Origen: Trojstvo, Creatio Ex Nihilo i Crkva kao duhovni Izrailj — 2. deo
Nastavljam odande gde sam stao u Drugoj knjizi Origenovog komentara na Jovana: Origen: Trojstvo, Creatio Ex Nihilo i Crkva kao duhovni Izrailj.
22. Reč beše u početku, to jest, u Mudrosti, koja je sve stvari sadržavala u ideji, pre nego što su postojale. Hristovo svojstvo Mudrosti prethodi ostalim Njegovim svojstvima.
Toliko nam se značenja reči arche odjednom nameće. Sada moramo pitati koje od njih treba da usvojimo za naš tekst, „U početku bješe Logos (Riječ)“. Jasno je da odmah možemo odbaciti značenje koje je povezuje s prelaskom ili s putem i njegovom dužinom. Isto tako, prilično je jasno, ni značenje povezano s poreklom neće poslužiti našoj svrsi. Moglo bi se, međutim, pomisliti na smisao u kome ona ukazuje na tvorca, na ono što proizvodi dejstvo, ako, kao što čitamo, Bog „on zapovijeda i stvoriše se“. Jer Hristos je, na izvestan način, demijurg, kome Otac govori, „Neka bude svjetlost“, i „Neka bude svod“****. Ali Hristos je demijurg kao početak (arche), utoliko što je mudrost. Upravo zato što je mudrost, On se naziva arche. Jer Mudrost kaže kod Solomona: Priče Solomonove 8:22 „Gospod me je imao u početku puta svojega, prije djela svojih, prije svakoga vremena.“, da bi Reč bila u arche****, naime, u mudrosti. Posmatrana u odnosu na ustrojstvo kontemplacije i misli o celini stvari, ona se smatra mudrošću; ali u odnosu na onu stranu predmeta mišljenja kojom ih razumna bića shvataju, smatra se Rečju. I nije nikakvo čudo, budući da je, kao što smo već rekli, Spasitelj mnoge dobre stvari, ako u sebi obuhvata misli prvog reda, i drugog, i trećeg. To je ono na šta je Jovan ukazao kada je o Reči rekao: Jovan 1:3-4 „što je postalo. U njemu bješe život“. Život je, dakle, nastao u Reči. I s jedne strane Reč nije niko drugi do Hristos, Reč, Onaj koji beše s Ocem, kroz koga je sve postalo; dok, s druge strane, Život nije niko drugi do Sin Božiji, koji kaže: Jovan 14:6 „Ja sam Put i Istina i Život“. Kao što je, dakle, život nastao u Reči, tako je i Reč u arche.
Razmotri, međutim, da li nam je slobodno da uzmemo ovo značenje reči arche za naš tekst: „U početku bješe Logos (Riječ)“, tako da dobijemo smisao da je sve postalo po mudrosti i po obrascima ustrojstva koji su prisutni u njegovim mislima. Jer smatram da, kao što se kuća ili lađa gradi i oblikuje prema nacrtima graditelja ili projektanta, pri čemu kuća ili lađa imaju svoj početak (arche) u nacrtima i proračunima u njegovom umu, tako je i sve postalo prema zamislima onoga što je imalo da bude, jasno položenim od Boga u mudrosti. I trebalo bi dodati da je, stvorivši, da tako kažemo, produševljenu mudrost, prepustio njoj da iz praobrazaca koji behu u njoj preda stvarima koje postoje i materiji njihovo stvarno pojavljivanje, njihovo uobličenje i njihove oblike. Ali smatram, ako je dopušteno to reći, da je početak (arche) stvarnog postojanja bio Sin Božiji, koji govori: Otkrivenje 22:13 „Ja sam Alfa i Omega, Prvi i Posljednji, Početak i Svršetak.“. Moramo se, međutim, setiti da On nije arche u pogledu svakog imena koje Mu se pripisuje**. Jer kako bi mogao biti početak u pogledu toga što je život, kada je život nastao u Reči, a Reč je očigledno** arche života? Takođe je prilično očigledno da ne može biti arche u pogledu toga što je prvorođeni iz mrtvih. A ako pažljivo prođemo kroz sve Njegove nazive, nalazimo da je On arche jedino u pogledu toga što je mudrost. Čak ni kao Reč On nije arche****, jer Reč beše u arche****. I tako bi se neko usudio reći da je mudrost PRETHODNA SVIM mislima koje su izražene u nazivima prvorođenog svake tvari. A Bog je svecelo jedan i prost; ali naš Spasitelj, iz mnogih razloga, budući da Ga je Bog Rimljanima 3:25 postavio za žrtvu pomirenja i prvinu celokupne tvorevine, postaje mnoge stvari, ili možda sve te stvari; celokupna tvorevina, ukoliko je sposobna za iskupljenje, ima potrebu za Njim. I otuda On postaje svetlost ljudima, jer ljudi, pomračeni zloćom, imaju potrebu za svetlošću koja svetli u tami i koju tama ne obuze; da ljudi nisu bili u tami, On ne bi postao svetlost ljudima. Isto se može zapaziti i u pogledu toga što je prvorođeni iz mrtvih. Jer pod pretpostavkom da žena nije bila prevarena, i da Adam nije pao, i da je čovek, stvoren za neraspadljivost, nju i zadobio, onda On ne bi sišao u grob, niti bi umro, budući da ne bi bilo greha, niti bi Njegova ljubav prema ljudima zahtevala da umre, a da nije umro, ne bi mogao biti prvorođeni iz mrtvih. Možemo se takođe upitati da li bi ikada postao pastir da čovek nije bio bačen među životinje lišene razuma i njima upodobljen. Jer ako Bog spasava ljude i životinje, one životinje koje spasava spasava tako što im daje pastira, budući da ne mogu imati cara. Tako, ako saberemo nazive Isusa, postavlja se pitanje koji su Mu od njih dodeljeni kasnije, i nikada ne bi zadobili takav značaj da su sveti započeli i istrajali u blaženstvu. Možda bi Mudrost bila jedina preostala, ili bi možda i Reč ostala, ili možda Život, ili možda Istina, a ne ostali, koje je uzeo nas radi. I zaista su blaženi oni koji su, u svojoj potrebi za Sinom Božijim, ipak postali takve osobe da im On nije potreban u svojstvu lekara koji leči bolesne, niti u svojstvu pastira, niti u svojstvu iskupljenja, nego samo u svojstvima mudrosti, reči i pravednosti, ili ako postoji neki drugi naziv prikladan onima koji su toliko savršeni da Ga primaju u Njegovim najlepšim svojstvima. Toliko o izrazu „U početku“.
