Origen: monarhija i filiokve
Sledeći odlomci su iz Origenovog Komentara na Jevanđelje po Jovanu. U ovom odeljku Origen će tvrditi da je Otac jači i veći od Sina i da Duh svoje postojanje/suštinu duguje Sinu, a ne samo Ocu. Međutim, Origen jasno stavlja do znanja da to ne misli u smislu da su Sin i Duh stvoreni ni iz čega ili da pripadaju tvorevini, nego u pogledu toga što je Otac božanski Izvor Sina i Duha. Sav naglasak je moj.
6. Kako je Reč Tvorac svih stvari, i kako je čak i Sveti Duh nastao kroz Nju.
„Sve kroz njega postade“. Kroz koga se nikada ne nalazi na prvom mestu, nego uvek na drugom, kao u Poslanici Rimljanima, Rimljanima 1:1-5 „Pavle, sluga Isusa Hrista, pozvani apostol, izabran za Jevanđelje Božije, Koje Bog naprijed obeća preko proroka svojih u Svetim Pismima, O Sinu svojemu, koji je po tijelu rođen od sjemena Davidova, Isusu Hristu Gospodu našem, koji je objavljen u sili po Duhu Svetome za Sina Božijega vaskrsenjem iz mrtvih, Kroz kojega primismo blagodat i apostolstvo, da radi Imena njegovog privedemo u poslušnost vjere sve neznabošce“. Jer je Bog unapred obećao preko svojih proroka sopstveno jevanđelje, budući da su proroci Njegove sluge, a njihova reč govori o Onome kroz koga. I opet, Bog je dao milost i apostolstvo Pavlu i ostalima radi poslušnosti vere među svim narodima, a to im je dao kroz Isusa Hrista Spasitelja, jer je Njemu pripadalo kroz koga. A apostol Pavle kaže u Poslanici Jevrejima: „U ove posljednje dane govorio je nama preko Sina, kojega postavi nasljednikom svega, kroz kojega je i vijekove stvorio“, pokazujući nam da je Bog stvorio vekove kroz svoga Sina, budući da je kroz koga pripadalo Jedinorodnome dok su vekovi nastajali. Dakle, ako je sve nastalo, kao i u ovom odlomku, kroz Logosa, onda nije nastalo od Logosa, nego od nekoga jačeg i većeg od Njega. A ko bi to drugi mogao biti nego Otac? Ako je, dakle, kao što smo videli, „Sve kroz njega postade“, moramo ispitati da li je i Sveti Duh nastao kroz Njega. Čini mi se da oni koji smatraju da je Sveti Duh stvoren, a ujedno priznaju da je „Sve kroz njega postade“, nužno moraju pretpostaviti da je Sveti Duh nastao kroz Logosa, te da je Logos prema tome stariji od Njega. A onaj ko preza od toga da prizna da je Sveti Duh nastao kroz Hrista mora, ako priznaje istinitost tvrdnji ovog jevanđelja, pretpostaviti da je Duh nestvoren. Postoji i treće rešenje pored ova dva (da se dopusti da je Duh nastao od Reči i da se on smatra nestvorenim), naime, tvrditi da Sveti Duh nema sopstvenu suštinu izvan Oca i Sina. Ali daljim razmišljanjem možda se može uvideti razlog da se smatra kako je Sin drugi pored Oca, budući da je On isto što i Otac, dok se u odlomku očigledno povlači razlika između Duha i Sina, Matej 12:32 „I ako reče ko riječ protiv Sina Čovječijega, oprostiće mu se; a koji reče protiv Duha Svetoga, neće mu se oprostiti ni u ovome vijeku ni u budućem.