavlje 10

Ali smo iz predanja naučili da Bog nema potrebe za materijalnim darovima ljudi, jer vidimo da je On Davalac svega.1 Poučeni smo, uvereni smo i verujemo da On odobrava samo one koji podražavaju Njegove svojstvene vrline, naime, uzdržanje, pravednost, čovekoljublje i svaku drugu vrlinu svojstvenu Bogu koji se ne naziva nikakvim datim imenom. Takođe smo poučeni da je Bog, u početku, u svojoj dobroti stvorio sve iz bezoblične materije2 radi ljudi. I ako se ljudi svojim delima pokažu dostojnima Njegovog plana, biće, kako nam je rečeno, nađeni dostojnima da obitavaju s Njim i da caruju s Njim, slobodni od svake truležnosti i bola. Kao što nas je u početku stvorio kada nas nije bilo, tako će, verujemo, sve one koji izaberu da Mu ugode, zbog njihovog izbora, smatrati dostojnima večnog života u Njegovom prisustvu. Naše stvaranje nije bilo u našoj moći. Ali ovo — da se bavimo onim što je Njemu ugodno i što biramo pomoću umnih sposobnosti koje nam je darovao — to stvara našu uverenost i vodi nas veri. Zaista, smatramo da je za dobro svih ljudi to što im nije zabranjeno da uče ove stvari, nego su čak podstaknuti da ih razmotre. Jer, ono što ljudski zakoni nisu mogli da ostvare, Božanska Reč bi ostvarila, da zli demoni nisu pridobili pomoć raznovrsnih posve zlih sklonosti, koje su po prirodi u svakom čoveku, i rasejali mnoge lažne i bezbožne optužbe — od kojih se, međutim, nijedna na nas ne odnosi.

1 Up. Dela apostolska 17:25.

2 Ove Justinove reči treba tumačiti u svetlu slične, ali jasnije izjave u 2 Apol. 5. Tamo on kaže da je Sin Božji postojao pre svega i da je Bog Otac kroz Sina stvorio i po redu uredio sve stvari. Dve radnje, naime, creatio ex nihilo i ukrašavanje stvorene materije, izričito su izrečene. Stoga, kada Justin ovde kaže da je Bog stvorio sve iz 'bezoblične materije', on ne poriče creatio ex nihilo, kao što je Platon činio, nego mu je na umu bilo samo ukrašavanje stvorene materije. (Prva apologija, str. 42-43)

Poglavlje 22

Štaviše, Sin Božji koji se naziva Isus, čak i da je bio samo čovek po uobičajenom rađanju, dostojan je da se zbog svoje mudrosti naziva Sinom Božjim, jer svi vaši pisci1 nazivaju Boga Ocem ljudi i bogova. A ako izjavljujemo da je Reč Božja rođena od Boga ne na običan, nego na izuzetan2 način, kao što smo gore rekli, to se može uporediti sa vašom tvrdnjom da je Merkur objavljujuća reč Božja. A ako bi neko prigovorio da je On [Hristos] bio raspet, ta se sramota može uporediti sa sramotom Jupiterovih sinova, kako ih vi nazivate, koji su stradali kao što je gore navedeno.3 Za njihova stradanja u smrti kaže se da nisu bila sva slična, nego različita, tako da ni Njegov neuobičajeni način stradanja nije bio niži od njihovih. Ali, kao što smo obećali i kao što ćemo dokazati kako naše izlaganje bude odmicalo (ili, tačnije, kao što smo već dokazali), On je i u tom pogledu iznad njih, jer se čovek pokazuje boljim po svojim delima. Ako kažemo da je rođen od Device, to se može uporediti sa onim što priznajete za Perseja.4 Kada kažemo da je isceljivao hrome, uzete i one koji su od rođenja slepi,5 i mrtve vraćao u život, čini se da Mu pripisujemo dela slična onima za koja se kaže da ih je izvršio Eskulap.

