Ponovo o Justinu!
Revisiting Justin Once Again!
Izvrtanje spisa Justina Mučenika od strane antitrinitaraca izgleda da nikada neće prestati. Umesto da dozvole ovom blaženom i svetom Hristovom mučeniku da na sopstveni način izloži svoja trinitarna verovanja, ovi pojedinci insistiraju na tome da u njegove izjave učitavaju sopstvene stavove kako bi ga načinili svedokom protiv slavnog Trojstva. Primer za to jeste tumačenje onoga što je Justin napisao u svojoj prvoj apologiji o tome da je Bog Otac kraljevskiji i pravedniji od Hrista, kao dokaza da on podređuje Sina nižem božanskom položaju.
U svetlu ovog izvrtanja, odlučio sam da još jednom ispravim stvari ispitujući reči ovog blaženog mučenika u neposrednom i sveukupnom kontekstu njegovih dela, kako bih pokazao da to nije bilo njegovo nameravano značenje. Dokazaću da Justinov jezik ukazuje na to da je Otac Izvor Sinove vladavine, moći, pravde, božanstva itd., upravo zato što je on Roditelj bez početka nestvorene Reči koju je rodio iz sebe, iz sopstvene prirode, pre svega stvorenja. Takođe ću navesti mesta na kojima Justin kaže da hrišćani obožavaju Trijadu, to jest Oca na prvom mestu, Sina na drugom, a proročkog/božanskog Duha na trećem. Odatle ću citirati Justina kako potvrđuje da je Isus Gospod Bog JHVH koga su patrijarsi i proroci videli, jer će to dokazati da je Justin zaista verovao da je Isus Svemogući Kralj koji je isto toliko kraljevski i pravedan kao i njegov Otac. To je zato što je Sveto pismo jasno da je JHVH savršeno i neuporedivo pravedan i svet, i da nema nikoga ko je viši ili veći od njega po statusu.
Citiraću iz dela Tomasa B. Folsa, The Fathers of the Church Patristic Series: Justin Martyr, The First Apology, The Second Apology, Dialogue with Trypho, Exhortation to the Greeks, Discourse to the Greeks, The Monarchy of the Rule of God, koje je 2008. objavio Catholic University of America Press. Svi naglasci su moji.
Obožavanje trijadnog Božanstva
Poglavlje 11
Kada čujete da iščekujemo kraljevstvo, ishitreno pretpostavljate da govorimo o ljudskom kraljevstvu,1 dok mi mislimo na kraljevstvo koje je sa Bogom. To postaje očigledno kada, budući ispitivani, otvoreno ispovedamo da smo hrišćani, iako dobro znamo da je kazna za takvo ispovedanje vere smrt. Da očekujemo ljudsko kraljevstvo, poricali bismo da smo hrišćani, kako ne bismo bili pogubljeni, i pokušavali bismo da se sakrijemo od vas, da bismo postigli ono što očekujemo. Ali, pošto svoju nadu ne polažemo u sadašnjost, ne marimo kada nas ljudi ubijaju, budući da je smrt ionako neizbežna.
Poglavlje 12
Mi smo, više od svih drugih ljudi, uistinu vaši pomagači i saveznici u negovanju mira, jer verujemo da je nemoguće da se zli ili gramzivi, ili podmukli, kao i čestiti, sakriju od Božjeg pogleda, i da svaki čovek prima večnu kaznu ili spasenje prema zaslugama svojih dela. Kada bi svako to shvatio, niko ne bi želeo da bude u grehu čak ni nakratko, znajući da bi navukao na sebe muke večnog ognja, nego bi ga da izabere. Da će se sve to dogoditi bilo je prorečeno, kažem, od našeg Učitelja, Isusa Hrista, koji je Sin i Apostol****4 Božji, Oca i Vladara svega, i od koga smo primili naše ime hrišćani. Otuda smo uvereni u istinitost svega onoga što On svakako sebe obuzdava i sebe ukrašava vrlinom, kako bi zadobio Božju naklonost i izbegao Njegove kazne. Nije1 zbog zakona i kazni koje vi propisujete to što ljudi pokušavaju da se sakriju od vas kada prekrše zakon, nego oni ne poštuju zakon znajući da je moguće izmaći vam, budući da ste tek ljudi. Ako bi, međutim, naučili i uverili se da ništa, bilo u njihovim delima bilo u njihovim mislima, ne može biti sakriveno od Božjeg znanja, živeli bi potpuno uređenim životom, makar samo zbog zaprećenih kazni, kao što ćete i sami priznati. Ali izgleda da strahujete da svi ljudi ne postanu pravedni pa da vam više niko ne ostane za kažnjavanje. Takva bi mogla biti briga javnih dželata, ali ne bi trebalo da bude briga pravednih vladara. Kao što smo već rekli, verujemo da su te stvari podstakli zli demoni koji zahtevaju žrtve i poštovanje čak i od onih koji ne žive po razumu. Ali ne pretpostavljamo da ćete vi, koji težite pobožnosti i filozofiji, postupiti protiv razuma. Ipak, ako i vi, poput nepromišljenih ljudi, poštujete običaj više nego istinu, onda učinite ono što je u vašoj moći. Vladari koji narodno mnjenje pretpostavljaju istini imaju onoliko moći koliko i razbojnici u pustinji. Da nećete uspeti2 svedoči Reč, a mi ne znamo za vladara kraljevskijeg ili pravednijeg od Njega osim Boga [Oca] koji Ga je rodio.3 Jer, kao što svi ljudi pokušavaju da izbegnu nasleđivanje siromaštva, bede i sramote svojih očeva, tako će nas je učio, jer se sve što je On prorekao da će se dogoditi zaista i događa; to je, doista, praksa' Božja, da govori o nečemu pre nego što se dogodi, a zatim da pokaže kako se to događa upravo onako kako je predskazao.
Mogli bismo ovde stati i ništa više ne dodavati, budući da se zalažemo za ono što je pravedno i istinito. Ali, pošto znamo koliko je teško preobratiti um uvežban u neznanju, odlučili smo da dodamo nekoliko zapažanja da bismo uverili sve ljubitelje istine, jer znamo da nije nemoguće rasterati neznanje suprotstavljajući mu istinu.