23. Naziv Reč treba tumačiti istim metodom kao i ostale Hristove nazive. Reč Božija nije puko Božije svojstvo, nego posebna Ličnost. Šta se podrazumeva kada se On naziva Rečju.
Razmotrimo, međutim, nešto pažljivije šta je Reč koja je u početku. Često se čudim kada razmatram ono što se govori o Hristu, čak i od onih koji su ozbiljni u svojoj veri u Njega. Iako postoji nebrojeno mnogo imena koja se mogu primeniti na našeg Spasitelja, oni većinu njih izostavljaju, a ako ih se i sete, izjavljuju da te nazive ne treba razumeti u njihovom vlastitom smislu, nego u prenesenom. Ali kada dođu do naziva Logos (Reč) i ponavljaju da je jedino Hristos Reč Božija, nisu dosledni, i ne istražuju, kao u slučaju ostalih naziva, šta stoji iza značenja izraza Reč. Čudim se gluposti većine hrišćana u ovoj stvari. Ne ublažavam reči; to nije ništa drugo do glupost. Sin Božiji na jednom mestu kaže: „Ja sam svjetlost svijetu“, a na drugom: „Ja sam vaskrsenje“, i opet: „Ja sam Put i Istina i Život“. Takođe je zapisano: „Ja sam vrata“, i imamo izreku: „Ja sam pastir dobri“, a kada žena Samarjanka kaže: „Znam da dolazi Mesija zvani Hristos; kad on dođe, objaviće nam sve.“, Isus odgovara: „Ja sam – koji govorim s tobom.“. Opet, kada je oprao noge učenicima, objavio je ovim rečima Jovan 13:13 da je njihov Učitelj i Gospod: „Vi me zovete Učiteljem i Gospodom; i pravo velite, jer jesam.“. On takođe jasno objavljuje sebe kao Sina Božijeg, kada kaže: Jovan 10:36 „Kako vi govorite onome koga Otac posveti i posla na svijet: huliš, zato što rekoh: Ja sam Sin Božiji?“ i Jovan 17:1 „Oče, došao je čas, proslavi Sina svojega, da i Sin tvoj proslavi tebe“. Nalazimo Ga takođe kako objavljuje da je car, kao kada na Pilatovo pitanje, Jovan 18:33, 36 „Ti li si car judejski?“, odgovara: „Carstvo moje nije od ovoga svijeta; kad bi bilo od ovoga svijeta carstvo moje, sluge moje bi se borile da ne budem predan Judejcima; ali carstvo moje nije odavde.“. Pročitali smo i reči: „Ja sam istinski čokot i Otac moj je vinogradar.“, i opet, „Ja sam čokot, a vi loze.“. Dodaj ovim svedočanstvima i izreku: „Jer hljeb je Božiji onaj koji silazi s neba i daje život svijetu. Tada mu rekoše: Gospode, daj nam svagda taj hljeb! A Isus im reče: Ja sam hljeb života: koji meni dolazi neće ogladnjeti, i koji u mene vjeruje neće nikad ožednjeti.“. Ovi tekstovi, koje smo pokupili iz riznice jevanđelja, zasad će biti dovoljni, i u svima njima On tvrdi da je Sin Božiji. Ali i u Otkrivenju Jovanovom On kaže, Otkrivenje 1:18 „ja sam Prvi i Posljednji I Živi; i bijah mrtav i evo živ sam u vijekove vijekova“****. I opet, Otkrivenje 22:13 „Ja sam Alfa i Omega, Prvi i Posljednji, Početak i Svršetak.“. Pažljivi izučavalac svetih knjiga, štaviše, može sakupiti nemali broj sličnih mesta kod proroka, kao tamo gde sebe naziva Isaija 49:2 izabranom strelom, i slugom Božijim, i svetlošću neznabošcima. Isaija 49:6 Isaija takođe kaže: „Gospod me pozva od utrobe; od utrobe matere moje pomenu ime moje. I učinio je usta moja da su kao oštar mač, u sjenu ruke svoje sakri me; učinio me je sjajnom strijelom, i u tulu svojem sakri me. I reče mi: Ti si sluga moj, u Izrailju ću se tobom proslaviti.“ I malo dalje: „Bog će moj biti sila moja. I reče mi: Malo je da mi budeš sluga da se podigne pleme Jakovljevo i da se vrati ostatak Izrailjev, nego te učinih vidjelom narodima da budeš moje spasenje do krajeva zemaljskih.“. I kod Jeremije takođe Jeremija 11:19 upoređuje sebe s jagnjetom, ovako: „A ja bijah kao jagnje i tele koje se vodi na klanje“. Ove i druge slične izreke On primenjuje na sebe.