2 Up. Dijalog 61, 128. Justin ovde ukazuje na rađanje Reči PRE SVAKOG VREMENA. (Isto, str. 57-58)

Poglavlje 5

Ali ako bi neko pomislio da, ako ispovedamo da je Bog naš zaštitnik, ne bi trebalo, kao što priznajemo, da budemo savladavani i zlostavljani od nepravednih ljudi1 — i tu ću teškoću otkloniti. Kada je Bog načinio vasionu i sve zemaljsko stavio pod vlast čoveka, i uredio nebeska tela radi umnožavanja plodova i smene godišnjih doba, i propisao im božanski zakon, koji je očigledno takođe stvorio radi čoveka, postavio je svoje anđele, koje je postavio nad čovečanstvom, da se staraju o ljudima i o svemu što je pod nebom. Ali anđeli su prekršili svoju dužnost, pali u greh sa ženama i rodili decu koja se nazivaju demonima.2 Štaviše, oni su potom potčinili sebi ljudski rod, delom magijskim spisima, delom strahom koji su u njih usadili i kaznama koje su im nanosili, a delom poučavajući ih upotrebi žrtava, tamjana i livenica, koje su im zaista bile potrebne pošto su postali robovi svojih pohotnih strasti; i među ljudima su izazvali ubistva, ratove, preljube, svakovrsnu raspusnost i svaku vrstu greha. Tako se dogodilo da su pesnici i pisci predanja, ne znajući da su zli anđeli i demoni koje su oni rodili činili te stvari ljudima i ženama, gradovima i narodima, pripisali ih [svom] bogu samom [Jupiteru] i onima za koje su mislili da su sinovi njegovog semena, i deci onih koje su nazivali njegovom braćom, Neptunu i Plutonu, i deci njihove dece. Jer su ih nazivali imenom koje je svaki od zlih anđela dodelio sebi i svojoj deci.3

Poglavlje 6

Nikakvo vlastito ime nije dodeljeno Bogu, Ocu svih, budući da je nerođen. Jer, ko god ima vlastito ime, primio ga je od nekoga starijeg od sebe. Reči Otac, i Bog, i Tvorac, i Gospod, i Vladar nisu stvarna imena, nego pre nazivi izvedeni iz Njegovih dobročiniteljskih dela. Ali Njegov Sin, koji se jedini u pravom smislu naziva Sinom, Reč, koja beše sa Njim [Bogom, Ocem] i koja je rođena1 PRE SVIH STVARI, kada je u početku On [Bog, Otac] stvorio i uredio sve stvari KROZ NJEGA [Sina], naziva se Hristos, jer je bio pomazan i zato što je Bog Otac uredio sve stvari stvorenja KROZ NJEGA. I to ime ima nepoznato značenje, kao i izraz 'Bog', koji nije stvarno ime, nego izraz čovekovog urođenog2 mišljenja o stvari koja se jedva može odrediti. Ali 'Isus',3 što je Njegovo ime i kao Čoveka i kao Spasitelja, ima značenje. Jer On je i postao čovek, kao što smo rekli,4 i rođen je po volji Boga Oca na korist vernima i na poraz demona. Čak i sada, vaše sopstvene oči poučiće vas o istinitosti ove poslednje tvrdnje. Jer mnogi opsednuti demonima po celom svetu, pa i u vašem sopstvenom gradu, bili su oslobođeni od mnogih naših hrišćana u ime Isusa Hrista, koji je razapet pod Pontijem Pilatom; i naši ljudi su ih isceljivali, i još uvek isceljuju druge, čineći nemoćnima i izgoneći demone koji su bili zaposeli te ljude, čak i kada nisu mogli biti izlečeni od svih drugih egzorcista i onih koji se koriste bajanjima i drogama.