Poglavlje 13
Koja razumna osoba neće priznati da nismo ateisti, budući da obožavamo Tvorca ovoga sveta i tvrdimo, kao što smo poučeni, da Mu nisu potrebne krvave žrtve, livenice i tamjan. Ali Ga hvalimo najbolje što možemo molitvom i zahvaljivanjem za svu našu hranu.1 Poučeni smo da je jedino obožavanje dostojno Njega to da ognjem ne spaljujemo one stvari koje je On stvorio za naše izdržavanje, nego da ih upotrebimo za dobro nas samih i onih u nevolji, i da Mu zahvalnim glasovima prinosimo svečane molitve i himne2 za naše sopstveno stvorenje, za očuvanje našeg zdravlja, za raznolikost stvari i za smenu godišnjih doba, i da Ga u molitvi molimo da ustanemo u život večni zbog naše vere u Njega. Naš Učitelj u tim stvarima jeste Isus Hristos, koji se za to i rodio, i koji je raspet pod Pontijem Pilatom, prokuratorom Judeje, za vladavine cara Tiberija. Dokazaćemo da Ga obožavamo s razlogom, budući da smo naučili da je On Sin samoga živoga Boga, i verujemo da je On na drugom mestu, a proročki Duh na trećem.3 Zbog toga nas optužuju za ludilo, govoreći da raspetom čoveku pripisujemo mesto drugo po redu za nepromenljivim i večnim Bogom, Tvorcem svih stvari, ali oni ne poznaju tajnu koja je u tome. Na tu tajnu vas molimo da obratite pažnju, dok vam je objašnjavamo.
1 Jedna od optužbi protiv hrišćana bila je da duguju odanost drugom kraljevstvu. Time su, tvrdilo se, hrišćani postajali krivi za izdaju i bilo im je onemogućeno da budu dobri građani.
1 'Nije' (ou); drugi čitaju član hoi (up. Rauschen, ad lac.): 'Jer oni koji pokušavaju, zbog zakona i kazni koje vi propisujete, da se sakriju od vas kada prekrše zakone, ne poštuju zakon znajući' itd.
2 Naime, vladari neće uspeti u svom progonu hrišćana, jer ovi imaju podršku Hrista, i jer ih ohrabruje saznanje da su njihovo suđenje i patnje samo ispunjenja Njegovih proročanstava.
3 Ovo, izgleda, podrazumeva zabludu subordinacionizma koja uči da je Otac veći od Sina; up. takođe Pogl. 2 Apol. 13; Dial. 56 (Up. Rauschen, ad lac., i Altaner, Patrologia). (Prva apologija, str. 43-46)
Poglavlje 13
Kada sam saznao za zlu koprenu koju su zli demoni bacili oko božanskih učenja hrišćana da bi odvratili druge od toga da ih slede, morao sam da se nasmejem tvorcima tih laži, samoj toj kopreni i reakciji naroda. Ponosan sam što mogu da kažem da sam se svim silama trudio da budem poznat kao hrišćanin, ne zato što se Platonova učenja razlikuju od Hristovih, nego zato što nisu u svemu slična; niti su to učenja drugih pisaca, stoika, pesnika i istoričara. Jer svaki od njih, videvši, kroz svoje učešće u semenoj Božanskoj Reči, ono što joj je bilo srodno, govorio je veoma dobro. Ali oni koji sami sebi protivreče u važnim stvarima očigledno nisu stekli nevidljivu [to jest, nebesku] mudrost i neosporno znanje. Istine koje su ljudi u svim zemljama ispravno izrekli pripadaju nama hrišćanima. Jer mi obožavamo i volimo**, posle Boga Oca,** Reč koja je od Nerođenog i Neizrecivog Boga, budući da je On čak i postao Čovek radi nas**, kako bi nas, deleći naše patnje, i iscelio**. Zaista, svi pisci su, posredstvom usađenog semena Reči koje je bilo zasađeno u njih, imali nejasan uvid u istinu. Jer seme nečega i njegovo podražavanje, dato srazmerno nečijoj sposobnosti, jedno je, ali sama ta stvar, koja se deli i podražava po Njegovoj milosti, sasvim je drugo. (Druga apologija, str. 133-134)
Isus: GOSPOD Bog patrijaraha i proroka
Justin tvrdi da je Isus Bog koji se javio patrijarsima i prorocima, uključujući Mojsija, bilo kao Anđeo, kao Čovek ili kao oganj koji nije sagoreo grm koji je goreo, i koji je sebe označio kao JA JESAM ili Biće (Ho On). Justin će takođe uporediti rađanje Sina sa čovekom koji iz sebe rađa reč a da se reč u njemu ne umanjuje.
Poglavlje 62
Nakon što su čuli za ovo krštenje koje je objavio prorok Isaija, demoni su podstakli one koji ulaze u njihove hramove i dolaze im sa livenicama i žrtvama paljenicama da se i sami poškrope vodom; štaviše, navode ih da operu čitavo telo kada pristupaju mestu žrtvovanja, pre nego što odu do svetilišta gde se nalaze njihovi [demonski] kipovi. A naredba koju sveštenici daju onima koji ulaze i obožavaju u hramovima, da izuju obuću, bila je oponašanje demona nakon što su saznali šta se dogodilo Mojsiju, gorepomenutom proroku. Jer u to vreme, kada je Mojsiju bilo naređeno da siđe u Egipat i izvede Izrailjce koji su tamo bili, i dok je čuvao ovce brata svoje majke1 u zemlji arabijskoj, naš Hristos je s njim govorio u obliku ognja iz grma. Zaista, On je rekao: „Izuj obuću svoju s nogu svojih, jer je mjesto gdje stojiš sveta zemlja.“2 Kada je izuo obuću, pristupio je gorućem grmu i čuo da treba da siđe u Egipat i izvede narod Izrailjev koji je bio u toj zemlji; i primio je veliku silu od Hrista koji mu je govorio u obliku ognja, i sišao je i izveo narod nakon što je izvršio velika i čudesna dela. Ako želite da saznate o tim delima, možete ih jasno naučiti iz njegovih spisa.
