Justin o Hristu kao neraspadljivoj Reči Božjoj
U ovom tekstu navodiću razna dela svetog Justina kako bih pokazao da je ovaj sveti mučenik učio da je Hristos odvojen i različit od stvorenog poretka. Pokazaću da je Justin verovao da su sve stvorene, nastale stvari promenljive i propadljive, dok je Isus sama Reč Božija koja postoji pre svakog stvaranja i kroz koju je stvaranje nastalo. To znači da je Justin stavio Isusa na stranu nepropadljivog, nepromenljivog Tvorca, a ne među propadljivo i promenljivo stvorenje. Sav naglasak je moj.
Poglavlje 5. Duša po svojoj prirodi nije besmrtna
Starac: Ovi filozofi ne znaju ništa, dakle, o tim stvarima; jer ne mogu reći šta je duša.
Justin: Izgleda da ne.
Starac: Niti je treba nazivati besmrtnom; jer ako je besmrtna, onda je očigledno nerođena.
Justin: Ona je i nerođena i besmrtna, prema nekima koji se nazivaju platoničarima.
Starac: Da li kažeš da je i svet nerođen?
Justin: Neki tako kažu. Ja se, međutim, ne slažem s njima.
Starac: U pravu si; jer kakav razlog neko ima da pretpostavi da telo tako čvrsto, koje pruža otpor, složeno, promenljivo, koje propada i svakoga dana se obnavlja, nije nastalo iz nekog uzroka? Ali ako je svet rođen, nužno su i duše rođene; i možda one nekada nisu ni postojale, jer su načinjene radi ljudi i drugih živih bića, ako budeš rekao da su rođene sasvim odvojeno, a ne zajedno sa svojim telima.
Justin: Čini se da je to ispravno.
Starac: One, dakle, nisu besmrtne?
Justin: Ne; budući da nam se svet pokazao kao rođen.
Starac: Ali ja, doista, ne kažem da sve duše umiru; jer bi to zaista bila srećna okolnost za zle. Šta onda? Duše pobožnih ostaju na boljem mestu, dok su duše nepravednih i opakih na gorem, čekajući vreme suda. Tako neke, koje su se pokazale dostojnim Boga, nikada ne umiru; ali druge se kažnjavaju sve dok Bog hoće da postoje i da budu kažnjavane.
Justin: Da li je, dakle, ono što kažeš slične prirode onome što Platon u Timeju nagoveštava o svetu, kada kaže da je on doduše podložan propadanju, utoliko što je stvoren, ali da neće biti raspušten niti će ga zadesiti sudbina smrti zbog volje Božije? Da li ti se čini da se isto to može reći i za dušu, i uopšte za sve stvari? Jer one stvari koje postoje posle Boga, ili će ikada postojati, imaju prirodu propadanja, i takve su da mogu biti izbrisane i prestati da postoje; jer je jedino Bog nerođen i nepropadljiv, i zato je On Bog, dok su sve ostale stvari posle Njega stvorene i propadljive. Iz tog razloga duše i umiru i bivaju kažnjavane: jer, kada bi bile nerođene, one niti bi grešile, niti bi bile ispunjene ludošću, niti kukavičke, a opet svirepe; niti bi se voljno preobražavale u svinje, i zmije, i pse, i zaista ne bi bilo pravedno primoravati ih, ako su nerođene. Jer ono što je nerođeno slično je, jednako i isto sa onim što je nerođeno; i ni po moći ni po časti jedno ne treba pretpostaviti drugom, i stoga nema mnogo stvari koje su nerođene: jer kada bi među njima postojala neka razlika, ne bi otkrio uzrok te razlike, ma koliko ga tražio; nego bi, pustivši um da zauvek luta u beskonačnost, na kraju, iznuren, stao na jednom Nerođenom i rekao da je to Uzrok svega. Zar je to promaklo pažnji Platona i Pitagore, tih mudrih ljudi, koji su nam bili kao zid i tvrđava filozofije?
Poglavlje 6. Ove stvari nisu bile poznate Platonu i drugim filozofima
Starac: Meni nije važno da li je Platon ili Pitagora, ili, ukratko, bilo koji drugi čovek zastupao takva mišljenja. Jer istina je takva; i to bi mogao da uvidiš iz sledećeg. Duša izvesno jeste život ili ima život. Ako je, dakle, ona život, ona bi učinila da nešto drugo živi, a ne ona sama, kao što bi kretanje pokrenulo nešto drugo, a ne sebe. A da duša živi, niko ne bi poricao. Ali ako živi, ona ne živi kao život, nego kao učesnik u životu; a ono što u nečemu učestvuje razlikuje se od onoga u čemu učestvuje. A duša učestvuje u životu, jer Bog hoće da ona živi. Tako, dakle, ona neće ni učestvovati [u životu] kada Bog ne bude hteo da ona živi. Jer živeti nije njeno svojstvo, kao što jeste Božije; nego kao što čovek ne živi uvek, i kao što duša nije zauvek sjedinjena s telom, budući da, kad god se ovaj sklad mora raskinuti, duša napušta telo i čovek više ne postoji; isto tako, kad god duša mora prestati da postoji, duh života se od nje oduzima, i više nema duše, nego se ona vraća na mesto odakle je uzeta.
Poglavlje 7. Poznanje istine treba tražiti jedino od proroka
Justin: Treba li onda neko da uzme učitelja? Ili odakle bi neko mogao da dobije pomoć, ako ni u njima nema istine?
