Sledi odlomak iz Origenovog dijaloga sa jednim episkopom, koji dodatno potvrđuje da je bio trinitarac koji je verovao u jednosuštnost Oca i Sina. Origen je takođe potvrdio fizičko, telesno vaskrsenje našeg Spasitelja, osuđujući kao jeres poricanje da je vaskrsenje našeg Gospoda bilo fizičke, telesne prirode. Svo podebljanje je moje.

Dijalog Origena sa Heraklidom i episkopima koji su bili s njim, o Ocu i Sinu i duši (https://sites.google.com/site/demontortoise2000/Home/origen_dialog_with_heracleides).

Dijalog Origena sa Heraklidom i episkopima koji su bili s njim, o Ocu i Sinu i duši.

Pošto su prisutni episkopi postavili pitanja o veri episkopa Heraklida, da bi on pred svima ispovedio veru koju drži, i pošto je svaki rekao šta misli i postavio pitanja, Heraklid reče:

I ja verujem ono što kaže Sveto pismo: „U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog. On bješe u početku u Boga. Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo.“ Prema tome, držimo istu veru koja se uči u ovim rečima, i verujemo da je Hristos uzeo telo, da se rodio, da je uzašao na nebo u telu u kome je vaskrsao, da sedi s desne strane Oca, i da će odande doći i suditi živima i mrtvima, budući Bog i čovek.

Origen reče: Budući da je istraživanje jednom započeto, prikladno je reći nešto o predmetu istraživanja, pa ću govoriti. Cela crkva je prisutna i sluša. Nije ispravno da postoji ikakva razlika u znanju između jedne i druge crkve, jer vi niste lažna crkva. Zaklinjem te, oče Heraklide: Bog je svemogući, nestvoreni, vrhovni Bog koji je sve stvorio. Držiš li ovo učenje?

Herakl.: Držim. To je ono što i ja verujem.

Orig.: Hristos Isus koji beše u obličju Božjem, budući da je bio različit od Boga u čijem je obličju postojao, da li je bio Bog pre nego što je došao u telo ili ne?

Herakl.: Bio je Bog pre toga.

Orig.: Da li je bio Bog pre nego što je došao u telo ili ne?

Herakl.: Da, bio je.

Orig.: Da li je bio Bog različit od ovog Boga u čijem je obličju postojao?

Herakl.: Očigledno je bio različit od drugog bića i, budući da je bio u obličju onoga koji je sve stvorio, bio je različit od njega.

Orig.: Je li onda istina da je postojao Bog, Sin Božji, jedinorodni od Boga, prvorođeni svake tvari, i da se ne moramo bojati da kažemo kako u jednom smislu postoje dva Boga, dok u drugom postoji jedan Bog?

Herakl.: Ono što kažeš je očigledno. Ali mi tvrdimo da je Bog svemogući, Bog bez početka, bez kraja, koji sve obuhvata a nije obuhvaćen ničim; i da je njegova Reč Sin Boga živoga, Bog i čovek, kroz koga je sve postalo, Bog po duhu, čovek utoliko što se rodio od Marije.

Orig.: Čini se da nisi odgovorio na moje pitanje. Objasni šta misliš. Jer možda te nisam pratio. Je li Otac Bog?

Herakl.: Svakako.

Orig.: Je li Sin različit od Oca?

Herakl.: Naravno. Kako može biti Sin ako je i Otac?

Orig.: Iako je različit od Oca, da li je i sam Sin takođe Bog?

Herakl.: I on sam je takođe Bog.

Orig.: I da li dva Boga postaju jedinstvo?

Herakl.: Da.

Orig.: Ispovedamo li dva Boga?

Herakl.: Da. Sila je jedna.