Poglavlje 63
Čak i sada svi Jevreji uče da je neizrecivi Bog govorio Mojsiju. Stoga je proročki Duh**, koreći Jevreje kroz Isaiju, gorepomenutog proroka,** rekao: „Vo poznaje gospodara svojega i magarac jasle gospodara svojega, a Izrailj ne poznaje, narod moj ne razumije.“1 Pošto Jevreji nisu poznavali prirodu Oca i Sina, Isus Hristos ih je takođe prekoreo, govoreći: „i niko ne zna Sina do Otac; niti Oca ko zna do Sin, i ako Sin hoće kome otkriti.“2 A Reč Božja jeste Njegov Sin, kao što smo već rekli, i On se naziva Anđelom i Apostolom; jer, kao Anđeo On objavljuje sve što moramo znati, a [kao Apostol] On je poslat da nas obavesti o onome što je otkriveno, kao što sam naš Gospod kaže: „Ko vas sluša, mene sluša, i ko se vas odriče, mene se odriče; a ko se mene odriče, odriče se Onoga koji je mene poslao.“3 To će biti dodatno razjašnjeno sledećim Mojsijevim rečima: „I javi mu se anđeo Gospodnji u plamenu ognjenom iz kupine. I pogleda, a to kupina ognjem gori a ne sagorijeva. I Mojsije reče: Idem da vidim tu utvaru veliku, zašto ne sagorijeva kupina. A Gospod, kad ga vidje gdje ide da vidi, viknu ga Bog iz kupine i reče: Mojsije! Mojsije! A on odgovori: Evo me. A Bog reče: Ne idi ovamo. Izuj obuću svoju s nogu svojih, jer je mjesto gdje stojiš sveta zemlja. Još reče: Ja sam Bog oca tvojega, Bog Avramov, Bog Isakov i Bog Jakovljev. A Mojsije zakloni lice svoje, jer ga strah bijaše gledati u Boga. I reče Gospod: Dobro vidjeh nevolju naroda svojega u Misiru, i čuh viku njegovu od zla koje mu čine nastojnici, jer poznah muku njegovu. I siđoh da ga izbavim iz ruku Misirskih, i da ga izvedem iz one zemlje u zemlju dobru i prostranu, u zemlju gdje mlijeko i med teče, na mjesto gdje su Hananeji i Heteji i Amoreji i Ferezeji i Jeveji i Jevuseji. I sada, evo, vika sinova Izrailjevijeh dođe preda me, i vidjeh muku kojom ih muče Misirci. Sada hajde da te pošljem k Faraonu, da izvedeš narod moj, sinove Izrailjeve, iz Misira. A Mojsije reče Bogu: Ko sam ja da idem k Faraonu i da izvedem sinove Izrailjeve iz Misira? A Bog mu reče: Ja ću biti s tobom, i ovo neka ti bude znak da sam te ja poslao: Kad izvedeš narod iz Misira, služićete Bogu na ovoj gori. A Mojsije reče Bogu: Evo, kad otidem k sinovima Izrailjevijem, pa im rečem: Bog otaca vaših posla me k vama, ako mi reku: Kako mu je ime? Šta ću im kazati? A Gospod reče Mojsiju: Ja sam onaj što jest. I reče: Tako ćeš kazati sinovima Izrailjevijem: Koji jest, on me posla k vama. I opet reče Bog Mojsiju: Ovako kaži sinovima Izrailjevijem: Gospod Bog otaca vaših, Bog Avramov, Bog Isakov i Bog Jakovljev posla me k vama; to je ime moje dovijeka, i to je spomen moj od koljena na koljeno.“4 Ako ste radoznali da saznate šta se posle toga dogodilo, možete to otkriti pregledajući te iste Mojsijeve spise, jer je nemoguće sve ispričati u ovom delu. Ono što je napisano ovde je izloženo da bi se dokazalo da je Isus Hristos Sin Božji i Njegov Apostol, budući od davnina Reč, javljajući se jednom u obliku ognja, drugi put pod vidom bestelesnih bića [tj. kao anđeo], ali sada, po volji Božjoj, nakon što je postao čovek radi čovečanstva, podneo je sve muke koje su demoni podstakli pomahnitale Jevreje da Mu nanesu. Iako je u Mojsijevim spisima izričito rečeno: „I javi mu se anđeo Gospodnji u plamenu ognjenom iz kupine. I pogleda, a to kupina ognjem gori a ne sagorijeva. I Mojsije reče: Idem da vidim tu utvaru veliku, zašto ne sagorijeva kupina. A Gospod, kad ga vidje gdje ide da vidi, viknu ga Bog iz kupine i reče: Mojsije! Mojsije! A on odgovori: Evo me. A Bog reče: Ne idi ovamo. Izuj obuću svoju s nogu svojih, jer je mjesto gdje stojiš sveta zemlja. Još reče: Ja sam Bog oca tvojega, Bog Avramov, Bog Isakov i Bog Jakovljev.“5 Jevreji tvrde da je tako govorio Otac i Tvorac svih stvari. Stoga ih proročki Duh prekoreva, govoreći: „Vo poznaje gospodara svojega i magarac jasle gospodara svojega, a Izrailj ne poznaje, narod moj ne razumije.“6 I opet, kao što smo već pokazali, Isus je, dok je još bio među njima, rekao: „i niko ne zna Sina do Otac; niti Oca ko zna do Sin, i ako Sin hoće kome otkriti.“7 Jevreji su, dakle, uvek smatrajući da je Sveopšti Otac govorio Mojsiju, dok je u stvari to bio sam Sin Božji**, koji se naziva i Anđelom i Apostolom, bili s pravom prekoreni** i od proročkog Duha i od samog Hrista, budući da nisu poznavali ni Oca ni Sina. Jer, oni koji tvrde da je Sin Otac prekorevaju se zato što ne poznaju ni Oca niti to da Otac svega ima Sina koji je, kao Prvorođena Reč Božja, takođe Bog. On se nekada javio Mojsiju i drugim prorocima u obliku ognja i pod vidom anđela**, ali sada, u vreme vaše vladavine,** nakon što je postao čovek od device, kao što smo već rekli, po zamisli Boga Oca, da bi izvršio spasenje onih koji veruju u Njega, dopustio je sebi da bude predmet prezira i da trpi bol, kako bi umirući i ustajući iz mrtvih pobedio smrt. Ali ono što je Mojsiju objavljeno iz grma: „A Gospod reče Mojsiju: Ja sam onaj što jest. I reče: Tako ćeš kazati sinovima Izrailjevijem: Koji jest, on me posla k vama. I opet reče Bog Mojsiju: Ovako kaži sinovima Izrailjevijem: Gospod Bog otaca vaših, Bog Avramov, Bog Isakov i Bog Jakovljev posla me k vama; to je ime moje dovijeka, i to je spomen moj od koljena na koljeno.“8 značilo je da oni koji su umrli i dalje postoje, i da pripadaju samom Hristu. Jer oni su prvi od svih koji su se bavili traženjem Boga; Avram je otac Isakov, a Isak otac Jakovljev, kao što je Mojsije napisao.
1 Isaija 1:3.
2 Matej 11:27.
3 Luka 10:16.
4 Izlazak 3:2,14-15.
5 Isto.
6 Isaija 1:3.
7 Matej 11:27.
8. Izlazak 3:14-15. (Prva apologija, str. 101-104)
Poglavlje 56
'Mojsije, taj verni i blaženi sluga Božji, kaže nam da je Onaj koji se javio Avramu pod hrastom u Mamriji bio Bog, poslat sa dva anđela koji su ga pratili da sudi Sodomu od Drugoga koji večno prebiva u nadnebeskoj sferi, koga nijedan čovek nikada nije video, i sa kojim nijedan čovek nikada nije razgovarao, i koga nazivamo Tvorcem svega i Ocem. Evo Mojsijevih reči: „Poslije mu se javi Gospod u ravnici Mamrijskoj kad sjeđaše na vratima pred šatorom svojim u podne. Podigavši oči svoje, pogleda i, gle, tri čovjeka stajahu prema njemu. I ugledavši ih, potrča im u susret ispred vrata šatora svojega, i pokloni se do zemlje;“1 i tako dalje, do reči: „A sjutradan rano ustavši Avram, otide na mjesto gdje je stajao pred Gospodom; I pogleda na Sodom i Gomoru i svu okolinu po onoj ravni, i ugleda, a to se dizaše dim od zemlje kao dim iz peći.“'2
Na tom mestu upitao sam ih da li razumeju taj navod. Odgovorili su da znaju značenje navedenih odlomaka, ali da ne uviđaju kako oni dokazuju da, osim Tvorca sveta, postoji ili se od Svetoga Duha pominje bilo koji drugi Bog ili Gospod.