Starac: Postojali su, mnogo pre ovog vremena, neki ljudi stariji od svih onih koji se smatraju filozofima, i pravedni i ljubljeni od Boga, koji su govorili Božanskim Duhom****, i prorekli događaje koji će se zbiti, a koji se sada zbivaju. Oni se nazivaju prorocima. Jedino su oni videli i objavili istinu ljudima, ne poštujući niti se plašeći ijednog čoveka, niti vođeni željom za slavom, nego govoreći jedino ono što su videli i što su čuli, ispunjeni Svetim Duhom. Njihovi spisi i danas postoje, i onome ko ih je čitao veoma je pomognuto u poznanju početka i kraja stvari, i onih pitanja koja filozof treba da zna, pod uslovom da im je poverovao. Jer oni u svojim raspravama nisu koristili dokazivanje, budući da su bili svedoci istine iznad svakog dokazivanja, i dostojni verovanja; a oni događaji koji su se zbili i oni koji se zbivaju primoravaju te da pristaneš na izreke koje su oni izrekli, mada su, doista, bili dostojni poverenja zbog čuda koja su činili, pošto su i slavili Tvorca, Boga i Oca svega****, i objavili Njegovog Sina, Hrista [poslatog] od Njega: što, zaista, lažni proroci, koji su ispunjeni lažljivim nečistim duhom, niti su činili niti čine, nego se usuđuju da izvedu izvesna čudesna dela kako bi zadivili ljude, i slave duhove i demone zablude. Ali moli se da ti se, iznad svega, otvore vrata svetlosti; jer ove stvari ne mogu svi opaziti ili razumeti, nego samo onaj čovek kome su Bog i Njegov Hristos podarili mudrost.
Poglavlje 8. Justin se svojim razgovorom raspaljuje ljubavlju prema Hristu
Justin: Kada je izgovorio ove i mnoge druge stvari, koje sada nema vremena spominjati, on je otišao, poručivši mi da im posvetim pažnju; i od tada ga nisam video. Ali odmah se plamen razgoreo u mojoj duši; i obuzela me je ljubav prema prorocima i prema onim ljudima koji su prijatelji Hristovi; i dok sam prevrtao njegove reči u svom umu, našao sam da je jedino ova filozofija sigurna i korisna. Tako, i iz tog razloga, ja sam filozof. Štaviše, želeo bih da svi, donoseći odluku sličnu mojoj, ne udaljavaju sebe od reči Spasitelja. Jer one u sebi poseduju strašnu moć i dovoljne su da strahopoštovanjem nadahnu one koji skreću sa puta ispravnosti; dok se najslađi počinak daruje onima koji ih revnosno primenjuju. Ako, dakle, imaš ikakvu brigu za sebe, i ako željno tražiš spasenje, i ako veruješ u Boga, možeš — pošto nisi ravnodušan prema toj stvari — upoznati Hrista Božijeg, i, nakon što budeš uveden, živeti srećnim životom.
Kada sam ovo rekao, dragi moji prijatelji, oni koji su bili sa Trifonom nasmejali su se; ali se Trifon samo osmehnuo i rekao:
Trifon: Odobravam tvoje ostale primedbe i divim se revnosti s kojom proučavaš božanske stvari; ali bi za tebe bilo bolje da i dalje ostaneš u filozofiji Platona, ili nekog drugog čoveka, negujući istrajnost, samosavladavanje i umerenost, nego da budeš obmanut lažnim rečima i da slediš mišljenja ljudi bez ugleda. Jer ako ostaneš u tom načinu filozofije i živiš besprekorno, ostala bi ti nada u bolju sudbinu; ali kada si napustio Boga i položio poverenje u čoveka, kakva te sigurnost još čeka? Ako si, dakle, voljan da me poslušaš (jer sam te već smatrao prijateljem), prvo se obreži, zatim drži one propise koji su ustanovljeni u pogledu subote, i praznika, i mladih mesečina Božijih; i, jednom rečju, čini sve što je zapisano u zakonu: i tada ćeš možda zadobiti milost od Boga. Ali Hristos — ako se doista rodio i ako igde postoji — nepoznat je, i čak ni sam sebe ne poznaje, i nema nikakve moći dok ne dođe Ilija da Ga pomaže i objavi Ga svima. A vi ste, prihvativši neosnovanu glasinu, izmislili sebi nekog Hrista, i zbog njega nepromišljeno propadate.
Poglavlje 9. Hrišćani nisu poverovali neosnovanim pričama
Justin: Izvinjavam te i opraštam ti, prijatelju moj, jer ne znaš šta govoriš, nego su te ubedili učitelji koji ne razumeju Sveto pismo; i ti govoriš, poput vračara, šta god ti padne na um. Ali ako si voljan da čuješ izveštaj o Njemu, kako mi nismo bili obmanuti i kako nećemo prestati da Ga ispovedamo — mada se na nas gomilaju ljudske pogrde, mada nas najstrašniji tiranin primorava da Ga se odreknemo — dokazaću ti, dok stojiš ovde, da mi nismo poverovali praznim basnama, ni rečima bez ikakvog temelja, nego rečima ispunjenim Duhom Božijim, i bremenitim silom, i bujnim od milosti.
Tada su se oni iz njegovog društva ponovo nasmejali i povikali na nedoličan način. Zatim sam ustao i hteo da odem; ali on, uhvativši me za odeću, reče da to neću učiniti dok ne izvršim ono što sam obećao.