Pored ovih, moglo bi se u jevanđeljima, kod apostola i kod proroka sakupiti nebrojeno mnogo naziva koji se primenjuju na Sina Božijeg, budući da pisci jevanđelja iznose sopstvena viđenja onoga što On jeste, ili Ga apostoli uzvisuju na osnovu onoga što su naučili, ili proroci unapred objavljuju Njegov budući dolazak i navešćuju ono što se Njega tiče pod raznim imenima. Tako Ga Jovan naziva Jagnjetom Božijim, govoreći: Jovan 1:29 „Gle, Jagnje Božije koje uzima na se grijehe svijeta!“, a ovim rečima objavljuje Ga kao čoveka: Jovan 1:30-31 „Ovo je Onaj za koga ja rekoh: Za mnom dolazi čovjek koji preda mnom bi, jer prije mene bješe.“. A u svojoj sabornoj poslanici Jovan kaže da je On Zastupnik za naše duše kod Oca, ovako: „i ako neko sagriješi, imamo Zastupnika kod Oca, Isusa Hrista Pravednika.“, i dodaje da „A on je žrtva pomirenja za grijehe naše“, a slično i Pavle kaže da je On žrtva pomirenja: „Kojega odredi Bog da bude krvlju svojom žrtva pomirenja kroz vjeru, da pokaže pravdu svoju oproštenjem pređašnjih grijeha“. Prema Pavlu takođe, objavljuje se da je On mudrost i sila Božija, kao u Poslanici Korinćanima: „Hrista, Božiju silu i Božiju premudrost.“. Dodaje se da je On takođe posvećenje i iskupljenje: „koji nam postade premudrost od Boga“, kaže on, „premudrost od Boga i pravednost i osvećenje i izbavljenje“. Ali nas takođe uči, pišući Jevrejima, da je Hristos Prvosveštenik: Jevrejima 4:14 „Imajući, dakle, Prvosveštenika Velikoga, koji je prošao nebesa, Isusa Sina Božijega, treba da se držimo čvrsto vjere koju ispovijedamo.“. A proroci imaju za Njega i druga imena pored ovih. Jakov u blagoslovu svojih sinova Postanje 49:10 kaže: „Juda, tebe će hvaliti braća tvoja, a ruka će ti biti za vratom neprijateljima tvojim, i klanjaće ti se sinovi oca tvojega. Laviću Juda! S plijena si se vratio, sine moj; spusti se i leže kao lav i kao ljuti lav; ko će ga probuditi?“ Ne možemo se sada zadržavati na ovim izrazima da bismo pokazali da se ono što je rečeno o Judi odnosi na Hrista. Ono što bi se moglo navesti protiv ovog gledišta, naime: „Palica vladalačka neće se odvojiti od Jude, niti od nogu njegovijeh onaj koji postavlja zakon, dokle ne dođe onaj kome pripada“; to se bolje može razjasniti drugom prilikom. Ali Isaija zna da se o Hristu govori pod imenima Jakov i Izrailj, kada kaže: Isaija 42:1-4 „Evo Sluge mojega, kojega podupirem, Izbranika mojega, koji je mio duši mojoj; metnuću duh svoj na njega, sud narodima javljaće. Neće vikati ni podizati, niti će se čuti glas njegov po ulicama. Trske stučene neće prelomiti, i svještila koje se puši neće ugasiti; javljaće sud po istini. Neće mu dosaditi, niti će se umoriti, dokle ne postavi sud na zemlji, i ostrva će čekati nauku njegovu.“. Da je Hristos onaj o kome se takva proročanstva izriču, pokazuje Matej u svom jevanđelju, gde navodi po sećanju i kaže: „Da se ispuni što je rečeno preko Isaije proroka, koji govori: Gle, sluga moj, kojega izabrah, Ljubljeni moj, koji je po volji duše moje: metnuću Duh svoj na njega, i sud neznabošcima javiće. Neće se svađati ni vikati, niti će ko čuti po trgovima glasa njegova.“, itd. I David se naziva Hristom, kao tamo gde Jezekilj u svom proroštvu pastirima dodaje kao iz usta Božijih: Jezekilj 34:23 „I podignuću im jednoga pastira koji će ih pasti, slugu svojega Davida; on će ih pasti i biće im pastir.“. Jer nije patrijarh David taj koji treba da ustane i bude pastir svetih, nego Hristos. Isaija je takođe nazvao Hrista šibljikom i cvetom: Isaija 11:1-3 „Ali će izaći Šibljika iz stabla Jesejeva, i Izdanak iz korijena njegova izniknuće. I na njemu će počivati duh Gospodnji, duh mudrosti i razuma, duh savjeta i sile, duh znanja i straha Gospodnjega.