“. Smatramo, dakle, da postoje tri ipostasi: Otac i Sin i Sveti Duh; a istovremeno verujemo da ništa nije nestvoreno osim Oca. Stoga, kao pobožniji i istinitiji put, priznajemo da je sve nastalo od Logosa, i da je Sveti Duh najizvrsniji i prvi po redu od svega što je Otac načinio kroz Hrista. I to je, možda, razlog zašto se za Duha ne kaže da je Božiji sopstveni Sin. Jedino je Jedinorodni po prirodi i od početka Sin, a Svetom Duhu je, izgleda, potreban Sin da Mu pruži Njegovu suštinu, kako bi Mu omogućio ne samo da postoji, nego i da bude mudar, razuman i pravedan, i sve ono što o Njemu moramo misliti da jeste. Sve to On ima kroz učešće u svojstvu Hrista, o čemu smo gore govorili. I smatram da Sveti Duh onima koji se kroz Njega i kroz učešće u Njemu nazivaju svetima pruža materiju darova koji dolaze od Boga; tako da tu materiju darova Bog čini delotvornom, Hristos je posreduje, a svoje stvarno postojanje u ljudima ona duguje Svetom Duhu. Na ovo shvatanje harizmi navode me reči Pavlove, koje on negde piše, 1. Korinćanima 12:4-6 „Različni su darovi, ali je Duh isti. I različne su službe, ali je Gospod isti. I različna su djejstva, ali je isti Bog koji djejstvuje sve u svima.“. Tvrdnja da je sve nastalo od Njega, i njena naizgled nužna posledica — da je Duh morao biti pozvan u postojanje od Reči — svakako može izazvati izvesnu teškoću.
Postoje odlomci u kojima je Duh postavljen iznad Hrista; u Isaiji, na primer, Hristos izjavljuje da Ga šalje ne samo Otac, nego i Sveti Duh. „a sada Gospod Gospod posla me“, kaže On, Isaija 48:16 „i duh njegov“, a u jevanđelju izjavljuje da ima oproštaja za greh učinjen protiv Njega samog, ali da za hulu protiv Svetog Duha nema oproštaja ni u ovom veku ni u veku koji dolazi. Koji je tome razlog? Da li zato što je Sveti Duh vredniji od Hrista, pa greh protiv Njega ne može biti oprošten? Nije li pre reč o tome da sva razumna bića imaju udela u Hristu i da im se oproštaj pruža kada se pokaju za svoje grehe, dok u Svetom Duhu imaju udela samo oni koji su toga nađeni dostojnima, i da teško da može biti ikakvog oproštaja za one koji otpadnu u zlo uprkos tako velikoj i moćnoj saradnji i koji osujećuju namere Duha koji je u njima. Kada nalazimo da Gospod kaže, kao što čini u Isaiji, da Ga šalju Otac i Njegov Duh, moramo i ovde istaći da Duh nije izvorno nadmoćniji od Spasitelja, nego da Spasitelj zauzima niže mesto od Njega kako bi izvršio naum koji je stvoren, da Sin Božiji postane čovek. Ako bi se neko spotakao o naše reči da je Spasitelj, postavši čovek, učinjen nižim od Svetog Duha, molimo ga da razmotri reči upotrebljene u Poslanici Jevrejima, gde Pavle pokazuje da je Isus učinjen manjim od anđela zbog stradanja smrti. „vidimo Isusa“, kaže on, „manjim od anđela vidimo Isusa, zbog stradanja sve do smrti, ovjenčanoga slavom i čašću“. I ovome, bez sumnje, treba dodati da je tvorevina, da bi bila oslobođena od ropstva raspadljivosti — a ne najmanje od svega ljudski rod — zahtevala uvođenje u ljudsku prirodu jedne blažene i božanske sile, koja bi ispravila ono što je na zemlji bilo naopako, i da je taj čin pripao, takoreći, delu