Justin: Neka onda tvoji drugovi ne budu tako bučni, niti neka se tako sramotno ponašaju. Ali ako žele, neka slušaju u tišini; ili, ako ih neki bolji posao sprečava, neka odu; dok mi, povukavši se na neko mesto i odmorivši se tamo, možemo dovršiti razgovor. (Dijalog sa Trifonom Judejcem, Poglavlja 1-9)
Poglavlje 13. Isaija uči da se gresi opraštaju kroz Hristovu krv
Justin: Jer vas Isaija nije poslao na kupanje da tamo isperete ubistvo i druge grehe, koje ne bi bila dovoljna da očisti ni sva voda mora; nego je, kao što se moglo očekivati, to bilo ono spasonosno kupanje drevnog vremena koje je pratilo one koji su se pokajali, i koji se više nisu čistili krvlju jaraca i ovaca, ni pepelom junice, ni prinosima finog brašna, nego verom kroz krv Hristovu, i kroz Njegovu smrt, koji je umro upravo iz tog razloga, kao što je i sam Isaija rekao, kada je ovako govorio:
„Zagali Gospod svetu mišicu svoju pred svijem narodima, da vide svi krajevi zemaljski spasenje Boga našega. Odstupite, odstupite, izidite odatle, ne dotičite se ničega nečista; izidite ispred njega, očistite se vi koji nosite sude Gospodnje. Jer nećete izaći u hitnji, niti ćete ići bježeći; jer će Gospod ići pred vama, i zadnja vojska biće vam Bog Izrailjev. Gle, sluga će moj biti srećan, podignuće se i uzvisiće se i proslaviće se. Kako se mnogi začudiše tebi što bijaše nagrđen u licu mimo svakoga čovjeka, i u stasu mimo sinove čovječije, Tako će opet udiviti mnoge narode, carevi će pred njim zatisnuti usta svoja, jer će vidjeti što im nije kazivano i razumjeće što nijesu slušali.“ „Ko vjerova propovijedanju našemu, i mišica Gospodnja kome se otkri? Jer izniče pred njim kao šibljika, i kao korijen iz suhe zemlje; ne bi obličja ni ljepote u njega; i vidjesmo ga, i ne bješe ništa na očima čega radi bismo ga poželjeli. Prezren bješe i odbačen između ljudi, bolnik i vičan bolestima, i kao jedan od koga svak zaklanja lice, prezren da ga ni za što ne uzimasmo. A on bolesti naše nosi i nemoći naše uze na se, a mi mišljasmo da je ranjen, da ga Bog bije i muči. Ali on bi ranjen za naše prijestupe, izbijen za naša bezakonja; kar bješe na njemu našega mira radi, i ranom njegovom mi se iscijelismo. Svi mi kao ovce zađosmo, svaki nas se okrenu svojim putem, i Gospod pusti na nj bezakonje svijeh nas. Mučen bi i zlostavljen, ali ne otvori usta svojih; kao jagnje na zaklanje vođen bi i kao ovca nijema pred onijem koji je striže ne otvori usta svojih. Od tjeskobe i od suda uze se, a rod njegov ko će iskazati? Jer se istrže iz zemlje živijeh i za prijestupe naroda mojega bi ranjen. Odrediše mu grob sa zločincima, ali na smrti bi s bogatijem, jer ne učini nepravde, niti se nađe prijevara u ustima njegovijem. Ali Gospodu bi volja da ga bije, i dade ga na muke; kad položi dušu svoju u prinos za grijeh, vidjeće natražje, produljiće dane, i što je Gospodu ugodno napredovaće njegovom rukom. Vidjeće trud duše svoje i nasitiće se; pravedni sluga moj opravdaće mnoge svojim poznanjem, i sam će nositi bezakonja njihova. Zato ću mu dati dio za mnoge, i sa silnima će dijeliti plijen, jer je dao dušu svoju na smrt, i bi metnut među zločince, i sam nosi grijehe mnogih, i za zločince se moli.“ „Veseli se, nerotkinjo koja ne rađaš, zapjevaj i poklikni ti koja ne trpiš muka od porođaja, jer pusta ima više djece negoli ona koja ima muža, veli Gospod. Raširi mjesto šatora svojega, i zavjese stana tvojega neka se razastru, ne brani, produlji uža svoja, kolje svoje utvrdi. Jer ćeš se nadesno i nalijevo rasprostraniti, i sjeme će tvoje naslijediti narode, i puste će gradove naseliti. Ne boj se, jer se nećeš osramotiti, i nemoj se stidjeti, jer nećeš biti prijekorna, nego ćeš zaboraviti sramotu mladosti svoje, i prijekora udovišta svojega nećeš se više sjećati. Jer ti je muž Tvorac tvoj, ime mu je Gospod nad vojskama, i izbavitelj ti je Svetac Izrailjev, Bog svoj zemlji zvaće se. Jer kao ženu ostavljenu i u duhu ožalošćenu dozva te Gospod, i kao mladu ženu puštenu, govori Gospod.“ (Ibid., Poglavlja 10-30)
Poglavlje 45. Oni koji su bili pravedni pre zakona i pod zakonom biće spaseni kroz Hrista
Trifon: Ako ti se čini da prekidam ova pitanja, za koja kažeš da moraju biti ispitana, ipak je pitanje koje nameravam da postavim hitno. Dozvoli mi najpre.
Justin: Pitaj šta god želiš, kako ti dolazi na um; a ja ću nastojati da, posle pitanja i odgovora, nastavim i dovršim izlaganje.
