Origenov trinitarizam ukratko
Citiraću Origenovo delo De Principiis, KNJIGA IV, u kojem svoje trinitarne poglede iznosi sasvim izričito. Origen je učio da Trojstvo postoji iznad, izvan i pre svakog vremena, svih vekova i večnosti, i da je jedino priroda Trojstva nestvorena. Sav naglasak je moj.
Sažetak (učenja) o Ocu, Sinu i Svetom Duhu, i o ostalim temama razmatranim na prethodnim stranicama.
28. Sada je vreme da, nakon kratkog razmatranja koje smo prema svojim mogućnostima posvetili obrađenim temama, rekapituliramo, sažimajući ono što smo na različitim mestima rekli, pojedine tačke, i pre svega da ponovo iznesemo svoje zaključke o Ocu, Sinu i Svetom Duhu.
Budući da je Bog Otac nevidljiv i nerazdvojiv od Sina, Sin nije od Njega rođen putem prolacije, kako neki pretpostavljaju. Jer ako je Sin prolacija Oca (pri čemu se izraz prolacija upotrebljava da označi ono rađanje kakvo je obično kod životinja ili ljudi), onda su, po nužnosti, telesni i Onaj koji je izveo prolaciju i Onaj koji je prolacijom izveden. Jer mi ne kažemo, kako jeretici pretpostavljaju, da je neki deo Božije suštine pretvoren u Sina, niti da je Sin od Oca stvoren iz nepostojećih stvari****, to jest izvan Njegove sopstvene suštine, tako da je nekada postojalo vreme kada On nije postojao****; nego, odbacujući sve telesne predstave, kažemo da su Reč i Mudrost rođeni iz nevidljivog i bestelesnog bez ikakvog telesnog osećaja, kao da je reč o činu volje koji ishodi iz razuma. Niti će, budući da se naziva Sinom (Njegove) ljubavi, izgledati besmisleno ako se na ovaj način nazove Sinom (Njegove) volje. Štaviše, i Jovan pokazuje da je Bog Svetlost, a i Pavle izjavljuje da je Sin sjaj večne svetlosti. Kao što, dakle, svetlost nikada ne bi mogla postojati bez sjaja, tako se ni Sin ne može shvatiti kao onaj koji postoji bez Oca; jer se naziva vernim likom Njegove ličnosti, i Rečju i Mudrošću. Kako se, onda, može tvrditi da je nekada postojalo vreme kada On nije bio Sin? Jer to nije ništa drugo nego reći da je nekada postojalo vreme kada On nije bio Istina, ni Mudrost, ni Život, iako se u svemu tome smatra savršenom suštinom Boga Oca; jer se te stvari ne mogu odseći od Njega, niti se mogu odvojiti od Njegove suštine. I premda se kaže da su ta svojstva mnoga po našem shvatanju, ipak su po svojoj prirodi i suštini jedno, i u njima je punoća božanstva. A ovaj izraz koji upotrebljavamo — da nikada nije postojalo vreme kada On nije postojao — treba razumeti sa izvesnom ogradom. Jer same reči kada ili nikada imaju značenje koje se odnosi na vreme, dok tvrdnje iznesene o Ocu, Sinu i Svetom Duhu treba razumeti KAO ONE KOJE PREVAZILAZE SVAKO VREME, SVE VEKOVE I SVAKU VEČNOST. Jer jedino Trojstvo prevazilazi shvatanje ne samo vremenskog nego čak i večnog razuma; dok se ostale stvari, koje u njemu nisu obuhvaćene, mere vremenima i vekovima. Za ovoga, dakle, Sina Božijeg, utoliko što je Reč Bog, koja beše u početku kod Boga, niko neće logično pretpostaviti da je sadržan na nekom mestu; niti pak utoliko što je Mudrost, ili Istina, ili Život, ili Pravednost, ili Posvećenje, ili Iskupljenje: jer sva ta svojstva ne zahtevaju prostor da bi mogla delovati ili dejstvovati, nego svako od njih treba razumeti kao da označava one pojedince koji učestvuju u Njegovoj vrlini i delovanju.