'Onda ću', odgovorio sam, 'budući da razumete ove navode iz Svetog pisma, pokušati da dokažem svoju tvrdnju, naime, da postoji i da se u Svetom pismu pominje drugi Bog i Gospod pod Tvorcem svih stvari, koji se takođe naziva Anđelom, jer objavljuje čoveku sve što Tvorac sveta — iznad koga nema drugog Boga — želi da im otkrije.'
Zatim sam, ponavljajući prethodno navedene odlomke iz Svetog pisma, upitao Trifona da li zaista veruje da se Bog javio Avramu pod hrastom u Mamriji, kao što Sveto pismo kaže.
'Svakako verujem', odgovorio je.
'Da li je On bio jedan od one trojice', upitao sam, 'koje je, kako kaže proročki Duh, Avram video kao ljude?'
'Ne', odgovorio je Trifon, 'nego mu se Bog javio pre nego što je video ta tri čoveka. Štaviše, ona trojica koje Sveto pismo naziva ljudima bili su anđeli. Dvojica od njih bila su poslata da unište Sodom, dok je treći bio poslat da Sari saopšti radosnu vest da će dobiti sina (i, ispunivši svoj zadatak, otišao je.)'
'Kako objašnjavate', nastavio sam, 'da se onaj od trojice koji je bio u šatoru, i koji je obećao: „Dogodine u ovo doba opet ću doći k tebi, a Sara će imati sina.“3 zaista vratio nakon što je Sara rodila svoga sina, i da proročanstvo tada tvrdi da je On Bog? Za jasniji uvid u istinitost mojih reči, poslušajte ove sasvim izričite Mojsijeve reči: „I Sara vidje sina Agare Misirke, koja ga rodi Avramu, gdje se podsmijeva; Pa reče Avramu: Otjeraj ovu robinju sa sinom njezinijem, jer sin ove robinje neće biti našljednik s mojim sinom, s Isakom. A to Avramu bi vrlo krivo zbog sina njegova. Ali Bog reče Avramu: Nemoj da ti je krivo zbog djeteta i zbog robinje tvoje. Što ti je god kazala Sara, poslušaj; jer će ti se u Isaku sjeme prozvati.“4 Zar ne vidite, dakle, da se Onaj koji je pod hrastom obećao da će se vratiti — budući da je znao da će biti potreban da posavetuje Avrama da učini ono što je Sara želela — zaista vratio prema Svetom pismu, i da je Bog, kao što ukazuju ove sledeće reči: „Ali Bog reče Avramu: Nemoj da ti je krivo zbog djeteta i zbog robinje tvoje.“'?5
'Tako je', reče Trifon, 'ali time niste dokazali da je ovo drugi Bog pored Onoga koji se javio Avramu, i koji se javio i drugim patrijarsima i prorocima. Sve što ste pokazali jeste da smo pogrešili u pretpostavci da su sva trojica koja su bila u šatoru sa Avramom bila anđeli.'
'Onda', rekoh, 'kada vam iz Svetog pisma ne bih mogao dokazati da je jedan od ove trojice Bog, a ipak se naziva Anđelom ili „glasnikom“ (jer je, kao što je gore rečeno, prenosio poruke Boga, Tvorca svega, kome god Bog želi), i da je Onaj koji se javio Avramu na zemlji u ljudskom obličju (kao i dva anđela koja su Ga pratila) zaista bio Bog KOJI JE POSTOJAO PRE STVARANJA SVEMIRA, bilo bi logično da se držite uobičajenog učenja svoga naroda.'
‘Bez sumnje', odgovorio je, 'jer to je bilo naše verovanje sve do sada.'
'Onda', rekoh, 'vratimo se Svetom pismu i pokušaću da vas uverim da je Onaj za koga se kaže da se javio Avramu, Jakovu i Mojsiju, i koji se naziva Bogom, različit od Boga**, Tvorca;** različit, to jest, po broju, ali ne i po umu. Jer tvrdim da On nikada nije učinio niti rekao išta drugo osim onoga što je Tvorac — iznad koga nema drugog Boga — želeo da On učini ili kaže.'
'Dokažite sada', reče Trifon, 'da On postoji, kako bismo se i oko toga složili. Jer razumemo da poričete da je On potvrdio, učinio ili rekao išta protivno volji Tvorca.'
'Prethodno navedeni odlomci iz Svetog pisma učiniće vam to očiglednim', odgovorio sam. 'Evo tih reči: „I kad sunce ogranu po zemlji, Lot dođe u Sigor. Tada pusti Gospod na Sodom i na Gomoru od Gospoda s neba dažd od sumpora i ognja, I zatre one gradove i svu onu ravan, i sve ljude u gradovima i rod zemaljski.“'6
Tada progovori četvrti od pratilaca koji su ostali sa Trifonom: 'Mora se, dakle, priznati da je jedan od dva anđela koji su sišli u Sodom, i koga Mojsije u Svetom pismu naziva Gospodom, različit od Onoga koji je takođe Bog, i koji se javio Avramu.'
'Ne samo zbog tog navoda', rekoh, 'moramo svakako priznati da je, pored Tvorca svemira, još neko od Svetoga Duha nazvan Gospodom. Jer to je posvedočio ne samo Mojsije, nego i David, kada je rekao: „Reče Gospod Gospodu mojemu: Sjedi meni s desne strane dok položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojima.“7 A drugim rečima: „Prijesto je tvoj, Bože, vječan i nepokolebljiv; skiptar je carstva tvojega skiptar pravičnosti. Ljubiš pravdu i mrziš na bezakonje; toga radi pomaza te, Bože, Bog tvoj uljem radosti više nego drugove tvoje.“8 Recite mi da li ste mišljenja da Sveti Duh naziva drugoga Bogom i Gospodom, pored Oca svih stvari i Njegovog Hrista**. Jer, sada ću vam iz samih Pisama dokazati** da Onaj, koji je u Pismima nazvan Gospodom**, nije jedan od dva anđela koji su sišli u Sodom, nego Onaj koji ih je pratio,** i koji se naziva Bogom, koji se javio Avramu.'