Trifon: Reci mi, dakle, hoće li oni koji su živeli po zakonu datom preko Mojsija živeti na isti način sa Jakovom, Enohom i Nojem, u vaskrsenju mrtvih, ili neće?
Justin: Kada sam naveo, gospodine, reči koje je izgovorio Jezekilj, da 'čak i kada bi Noje i Danilo i Jakov molili za sinove i kćeri, taj im zahtev ne bi bio uslišen', nego da će svaki, to jest, biti spasen sopstvenom pravednošću, rekao sam takođe da će oni koji su svoje živote uređivali po Mojsijevom zakonu na isti način biti spaseni. Jer ono što je u Mojsijevom zakonu prirodno dobro, i pobožno, i pravedno, i propisano da ga čine oni koji mu se pokoravaju; i ono što je bilo određeno da se izvršava zbog tvrdoće srca toga naroda; bilo je slično zapisano, i takođe činjeno od onih koji su bili pod zakonom. Budući da su oni koji su činili ono što je opšte, prirodno i večno dobro ugodni Bogu, biće spaseni kroz ovoga Hrista u vaskrsenju jednako sa onim pravednim ljudima koji su bili pre njih, naime Nojem, i Enohom, i Jakovom, i ko god drugi da postoji, zajedno sa onima koji su upoznali ovoga Hrista, Sina Božijeg, koji beše pre zvezde Danice i meseca**, i pristao da se ovaploti i da se rodi od ove device iz** porodice Davidove, da bi, ovim domostrojem, zmija koja je sagrešila od početka, i anđeli njoj slični, bili uništeni, i da bi smrt bila prezrena i da bi zauvek napustila, pri drugom dolasku samoga Hrista, one koji veruju u Njega i žive na ugodan način — i da je više ne bude: kada jedni budu poslani da budu neprestano kažnjavani, na sud i osudu ognja; a drugi će postojati u slobodi od stradanja, od propadljivosti i od žalosti, i u besmrtnosti. (Ibid., Poglavlja 31-47)
Poglavlje 48. Pre nego što se dokaže božanstvo Hrista, on [Trifon] zahteva da se utvrdi da je On Hristos
Trifon: Čuli smo šta misliš o ovim stvarima. Nastavi izlaganje odande gde si stao i privedi ga kraju. Jer neki njegov deo mi izgleda paradoksalno i sasvim nesposobno za dokazivanje. Jer kada kažeš da je ovaj Hristos POSTOJAO KAO BOG PRE VEKOVA, a zatim da je pristao da se rodi i postane čovek, a ipak da On nije čovek od čoveka, ta [tvrdnja] mi se čini ne samo paradoksalnom nego i budalastom.
Justin: Znam da ta izjava zaista izgleda paradoksalno, naročito onima iz tvoga roda, koji su oduvek nevoljni da razumeju ili da izvrše [zahteve] Božije, nego [su spremni da izvrše] zahteve svojih učitelja, kao što sam Bog izjavljuje. Isaija 29:13 A sada, zaista, Trifone, [dokaz] da je ovaj čovek Hristos Božiji ne izostaje, iako ja ne bih mogao da dokažem da je On ranije postojao kao Sin Tvorca svega, budući Bog, i da se rodio kao čovek od Device. Ali pošto sam sigurno dokazao da je ovaj čovek Hristos Božiji, ko god On bio, čak i ako ne dokažem da je postojao pre toga**, i pristao da se rodi kao čovek istih** strasti kao mi, imajući telo, po volji Očevoj; jedino se u toj poslednjoj stvari može pravedno reći da sam pogrešio, a ne poricati da je On Hristos, makar se činilo da se rodio kao čovek od ljudi, i [ništa više] nije dokazano [osim ovoga], da je postao Hristos izborom. Jer ima nekih, prijatelji moji, iz našega roda, koji priznaju da je On Hristos, dok Ga smatraju čovekom od ljudi; s kojima se ja ne slažem, niti bih se složio, čak i kada bi tako reklo većina onih koji [sada] imaju ista mišljenja kao i ja; jer nam je sam Hristos naložio da ne polažemo veru u ljudska učenja, nego u ona koja objaviše blaženi proroci i koja je On sam učio. (Ibid., Poglavlja 48-54)
Poglavlje 84. Ono proročanstvo, „eto, djevojka“, itd., odgovara jedino Hristu
Justin: Štaviše, proročanstvo, „eto, djevojka će zatrudnjeti i rodiće Sina,“, izrečeno je u odnosu na Njega. Jer ako Onaj na koga je Isaija ukazivao nije trebalo da bude rođen od device, za koga je Sveti Duh objavio: „Zato će vam sam Gospod dati znak: eto, djevojka će zatrudnjeti i rodiće Sina,“ Jer ako je i On trebalo da bude rođen iz polnog odnosa, kao i svi drugi prvorođeni sinovi, zašto je Bog rekao da će dati znak koji nije zajednički svim prvorođenim sinovima? Ali ono što zaista jeste znak i što je trebalo da postane pouzdano ljudskom rodu — naime, da se prvorođeni od svega stvorenja ovaploti kroz utrobu Device i bude dete — to je on unapred video Duhom proročanstva, i prorekao je to, kao