“. A u Psalmima se naš Gospod naziva kamenom, ovako: „Kamen koji odbaciše zidari, posta glava od ugla. To bi od Gospoda i divno je u našim očima.“. A jevanđelje pokazuje, kao i Luka u Delima, da kamen nije niko drugi do Hristos; jevanđelje ovako: Matej 21:42, 44 „Zar niste nikada čitali u Pismu: Kamen koji odbaciše zidari, taj postade glava od ugla; to bi od Gospoda i divno je u očima našim. Zato vam kažem da će se od vas uzeti Carstvo Božije, i daće se narodu koji donosi plodove njegove. I ko padne na ovaj kamen, razbiće se; a na koga on padne, satrće ga.“. A Luka piše u Delima: Dela apostolska 4:11 „On je kamen koji vi zidari odbaciste, a koji postade glava od ugla“. A jedno od imena koja se primenjuju na Spasitelja jeste ono koje On sam ne izgovara, nego ga Jovan beleži — Reč koja beše u početku kod Boga, Bog Reč. I vredi da na trenutak usredsredimo pažnju na one učenjake koji izostavljaju razmatranje većine velikih imena koja smo pomenuli, a ovo smatraju najvažnijim. Što se tiče prethodnih naziva, oni traže bilo kakvo objašnjenje koje bi im ko ponudio, ali u slučaju ovoga postupaju drugačije i pitaju: Šta je Sin Božiji kada se naziva Rečju? Mesto koje najviše koriste jeste ono u Psalmima, „Teče iz srca mojega riječ dobra“; i oni zamišljaju da je Sin Božiji izgovor Očev položen, takoreći, u slogove, i shodno tome Mu ne dopuštaju, ako ih dalje ispitamo, nikakvu samostalnu ipostas, niti su jasni u pogledu Njegove suštine. Ne mislim da mešaju njena svojstva, nego samu činjenicu da On ima sopstvenu suštinu. Jer niko ne može razumeti kako ono što se naziva Rečju može biti Sin. A takva oživljena Reč, ne budući zaseban entitet od Oca, i utoliko što, nemajući sopstveno postojanje, nije Sin — ili, ako jeste Sin, neka kažu da je Bog Reč zasebno biće i da ima sopstvenu suštinu. Stoga insistiramo da se, kao što u slučaju svakog od gore pomenutih naziva prelazimo s naziva na pojam koji on sugeriše, pa ga primenjujemo i pokazujemo kako je Sin Božiji njime prikladno opisan, isti put mora slediti i kada Ga nađemo nazvanog Rečju. Kakav je to hir, u svim ovim slučajevima, ne zadržavati se na upotrebljenom izrazu, nego istraživati u kom smislu treba razumeti da je Hristos vrata, i na koji način čokot, i zašto je On put; a u jedinom slučaju gde se naziva Rečju, slediti drugačiji put. Da bismo, dakle, dodali težinu onome što imamo da kažemo o pitanju kako je Sin Božiji Reč, moramo početi od onih imena o kojima smo prvo govorili kao primenjenim na Njega. To će se, ne možemo poreći, nekima činiti suvišnim i digresijom, ali promišljeni čitalac neće smatrati beskorisnim pitati o pojmovima za koje se ti nazivi upotrebljavaju; razmatranje ovih stvari raščistiće put za ono što sledi. A kada jednom uđemo u bogoslovlje o Spasitelju, tražeći s onoliko marljivosti koliko možemo i nalazeći razne stvari koje se o Njemu uče, nužno ćemo više razumeti o Njemu ne samo u Njegovom svojstvu Reči, nego i u ostalim Njegovim svojstvima.
28. Hristos kao Život.
Jasno je takođe da načelo onoga života koji je čist i nepomešan s bilo kojim drugim elementom prebiva u Onome koji je prvorođeni svake tvari, i, uzimajući od njega, oni koji imaju udela u Hristu žive život koji je istinski život, dok svi oni za koje se misli da žive odvojeno od toga, budući da nemaju istinsku svetlost, nemaju ni istinski život.
32. Hristos kao Sin.
Nijedno od ovih svedočanstava, međutim, ne izlaže jasno uzvišeno rođenje Spasiteljevo; ali kada Mu se upućuju reči: „Ti si Sin moj, ja te sad rodih“, to Mu govori Bog, kome je svako vreme danas, jer kod Boga nema večeri, kako smatram, niti ima jutra****, nego ništa do vreme koje se proteže, zajedno s Njegovim bespočetnim i nevidljivim životom. Kod Njega je danas onaj dan u koji je Sin rođen, i tako se početak Njegovog rođenja ne nalazi****, kao ni dan njegov.