Orig.: Ali pošto se naša braća sablažnjavaju tvrdnjom da postoje dva Boga, moramo pažljivo formulisati učenje i pokazati u kom su smislu dvojica i u kom su smislu ta dvojica jedan Bog. Takođe je Sveto pismo učilo da su mnoge stvari kojih ima dve zapravo jedno. I ne samo stvari kojih ima dve, jer je učilo i da su u nekim slučajevima više od dve, ili čak mnogo veći broj stvari, jedno. Naš sadašnji zadatak nije da načnemo problematičan predmet samo da bismo ga zaobišli i površno se pozabavili stvari, nego da radi prostih ljudi, da tako kažemo, sažvaćemo meso i malo po malo ulivamo učenje u uši naših slušalaca. . . . Prema tome, mnoge su stvari kojih ima dve, a za koje Sveto pismo kaže da su jedno. Koji odlomci Svetog pisma? Adam je jedna osoba, njegova žena druga. Adam je različit od svoje žene, a njegova žena je različita od svog muža. Pa ipak, u priči o stvaranju sveta rečeno je da su njih dvoje jedno: „biće dvoje jedno tijelo“ Dakle, ponekad dva bića mogu postati jedno telo. Primetite, međutim, da se u slučaju Adama i Eve ne kaže da će njih dvoje postati jedan duh, niti da će njih dvoje postati jedna duša, nego da će postati jedno telo. Opet, pravednik je različit od Hrista; ali apostol kaže da je on jedno sa Hristom: „A ko se sjedini sa Gospodom, jedan je duh s Njime.“ Nije li istina da je jedan podređene prirode ili niske i inferiorne prirode, dok je Hristova priroda božanska, slavna i blažena? Zar dakle više nisu dvojica? Da, jer muž i žena su „nisu više dvoje, nego jedno tijelo“, a pravednik i Hristos su „jedan je duh“ Dakle, u odnosu na Oca i Boga svega, naš Spasitelj i Gospod nije jedno telo, niti jedan duh, nego nešto više od tela i duha, naime, jedan Bog. Prikladna reč kada se ljudska bića sjedinjuju jedno s drugim jeste telo. Prikladna reč kada se pravednik sjedinjuje sa Hristom jeste duh. Ali reč kada je Hristos sjedinjen s Ocem nije ni telo ni duh, nego nešto časnije od toga — Bog. Zato u tom smislu razumemo „Ja i Otac jedno smo.“. Kada se molimo, radi jedne strane sačuvajmo dvojstvo, radi druge strane držimo se jedinstva. Na taj način izbegavamo da padnemo u mišljenje onih koji su odvojeni od Crkve i okrenuli se varljivom pojmu monarhije, koji ukidaju Sina kao različitog od Oca i praktično ukidaju i Oca. Niti padamo u drugo bogohulno učenje koje poriče božanstvo Hrista. Šta onda znače božanska Pisma kada kažu: „prije mene nije bilo Boga, niti će poslije mene biti“ i „da sam ja, ja sam, i da nema Boga osim mene“? U ovim izrekama ne treba da mislimo da se jedinstvo odnosi na Boga svega . . . odvojeno od Hrista, a svakako ni na Hrista odvojeno od Boga. Recimo radije da je smisao isti kao u Isusovoj reči: „Ja i Otac jedno smo.“…

Prinos se svuda prinosi Svemogućem Bogu kroz Isusa Hrista utoliko što je, s obzirom na svoje božanstvo, srodan Ocu. Neka ne bude dvostrukog prinosa, nego prinos Bogu kroz Boga. Izgledaće da govorim smelo. Kada se molimo, držimo se dogovora. Ako se reč: „Ne činite nepravde na sudu, ne gledaj što je ko siromah, niti se povodi za bogatijem; pravo sudi bližnjemu svojemu.“ ne ostvari. Ako se ovo ne ostvari . . . ti dogovori, to će izazvati nove sporove. . . . Ako je čovek episkop ili prezviter, on nije episkop, nije prezviter. Ako je đakon, nije đakon, pa ni laik. Ako je laik, nije laik, niti postoji sabranje zajednice. Ako se slažete, neka ovi dogovoreni običaji preovladaju.