'Požurite onda sa svojim dokazom', reče Trifon, 'jer, kao što vidite, dan je poodmakao, a mi nismo spremni da dajemo nesmotrene odgovore, jer nikada ranije nismo čuli nikoga ko je postavljao takva pitanja, ispitivanja ili dokaze. U stvari, ne bismo vas ni ovoliko slušali da niste neprestano navodili Sveto pismo u svojim pokušajima da dokažete svoju tvrdnju, i da niste izjavili da nema Boga višeg od Tvorca sveta.'
'Sigurno znate', nastavio sam, 'sledeći navod iz Svetog pisma: „Tada reče Gospod Avramu: Što se smije Sara govoreći: Istina li je da ću roditi kad sam ostarjela? Ima li što teško Gospodu? Dogodine u ovo doba opet ću doći k tebi, a Sara će imati sina.“ A malo kasnije: „Potom ustaše ljudi odande, i pođoše put Sodoma; i Avram pođe s njima da ih isprati. A Gospod reče: Kako bih tajio od Avrama šta ću učiniti,“10 I opet, ubrzo potom, piše: „I reče Gospod: Vika je u Sodomu i Gomori velika, i grijeh je njihov grdan. Zato ću sići da vidim eda li sve čine kao što vika dođe preda me; ako li nije tako da znam. I ljudi okrenuvši se pođoše put Sodoma; ali Avram još stajaše pred Gospodom, I pristupiv Avram reče: Hoćeš li pogubiti i pravednoga s nepravednim?“11 (I tako dalje, jer ne smatram potrebnim da ponavljam reči koje sam već napisao, nego samo one koje su zaista bile presudne u mom dokazivanju pred Trifonom i njegovim prijateljima.) Tako sam prešao na sledeće reči Svetog pisma: „I Gospod otide svršivši razgovor s Avramom; a Avram se vrati na svoje mjesto.“ „A uveče dođoše dva anđela u Sodom; a Lot sjeđaše na vratima Sodomskim;“12 I tako dalje, sve do: „A ona dva čovjeka digoše ruke, i uvukoše Lota k sebi u kuću, i zatvoriše vrata.“13 A zatim slede ove reči: „A on stade oklijevati, te ljudi uzeše za ruku njega i ženu njegovu i dvije kćeri njegove, jer ga bješe žao Gospodu, i izvedoše ga i pustiše iza grada. I kad ih izvedoše napolje, reče jedan: Izbavi dušu svoju i ne obziri se natrag, i u cijeloj ovoj ravni da nijesi stao; bježi na ono brdo da ne pogineš. A Lot im reče: Nemoj, Gospode! Gle, sluga tvoj nađe milosti pred tobom, i milost je tvoja prevelika koju mi učini sačuvavši mi život; ali ne mogu uteći na brdo da me ne stigne zlo i ne poginem. Eno grad blizu; onamo se može uteći, a mali je; da bježim onamo; ta mali je, te ću ostati živ. A on mu reče: Eto, poslušaću te i za to, i neću zatrti grada za koji reče. Brže bježi onamo; jer ne mogu činiti ništa dokle ne stigneš onamo. Zato se prozva onaj grad Sigor. I kad sunce ogranu po zemlji, Lot dođe u Sigor. Tada pusti Gospod na Sodom i na Gomoru od Gospoda s neba dažd od sumpora i ognja, I zatre one gradove i svu onu ravan, i sve ljude u gradovima i rod zemaljski.“14 Na tom mestu sam upitao: 'Zar ne vidite, prijatelji moji, da je jedan od trojice, koji je i Bog i Gospod**, i koji služi Onome koji je na Nebu,** Gospod one dvojice anđela**?** Kada su oni otišli dalje u Sodom, On je ostao i razgovarao sa Avramom, kao što Mojsije svedoči. Zatim je posle tog razgovora otišao svojim putem, a Avram se vratio na svoje mesto. A kada je došao u Sodom, više to nisu bila dva anđela, nego je On sam razgovarao sa Lotom, kao što je očigledno iz Svetog pisma. On je, doista, Gospod koga je Gospod na Nebu**, to jest Tvorac svih stvari, ovlastio da nanese one strašne kazne Sodomu i Gomoru, koje su u Svetom pismu opisane ovako: „Tada pusti Gospod na Sodom i na Gomoru od Gospoda s neba dažd od sumpora i ognja,“'15
Poglavlje 57
Kada sam završio, Trifon je priznao: 'Sveto pismo nas očigledno primorava da se složimo sa vama. Ali morate priznati da je naša zbunjenost opravdana zbog onih reči koje opisuju kako je Gospod jeo hranu koju Mu je Avram pripremio i izneo.'
'Zaista je napisano', odgovorio sam, 'da su jeli. Ali, ako bismo čuli da se kaže da su jela trojica, a ne samo dvojica, koji su u stvarnosti bili anđeli i koji su očigledno bili hranjeni na Nebu, mada ne istom vrstom hrane koju ljudi jedu (jer, govoreći o mani koju su vaši preci jeli u pustinji, Sveto pismo kaže****1 da su jeli hranu anđela), onda bih rekao da, kada Pismo tvrdi da su jeli, to treba razumeti na isti način kao kada kažemo da oganj proždire sve, a ne u smislu da su jeli žvaćući hranu svojim zubima i vilicama. Dakle, ako smo iole upoznati sa upotrebom figurativnih načina izražavanja, čak ni u ovom odlomku Svetog pisma ne bi trebalo da nam bude išta zagonetno.'
'Moguće je', priznao je Trifon, 'da bi vaše objašnjenje različitih načina jedenja rešilo teškoću koja proističe iz tvrdnje da je za Avramove goste, koji su uzeli hranu iznesenu pred njih, rečeno da su je jeli. Nastavite, dakle, sada da dokažete kako je OVAJ BOG koji se javio Avramu, i koji je služio Tvorcu svemira, ROĐEN OD DEVICE I POSTAO ČOVEK, kao što tvrdite, trpeći kao i svi drugi.'
'Pre nego što iznesem dokaz koji tražite, Trifone', rekoh, 'dopustite mi da vam ponudim još nekoliko argumenata o temi o kojoj se raspravlja, kako biste i vi bili uvereni u nju.'
'Samo napred', odgovorio je, 'jer će mi to biti po volji.'
Poglavlje 58
'Želim da vam navodim Sveto pismo', rekoh, 'bez ikakvog samo umetničkog rasporeda argumenata. Zaista, nemam takvu veštinu, nego mi je jedino ova milost data od Boga — da razumem Njegova Pisma — u kojoj milosti pozivam svakoga da učestvuje slobodno i obilno, da ne bih bio pozvan na odgovornost na sudu koji će Bog, Tvorac svemira, održati kroz moga Gospoda Isusa Hrista.'
'Čineći to', reče Trifon, 'zasigurno pokazujete istinsku pobožnost prema Bogu, ali kada izjavljujete da nemate dara za veštinu raspravljanja, sumnjam da samo glumite neznanje u toj stvari.'