34. Hristos kao Prvi i Poslednji; On je i ono što leži između njih.
Dalje, moramo pitati u kom se smislu u Otkrivenju naziva Prvim i Poslednjim, i kako, u svom svojstvu Prvoga, nije isto što i Alfa i početak, dok u svom svojstvu Poslednjega nije isto što i Omega i kraj. Čini mi se, dakle, da se razumna bića koja postoje odlikuju mnogim oblicima, i da su neka od njih prva, neka druga, neka treća, i tako dalje do poslednjih. Tačno odrediti, međutim, koje je prvo, kakvo je biće drugo, koje se istinski može označiti kao treće, i sprovesti to do kraja niza — to nije zadatak za čoveka, nego prevazilazi našu prirodu. Ipak ćemo se usuditi, takvi kakvi jesmo, da se ovde malo zaustavimo i iznesemo neka zapažanja o toj stvari. Postoje neki bogovi kojima je Bog bog, kao što čujemo u proroštvu: „Slavite Boga nad bogovima“, i „Bog nad bogovima, Gospod, govori i doziva zemlju“. A Bog, prema jevanđelju, Matej 20:2 „Bog nije Bog mrtvih, nego živih.“. Oni bogovi, dakle, kojima je Bog bog, živi su. I apostol, pišući Korinćanima, kaže: 1. Korinćanima 8:5 „kao što je mnogo bogova i mnogo gospoda“, pa smo tako govorili o tim bogovima kao o onima koji stvarno postoje. A postoje, pored bogova kojima je Bog bog, i neki drugi, koji se nazivaju prestolima, a drugi gospodstvima, takođe i vlastima, i silama povrh ovih. Izraz Efescima 1:21 „iznad svakoga imena što se može nazvati, ne samo u ovome vijeku, nego i u budućem“ navodi nas da verujemo da postoje i drugi pored ovih, koji su nam manje poznati; jednu vrstu njih Jevreji su nazivali Sabai, od čega je izvedeno Sabaot, koji je njihov vladar i nije niko drugi do Bog. Dodaj svemu ovome razumno biće koje je smrtno — čoveka. A Bog svih stvari načinio je prvim po časti neki rod razumnih bića; smatram da su to oni koji se nazivaju bogovima, a drugi red, recimo zasad, jesu prestoli, a treći, nesumnjivo, gospodstva. I tako se redom spuštamo do poslednjeg razumnog roda, koji, možda, ne može biti niko drugi do čovek. Spasitelj je, shodno tome, postao — na božanskiji način nego Pavle — sve svima, da bi ili sve pridobio ili ih usavršio; jasno je da je ljudima postao čovek, a anđelima anđeo. Što se tiče toga da je postao čovek, nijedan vernik u to ne sumnja, a što se tiče toga da je postao anđeo, naći ćemo razlog da verujemo da je tako bilo, ako pažljivo osmotrimo javljanja i reči anđela, u nekima od kojih se čini da moći anđela pripadaju Njemu. Na nekoliko mesta anđeli govore tako da to nagoveštavaju, kao kada „I javi mu se anđeo Gospodnji u plamenu ognjenom iz kupine. I pogleda, a to kupina ognjem gori a ne sagorijeva. I Mojsije reče: Idem da vidim tu utvaru veliku, zašto ne sagorijeva kupina. A Gospod, kad ga vidje gdje ide da vidi, viknu ga Bog iz kupine i reče: Mojsije! Mojsije! A on odgovori: Evo me. A Bog reče: Ne idi ovamo. Izuj obuću svoju s nogu svojih, jer je mjesto gdje stojiš sveta zemlja. Još reče: Ja sam Bog oca tvojega, Bog Avramov, Bog Isakov i Bog Jakovljev.“ Ali Isaija takođe kaže: Isaija 9:6 „ime će mu biti: Divni, Savjetnik, Bog silni, Otac vječni, Knez mirni.“. Spasitelj je, dakle, prvi i poslednji — ne da nije i ono što leži između, nego se krajnosti imenuju da bi se pokazalo da je postao sve. Razmotri, međutim, da li je poslednje čovek, ili ono za šta se kaže da je pod zemljom, čemu pripadaju demoni, svi oni ili neki.