1 Iako Justin govori o rađanju Sina pri stvaranju sveta, to ne umanjuje večnost Sina, jer on tvrdi da je Sin bio sa Ocem pre stvaranja sveta. Up. Maran (PG 6.453). (Druga apologija, str. 124-126)

Poglavlje 48

'Sada smo čuli tvoje mišljenje o ovim stvarima', prekinuo me je Trifon. 'Nastavi svoje izlaganje tamo gde si stao i privedi ga kraju, jer se čini potpuno besmislenim i posve nedokazivim. Tvoja tvrdnja da je ovaj Hristos postojao kao Bog PRE SVIH VEKOVA, a zatim da je pristao da se rodi i postane čovek, a ipak da nije ljudskog porekla, ne čini se samo paradoksalnom, nego i nastranom.'

'Svestan sam',1 odgovorih, 'da moja tvrdnja mora izgledati paradoksalno, naročito vama Jevrejima, koji nikada niste bili ni najmanje zainteresovani da znate ili činite ono što je Božje, nego samo ono što je vaših učitelja, kao što sam Bog svedoči.1 Ipak, Trifone, činjenica da je ovaj Čovek Hristos Božji ne može se poreći, čak i kada ne bih mogao da dokažem da je On, budući Bog, preegzistirao kao Sin Tvorca vasione i postao Čovek kroz devicu. Pošto je van svake sumnje dokazano da je On Hristos Božji, kakav god taj Hristos na kraju treba da bude, čak i ako ne uspem da pokažem da je preegzistirao i pristao da postane čovek sa telom i osećanjima kao što su naša, po volji Očevoj — jedino biste u tom poslednjem pogledu mogli s pravom tvrditi da sam pogrešio. Ali ne možete poreći da je On Hristos, iako je naizgled ljudskog porekla i očigledno postao Hristos izborom Očevim. Jer, prijatelji moji, ima nekih iz našeg roda,2 koji priznaju da je Isus Hristos, ali tvrde da je čisto ljudskog porekla. Ja se, naravno, ne slažem sa takvima, niti bih se s njima složio čak i kada bi većina onih koji dele moja mišljenja tako govorila. Jer nam je sam Hristos rekao da ne sledimo učenja ljudi, nego samo ona koja su objavili sveti proroci i koja je On sam poučavao.' (Dijalog, str. 220-221)

Poglavlje 61

'Dakle, prijatelji moji', rekoh, 'sada ću iz Pisama pokazati da je Bog rodio od sebe izvesnu razumnu Silu kao Početak1 PRE SVIH DRUGIH STVORENJA. Sveti Duh označava ovu Silu raznim nazivima, ponekad Slavom Gospodnjom, drugi put Sinom, ili Mudrošću, ili Anđelom, ili Bogom, ili Gospodom, ili Rečju. Nazvao je sebe čak i Vrhovnim Zapovednikom kada se u ljudskom obličju javio Isusu, sinu Navinovom. Zaista, On s pravom može polagati pravo na sve ove nazive, i zato što vrši volju Očevu i zato što je rođen činom volje Očeve. Ali, ne dešava li se nešto slično i sa nama ljudima? Kada izgovorimo reč, može se reći da rađamo reč, ali ne odsecanjem, u smislu da bi se time umanjila naša moć izgovaranja reči. Sličan primer možemo posmatrati u prirodi kada jedan oganj upali drugi,2 ne gubeći ništa, nego ostajući isti; a ipak se čini da upaljeni oganj postoji sam po sebi i da svetli ne umanjujući sjaj prvoga ognja. Moje tvrdnje sada će potvrditi niko drugi do Reč Mudrosti, koji je ovaj Bog rođen od Sveopšteg Oca, i koji je Reč i Mudrost i Sila i Slava Onoga koji Ga je rodio. Evo Njegovih reči kako ih je izgovorio Solomon: „Ako vam objavim ono što se svakodnevno događa, prizvaću u sećanje događaje od večnosti i ispričati ih. Gospod Me rodi u početku puteva svojih za dela svoja. Postavljen sam od večnosti, pre nego što je načinio zemlju, i pre nego što je načinio bezdane, pre nego što su izvori voda potekli, pre nego što su gore utemeljene. Pre svih bregova On Me rađa. Bog načini zemlju, i pustinju, i najviša nastanjena mesta pod nebom. Kada je pripremao nebesa, ja bejah prisutan. Kada je postavio svoj presto na vetrove, kada je utvrdio oblake gore i ojačao izvore bezdana, kada je uravnotežio temelje zemlje, ja bejah s Njim uređujući sve stvari. Ja bejah ono u čemu se On radovao; svakodnevno i u svako vreme radovah se u Njegovom prisustvu, jer se On radovao što je dovršio nastanjivi svet, i naslađivao se sinovima ljudskim. Sada, dakle, sine Moj, poslušaj Me. Blažen je čovek koji Me sluša, i čovek koji će čuvati puteve Moje, bdijući svakodnevno na vratima Mojim i čekajući kod dovrataka vrata Mojih, jer su putevi Moji putevi života; i volja Moja pripremljena je od Gospoda. A oni koji greše protiv Mene, škode svojim sopstvenim dušama, i oni koji Me mrze ljube smrt.“'3