29. A ako bi neko rekao da se, kroz one koji su pričesnici Reči Božije, ili Njegove Mudrosti, ili Njegove Istine, ili Njegovog Života, sama Reč i Mudrost čini sadržanom na nekom mestu, morali bismo mu u odgovor reći da nema sumnje da je Hristos, utoliko što je Reč ili Mudrost, ili sve ostalo, bio u Pavlu, i da je on stoga rekao: „tražite da iskušate Hrista koji u meni govori“ i opet: „živim – ne više ja, nego živi u meni Hristos“. Budući, dakle, da je bio u Pavlu, ko će sumnjati da je na sličan način bio i u Petru i u Jovanu, i u svakome od svetih; i ne samo u onima koji su na zemlji, nego i u onima koji su na nebu? Jer besmisleno je reći da je Hristos bio u Petru i u Pavlu, ali ne i u arhanđelu Mihailu, niti u Gavrilu. A iz ovoga se jasno pokazuje da božanstvo Sina Božijeg nije bilo zatvoreno na nekom mestu; inače bi bilo samo u njemu, a ne i u drugome. Ali pošto, u skladu sa veličanstvom svoje bestelesne prirode, ono nije ograničeno ni na jedno mesto; tako se, opet, ne može shvatiti da ga na bilo kom mestu nedostaje. Ali se razume da je jedina razlika u tome što, iako je u različitim pojedincima kako smo rekli — u Petru, ili Pavlu, ili Mihailu, ili Gavrilu — On nije na isti način u svim bićima uopšte. Jer On je potpunije i jasnije, i da tako kažemo, otvorenije u arhanđelima nego u ostalim svetim ljudima. A to je očigledno iz tvrdnje da se, kada svi koji su sveti dosegnu vrhunac savršenstva, kaže da postaju slični, ili jednaki, anđelima, u skladu sa izjavom u jevanđeljima. Odakle je jasno da je Hristos u svakom pojedincu u onoj meri u kojoj to dopušta mera njegovih zasluga.
30. Pošto smo, dakle, ukratko ponovili ove tačke o prirodi Trojstva, sledi da ukratko primetimo i ovu tvrdnju, da se za Sina kaže da je njime stvoreno „Njime bi sazdano sve, što je na nebesima i što je na zemlji, što je vidljivo i što je nevidljivo, bili prijestoli ili gospodstva, ili načalstva ili vlasti; sve je Njime i za Njega sazdano. I On je prije svega, i sve u njemu postoji. I On je Glava“. U skladu s tim i Jovan u svom jevanđelju kaže: „Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo.“. A David, nagoveštavajući da je tajna čitavog Trojstva bila (upletena) u stvaranje svih stvari, kaže: „Riječju Gospodnjom nebesa se stvoriše, i duhom usta njegovijeh sva vojska njihova.“.
Nakon ovih tačaka prikladno je da podsetimo (čitaoca) na telesni dolazak i ovaploćenje jedinorodnog Sina Božijeg, za koga ne treba pretpostavljati da je sve veličanstvo Njegovog božanstva ograničeno na granice Njegovog malenog tela, tako da bi sva reč Božija, i Njegova mudrost, i suštinska istina, i život, bili ili otrgnuti od Oca, ili sputani i zatvoreni u tesnotu Njegove telesne ličnosti, i ne treba smatrati da su delovali igde drugde; nego oprezno priznanje pobožnog čoveka treba da bude između to dvoje, tako da ne treba verovati ni da je išta od božanstva nedostajalo u Hristu, niti da je uopšte izvršeno ikakvo odvajanje od suštine Oca, koja je svuda. Jer izgleda da na neko takvo značenje ukazuje Jovan Krstitelj, kada je mnoštvu, u telesnom odsustvu Isusovom, rekao: „među vama stoji koga vi ne znate. To je Onaj što dolazi za mnom, koji preda mnom bi, kome ja nisam dostojan odriješiti remena na obući njegovoj.“. Jer se svakako ne bi moglo reći za Njega, koji je bio odsutan što se tiče Njegovog telesnog prisustva, da je stajao usred onih među kojima Sin Božiji nije bio telesno prisutan.