Moramo se zapitati i o onome što je Spasitelj postao, a o čemu govori kroz proroka Davida: „postadoh kao čovjek bez sile“, slobodan među mrtvima. Njegovo rođenje od Device i Njegov tako divno proživljeni život pokazali su da je više nego čovek, a isto je bilo i među mrtvima. On je tamo bio jedini slobodan, i Njegova duša nije ostavljena u paklu. Tako je, dakle, On prvi i poslednji. Opet, ako postoje slova Božja — a ona postoje — čitajući koja sveti mogu reći da su pročitali ono što je napisano na nebeskim pločama, onda su ta slova, kojima se čitaju nebeske stvari, pojmovi razdeljeni na male delove, na Α i tako dalje do Ω, Sin Božji. Opet, On je početak i kraj, ali to nije u svim svojim vidovima podjednako. Jer On je početak, kao što nas uče Priče Solomonove**, utoliko što je mudrost**; pisano je: „Gospod me je imao u početku puta svojega, prije djela svojih, prije svakoga vremena.“. U pogledu toga što je Logos, On nije početak. „U početku bješe Logos (Riječ)“. Tako među Njegovim vidovima jedan dolazi prvi i jeste početak, pa postoji drugi posle početka, i treći, i tako sve do kraja, kao da je rekao: Ja sam početak, utoliko što sam mudrost, a drugi, možda, utoliko što sam nevidljiv, i treći po tome što sam život, jer „što je postalo. U njemu bješe život“. Onaj ko je sposoban da ispituje i razaznaje smisao Svetog pisma mogao bi, bez sumnje, pronaći mnoge članove tog niza; ne mogu reći da li bi mogao da ih pronađe sve. Početak i kraj jeste izraz koji obično primenjujemo na nešto što čini dovršenu celinu; početak kuće jeste njen temelj, a kraj krovna ograda. Ne možemo a da ne pomislimo na tu sliku, budući da je Hristos kamen koji je glava od ugla, za veliko jedinstvo tela spasenih. Jer Hristos, jedinorodni Sin, jeste sve i u svemu: On je kao početak u čoveku koga je uzeo na sebe, prisutan je kao kraj u poslednjem od svetih, a jeste i u onima između; ili je pak prisutan kao početak u Adamu, a kao kraj u svom životu na zemlji, prema izreci: „posljednji Adam duh koji oživljuje“. Ta se izreka dobro slaže s tumačenjem koje smo dali o prvom i poslednjem.
35. Hristos kao Živi i Mrtvi.
U onome što je rečeno o prvom i poslednjem, i o početku i kraju, te smo reči jednom odnosili na različite oblike razumnih bića, a drugi put na različite pojmove o Sinu Božjem. Tako smo dobili razliku između prvog i početka, i između poslednjeg i kraja, kao i osobeno značenje Α i Ω. Nije teško videti zašto se naziva Otkrivenje 1:17-18 „Živi; i bijah mrtav i evo živ sam u vijekove vijekova“. Jer, budući da nam Njegov iskonski život nije pomogao, utonulima kakvi bejasmo u greh, sišao je u našu mrtvost da bismo, pošto je On umro grehu, mi, 2. Korinćanima 4:10 „Svagda noseći na tijelu umiranje Gospoda Isusa“, potom primili onaj Njegov život koji traje doveka. Jer oni koji svagda na svome telu nose umiranje Isusovo dobiće i život Isusov, objavljen u njihovim telima.
36. Hristos kao mač.
Tekstovi Novog zaveta o kojima smo govorili jesu ono što je On sam rekao o sebi. U Isaiji je, međutim, rekao Isaija 49:2-3 da je Njegova usta Otac načinio kao oštar mač, i da je bio sakriven pod senkom Njegove ruke, načinjen kao izabrana strela i čuvan u Očevom tobolcu, nazvan slugom Njegovim od Boga svega, i Izrailjem, i Svetlošću neznabožaca. Usta Sina Božjeg jesu oštar mač, jer Jevrejima 4:12 „Jer je riječ Božija živa i djelotvorna, oštrija od svakoga dvosjekloga mača, i prodire sve do razdiobe duše i duha, zglobova i srži, i sudi namjere i pomisli srca.“. I zaista, nije došao da donese mir na zemlju, to jest telesnim i čulnim stvarima, nego mač, i da preseče, ako smem tako da kažem, kobno prijateljstvo duše i tela, kako bi duša, predajući se duhu koji je protiv tela, stupila u prijateljstvo s Bogom. Otuda je, prema proročkoj reči, načinio svoja usta kao mač, kao oštar mač. Može li iko, gledajući tolike ranjene božanskom ljubavlju, poput one u Pesmi nad pesmama koja se žalila da je ranjena: Pesma nad pesmama 2:5 „jer sam bolna od ljubavi“, pronaći strelu koja je ranila tolike duše za ljubav Božju u nekom drugom osim u Onome koji je rekao: „učinio me je sjajnom strijelom“.