'Ako tako mislite', odgovorio sam, 'nećemo se oko toga prepirati, ali i dalje smatram da sam govorio istinu. Bilo kako bilo, ako mi posvetite svu svoju pažnju, izneću ostatak svog dokaza.'
'Nastavite', reče on.
'Braćo moja', nastavio sam, 'Mojsije je izneo da se Onaj koji se naziva Bogom, i koji se javljao patrijarsima, naziva i Anđelom i Gospodom, kako biste po tim izrazima prepoznali da je On službenik Oca svega (što ste već priznali, ali u šta ćete na osnovu dodatnih dokaza još čvršće verovati). Reč Božja, kako ju je Mojsije zapisao, govori o Jakovu, unuku Avramovom, na sledeći način: „Jer kad se upaljivaše stoka, podigoh oči svoje i vidjeh u snu, a to ovnovi i jarci što skaču na ovce i koze bijahu šareni, s biljegama prutastim i kolastim. A anđeo Gospodnji reče mi u snu: Jakove! A ja odgovorih: Evo me. A on reče: Podigni sad oči svoje i gledaj: ovnovi i jarci što skaču na ovce i koze, šareni su, s biljegama prutastim i kolastim; jer vidjeh sve što ti čini Lavan. Ja sam Bog od Vetilja, gdje si prelio kamen i učinio mi zavjet; ustani sada i idi iz ove zemlje, i vrati se na postojbinu svoju.“1 A drugi odlomak ovako govori o Jakovu: „I po noći usta, i uze obje žene i dvije robinje i jedanaestoro djece svoje; i prebrodi brod Javok. A pošto njih uze i prevede preko potoka, preturi i ostalo što imaše. A kad osta Jakov sam, tada se jedan čovjek rvaše s njim do zore. I kad vidje da ga ne može savladati, udari ga po zglavku u stegnu, te se Jakovu iščaši stegno iz zglavka, kad se čovjek rvaše s njim. Pa onda reče: Pusti me, zora je. A Jakov mu reče: Neću te pustiti dokle me ne blagosloviš. A čovjek mu reče: Kako ti je ime? A on odgovori: Jakov. Tada mu reče: Otsele se nećeš zvati Jakov, nego Izrailj; jer si se junački borio i s Bogom i s ljudima, i odolio si. A Jakov zapita i reče: Kaži mi kako je tebi ime. A on reče: Što pitaš kako mi je ime? I blagoslovi ga ondje. I Jakov nadjede ime onomu mjestu Fanuil; jer, veli, Boga vidjeh licem k licu, i duša se moja izbavi.“2 I opet, na drugom mestu, o istom Jakovu je zapisano: „I Jakov i sva čeljad što bijaše s njim dođoše u Luz u zemlji Hananskoj, a to je Vetilj. I ondje načini žrtvenik, i nazva ono mjesto: Bog Vetiljski, jer mu se ondje javi Bog kad je bježao od brata svojega. Tada umrije Devora, dojkinja Revekina, i pogreboše je ispod Vetilja pod hrastom, koji nazva Jakov Alon-Vakut. I javi se Bog Jakovu opet, pošto izide iz Padan-Arama, i blagoslovi ga, I reče mu Bog: Ime ti je Jakov; ali se odsad nećeš zvati Jakov, nego će ti ime biti Izrailj.“3
'On se naziva Bogom, On JESTE Bog i UVEK ĆE BITI BOG.' Na te reči svi su klimnuli glavama u znak slaganja. Zatim sam rekao: 'Smatram krajnje prikladnim da ovde ponovim odlomak iz Svetog pisma koji kazuje kako je Onaj koji je Anđeo i Bog i Gospod, i koji se Avramu javio kao čovek, i koji se u ljudskom obličju rvao s Jakovom**, bio viđen od istog tog Jakova dok je bežao od svog brata Isava**. Evo tih svetih reči: „A Jakov otide od Virsaveje idući u Haran. I dođe na jedno mjesto, i ondje zanoći, jer sunce bješe zašlo; i uze kamen na onom mjestu, i metnu ga sebi pod glavu, i zaspa na onom mjestu. I usni, a to ljestve stajahu na zemlji, a vrhom ticahu u nebo, i gle, anđeli Božji po njima se penjahu i slažahu; I gle, na vrhu stajaše Gospod i reče: Ja sam Gospod Bog Avrama oca tvojega i Bog Isakov; tu zemlju na kojoj spavaš tebi ću dati i sjemenu tvojemu; I sjemena će tvojega biti kao praha na zemlji, te ćeš se raširiti na zapad i na istok i na sjever i na jug, i svi narodi na zemlji blagosloviće se u tebi i u sjemenu tvojem. I evo, ja sam s tobom, i čuvaću te kuda god pođeš, i dovešću te natrag u ovu zemlju, jer te neću ostaviti dokle god ne učinim što ti rekoh. A kad se Jakov probudi od sna, reče: Zacijelo je Gospod na ovom mjestu; aja ne znah. I uplaši se i reče: Kako je strašno mjesto ovo! Ovdje je doista kuća Božja, i ovo su vrata nebeska. I usta Jakov ujutru rano, i uze kamen što bješe metnuo sebi pod glavu, i utvrdi ga za spomen i preli ga uljem. I prozva ono mjesto Vetilj, a pređe bješe ime onome gradu Luz.“'4
Poglavlje 59
Zatim sam nastavio: 'Dozvolite mi sada da vam iz reči knjige Izlaska pokažem kako se upravo ta Osoba, koja je istovremeno bila Anđeo i Bog i Gospod i Čovek**, i koju su videli Avram i Jakov,**1 takođe javila i govorila Mojsiju iz plamena ognjenog grma.' I kada su me moji slušaoci uverili da će slušati rado, strpljivo i željno, nastavio sam: 'U Knjizi Izlaska piše: „A poslije mnogo vremena umrije car Misirski; i uzdisahu od nevolje sinovi Izrailjevi“2 I tako dalje, sve do mesta gde je zapisano: „Idi, i skupi starješine Izrailjske, pa im reci: Gospod Bog otaca vaših javi mi se, Bog Avramov, Isakov i Jakovljev, govoreći: Doista obidoh vas, i vidjeh kako vam je u Misiru.“'3 Zatim sam upitao: 'Prijatelji moji, zar ne vidite da je Onaj o kome Mojsije govori kao o Anđelu koji je s njim razgovarao iz ognjenog grma isti onaj koji, budući Bog, saopštava Mojsiju da je On Bog Avramov, Isakov i Jakovljev?'
Poglavlje 60
'Iz reči koje si naveo', odgovori Trifon, 'jedini zaključak koji možemo izvući jeste da je Anđeo bio taj koji se video u ognjenom grmu, ali Bog onaj koji je govorio s Mojsijem; tako da su u toj pojavi zaista bile dve Osobe zajedno: Anđeo i Bog.'