Svetog Duha; ali Duh, nesposoban da podnese takav zadatak, ističe Spasitelja kao jedinoga koji je kadar da izdrži takvu borbu. Otac, dakle, kao glavni, šalje Sina, ali Ga i Sveti Duh šalje i upućuje da ide unapred, obećavajući da će sići, kada dođe vreme, na Sina Božijeg i da će sa Njim raditi na spasenju ljudi. To je i učinio kada je, u telesnom obliku poput goluba, sleteo na Njega posle krštenja. Ostao je na Njemu i nije Ga mimoišao, kao što bi mogao učiniti s ljudima koji nisu kadri da neprekidno podnose Njegovu slavu. Tako je Jovan, objašnjavajući kako je saznao ko je Hristos, govorio ne samo o silasku Duha na Isusa, nego i o Njegovom ostajanju na njemu. Jer je zapisano da je Jovan rekao: Jovan 1:32 „ali Onaj koji me posla da krštavam vodom on mi reče: Na koga vidiš da silazi Duh i ostaje na njemu to je onaj koji krštava Duhom Svetim“. Ne kaže se samo „Na koga vidiš da silazi Duh“, jer je Duh bez sumnje silazio i na druge, nego „silazi Duh i ostaje na njemu“. Naše ispitivanje ove tačke bilo je donekle opširno, jer smo želeli da razjasnimo kako je, ako je sve nastalo od Njega, i Duh nastao kroz Reč i pokazuje se kao jedna od svih stvari koje su niže od svoga Tvorca. Ovo je gledište suviše čvrsto utemeljeno da bi ga poremetilo nekoliko reči koje bi se mogle navesti u suprotnom smislu. Ako bi neko poklonio veru Jevanđelju po Jevrejima, gde sam Spasitelj kaže: Moja majka, Sveti Duh, uze me maločas za jednu od mojih vlasi i odnese me na veliku goru Tavor, suočiće se s teškoćom da objasni kako Sveti Duh može biti majka Hrista kada je i sam doveden u postojanje kroz Reč. Ali ni odlomak ni ova teškoća nisu teški za objašnjenje. Jer ako je onaj ko vrši volju Oca nebeskog Matej 12:50 Hristov brat i sestra i majka, i ako se ime Hristovog brata može primeniti ne samo na rod ljudski, nego i na bića božanskijeg reda od njih, onda nema ničeg besmislenog u tome što je Sveti Duh Njegova majka, jer je Njegova majka svako ko vrši volju Oca nebeskog.
O rečima „Sve kroz njega postade“ ostaje da se ispita još jedna tačka. Reč je, kao pojam, od života, pa ipak čitamo: „Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo. U njemu bješe život, i život bješe svjetlost ljudima.“. Ako je, dakle, sve nastalo kroz Njega, da li je i život nastao kroz Njega — život koji je svetlost ljudima — i ostali pojmovi pod kojima nam se Spasitelj predstavlja? Ili moramo uzeti „Sve kroz njega postade“ uz izuzetak onoga što je u Njemu samom? Ovaj drugi put čini se boljim. Jer, pretpostavimo da bismo priznali da je život koji je svetlost ljudima nastao kroz Njega, budući da je rečeno da je život postao svetlost ljudima, šta ćemo onda reći o mudrosti, koja se poima kao prethodna Reči? Ono, dakle, što se tiče Reči (Njeni odnosi ili stanja) nije nastalo od Reči, i posledica je da je, s izuzetkom pojmova pod kojima se Hristos predstavlja, sve nastalo kroz Reč Božiju, pri čemu ih Otac stvara u mudrosti. „Sve si premudro stvorio“, kaže se, ne kroz, nego u mudrosti.