što sam vam više puta ponovio, na razne načine; da bi se, kada se taj događaj zbude, znalo da je to delo sile i volje Tvorca svega; kao što je Eva načinjena od jednog Adamovog rebra, i kao što su sva živa bića u početku stvorena rečju Božjom. Ali vi se u ovim stvarima usuđujete da izopačite tumačenja koja su izneli vaši starešine što behu kod Ptolomeja, cara Egipta, jer tvrdite da Sveto pismo nije onako kako su oni protumačili, nego kaže: „eto, djevojka će zatrudnjeti“, kao da bi trebalo zaključiti nešto veliko ako žena rodi iz polnog odnosa: što zaista čine sve mlade žene, izuzev nerotkinja; ali i njima Bog, ako hoće, može učiniti [da rode]. Jer Samuilova majka, koja beše nerotkinja, rodi po volji Božjoj; a tako i žena svetog patrijarha Avrama; i Jelisaveta, koja rodi Jovana Krstitelja, i druge takve. Tako da ne smete pretpostavljati da je Bogu nemoguće da učini bilo šta što hoće. A naročito kada je prorečeno da će se to zbiti, ne usuđujte se da izopačujete ili pogrešno tumačite proročanstva, jer ćete naškoditi jedino sebi, a Bogu nećete nauditi. (Ibid., Poglavlja 69-88)
Poglavlje 100. U kom smislu se Hrist [naziva] Jakov, i Izrailj, i Sin čovečji
Justin: Zatim ono što sledi — „Sveti, koji živiš u pohvalama Izrailjevim!“ — objavljuje da će On učiniti nešto dostojno hvale i divljenja, jer je trebalo da vaskrsne iz mrtvih trećeg dana nakon raspeća; i to je primio od Oca. Jer sam već pokazao da se Hrist naziva i Jakov i Izrailj; i dokazao sam da nije samo u blagoslovu Josifa i Jude tajanstveno objavljeno ono što se na Njega odnosi, nego je i u jevanđelju zapisano da je rekao: „Sve je meni predao Otac moj, i niko ne zna Sina do Otac; niti Oca ko zna do Sin, i ako Sin hoće kome otkriti.“ i, „niko ne zna Sina do Otac; niti Oca ko zna do Sin, i ako Sin hoće kome otkriti.“ Matej 11:27 Shodno tome, On nam je otkrio sve ono što smo Njegovom milošću spoznali iz Svetog pisma, tako da znamo da je On prvorođeni od Boga, i da je PRE SVIH STVORENJA; isto tako da je Sin patrijaraha, pošto je primio telo od Device iz njihove porodice, i pristao da postane čovek bez lepote, obeščašćen i podložan patnji. Otuda je, među svojim rečima, rekao kada je govorio o svojim budućim stradanjima: „mnogo postradati od starješina i prvosveštenika i književnika, i ubijen biti, i treći dan da će ustati.“ Matej 16:21 Rekao je, dakle, da je On Sin čovečji, bilo zbog svog rođenja od Device, koja beše, kao što rekoh, iz porodice Davidove i Jakovljeve, i Isakove, i Avramove; bilo zato što je Adam bio otac i Njemu i onima koji su prvi nabrojani, od kojih Marija vodi poreklo. Jer znamo da su očevi žena isto tako očevi one dece koju njihove kćeri rode. Jer je [Hrist] jednog od svojih učenika — ranije poznatog po imenu Simon — nazvao Petar; jer je on prepoznao da je On Hrist Sin Božji, po otkrivenju Njegovog Oca: i pošto nalazimo zapisano u sećanjima Njegovih apostola da je On Sin Božji, i pošto Ga nazivamo Sinom, razumeli smo da je proizašao PRE SVIH STVORENJA od Oca, Njegovom silom i voljom (jer Mu se u spisima proroka na ovaj ili onaj način obraća kao Premudrosti, i Danu, i Istoku, i Maču, i Kamenu, i Štapu, i Jakovu, i Izrailju); i da je postao čovek kroz Devicu, da bi neposlušnost koja je proizašla od zmije bila uništena na isti način na koji je i nastala. Jer Eva, koja beše devica i neoskvrnjena, začevši reč zmije, rodi neposlušnost i smrt. Ali Devica Marija primi veru i radost, kada joj anđeo Gavrilo objavi radosnu vest da će Duh Gospodnji doći na nju i da će je sila Svevišnjega zaseniti: zbog čega je i Sveto koje se od nje rađa Sin Božji; a ona odgovori: „neka mi bude po riječi tvojoj“ Luka 1:38 I od nje se rodio Onaj na koga se, kao što smo dokazali, odnose mnoga mesta Svetog pisma, i kroz koga Bog uništava i zmiju i one anđele i ljude koji su njoj slični; a onima koji se kaju za svoju opakost i veruju u Njega daje izbavljenje od smrti. (Ibid., Poglavlja 89-108)
Poglavlje 128. Reč nije poslata kao neživa sila, nego kao ličnost rođena iz Očeve suštine
Justin: A da je Hrist, budući Gospod i Bog, Sin Božji, i da se ranije javljao u sili kao Čovek i Anđeo, i u slavi ognja kao u grmu, te da se tako javio i pri sudu izvršenom nad Sodomom, potpuno je pokazano onim što je rečeno.