'Čak i da je tako', odgovorio sam, 'da su se i Anđeo i Bog zajedno javili u ukazanju Mojsiju, ipak, kao što dokazuju odlomci koje sam ranije naveo, neće biti Tvorac sveta taj Bog koji je Mojsiju rekao da je Bog Avramov, Isakov i Jakovljev, nego će to biti Onaj za koga vam je dokazano da su ga videli Avram i Jakov, dok je vršio volju Tvorca vaseljene i sprovodio Njegovu volju u sudu nad Sodomom. Tako, čak i da su bile dve osobe, kako tvrdite, Anđeo i Bog, ipak se niko ko ima i najmanje razuma ne bi usudio da tvrdi da je Tvorac i Otac svega napustio svoje nadnebeske predele da bi se učinio vidljivim na malenom komadiću zemlje.'
'Već je pokazano', složi se Trifon, 'da je Onaj koji se javio Avramu, i koji je nazvan Bogom i Gospodom, izvršio nalog (koji je primio od Gospoda na nebu) da kazni Sodomljane. Čak i ako je Boga koji se javio Mojsiju pratio Anđeo, ne možemo poistovetiti Boga koji je Mojsiju govorio iz grma s Bogom, Tvorcem svega, nego s Onim koji se zacelo javio Avramu, Isaku i Jakovu, i koji je takođe nazvan i shvaćen kao Anđeo Tvorca, jer je ljudima obznanio volju Oca i Tvorca.'
'Trifone', rekoh, 'sada želim da ti dokažem da je u pojavi o kojoj je reč Onaj koji se naziva Anđelom, a koji jeste Bog, bio jedini koji je govorio s Mojsijem i koga je Mojsije video. Evo dokaza iz Svetog pisma: „I javi mu se anđeo Gospodnji u plamenu ognjenom iz kupine. I pogleda, a to kupina ognjem gori a ne sagorijeva. I Mojsije reče: Idem da vidim tu utvaru veliku, zašto ne sagorijeva kupina. A Gospod, kad ga vidje gdje ide da vidi, viknu ga Bog iz kupine“1 Dakle, kao što Sveto pismo Onoga koji se Jakovu javio u snu naziva Anđelom, a zatim navodi da je taj isti Anđeo rekao Jakovu u snu: „Bogu, koji ti se javio kad si bježao od Isava brata svojega“;2 i kao što Sveto pismo takođe potvrđuje da je, u sudu nad Sodomom u danima Avramovim, Gospod izvršio volju Gospoda koji je na nebu; tako, kada Sveto pismo ovde navodi da se Anđeo Gospodnji javio Mojsiju, a zatim objavljuje da je On Gospod i Bog**, ono ukazuje na istu onu Osobu koja je u mnogim našim ranijim navodima označena kao službenik Bogu**, koji je iznad sveta i iznad koga nema drugog Boga.'
Poglavlje 61
'Dakle, prijatelji moji', rekoh, 'sada ću vam iz Svetog pisma pokazati da je Bog rodio IZ SEBE izvesnu RAZUMNU SILU kao Početak****1 PRE SVIH DRUGIH STVORENJA. Sveti Duh označava tu Silu različitim nazivima, ponekad kao Slavu Gospodnju**, drugi put kao Sina, ili Mudrost,** ili Anđela, ili Boga, ili Gospoda**, ili Reč.** Sebe je čak nazvao i Vrhovnim zapovednikom kada se u ljudskom obličju javio Isusu, sinu Navinovom. Zaista, On s pravom može polagati pravo na sve te nazive, kako zato što vrši Očevu volju, tako i zato što je rođen činom Očeve volje. Ali, zar se nešto slično ne dešava i s nama ljudima? Kada izgovorimo reč, može se reći da rađamo reč, ali ne odsecanjem****, u smislu da bi se time umanjila naša moć izgovaranja reči. Sličan primer možemo zapaziti u prirodi kada jedna vatra zapali drugu,2 ne gubeći ništa, nego ostajući ista; a ipak zapaljena vatra izgleda kao da postoji sama od sebe i svetli ne umanjujući sjaj prve vatre. Moje tvrdnje sada će potvrditi niko drugi do Reč Mudrosti, koji je taj Bog rođen od Sveopšteg Oca, i koji je Reč i Mudrost i Sila i Slava Onoga koji Ga je rodio. Evo Njegovih reči, kako ih je izgovorio Solomon: „Gospod me je imao u početku puta svojega, prije djela svojih, prije svakoga vremena. Prije vijekova postavljena sam, prije početka, prije postanja zemlje. Kad još ne bijaše bezdana, rodila sam se, kad još ne bijaše izvora obilatijeh vodom. Prije nego se gore osnovaše, prije humova ja sam se rodila; Još ne bješe načinio zemlje ni polja ni početka prahu vaseljenskom; Kad je uređivao nebesa, ondje bijah; kad je razmjeravao krug nad bezdanom. Kad je utvrđivao oblake gore i krijepio izvore bezdanu; Kad je postavljao moru među i vodama da ne prestupaju zapovijesti njegove, kad je postavljao temelje zemlji. Tada bijah kod njega hranjenica, bijah mu milina svaki dan, i veseljah se pred njim svagda; Veseljah se na vaseljeni njegovoj, i milina mi je sa sinovima ljudskim. Tako dakle sinovi, poslušajte me, jer blago onima koji se drže putova mojih. Slušajte nastavu, i budite mudri, i nemojte je odbaciti. Blago čovjeku koji me sluša stražeći na vratima mojim svaki dan i čuvajući pragove vrata mojih. Jer ko mene nalazi, nalazi život i dobija ljubav od Gospoda. A ko o mene griješi, čini krivo duši svojoj; svi koji mrze na me, ljube smrt.“'3
1 Postanje 18:1-2.
2 Postanje 19:27-28.
3 Postanje 18:10.
4 Postanje 21:9-12.
5 Postanje 21:12.
6 Postanje 19:23-25.
7 Psalam 109:1.
8 Psalam 44:7-8.
9 Postanje 18:13-14.
10 Postanje 18:16-17.
11 Postanje 18:20-23.
12 Postanje 18:33–19:1.
13 Postanje 19:10.
14 Postanje 19:16-26.
15 Postanje 19:24.
1 Psalam 77:25.
1 Postanje 31:10-14.
2 Postanje 32:22-31.
3 Postanje 35:6-10.
4 Postanje 28:10-19.
2 Izlazak 2:23.
3 Izlazak 3:16.
1 Izlazak 3:2-4.
2 Postanje 35:7.
1 Archen: 'početak', a ne 'u početku'. Maran napominje da Justin ne aludira na večno rađanje Sina, nego na ono kojim se kaže da Ga je Otac rodio kao početak svih stvorenja. Up. Migne, PC 6.613, n. 77.