42. O različitim načinima na koje je Hristos Logos.
Kao što se, dakle, po svojoj delatnosti prosvetljivanja sveta čija je svetlost Hristos naziva Svetlost sveta, i kao što se, po tome što one koji Mu se iskreno prilepe navodi da odlože svoju mrtvost, vaskrsnu i obuku se u novinu života, naziva Vaskrsenje, tako se po delatnosti druge vrste naziva Pastir i Učitelj, Car i Izabrana strela, i Sluga, a povrh toga Paraklit i Pomirenje i Umilostivljenje. I na isti se način naziva i Logos, jer od nas uklanja sve što je nerazumno i čini nas istinski razumnima, tako da sve činimo, čak i jelo i piće, na slavu Božju, i da Logosom na slavu Božju vršimo kako obične životne dužnosti tako i one koje pripadaju naprednijem stupnju. Jer ako smo, imajući udela u Njemu, podignuti i prosvetljeni, možda i napasani i vođeni, onda je jasno da na božanski način postajemo razumni kada od nas otera ono što je u nama nerazumno i mrtvo, budući da je On Logos (razum) i Vaskrsenje. Razmotri, međutim, da li svi ljudi na neki način imaju udela u Njemu u Njegovom svojstvu Logosa. O tome nas apostol uči da Ga ne treba tražiti izvan onoga ko traži, i da Ga u sebi nalaze oni koji su na to upravili svoje srce; „Da ne rečeš“ Rimljanima 10:6-8 „u srcu svome: Ko će se popeti na nebo? to jest, da svede Hrista; Ili: Ko će sići u bezdan? to jest, da izvede Hrista iz mrtvih. Ali šta govori (Pismo)? Blizu ti je riječ, u ustima tvojima i u srcu tvome“, kao da je sam Hristos isto što i Reč za koju se kaže da je treba tražiti. Ali kada sam Gospod kaže Jovan 15:22 „Da nisam došao i govorio im, ne bi grijeha imali; a sad izgovora nemaju za grijeh svoj.“, jedini smisao koji možemo naći u Njegovim rečima jeste da sam Logos kaže kako se za greh ne mogu teretiti oni kojima On (razum) nije potpuno došao, nego da su krivi oni koji, ako greše, pošto su imali udela u Njemu, postupaju protivno pojmovima kojima On objavljuje svoje puno prisustvo u nama. Samo tako čitana ta je izreka istinita: „Da nisam došao i govorio im, ne bi grijeha imali“. Ako bi se te reči primenile, kao što mnogi misle da treba, na vidljivog Hrista, kako je onda istinito da nisu imali greha oni kojima nije došao? U tom će slučaju svi koji su živeli pre dolaska Spasitelja biti slobodni od greha, jer Isus, viđen u telu, još nije bio došao. I još više — svi oni kojima On nikada nije bio propovedan neće imati greha, a ako nemaju greha, onda je jasno da ne podležu sudu.
Ali Logos u čoveku, u kome, kako rekosmo, ceo naš rod ima udela, pominje se u dva smisla: prvo, u smislu ispunjavanja pojmovima, koje se, izuzev kod izuzetaka, događa u svakome ko pređe dečački uzrast, a drugo, u smislu dovršenja, koje se događa samo u savršenima. Reči, dakle, „Da nisam došao i govorio im, ne bi grijeha imali; a sad izgovora nemaju za grijeh svoj.“, treba razumeti u prvom smislu; a reči, Jovan 10:8 „Svi koji god dođoše prije mene kradljivci su i razbojnici; ali ih ovce ne poslušaše.“, u drugom. Jer pre nego što dođe dovršenje razuma, u čoveku nema ničega osim onoga što je za prekor; sve je nesavršeno i manjkavo i nikako ne može zapovedati poslušnost onim nerazumnim elementima u nama koji se u prenesenom smislu nazivaju ovcama. A možda prvo značenje treba prepoznati u rečima „Logos postade tijelo“, a drugo u „Logos bješe Bog“. Prema tome, moramo pogledati šta se u ljudskim stvarima nalazi između izreke „Logos“ (razum) „postade tijelo“ i „Logos bješe Bog“. Kada je Reč postala telo, možemo li reći da je donekle bila razlomljena i razređena, i možemo li reći da se od tog trenutka oporavljala dok nije ponovo postala ono što je bila u početku, Bog Reč, Reč koja je kod Oca; Reč čiju je slavu Jovan video, uistinu jedinorodnog, kao od Oca. Ali Sin može biti i Logos (Reč) zato što objavljuje tajne stvari svoga Oca, koji je um, na isti način kao i Sin koji se naziva Reč. Jer kao što je kod nas reč vesnik onoga što um opaža, tako Reč Božja, poznajući Oca, budući da nijedno stvoreno biće ne može da Mu pristupi bez vodiča**, otkriva Oca koga** poznaje. „niti Oca ko zna do Sin“, Matej 11:27 „i ako Sin hoće kome otkriti“, i utoliko što je Reč, On je Anđeo velikog saveta****, Isaija 9:5-6 „kojemu je vlast na ramenu“; jer je u svoje carstvo ušao podnevši krst. U Apokalipsi, štaviše, „Vjerni i Istiniti“ (Reč), kaže se, sedi na belom konju, a ti epiteti ukazuju, smatram, na jasnoću glasa kojim nam Reč istine govori kada boravi među nama. Ovo jedva da je mesto da se pokaže kako se reč konj često upotrebljava u odlomcima izgovorenim radi našeg ohrabrenja u svetom učenju. Navodim samo dva od njih: „Nije u konju uzdanje da će pomoći“, i „Jedni se hvale kolima, drugi konjima, a mi imenom Gospoda Boga svojega“. Niti smemo ostaviti nezapaženim jedan odlomak iz četrdeset četvrtog psalma, koji mnogi pisci često navode kao da ga razumeju: „Teče iz srca mojega riječ dobra; rekoh: Djelo je moje za cara“. Pretpostavimo da tako govori Bog Otac; šta je Njegovo srce, da bi se dobra reč pojavila u skladu s Njegovim srcem? Ako, kao što ti pisci pretpostavljaju, Reč (Logos) ne traži nikakvo tumačenje, onda i srce treba uzeti u prirodnom smislu. Ali sasvim je besmisleno pretpostaviti da je srce Božje deo Njega kao što je naše deo našeg tela. Moramo takve pisce podsetiti da, kao što, kada se govori o ruci Božjoj, o Njegovoj mišici i Njegovom prstu, te reči ne čitamo doslovno nego ispitujemo u kom ih zdravom smislu možemo uzeti da budu dostojne Boga, tako i Njegovo srce treba razumeti kao Njegovu razumsku moć, kojom sve uređuje, a Njegovu reč kao ono što objavljuje šta je u tom Njegovom srcu.