Zatim sam još jednom ponovio sve što sam ranije naveo iz Izlaska, o viđenju u grmu i o davanju imena Isusu Navinu (Isus), i nastavio:
I nemojte misliti, gospodo, da govorim suvišno kada ove reči često ponavljam: nego je to zato što znam da neki žele da preduhitre ove primedbe i da kažu da se sila poslata od Oca svih koja se javila Mojsiju, ili Avramu, ili Jakovu, naziva Anđeo zato što je došao ljudima (jer su preko Njega ljudima objavljene zapovesti Očeve); naziva se Slava, jer se ponekad javlja u viđenju koje se ne može podneti; naziva se Čovek i ljudsko biće, jer se javlja odeven u one oblike koji su Ocu ugodni; i nazivaju Ga Reč, jer donosi vesti od Oca ljudima**: ali tvrde da je ta sila nedeljiva i neodvojiva od** Oca, baš kao što kažu da je svetlost sunca na zemlji nedeljiva i neodvojiva od sunca na nebesima; kao što, kada ono zađe, svetlost zalazi zajedno s njim; tako i Otac, kada hoće, kažu oni, čini da Njegova sila potekne, a kada hoće, čini da se ona vrati k Njemu. Na taj način, uče oni, načinio je anđele. Ali je dokazano da postoje anđeli koji uvek postoje i koji se nikada ne svode na onaj oblik iz kojeg su potekli. A da ta sila, koju proročka reč naziva Bogom, kao što je takođe obilno pokazano, i Anđelom, nije brojana [kao različita] samo po imenu, poput svetlosti sunca, nego je zaista nešto brojčano različito, ukratko sam raspravio u onome što je prethodilo; kada sam tvrdio da je ta sila rođena od Oca, Njegovom silom i voljom, ali ne odsecanjem, kao da je suština Oca podeljena; jer sve druge stvari koje se dele i razdvajaju nisu iste posle kao pre nego što su podeljene: i, radi primera, uzeo sam slučaj vatri zapaljenih od vatre, koje vidimo kao odvojene od nje, a ipak ona od koje se mnoge mogu zapaliti nikako ne biva manja, nego ostaje ista.
Poglavlje 129. To se potvrđuje i drugim mestima Svetog pisma
Justin: A sada ću ponovo izneti reči koje sam izgovorio kao dokaz ove tvrdnje. Kada Sveto pismo kaže: „Tada pusti Gospod na Sodom i na Gomoru od Gospoda s neba dažd od sumpora i ognja“, proročka reč pokazuje da ih je bilo dvoje na broju: Jedan na zemlji, koji je, kako kaže, sišao da vidi vapaj Sodoma; Drugi na nebu, koji je takođe Gospod Gospoda na zemlji, kao što je Otac i Bog; uzrok Njegove sile i toga što je Gospod i Bog. Opet, kada Sveto pismo beleži da je Bog u početku rekao: „Eto, čovjek posta kao jedan od nas“, Postanje 3:22 ovaj izraz, „kao jedan od nas“, takođe ukazuje na broj; a te reči ne dopuštaju preneseno značenje, kakvo im sofisti nastoje da pripišu, oni koji nisu u stanju ni da kažu ni da razumeju istinu. A u knjizi Premudrosti je zapisano: „Gospod me je imao u početku puta svojega, prije djela svojih, prije svakoga vremena. Prije vijekova postavljena sam, prije početka, prije postanja zemlje. Kad još ne bijaše bezdana, rodila sam se, kad još ne bijaše izvora obilatijeh vodom. Prije nego se gore osnovaše, prije humova ja sam se rodila;“
Kada sam ponovio ove reči, dodao sam:
Vidite, slušaoci moji, ako obratite pažnju, da je Sveto pismo objavilo da je ovo Potomstvo rođeno od Oca PRE SVEGA STVORENOG**; a da je ono što je rođeno brojčano različito od onoga koje rađa, svako će priznati**. (Ibid., Poglavlja 125-142)
Poglavlje 5. Hrišćani optuženi za bezboštvo
Zašto je onda tako? U našem slučaju, iako se obavezujemo da ne činimo nikakvu opakost niti da držimo takva bezbožnička mišljenja, vi ne ispitujete optužbe podignute protiv nas; nego, popuštajući nerazumnoj strasti i podstrekivanju zlih demona, kažnjavate nas bez razmatranja i suda. Jer neka se kaže istina: od davnina su ovi zli demoni, stvarajući priviđenja o sebi, i skvrnili žene i kvarili dečake, i pokazivali ljudima tako strašne prizore da su oni koji nisu upotrebljavali svoj razum u prosuđivanju učinjenih dela bivali obuzeti užasom; i, poneseni strahom, i ne znajući da su to demoni, nazivali su ih bogovima i davali svakome ono ime koje je svaki od demona sam sebi izabrao. A kada je Sokrat nastojao da istinitim razumom i ispitivanjem iznese ove stvari na svetlost i izbavi ljude od demona, tada su sami demoni, preko ljudi koji se radovahu bezakonju, isposlovali njegovu smrt, kao bezbožnika i svetogrdnika, pod optužbom da uvodi nova božanstva; a u našem slučaju pokazuju sličnu delatnost. Jer nije samo među Grcima razum (Logos) prevladao da osudi ove stvari kroz Sokrata, nego su i među varvarima one osuđene od samog Razuma (ili Reči, Logosa), koji je uzeo obličje, i postao čovek, i bio nazvan Isus Hristos; i u poslušnosti Njemu**, mi ne samo da poričemo da su bogovi oni koji su činili takva dela, nego tvrdimo da su** opaki i bezbožni demoni, čija se dela ne mogu porediti čak ni s delima ljudi koji žude za vrlinom...
Poglavlje 21. Analogije istoriji Hrista
A kada takođe kažemo da je Reč, koja je prvorođenje Božje, proizvedena bez polnog sjedinjenja, i da je On, Isus Hristos, naš Učitelj, raspet i umro, i vaskrsao, i uzašao na nebo, ne iznosimo ništa drukčije od onoga u šta vi verujete o onima koje smatrate sinovima Jupiterovim...