Poglavlje 62

'Prijatelji moji', nastavih, 'reč Božja je, kroz Mojsija, izrekla upravo istu stvar, kada nam je otkrila da je pri stvaranju čoveka Bog govorio o Njemu (na koga je Mojsije ukazao) u istom smislu. Evo tog odlomka iz Pisma: „Načinimo čoveka po obličju svom i po podobiju svom; i neka vladaju ribama morskim i pticama nebeskim, i stokom, i svom zemljom, i svakim gmizavim stvorom što se miče po zemlji.

I stvori Bog čoveka; po obličju Božjem stvori ga; muško i žensko stvori ih. I blagoslovi ih Bog govoreći: Rastite i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njome.“'1

'Da ne biste izvrnuli smisao ovih reči ponavljajući ono što vaši učitelji kažu — bilo da je Bog rekao sebi „Načinimo“, baš kao što mi, kada smo na pragu da nešto učinimo, kažemo sebi „Načinimo“; bilo da je Bog rekao „Načinimo“ elementima, to jest, zemlji ili drugim sličnim materijama od kojih, kako mislimo, beše sastavljen čovek — želim ponovo da navedem Mojsija da bih van svake sumnje dokazao da je On govorio s Nekim ko je obdaren razumom i brojčano različit od Njega. Evo Mojsijevih reči: „I reče Bog: Evo, Adam postade kao jedan od Nas, znajući dobro i zlo.“2 Sada, reči „kao jedan od Nas“ jasno pokazuju da je bilo više lica zajedno, i da ih je bilo najmanje dvoje. Ne smatram istinitim ono učenje koje zastupa ono što vi nazivate jeretičkom sektom vaše vere, niti zastupnici te jeresi mogu dokazati da je On te reči govorio anđelima, ili da je ljudsko telo bilo delo anđela. Ali ovaj Potomak, koji je istinski rođen od Oca, beše sa Ocem i Otac je s Njim razgovarao PRE SVEG STVORENJA, kao što nam je Pismo kroz Solomona jasno pokazalo, govoreći da je ovaj Sin, koga Solomon naziva Mudrošću, rođen i kao početak PRE SVIH NJEGOVIH DELA, i kao Njegov Potomak. Bog je posvedočio istu tu istinu u otkrivenju Isusu, sinu Navinovom. Da biste bili potpuno uvereni, poslušajte ove reči iz knjige Isusa Navina: „I dogodi se, kada Isus beše blizu Jerihona, podiže oči svoje i ugleda čoveka gde stoji Jesi li Ti od naših, ili od naših protivnika? A On odgovori: Ja sam Vojvoda vojske Gospodnje, i sada dođoh. Isus pade licem na zemlju i reče Mu: Gospode, šta zapovedaš sluzi svome? A Vojvoda Gospodnji reče Isusu: Izuj obuću s nogu svojih; jer je mesto na kome stojiš sveto. A Jerihon beše zatvoren i utvrđen, i niko iz njega ne izlažaše. I reče Gospod Isusu: Gle, predao sam u tvoje ruke Jerihon, i cara njegovog, i sve junake.“'3