Ali ko je taj koji objavljuje savet Očev onim Njegovim stvorenjima koja su dostojna i koja su se uzdigla iznad sebe — ko drugi do Spasitelj? Ono podriglo nije, možda, bez značaja; moglo je biti upotrebljeno stotinu drugih izraza; moglo se reći Srce je moje iznedrilo dobru reč, ili Srce je moje izreklo dobru reč. Ali pri podrigivanju neki skriveni vetar izlazi napolje u svet, pa tako može biti da Otac uvide u istinu ne iznosi neprekidno, nego takoreći na način podrigivanja, i reč ima svojstvo onoga što je tako proizvedeno, te se stoga naziva slikom nevidljivog Boga. Možemo se, dakle, složiti s uobičajenim shvatanjem ovih reči i uzeti da ih izgovara Otac. Ipak, nije samo po sebi razumljivo da sam Bog objavljuje te stvari. Zašto to ne bi bio neki prorok? Ispunjen Duhom i ne mogavši da se uzdrži, on iznosi reč o svom proroštvu o Hristu: „Teče iz srca mojega riječ dobra; rekoh: Djelo je moje za cara; jezik je moj trska hitroga pisara. Ti si najljepši između sinova ljudskih“. Zatim samom Hristu: „blagodat teče iz usta tvojih“. Kada bi govornik bio Otac, kako bi mogao posle reči „blagodat teče iz usta tvojih“ da nastavi rečima „blagoslovio Bog dovijeka“, i nešto dalje „toga radi pomaza te, Bože, Bog tvoj uljem radosti više nego drugove tvoje“. Neki od onih koji žele da Oca učine govornikom mogu se pozvati na reči „Čuj, kćeri, pogledaj i obrati k meni uho svoje, zaboravi narod svoj i dom oca svojega“. Prorok, moglo bi se reći, nije mogao da se obrati Crkvi rečima „Čuj, kćeri“. Nije, međutim, teško pokazati da se u Psalmima često dešavaju promene lica, tako da bi te reči, „Čuj, kćeri“, mogle u ovom odlomku biti od Oca, premda psalam u celini nije. Našem razmatranju o Reči možemo ovde dodati odlomak: „Riječju Gospodnjom nebesa se stvoriše, i duhom usta njegovijeh sva vojska njihova“. Neki to odnose na Spasitelja i Svetog Duha. Taj odlomak, međutim, ne mora nužno da znači ništa više nego da su nebesa utemeljena razumom (logos) Božjim, kao kada kažemo da je kuća sagrađena po zamisli (l_ogos_) neimara, ili lađa po zamisli (logos) brodograditelja. Na isti su način nebesa utemeljena (učinjena čvrstima) Rečju Božjom, jer su od božanskije supstance, koja se zbog toga naziva čvrstom; ona je uglavnom malo tečna, niti se lako topi kao drugi delovi sveta, a naročito niži delovi. Zbog te se razlike za nebesa na poseban način kaže da su sazdana Rečju Božjom.
Izreka, dakle, glasi, prvo, „U početku bješe Logos (Riječ)“; to treba da nam bude potpuno pred očima; ali svedočanstva koja smo naveli iz Priča Solomonovih navela su nas da mudrost stavimo na prvo mesto i da o mudrosti mislimo kao o onome što prethodi Reči koja je objavljuje. Moramo, dakle, primetiti da je Logos u početku, to jest u mudrosti, UVEK****. To što jeste u mudrosti, koja se naziva početkom, ne sprečava ga da bude kod Boga i da bude Bog, i nije prosto kod Boga, nego je u početku, u mudrosti, kod Boga. Jer on nastavlja: „On bješe u početku u Boga“. Mogao je reći: Beše kod Boga; ali kao što beše u početku, tako beše i kod Boga u početku, i „Sve kroz njega postade“, budući u početku**, jer je Bog sve stvorio, kao što nam David kaže, u mudrosti**. A da bismo razumeli da Reč ima svoje određeno mesto i područje kao onaj koji ima život u sebi (i jeste zasebna ličnost), moramo govoriti i o silama, a ne o sili. Ovako govori Gospod nad silama, (A.V. „nad vojskama") često čitamo; postoje izvesna stvorenja, razumna i božanska, koja se nazivaju silama: a od njih je Hristos bio najviši i najbolji, i naziva se ne samo mudrošću Božjom nego i Njegovom silom. Kao što, dakle, postoji više sila Božjih, svaka u svom obliku, a Spasitelj se od njih razlikuje, tako će se i Hristos — čak i ako ono što je Logos u nama nije po obliku izvan nas — na osnovu našeg dosadašnjeg razmatranja razumeti kao Logos koji svoje biće ima u početku, u mudrosti. Ovo za sada može biti dovoljno o reči: „U početku bješe Logos (Riječ)“.
Za dalje čitanje
Origen o nestvorenom Prvorođenom Sinu Božjem