Neki ljudi iznose prigovor da sam, u vezi s pitanjem božanstva, iako sam tako suštinski pripisao božanstvo Isusu Hristu, ispovedio pred crkvom svoju veru da je pri vaskrsenju telo koje je ustalo bilo leš. Ali pošto je naš Spasitelj i Gospod uzeo telo, ispitajmo kakvo je to telo bilo. Jedino crkva, za razliku od svih jeresi koje poriču vaskrsenje, ispoveda vaskrsenje mrtvog tela. Jer iz činjenice da su prvine podignute iz mrtvih sledi da se mrtvi podižu. „prvenac Hristos“; zbog toga je njegovo telo postalo leš. Jer da njegovo telo nije postalo leš, sposobno da bude umotano u pokrov, da primi pomast i sve ostalo što se čini s mrtvim telima, i da bude položeno u grob — to su stvari koje se ne mogu učiniti duhovnom telu. Jer potpuno je nemoguće da ono što je duhovno postane leš, niti ono što je duhovno može postati bezosećajno. Jer da je moguće da ono što je duhovno postane leš, imali bismo razloga da se bojimo da ćemo, posle vaskrsenja mrtvih, kada se naše telo podigne, prema apostolovoj reči: „Sije se tijelo duševno, ustaje tijelo duhovno.“ — svi umreti. . . . Zapravo, „Hristos ustavši iz mrtvih, više ne umire“ I ne samo Hristos, nego i oni koji su Hristovi, kada se podignu iz mrtvih, više ne umiru. Ako se slažete s ovim izjavama, i one će uz svečano svedočanstvo naroda biti pravno obavezujuće i utvrđene.

Šta se još može reći o veri? Slažeš li se s ovim, Maksime? Reci.

Maksim: Neka svi drže ista učenja koja i ja držim. Pred Bogom i Crkvom i potpisujem se i zaklinjem. Ali razlog zbog kojeg sam postavio izvesno pitanje bio je taj da ne bih ostao ni u kakvoj sumnji ili neizvesnosti. Jer braća znaju da sam ovo rekao: „Potrebna mi je pomoć moga brata i pouka o ovoj tački.“ Ako je duh zaista predat natrag Ocu, u skladu s rečju: „Oče, u ruke tvoje predajem duh svoj“ i ako je bez duha telo umrlo i ležalo u grobu, kako je grob otvoren i kako će mrtvi vaskrsnuti?

Orig.: Da je čovek složeno biće, naučili smo iz Svetog pisma. Jer apostol kaže: „A sam Bog mira da vas posveti potpuno, i vascijeli duh vaš i duša i tijelo da se sačuva bez poroka za dolazak Gospoda našega Isusa Hrista.“ i „A sam Bog mira da vas posveti potpuno, i vascijeli duh vaš i duša i tijelo da se sačuva bez poroka za dolazak Gospoda našega Isusa Hrista.“ Ovaj duh nije Sveti Duh, nego deo sastava čoveka, kao što isti apostol uči kada kaže: „Ovaj Duh svjedoči našemu duhu da smo djeca Božija.“ Jer da je reč o Svetom Duhu, ne bi rekao: „Ovaj Duh svjedoči našemu duhu da smo djeca Božija.“ Dakle, naš Spasitelj i Gospod, želeći da spase čoveka na način na koji je želeo da ga spase, iz tog razloga je hteo da na ovaj način spase telo, kao što je isto tako bila njegova volja da spase i dušu; hteo je da spase i preostali deo čoveka, duh. Ceo čovek ne bi bio spasen da nije uzeo na sebe celog čoveka. Oni ukidaju spasenje ljudskog tela kada kažu da je telo Spasitelja duhovno. Ukidaju spasenje ljudskog duha, o kome apostol kaže: „ko od ljudi zna šta je u čovjeku osim duha čovjekova koji je u njemu“ . . . Pošto je bila njegova volja da spase duh čoveka, o kome je apostol ovo rekao, on je uzeo i duh čoveka. U vreme stradanja ovo troje je bilo razdvojeno. U vreme vaskrsenja ovo troje je bilo sjedinjeno. U vreme stradanja bili su razdvojeni — kako? Telo u grobu, duša u Hadu, duh je predat u ruke Oca. Duša u Hadu: „nećeš ostaviti duše moje u paklu“ Ako je duh predat u ruke Oca, dao je duh kao polog. Jedno je dati poklon, drugo predati, a treće ostaviti kao polog. Onaj ko ostavlja polog čini to s namerom da primi natrag ono što je položio. Zašto je onda morao da da duh Ocu kao polog? To pitanje prevazilazi mene i moje moći i moje razumevanje. Jer nisam obdaren znanjem koje bi mi omogućilo da kažem da, kao što telo nije moglo da siđe u Had — čak i ako to tvrde oni koji drže da je telo Isusovo bilo duhovno — tako ni duh nije mogao da siđe u Had, i stoga je dao duh Ocu kao polog dok ne vaskrsne iz mrtvih. . . . Nakon što je poverio ovaj polog Ocu, uzeo ga je natrag. Kada? Ne u samom trenutku vaskrsenja, nego neposredno posle vaskrsenja. Moj svedok je tekst jevanđelja. Gospod Isus Hristos vaskrse iz mrtvih. Marija ga srete i on joj reče: „Ne dotiči me se“ Jer je želeo da ga svako ko ga dotakne dotakne u njegovoj celini, da bi, dotakavši ga u celini, imao koristi telom od njegovog tela, dušom od njegove duše, duhom od njegovog duha. „još nisam uzišao Ocu svojemu“ On uzlazi Ocu i dolazi učenicima. Prema tome, uzlazi Ocu. Zašto? Da primi natrag polog…