31. Neka, međutim, niko ne pomisli da ovim tvrdimo da je neki deo božanstva Sina Božijeg bio u Hristu, a da je preostali deo bio negde drugde ili svuda, što možda jeste mišljenje onih koji ne poznaju prirodu bestelesne i nevidljive suštine. Jer nemoguće je govoriti o delovima bestelesnog bića, niti vršiti ikakvu njihovu podelu; nego On je u svemu, i kroz sve, i iznad svega, na način o kojem smo gore govorili, to jest na način na koji se shvata da je ili mudrost, ili reč, ili život, ili istina, kojim se načinom razumevanja nesumnjivo isključuje svako ograničenje mesne vrste. Sin Božiji, dakle, želeći radi spasenja ljudskog roda da se javi ljudima i da boravi među njima, uzeo je ne samo ljudsko telo, kako neki pretpostavljaju, nego i dušu koja po prirodi zaista liči na naše duše, ali koja po volji i sili liči na Njega samog, i koja bi mogla nepogrešivo izvršiti sve želje i naredbe reči i mudrosti. A da je imao dušu, najjasnije pokazuje Spasitelj u jevanđeljima, kada je rekao: „Niko ga ne uzima od mene, nego ga ja sam od sebe polažem. Vlast imam položiti ga i vlast imam opet uzeti ga.“. I opet: „Žalosna je duša moja do smrti“. I opet: „Sad je duša moja uzbuđena“. Jer se za Reč Božiju ne sme shvatiti da je žalosna i uznemirena duša, pošto sa autoritetom božanstva kaže: Imam vlast da položim svoj život. Niti pak tvrdimo da je Sin Božiji bio u toj duši onako kako je bio u duši Pavlovoj ili Petrovoj i ostalih svetih, u kojima se veruje da Hristos govori kao što govori u Pavlu. Ali o svima njima treba da držimo, kako Sveto pismo izjavljuje, da niko nije čist od nečistote, čak ni ako bi njegov život trajao samo jedan jedini dan. Ali ova duša koja je bila u Isusu, „prije nego nauči dijete odbaciti zlo, a izabrati dobro“; i zato što „Ljubiš pravdu i mrziš na bezakonje; toga radi pomaza te, Bože, Bog tvoj uljem radosti više nego drugove tvoje.“. Pomazan je, dakle, uljem radosti kada se sjedini sa rečju Božijom u besprekornom sjedinjenju, i time je jedina od svih duša bila nesposobna za greh, jer je bila sposobna da dobro i potpuno primi Sina Božijeg; i stoga je s Njim jedno, i naziva se Njegovim naslovima, i zove se Isus Hristos, kojim je, kako se kaže, sve stvoreno. O toj duši, pošto je u sebe primila svu mudrost Božiju, i istinu, i život, mislim da je i apostol rekao ovo: „vaš je život sakriven sa Hristom u Bogu. A kada se javi Hristos, život naš, onda ćete se i vi s Njime javiti u slavi.“. Jer koji se drugi Hristos ovde može razumeti, za koga se kaže da je sakriven u Bogu i koji će se potom javiti, osim Onoga za koga se pripoveda da je bio pomazan uljem radosti, to jest da je bio suštinski ispunjen Bogom, u kome se sada kaže da je sakriven? Iz tog razloga se Hristos predlaže kao primer svim vernicima, jer kao što je On uvek, „prije nego nauči dijete odbaciti zlo, a izabrati dobro“, „Ljubiš pravdu i mrziš na bezakonje; toga radi pomaza te, Bože, Bog tvoj uljem radosti“; tako i svako treba, nakon posrtaja ili greha, da se očisti od svojih mrlja, uzimajući Njega za svoj primer, i, uzevši Ga za vodiča svoga putovanja, da stupi na strmi put vrline, da bismo tako, možda, ovim sredstvom, koliko je moguće, podražavanjem Njega postali pričesnici božanske prirode, prema rečima Svetog pisma: Ko kaže da veruje u Hrista, treba tako da hodi kao što je i On hodio.
Ova reč, dakle, i ova mudrost, čijim se podražavanjem kaže da smo mudra ili razumna (bića), postaje sve svima ljudima, da bi sve pridobila; i pošto je učinjena slabom, zato se o njoj kaže: „ako i raspet bi po slabosti, ali živi po sili Božijoj“. Najzad, Korinćanima koji su bili slabi Pavle izjavljuje da nije znao ništa osim Isusa Hrista, i to raspetoga.
32. Neki bi, doista, hteli da se sledeće apostolove reči primene na samu dušu, čim je uzela telo od Marije, naime: „Koji budući u obličju Božijem, nije smatrao za otimanje to što je jednak sa Bogom, Nego je sebe ponizio uzevši obličje sluge“; budući da ju je On nesumnjivo vratio u oblik Božiji pomoću boljih primera i vaspitanja, i pozvao je natrag u onu punoću koje se bio lišio.