7. O stvarima koje nisu nastale kroz Logosa.
Pogledajmo, međutim, zašto su dodate reči „i bez njega ništa ne postade“ (gr. čak ni jedna stvar) „postalo“. Neki bi mogli pomisliti da je suvišno rečima „Sve kroz njega postade“ dodati izraz „bez njega ništa ne postade što je postalo“. Jer ako je apsolutno sve nastalo kroz Logosa, onda ništa nije nastalo bez Njega. Ipak, iz tvrdnje da bez Logosa ništa nije nastalo ne sledi da je sve nastalo kroz Logosa. Moguće je da je, iako ništa nije nastalo bez Logosa, sve nastalo ne samo kroz Logosa, nego neke stvari i od Njega. Moramo se, dakle, uveriti u kom smislu treba razumeti sve stvari, a u kom smislu ništa. Jer, bez jasne prethodne definicije ovih pojmova, moglo bi se tvrditi da su, ako je sve nastalo kroz Logosa, a zlo je deo svega, onda i čitava stvar greha i sve što je opako — da su i oni nastali kroz Logosa. Ali to moramo smatrati lažnim. Nema ničeg besmislenog u pomisli da su stvorenja nastala kroz Logosa, kao i da su kroz Njega učinjena hrabra dela ljudi i svi korisni postupci onih koji su sada u blaženstvu; ali s gresima i nedaćama ljudi stvar stoji drugačije. Neki su smatrali da, budući da zlo nije utemeljeno u sastavu stvari — jer nije postojalo u početku, a na kraju će prestati — da su, dakle, zla o kojima smo govorili ono Ništa; i kao što neki od Grka kažu da rodovi i oblici, kao što su (opšta) životinja i čovek, pripadaju kategoriji Ništavila, tako se pretpostavljalo da je sve što nije od Boga Ništa i da nije čak ni kroz Reč zadobilo postojanje koje izgleda da ima.
Pitamo da li je moguće iz Svetog pisma na ikakav uverljiv način pokazati da je tako. Što se tiče značenja reči Ništa i Nebiće, čini se da su sinonimi, jer se Ništa može nazvati Nebićem, a Nebiće se može opisati kao Ništa. Apostol, međutim, izgleda da ono što nije ne ubraja među ono što uopšte nema postojanja, nego pre među ono što je zlo. Za njega je Nebiće zlo; Bog, kaže on, Rimljanima 4:17 „zove nepostojeće kao postojeće“. I Mardohej, takođe, u Jestiri iz Septuaginte, naziva neprijatelje Izrailja onima koji nisu, govoreći: Jestira 4:22 „Ne predaj, Gospode, žezlo svoje onima koji nisu.“. Možemo takođe primetiti kako se za zle ljude, zbog njihove opakosti, kaže da nisu, na osnovu imena pripisanog Bogu u Izlasku: Izlazak 3:14-15 „Gospod reče Mojsiju: Ja sam onaj što jest“. Dobri Bog ovo kaže i u pogledu nas koji se molimo da budemo deo Njegovog sabora. Spasitelj Ga hvali govoreći: Marko 10:18 „Niko nije blag osim jednoga Boga“. Dobro je, dakle, isto što i Onaj koji jeste. Nasuprot dobru stoji zlo ili opakost, a nasuprot Onome koji jeste ono što nije, odakle sledi da su zlo i opakost ono što nije. To je, možda, ono što je neke navelo da tvrde da đavo nije stvoren od Boga. Utoliko što je đavo, on nije delo Božije, ali onaj koji jeste đavo jeste stvoreno biće, a kako nema drugog tvorca osim našega Boga, on je delo Božije. To je kao kada bismo rekli da ubica nije delo Božije, dok ipak možemo reći da ga je, utoliko što je čovek, Bog načinio. Svoje biće kao čovek primio je od Boga; ne tvrdimo da je od Boga primio svoje biće kao ubica. Svi, dakle, koji imaju udela u Onome koji jeste — a sveti imaju udela u Njemu — mogu se s pravom nazvati Bićima; ali oni koji su se odrekli svog udela u Biću, lišavajući sebe Bića, postali su Nebića. A rekli smo, ulazeći u ovu raspravu, da su Nebiće i Ništa sinonimi, te su stoga oni koji nisu bića Ništa, i svako je zlo ništa, jer je Nebiće, pa su tako, budući da se nazivaju Nebićem, došli u postojanje bez Logosa, ne ubrajajući se među sve stvari koje su nastale kroz Njega. Tako smo pokazali, koliko naše moći dopuštaju, šta su sve stvari koje su nastale kroz Logosa, a šta je došlo u postojanje bez Njega, budući da ni u jednom trenutku nije Biće i zato se naziva Ništa.