2 Lumen de lumine, koje je preko Tertulijana uneto u Nikejsko verovanje.
3 Priče Solomonove 8:1-36. (Dijalog s Trifonom, str. 231-245)
Primetite kako Justin veruje da je Isus Onaj koji se javio Avramu i uništio Sodomu, i koji je učinio da Sara začne. Isus je takođe Anđeo koji se javio Jakovu i Čovek s kojim se patrijarh rvao. Za Hrista se čak kaže da je Anđeo u gorućem grmu i Vojvoda koji se javio Isusu Navinu.
Najzanimljivija je Justinova analogija o čoveku koji rađa reč a da ona ne biva odsečena od njega, i njeno poređenje s rađanjem Sina pre svih stvorenja. To pokazuje da je Justin verovao da je Sin ostao nerazdvojiv od Oca, budući da rađanje nije imalo za posledicu to da Bog bude odsečen od svoje razumne Sile/Reči.
Isus Hristos: Gospod Bog psalmiste
Poslednji dokaz koji iznosim od svetog mučenika jesu njegove tvrdnje da je Isus onaj Gospod Bog za koga psalmisti tvrde da vlada kao Kralj nad tvorevinom.
Poglavlje 51
Štaviše, da bi nam obznanio da je Onaj koji je ovo pretrpeo imao neopisivo poreklo i da vlada nad svojim neprijateljima, Proročki Duh je ovako govorio: „Od tjeskobe i od suda uze se, a rod njegov ko će iskazati? Jer se istrže iz zemlje živijeh i za prijestupe naroda mojega bi ranjen. Odrediše mu grob sa zločincima, ali na smrti bi s bogatijem, jer ne učini nepravde, niti se nađe prijevara u ustima njegovijem. Ali Gospodu bi volja da ga bije, i dade ga na muke; kad položi dušu svoju u prinos za grijeh, vidjeće natražje, produljiće dane, i što je Gospodu ugodno napredovaće njegovom rukom. Vidjeće trud duše svoje i nasitiće se; pravedni sluga moj opravdaće mnoge svojim poznanjem, i sam će nositi bezakonja njihova. Zato ću mu dati dio za mnoge, i sa silnima će dijeliti plijen, jer je dao dušu svoju na smrt, i bi metnut među zločince, i sam nosi grijehe mnogih, i za zločince se moli.“1 Čujte i proroštvo o tome kako je trebalo da uzađe na nebo. Ovako je rečeno: _„Vrata, uzvisite vrhove svoje, uzvisite se vrata vječna! Ide Car slave. Ko je taj Car slave? Gospod krjepak i silan, Gospod silan u boju.“_2 I čujte šta je prorok Jeremija rekao o tome kako je trebalo da ponovo dođe s neba u slavi. Ovo su njegove reči: 'Gle, kao Sin Čovečji dolazi na oblacima nebeskim, i anđeli Njegovi s Njim.'3
1 Isaija 53:8-12.
2 Psalam 23:7-8.
3 Ovaj odlomak se ne nalazi kod Jeremije, nego u Danilu 7:13. (Prva apologija, str. 88)
Evo Psalma koji je Justin naveo:
„Vrata, uzvisite vrhove svoje, uzvisite se vrata vječna! Ide Car slave. Ko je taj Car slave? Gospod krjepak i silan, Gospod silan u boju. Vrata, uzvisite vrhove svoje, uzvisite se vrata vječna! Ide Car slave. Ko je taj car slave? Gospod nad vojskama; on je Car slave.“ Psalam 24:7-10
Pripisujući ovaj Psalam Isusu, Justin je u suštini poistovetio Hrista s Bogom Svevišnjim, pored koga nema nikoga višeg!
To je zato što Psalmi izričito kažu da jedino Jahve sedi na prestolu kao Svevišnji nad svim stvorenjima:
„I neka znadu da si ti, kojemu je ime Gospod, jedini najviši nad svom zemljom.“ Psalam 83:18
„Gospod caruje. Obukao se u veličanstvo, obukao se Gospod u silu, i opasao se. Zato je vaseljena tvrda i neće se pomjeriti. Prijesto tvoj stoji od iskona; od vijeka ti si.“ Psalam 93:1-2
Ovaj sledeći je prilično zanimljiv:
„Jer si ti, Gospode, visok nad svom zemljom i nadvisuješ sve bogove.“ Psalam 97:9
Budući da je Jahve uzvišen visoko iznad svih bogova, i budući da je Isus taj Jahve prema Justinu, ovo dokazuje da ovaj voljeni Hristov svetitelj nije mogao smatrati Isusa drugorazrednim božanstvom, nižim od Oca.
Ima još:
„Ko je kao Gospod, Bog naš, koji sjedi na visini;“ Psalam 113:5
Očigledan odgovor je da nema nikoga ko sedi na visini osim Jahvea. A ipak, prema Justinu, Isus je upravo taj Jahve Bog!
I:
„Neka te slave, Gospode, sva djela tvoja, i sveci tvoji neka te blagosiljaju. Neka kazuju slavu carstva tvojega, i silu tvoju pripovijedaju, Da bi javili sinovima ljudskim silu tvoju, i visoku slavu carstva tvojega. Carstvo je tvoje carstvo svijeh vijekova, i vlada tvoja na sva koljena.“ Psalam 145:10-13
Konačno:
„Neka hvale ime Gospodnje; jer je samo njegovo ime uzvišeno, slava njegova na zemlji i na nebu.“ Psalam 148:13
Ovi primeri trebalo bi da okončaju ovu antitrinitarnu izmišljotinu kada je reč o Justinovim trinitarnim uverenjima. Nikako nije moguće da je ovaj sveti Hristov mučenik verovao da Isus nije kraljevski i pravedan kao Otac, s obzirom na to koliko odlučno potvrđuje da je Sin, a ne Otac, Onaj koji se kroz Psalme (a i kroz ostatak Starog zaveta) javlja kao Jahve Bog Svemogući. Ne može se biti uzvišeniji, kraljevskiji ni slavniji od toga!
Toliko o očajničkom pokušaju antitrinitaraca da izopače odlučno svedočanstvo ovog voljenog svetitelja o Presvetom i Preslavnom Trojstvu i njegovu ljubav prema njemu.
Biblijski navodi preuzeti iz prevoda Legacy Standard Bible (LSB).
Za dalje čitanje
Katolik pogrešno čita Justina?
POGREŠNO ČITANJE JUSTINA OD STRANE JEDNOG PRAVOSLAVCA
VIŠE O HRISTOLOGIJI JUSTINA MUČENIKA
Justin: Obožavanje nestvorenog, bezvremenog Sina
Justin Mučenik: Nema drugog Boga osim Isusa
Justin: Očeva slava je Sinovljeva slava
Ponovno razmatranje Justinove hristologije