Kao što se sada učešćem u Sinu Božijem neko usinovljava, i učešćem u onoj mudrosti koja je u Bogu postaje mudar, tako i učešćem u Svetom Duhu čovek postaje svet i duhovan. Jer jedno je te isto imati udela u Svetom Duhu, koji je (Duh) Oca i Sina, budući da je priroda Trojstva jedna i bestelesna. A ono što smo rekli o učešću duše treba razumeti o anđelima i nebeskim silama na sličan način kao i o dušama, jer je svakom razumnom stvorenju potrebno učešće u Trojstvu…
35. Ali neko će možda upitati možemo li iz Svetog pisma dobiti ikakav osnov za takvo razumevanje ovoga predmeta. Mislim da je na neko takvo gledište ukazano u Psalmima, kada prorok kaže: Oči moje videše nesavršenstvo tvoje; čime je um prorokov, ispitujući oštrijim pogledom prve principe stvari i razdvajajući samo u misli i uobrazilji materiju od njenih svojstava, opazio nesavršenstvo Božije, za koje se svakako razume da se usavršava dodavanjem svojstava. I Enoh u svojoj knjizi govori ovako: Hodio sam sve do nesavršenstva; a taj izraz smatram da se može razumeti na sličan način, naime da je um prorokov napredovao u svom ispitivanju i istraživanju svih vidljivih stvari, dok nije stigao do onoga prvog početka u kojem je ugledao nesavršenu materiju (koja postoji) bez svojstava. Jer u istoj Knjizi Enohovoj piše: Video sam svu materiju; što se tako razume kao da je rekao: Jasno sam video sve podele materije koje se iz jednoga razlažu u svaku pojedinačnu vrstu, bilo ljudi, bilo životinja, bilo neba, bilo sunca, bilo svih ostalih stvari u ovome svetu. Nakon ovih tačaka, dokazali smo koliko smo mogli na prethodnim stranicama da je sve što postoji stvorio Bog, i da nije bilo ničega što nije bilo stvoreno, OSIM [izuzev] PRIRODE OCA, I SINA, I SVETOGA DUHA; i da je Bog, koji je po prirodi dobar, želeći da ima one kojima bi mogao davati dobročinstva i koji bi se mogli radovati primajući Njegova dobročinstva, stvorio bića dostojna (toga), to jest ona koja su bila sposobna da Ga prime na dostojan način, za koja, kaže, i jesu od Njega rođena kao Njegovi sinovi. On je, štaviše, sve stvorio po broju i meri. Jer pred Bogom nema ničega bez granice ili mere. Jer svojom silom On obuhvata sve, a Njega samog ne obuhvata snaga nijednog stvorenja, jer je ta priroda poznata jedino sebi samoj. Jer jedino Otac poznaje Sina, i jedino Sin poznaje Oca, i jedino Sveti Duh ispituje čak i dubine Božije…
Evo još jednog odlomka iz Origena, uzetog iz KNJIGE I, poglavlje 2. O Hristu, u kojem naglašeno tvrdi da su i Otac i Sin podjednako svemoćni, budući da su obojica Svemogući:
3. Na isti onaj način na koji smo razumeli da je Mudrost bila početak putova Božijih i da se za nju kaže da je stvorena, unapred oblikujući i sadržeći u sebi vrste i početke svih stvorenja, moramo je razumeti kao Reč Božiju, zbog toga što svim ostalim bićima, to jest sveukupnom stvorenju, otkriva prirodu tajni i skrivenosti koje su sadržane u božanskoj mudrosti; i iz tog razloga se ona naziva Reč, jer je ona, takoreći, tumač tajni uma. I stoga mi se čini da je pravilno upotrebljen onaj izraz koji se nalazi u Delima Pavlovim, gde se kaže da je ovde Reč živo biće. Jovan, međutim, sa više uzvišenosti i tačnosti, kaže na početku svoga jevanđelja, određujući Boga posebnom definicijom kao Reč: I Bog beše Reč, i ova beše u početku kod Boga. Neka se, dakle, onaj ko Reči ili Mudrosti Božijoj pripisuje početak, čuva da ne bude kriv za bezbožnost prema samom nerođenom Ocu, budući da poriče da je On UVEK bio Otac, i da je rodio Reč, i da je posedovao mudrost U SVIM PRETHODNIM RAZDOBLJIMA, BILO DA SE ONA NAZIVAJU VREMENIMA ILI VEKOVIMA, ili bilo čime drugim što se tako može nazvati…
10… Ali i sada smatram nužnim da izreknem reč, makar uzgred, upozorenja, budući da je pitanje pred nama kako je mudrost najčistije isticanje slave Svemogućega, da ne bi neko pomislio da je naziv Svemoćni bio u Bogu pre rođenja Mudrosti, kroz koju se On naziva Ocem, budući da je Mudrost, koja je Sin Božiji, najčistije isticanje slave Svemogućega. Neka onaj ko je sklon da gaji ovu sumnju čuje nesumnjivu izjavu Svetog pisma koja glasi: „Sve si premudro stvorio“, i učenje jevanđelja, da „Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo“; i neka iz toga razume da naziv Svemoćni u Bogu ne može biti stariji od naziva Otac; jer je Otac svemoćan kroz Sina.