1 Postanje 1:26-28.

2 Postanje 3:22.

3 Isus Navin 5:13-16; 6:1-2 (Isto, str. 244-247)

Poglavlje 96

'Reči Zakona: „Proklet je svaki koji visi na drvetu“,1 osnažuju našu nadu koja se održava Raspetim Hristom, ne zato što je Raspeti proklet od Boga, nego zato što je Bog prorekao šta će učiniti svi vi Jevreji, i drugi vama slični, koji niste svesni da je ovo Onaj koji beše PRE SVIH STVARI, Večni Sveštenik Božji, Car i Hristos. Sada možete jasno videti da se to zaista dogodilo. Jer, u svojim sinagogama proklinjete sve one koji su kroz Njega postali hrišćani, a neznabošci sprovode vaše prokletstvo ubijajući sve one koji samo priznaju da su hrišćani. Svim našim gonicima kažemo: „Vi ste naša braća; shvatite radije istinu Božju.“ Ali kada ni oni ni vi nećete da nas slušate, nego činite sve što je u vašoj moći da nas primorate da se odreknemo Hrista, mi vam se opiremo i radije podnosimo smrt, uvereni da će nam Bog dati sve blagoslove koje nam je obećao kroz Hrista. Štaviše, molimo se za vas da biste iskusili milost Hristovu; jer nas je On poučio da se molimo čak i za svoje neprijatelje, kada je rekao: „Budite dobri i milostivi, kao što je i vaš nebeski Otac milostiv.“2 Možemo primetiti da je Svemogući Bog dobar i milostiv, čineći da Njegovo sunce sija i nezahvalnima i pravednima, i šaljući kišu i svetima i zlima; ali sve njih, rekao nam je, sudiće.'3

1 Ponovljeni zakoni 21:23.

2 Luka 6:36.

3 Up. Matej 5:45. (Isto, str. 299-300)

Poglavlje 100

'A reči: „Ali Ti prebivaš u svetom mestu, Ti hvalo Izrailjeva“, označile su da će On učiniti nešto dostojno hvale i divljenja, što je i učinio kada je kroz Oca ponovo ustao iz mrtvih trećeg dana nakon raspeća. Već sam ranije ukazao da se Hristos naziva i Jakovom i Izrailjem, i da nije samo u blagoslovu Josifa i Jude tajanstveno prorečeno o Njemu, nego je i u jevanđelju zapisano da je rekao: „Sve Mi je predao Otac Moj; i niko ne poznaje Oca osim Sina; niti ko poznaje Sina osim Oca, i onih kojima Sin hoće da Ga otkrije.“1 Tako nam je svojom milošću otkrio sve što smo naučili iz Pisama, tako da Ga poznajemo kao Prvorođenog od Boga PRE SVIH STVORENJA, i kao Sina patrijaraha, budući da se ovaplotio kroz devicu iz njihovog roda, i snishodio da postane čovek bez lepote i časti, i podložan stradanju. Otuda je na svoje predstojeće stradanje ukazao ovako: „Sin Čovečji mora mnogo postradati, i biti odbačen od fariseja i književnika, i biti raspet, i vaskrsnuti trećeg dana.“2 Nazvao je sebe Sinom Čovečjim, bilo zbog svog rođenja od device koja beše, kao što rekoh, iz porodice Davidove i Jakovljeve i Isakove i Avraamove, bilo zato što je sam Adam bio otac gorepomenutih patrijaraha od kojih Marija vodi svoje poreklo. Jasno je da se očevi devojaka takođe smatraju očevima dece rođene od njihovih kćeri. I Hristos je promenio ime jednom od svojih učenika, iz Simona u Petra,3 kada je on, prosvetljen od Oca, prepoznao da je On Hristos, Sin Božji. A pošto nalazimo zapisano u Uspomenama apostola da je On Sin Božji, i pošto Ga tim istim nazivom nazivamo, razumeli smo da je to zaista On i da je PRE SVIH STVORENJA proizašao od Oca svojom silom i voljom (jer se u proročkim spisima naziva Mudrošću, Danom, Istokom, Mačem, Kamenom, Žezlom, Jakovom i Izrailjem, uvek na drugačiji način); i da je rođen od Device, kako bi neposlušnost izazvana zmijom bila uništena na isti onaj način na koji je i nastala. Jer Eva, neoskrnavljena devica, začela je reč zmije i rodila neposlušnost i smrt. Ali Devica Marija, ispunjena verom i radošću, kada joj je anđeo Gavrilo objavio radosnu vest da će Duh Gospodnji doći na nju, i da će je sila Višnjega oseniti, i da će stoga Sveti koji se od nje rodi biti Sin Božji, odgovorila je: „Neka mi bude po tvojoj reči.“4 I zaista, ona je rodila Onoga o kome smo pokazali da su napisana toliko brojna mesta Pisma, i kojim Bog uništava i zmiju i one anđele i ljude koji su postali kao zmija, a oslobađa od smrti one koji se kaju za svoje grehe i veruju u Hrista.'