Poglavlje 22. Analogije sinovstvu Hrista
Štaviše, Sin Božji nazvan Isus, čak i da je samo čovek po običnom rađanju, ipak je, zbog svoje mudrosti, dostojan da se naziva Sinom Božjim; jer svi pisci nazivaju Boga Ocem ljudi i bogova. A ako tvrdimo da je Reč Božja rođena od Boga na osoben način, različit od običnog rađanja, neka vam to, kao što je gore rečeno, ne bude ništa neobično, vama koji kažete da je Merkur anđeoska reč Božja. Ali ako neko prigovori da je bio raspet, i u tome je On ravan tim vašim navodnim sinovima Jupiterovim, koji su stradali kao što smo sada nabrojali. Jer je zabeleženo da njihova stradanja u smrti nisu bila sva jednaka, nego različita; tako da čak ni po osobenosti svojih stradanja On ne izgleda niži od njih; naprotiv, kao što smo obećali u prethodnom delu ovog izlaganja, sada ćemo dokazati da je viši — ili smo, tačnije, već dokazali da jeste — jer se viši otkriva svojim delima. A ako čak i tvrdimo da je rođen od device, prihvatite to zajedno s onim što prihvatate o Perseju. A time što kažemo da je isceljivao hrome, uzete i one koji su slepi rođeni, čini se da govorimo nešto vrlo slično delima za koja se kaže da ih je učinio Eskulap.
Poglavlje 23. Argument
A da bi vam ovo sada postalo očigledno — (prvo) da je sve što tvrdimo u saglasnosti s onim čemu nas je naučio Hrist i proroci koji su Mu prethodili jedino istinito, i starije od svih pisaca koji su postojali; da tražimo da budemo priznati ne zato što govorimo iste stvari koje su ti pisci govorili, nego zato što govorimo istinite stvari: i (drugo) da je Isus Hristos jedini pravi Sin koji je rođen od Boga, budući Njegova Reč i prvorođeni, i sila**; i, postavši čovek po Njegovoj** volji, naučio nas je ovim stvarima radi obraćenja i obnove ljudskog roda: i (treće) da su, pre nego što je postao čovek među ljudima, neki, pod uticajem pomenutih demona, unapred pripovedali, posredstvom pesnika, one okolnosti kao da su se zaista dogodile, a koje su, izmislivši ih, pripovedali, na isti način na koji su prouzrokovali da se izmisle sramotne priče protiv nas o sramnim i bezbožnim delima, za koja nema ni svedoka ni dokaza — iznećemo sledeći dokaz...
Poglavlje 32. Hrist prorečen od Mojsija
Mojsije, dakle, koji beše prvi od proroka, govori upravo ovim rečima: „Palica vladalačka neće se odvojiti od Jude, niti od nogu njegovijeh onaj koji postavlja zakon, dokle ne dođe onaj kome pripada, i njemu će se pokoravati narodi. Veže za čokot magare svoje, i za plemenitu lozu mlade od magarice svoje; u vinu pere haljinu svoju i ogrtač svoj u soku od grožđa.“ Postanje 49:10 Na vama je da tačno istražite i utvrdite do čijeg su vremena Jevreji imali svog zakonodavca i cara. Sve do vremena Isusa Hrista, koji nas je naučio i protumačio proročanstva koja još nisu bila shvaćena, [imali su zakonodavca] kao što je prorečeno svetim i božanskim Duhom proročanstva preko Mojsija, da vladar neće nedostajati Jevrejima dok ne dođe Onaj kome je carstvo pripravljeno (jer Juda beše praotac Jevreja, po kome i imaju svoje ime Jevreji); a nakon što se On (tj. Hrist) javio, vi ste počeli da vladate Jevrejima i zauzeli ste svu njihovu zemlju. A proročanstvo, „njemu će se pokoravati narodi.“, označavalo je da će iz svih naroda biti onih koji će očekivati Njegov ponovni dolazak. A to i sami možete videti i uveriti se u to činjenicama. Jer iz svih ljudskih plemena ima onih koji očekuju Onoga koji je raspet u Judeji, i nakon čijeg je raspeća zemlja odmah predata vama kao ratni plen. A proročanstvo, „Veže za čokot magare svoje, i za plemenitu lozu mlade od magarice svoje; u vinu pere haljinu svoju i ogrtač svoj u soku od grožđa.“, bilo je značajan simbol onoga što je trebalo da se dogodi Hristu i onoga što je trebalo da učini. Jer je magare stajalo privezano za čokot na ulazu u selo, i On je naredio svojim poznanicima da Mu ga tada dovedu; a kada je dovedeno, uzjahao je i seo na njega, i ušao u Jerusalim, gde beše ogroman hram Jevreja koji ste vi kasnije razorili. A posle toga je raspet, da bi se ispunio ostatak proročanstva. Jer ono „u vinu pere haljinu svoju i ogrtač svoj u soku od grožđa.“ predskazivalo je stradanje koje je trebalo da pretrpi, očišćujući svojom krvlju one koji veruju u Njega. Jer ono što se Božanskim Duhom preko proroka naziva „haljinu svoju“ jesu oni ljudi koji veruju u Njega, u kojima prebiva seme Božje, Reč. A ono što se naziva „soku od grožđa“, znači da će Onaj koji je trebalo da se javi imati krv, ali ne od semena čoveka, nego od sile Božje. A prva sila posle Boga Oca i Gospoda svih jeste Reč, koja je takođe i Sin**; i o Njemu ćemo, u onome što sledi, izložiti kako je primio telo i postao čovek**. Jer kao što krv čokota nije načinio čovek, nego Bog, tako je ovim nagovešteno da krv neće biti od ljudskog semena, nego od božanske sile, kao što smo gore rekli. A Isaija, drugi prorok, proričući iste stvari drugim rečima, govori ovako: „Ali će izaći Šibljika iz stabla Jesejeva, i Izdanak iz korijena njegova izniknuće.“ Isaija 11:1 I zvezda svetlosti je izašla, i cvet je iznikao iz korena Jesejevog — taj Hrist. Jer je silom Božjom začet od device iz semena Jakovljevog, koji beše otac Judin, koji, kao što smo pokazali, beše otac Jevreja; a Jesej beše Njegov praotac po proročanstvu, i beše sin Jakovljev i Judin po pravoj lozi...