Pre vaskrsenja pravednik je sa Hristom i u svojoj duši živi sa Hristom. Zato je bolje otići i biti sa Hristom. Ali prema vama koji kažete da duša ostaje u grobu s telom, ona nije napustila telo, ne počiva, ne prebiva u raju Božjem, ne odmara se u naručju Avraamovom. Prema vama koji držite takva besmislena učenja ne bi bilo bolje otići i biti sa Hristom. Jer čovek nije sa Hristom čim ode, ako je duša krv. Ako duša ostaje u grobovima, kako može biti sa Hristom? Ali prema mom shvatanju i shvatanju reči Božje, duša koja je otišla od nevolja, znoja i tela, ona koja može reći: „Sad otpuštaš u miru slugu svojega, Gospode, po riječi svojoj;“ jeste ona koja odlazi u miru i počiva sa Hristom. Tako je duša Avraamova razumela reči: „A ti ćeš otići k ocima svojim u miru, i bićeš pogreben u dobroj starosti.“ On je otišao svojim očevima. Kojim očevima? Onima o kojima Pavle kaže: „Radi toga preklanjam koljena svoja pred Ocem Gospoda našega Isusa Hrista, Od koga svaki rod na nebesima i na zemlji ima svoje ime,“ Po našem shvatanju, u tom smislu je i Aron bio oslobođen. Takođe je u Propovedniku zapisano o pravedniku koji je dobar boj bio, koji odlazi iz okova tela, da „Jer jedan izlazi iz tamnice da caruje, a drugi koji se rodi da caruje osiromaši.“ Tako sam uveren da treba umreti za istinu, tako spremno prezirem ono što se zove smrt. Dovedite divlje zveri, donesite krstove, donesite vatru, donesite mučenja. Znam da čim umrem, izlazim iz tela, počivam sa Hristom.

Zato se borimo, zato se rvimo, uzdišimo dok smo u telu, ne kao da ćemo opet biti u grobovima u telu, jer ćemo biti oslobođeni od njega i promenićemo svoje telo u ono koje je duhovnije. Budući da nam je određeno da budemo sa Hristom, kako uzdišemo dok smo u telu!

Uđe episkop Filip, a Dimitrije, drugi episkop, reče: Brat Origen uči da je duša besmrtna.