1 Matej 11:27.

2 Up. Matej 16:21; Marko 8:31-39; Luka 9:22-27.

3 Up. Matej 16:15-18. (Isto, str. 303-305)

Poglavlje 129

'Da bih dokazao ovu tačku, sada ću ponoviti neka mesta iz Pisma koja sam već naveo. Kada reč proroštva kaže: „Gospod je izlio oganj od Gospoda s neba“,1 to pokazuje da ih je dvoje na broju: Jedan na zemlji, koji je sišao da posvedoči vapaj Sodoma, i Jedan na Nebu, koji je Gospod onoga Gospoda na zemlji, i koji je, kao Njegov Otac i Bog, bio uzrok tome što je On Silni i Gospod i Bog. A kada Pismo kaže da je Bog u početku rekao: „Evo, Adam postade kao jedan od NAS“,2 izraz „kao jedan od Nas“ već sam po sebi jeste dokaz broja, i ne može se tumačiti u prenesenom smislu, kao što pokušavaju sofisti, koji niti mogu znati niti govoriti istinu. A Knjiga Mudrosti kaže: „Ako bih vam ispričao svakodnevne događaje, morao bih da ih nabrajam od početka. Gospod Me načini kao početak puteva svojih za dela svoja. Od večnosti Me postavi, u početku, pre nego što je načinio zemlju, i pre nego što su izvori voda potekli, pre nego što su gore utemeljene; i pre svih bregova On Me rađa.“'3

Na tom mestu rekoh: 'Gospodo, ako ste me pažljivo pratili, možete videti da Pismo objavljuje da je Sin rođen od Oca PRE SVIH STVORENJA, a svako će priznati da je sin brojčano različit od Oca.'

1 Postanje 19:24.

2 Postanje 3:22.

3 To jest, Priče Solomonove 8:21-25. (Isto, str. 348-349)

Justin je, dakle, učio i potvrđivao da je Isus nestvoreni, vanvremeni Sin Božji kojim i kroz koga je stvoreno samo vreme, budući da je On Onaj kome se Otac obratio u Postanju 1:26 i 3:22. To pomaže da se objasni zašto sveti mučenik nije video nikakav sukob u tome da obožava i Isusa, iako se jedino Bog obožava. Justin je znao da je Sin iste suštine sa Ocem i da je, poput Oca, po prirodi vanvremen i večan.

Drugim rečima, ovaj sveti mučenik zapravo je bio trinitarac koji je obožavao i slavio jednoga istinitog Trojičnog Boga.

Za dalje čitanje

VIŠE O HRISTOLOGIJI JUSTINA MUČENIKA

Justin Mučenik: Nema drugog Boga osim Isusa

PONOVO O HRISTOLOGIJI JUSTINA MUČENIKA

Justin Mučenik o večnom božanstvu Hrista

Polikarp i Justin Mučenik: Svako stvorenje obožavaće Isusa kao Boga

PRAVOSLAVČEVO POGREŠNO ČITANJE JUSTINA

Ponovo o iskrivljavanju Justina Mučenika kod Šabira Alija, 1. deo