Ali iz izraza slava Svemogućega, čije je slave Mudrost isticanje, treba razumeti ovo: da Mudrost, kroz koju se Bog naziva svemoćnim, ima udela u slavi Svemogućega. Jer kroz Mudrost, koja je Hristos, Bog ima vlast nad svim stvarima, ne samo vlašću vladara, nego i dobrovoljnom poslušnošću podanika. A da biste razumeli da je svemoć Oca i Sina jedna te ista, kao što su Bog i Gospod jedno te isto sa Ocem, čujte na koji način govori Jovan u Otkrivenju: „Ja sam Alfa i Omega, govori Gospod Bog, Koji jeste i Koji bješe i Koji dolazi, Svedržitelj.“. Jer ko je drugi bio Onaj koji dolazi nego Hristos? I kao što niko ne treba da se sablazni, budući da je Bog Otac, što je i Spasitelj Bog; tako se, pošto se Otac naziva svemoćnim, niko ne treba sablazniti ni što se Sin Božiji takođe naziva svemoćnim. Jer na taj način biće istinita ona izreka koju On upućuje Ocu: „I sve moje tvoje je, i tvoje moje; i proslavio sam se u njima.“. A ako je sve što je Očevo takođe i Hristovo, onda je zacelo među onim što postoji i svemoć Oca; i nesumnjivo jedinorodni Sin treba da bude svemoćan, da bi i Sin imao sve što Otac poseduje. „i proslavio sam se u njima.“, izjavljuje On. „Da se u Ime Isusovo pokloni svako koljeno što je na nebesima i na zemlji i pod zemljom; I da svaki jezik prizna da je Isus Hristos Gospod na slavu Boga Oca.“. Stoga je On isticanje slave Božije u tom pogledu, što je svemoćan — sama čista i bistra Mudrost — proslavljena kao isticanje svemoći ili slave. A da bi se jasnije razumelo šta je slava svemoći, dodaćemo sledeće. Bog Otac je svemoćan, jer ima vlast nad svim stvarima, to jest nad nebom i zemljom, suncem, mesecom i zvezdama, i svim stvarima u njima. A svoju vlast nad njima On vrši posredstvom svoje Reči, jer „Da se u Ime Isusovo pokloni svako koljeno što je na nebesima i na zemlji i pod zemljom;“. A ako se svako koleno savija pred Isusom, onda je, bez sumnje, Isus taj kome je sve potčinjeno, i On je taj koji vrši vlast nad svim stvarima, i kroz koga je sve potčinjeno Ocu; jer kroz mudrost, to jest rečju i razumom, a ne silom i nuždom, sve je potčinjeno. I stoga se Njegova slava sastoji upravo u tome što poseduje sve stvari, a to je najčistija i najbistrija slava svemoći: da je razumom i mudrošću, a ne silom i nuždom, sve potčinjeno. A najčistija i najbistrija slava mudrosti prikladan je izraz da bi se ona razlikovala od one slave koja se ne može nazvati čistom i iskrenom. Ali svaka priroda koja je promenljiva i podložna preobražaju, iako proslavljena u delima pravednosti ili mudrosti, ipak — usled činjenice da su pravednost ili mudrost akcidentalna svojstva, i zato što ono što je akcidentalno može i otpasti — njena se slava ne može nazvati iskrenom i čistom. Ali pošto je Mudrost Božija, koja je Njegov jedinorodni Sin, u svakom pogledu nesposobna za promenu ili preinačenje, i pošto je svako dobro svojstvo u Njemu suštinsko, i takvo da se ne može promeniti ni preobratiti, Njegova se slava stoga proglašava čistom i iskrenom.