8. Heraklonovo gledište da Logos nije činilac stvaranja.
Bio je to, smatram, nasilan i neopravdan postupak koji je usvojio Heraklon, prijatelj, kako se kaže, Valentina, raspravljajući o ovoj rečenici: „Sve kroz njega postade“. Izuzeo je čitav svet i sve što on sadrži, isključujući, koliko njegova pretpostavka seže, iz svih stvari ono što je najbolje u svetu i u onome što on sadrži. Jer kaže da eon (vek) i stvari u njemu nisu nastali od Logosa; smatra da su došli u postojanje pre Logosa. Sa tvrdnjom „bez njega ništa ne postade što je postalo“ postupa sa izvesnom drskošću, niti se boji opomene: Priče Solomonove 30:6 „Ništa ne dodaji k riječima njegovijem, da te ne ukori i ne nađeš se laža.“, jer Ništa dopunjuje sa: Od onoga što je u svetu i u tvorevini. A kako su njegove tvrdnje o ovom odlomku očigledno veoma nategnute i protivne dokazima — jer je ono što on smatra božanskim isključeno iz svega, a ono što drži čisto zlim jeste, to i ništa drugo, sve stvari — ne moramo gubiti vreme pobijajući ono što je već na prvi pogled besmisleno, kada, bez ikakvog opravdanja iz Svetog pisma, rečima „bez njega ništa ne postade što je postalo“ dodaje još i reči: Od onoga što je na zemlji i u tvorevini. U ovom predlogu, koji nema nikakve unutrašnje verovatnoće u svoju korist, on od nas zapravo traži da mu verujemo kao prorocima ili apostolima, koji su imali vlast i nisu ljudima odgovarali za spise koji pripadaju spasenju čoveka, a koje su predali onima oko sebe i onima koji dolaze posle. Imao je, takođe, i sopstveno privatno tumačenje reči: „Sve kroz njega postade“, kada je rekao da je Logos taj koji je naveo demijurga da načini svet, ali ne Logos od koga ili kojim, nego Onaj kroz koga, uzimajući zapisane reči u drugačijem smislu od onoga u uobičajenom govoru. Jer, da je istina stvari onakva kakvom je on smatra, onda je pisac trebalo da kaže da je sve nastalo kroz demijurga od Reči, a ne kroz Reč od demijurga. Mi prihvatamo kroz koga onako kako se to obično razume i izneli smo dokaze u prilog svom tumačenju, dok on ne samo da iznosi sopstveno novo tumačenje, nepotkrepljeno božanskim Svetim pismom, nego izgleda da čak prezire istinu i besramno joj se i otvoreno protivi. Jer on kaže: Nije Logos načinio sve stvari, kao pod nekim drugim koji bi bio delatni činilac, uzimajući „kroz koga“ u tom smislu, nego ih je načinio drugi, dok je sam Logos bio delatni činilac. Ovo nije pogodna prilika za dokaz da nije demijurg postao sluga Logosa i načinio svet, nego da je Logos postao sluga demijurga i uobličio svet. Jer, prema proroku Davidu, Bog „on zapovijeda i stvoriše se“. Jer nerođeni Bog zapovedi prvorođenome svake tvari, Kološanima 1:15-16 i stvoriše se, ne samo svet i ono što je u njemu, nego i sve ostalo, „bili prijestoli ili gospodstva, ili načalstva ili vlasti; sve je Njime i za Njega sazdano. I On je prije svega“.
Dodatna literatura