Orig.: Primedba oca Dimitrija dala nam je polaznu tačku za drugi problem. Ustvrdio je da smo rekli kako je duša besmrtna. Na tu primedbu reći ću da je duša besmrtna i da duša nije besmrtna. Definišimo najpre značenje reči „smrt“ i utvrdimo sva njena moguća značenja. Pokušaću da pokažem sva njena značenja, ne pozivajući se na Grke, nego sva njena značenja onako kako se nalaze u božanskom Pismu. Možda će neko učeniji od mene ukazati i na druga značenja. Ali za sada znam za tri vrste smrti. Koje su to tri vrste smrti? Prema apostolu, čovek može živeti Bogu i umreti grehu. Ta smrt je blaženstvo. Čovek umire grehu. Tom smrću je umro moj Gospod. „što je umro, grijehu je umro jednom za svagda“ Znam i drugu vrstu smrti, prema kojoj čovek umire Bogu; o tome je rečeno: „koja duša zgriješi ona će poginuti“ I znam za treću vrstu smrti, prema kojoj obično smatramo da umiru oni koji se odvajaju od tela. Jer „Tako poživje Adam svega devet stotina i trideset godina; i umrije.“ Budući, dakle, da postoje tri vrste smrti, pogledajmo da li je ljudska duša besmrtna u pogledu sve tri vrste smrti, ili, ako ne u pogledu sve tri, ono bar u pogledu nekih od njih. Smrću koja je moralno neutralna umiru svi ljudi. To je ono što smatramo raspadanjem. Nijedna ljudska duša ne umire tom smrću. Jer da umire, ne bi bila kažnjena posle smrti. Rečeno je: „tražiće ljudi smrt, i neće je naći“ U tom smislu je svaka ljudska duša besmrtna. Ali u drugim značenjima, duša je u jednom smislu smrtna, i blažena ako umre grehu.

O ovoj smrti je govorio Valaam kada je prorokovao, moleći se po božanskom nadahnuću: „Da bih ja umro smrću pravedničkom“ O ovoj smrti je Valaam izrekao svoje zadivljujuće proroštvo i rečju Božjom sastavio je sebi divnu molitvu. Jer molio se da umre grehu kako bi živeo Bogu. I zato je rekao: „Da bih ja umro smrću pravedničkom, i kraj moj da bi bio kao njihov!“ Postoji druga smrt u pogledu koje nismo besmrtni, iako imamo moć da bdenjem izbegnemo smrt. I možda ono što je smrtno u duši nije zauvek smrtno. Jer ukoliko popušta grehu, tako da se ostvaruje reč koja kaže: „koja duša zgriješi ona će poginuti“, duša je smrtna i umire stvarnom smrću. Ali ako se nađe čvrsto utemeljena u blaženstvu tako da joj je smrt nedostupna, jer ima večni život, ona više nije smrtna nego je u tom smislu čak postala besmrtna. Kako to da apostol kaže za Boga: „On koji jedini ima besmrtnost“? Istražujući, nalazim da je Hristos Isus „okusio smrt za sve“ Eto ti objašnjenja kako jedino Bog ima besmrtnost.

Prihvatimo, dakle, večni život. Prihvatimo ono što zavisi od naše odluke. Bog nam ga ne daje. On ga stavlja pred nas. „Gle, iznesoh danas preda te život“ U našoj je moći da pružimo ruku, da činimo dobra dela i da se uhvatimo za život i položimo ga u svoju dušu. Taj život je Hristos koji je rekao: „Ja sam Put i Istina i Život“ Taj život je ono što je sada prisutno u senci, ali će tada biti licem u lice. „Disanje nozdara naših, pomazanik Gospodnji, za kojega govorasmo: Da ćemo živjeti pod sjenom njegovijem među narodima“ Ako vam i sama senka života koja je vaša pruža toliko dobara — ona senka koju je Mojsije imao kada je prorokovao, ona senka koju je Isaija posedovao kada je video Gospoda Savaota kako sedi na prestolu visokom i uzvišenom, koju je Jeremija imao kada je čuo reči: „Prije nego te sazdah u utrobi, znah te; i prije nego izide iz utrobe, posvetih te“ koju je Jezekilj imao kada je video Heruvime, kada je video točkove, neizrecive tajne — kakvim ćemo životom živeti kada više ne budemo živeli pod senkom života nego u samom životu. Jer sada „vaš je život sakriven sa Hristom u Bogu. A kada se javi Hristos, život naš, onda ćete se i vi s Njime javiti u slavi.“

Pohitajmo ka ovom životu, uzdišući i tugujući što smo u ovom šatoru, što prebivamo u telu. Dokle god smo prisutni u telu, odsutni smo od Gospoda. Čeznimo da budemo odsutni iz tela i prisutni sa Gospodom, da bismo, budući prisutni s njim, postali jedno s Bogom svega i njegovim jedinorodnim Sinom, spaseni u svemu i postajući blaženi, u Isusu Hristu, kome slava i sila u vekove vekova. Amin.