Poglavlje 46. Reč u svetu pre Hrista
Ali da neki ne bi, bez razloga i radi izvrtanja onoga čemu učimo, tvrdili da mi kažemo da je Hrist rođen pre sto pedeset godina pod Kirinijem, i da je potom, u vreme Pontija Pilata, učio ono što kažemo da je učio; i da ne bi vikali protiv nas kao da su svi ljudi rođeni pre Njega bili neodgovorni — hajde da preduhitrimo i rešimo tu teškoću. Naučeni smo da je Hrist prvorođeni od Boga, i gore smo izjavili da je On Reč u kojoj je udela imalo svako ljudsko pleme; a oni koji su živeli razumno jesu hrišćani, makar se smatrali bezbožnicima; kao, među Grcima, Sokrat i Heraklit, i ljudi njima slični; a među varvarima Avram, i Ananija, i Azarija, i Misailo, i Ilija, i mnogi drugi čija dela i imena sada nećemo nabrajati, jer znamo da bi to bilo zamorno. Tako da su čak i oni koji su živeli pre Hrista, a živeli bez razuma, bili opaki i neprijateljski nastrojeni prema Hristu, i ubijali one koji su živeli razumno. Ali ko je On koji je, silom Reči, po volji Boga Oca i Gospoda svih, rođen od device kao čovek, i nazvan Isus, i raspet, i umro, i vaskrsao, i uzašao na nebo — razuman čovek moći će da shvati iz onoga što je već tako opširno rečeno. A mi ćemo, budući da je dokaz ovog predmeta sada manje potreban, zasad preći na dokaz onih stvari koje su hitne...
Poglavlje 59. Platonov dug Mojsiju
A da biste saznali da je od naših učitelja — mislimo na izveštaj dat preko proroka — Platon pozajmio svoju tvrdnju da je Bog, izmenivši materiju koja beše bezoblična, načinio svet, čujte same reči izgovorene preko Mojsija, koji je, kao što je gore pokazano, bio prvi prorok, i stariji od grčkih pisaca; i preko koga je Duh proročanstva, pokazujući kako je i od kakvog materijala Bog isprva sazdao svet, govorio ovako: „U početku stvori Bog nebo i zemlju. A zemlja bješe bez obličja i pusta, i bješe tama nad bezdanom; i duh Božji dizaše se nad vodom. I reče Bog: Neka bude svjetlost. I bi svjetlost.“ Tako da su i Platon i oni koji se s njim slažu, i mi sami, naučili, a i vi se možete uveriti, da je rečju Božjom sav svet načinjen od one materije o kojoj je pre govorio Mojsije. A ono što pesnici nazivaju Ereb, znamo da je ranije pomenuo Mojsije. Ponovljeni zakoni 32:22...
Poglavlje 63. Kako se Bog javio Mojsiju
A svi Jevreji i sada uče da je bezimeni Bog govorio Mojsiju; otuda je Duh proroštva, optužujući ih preko gore pomenutog proroka Isaije, rekao: „Vo poznaje gospodara svojega i magarac jasle gospodara svojega, a Izrailj ne poznaje, narod moj ne razumije.“ Isaija 1:3 A Isus Hristos, pošto Jevreji nisu znali šta je Otac, a šta Sin, optužio ih je na isti način; i sam je rekao: „niko ne zna Sina do Otac; niti Oca ko zna do Sin, i ako Sin hoće kome otkriti.“ Matej 11:27 A Reč Božija jeste Njegov Sin, kao što smo već rekli**. I naziva se Anđeo i Apostol; jer objavljuje sve što treba da** znamo, i poslat je da objavi sve što je otkriveno; kao što i sam naš Gospod kaže: „Ko vas sluša, mene sluša, i ko se vas odriče, mene se odriče; a ko se mene odriče, odriče se Onoga koji je mene poslao.“ Luka 10:16 I iz spisa Mojsijevih ovo će biti očigledno; jer je u njima ovako zapisano: „I javi mu se anđeo Gospodnji u plamenu ognjenom iz kupine. I pogleda, a to kupina ognjem gori a ne sagorijeva. I Mojsije reče: Idem da vidim tu utvaru veliku, zašto ne sagorijeva kupina. A Gospod, kad ga vidje gdje ide da vidi, viknu ga Bog iz kupine i reče: Mojsije! Mojsije! A on odgovori: Evo me. A Bog reče: Ne idi ovamo. Izuj obuću svoju s nogu svojih, jer je mjesto gdje stojiš sveta zemlja. Još reče: Ja sam Bog oca tvojega, Bog Avramov, Bog Isakov i Bog Jakovljev. A Mojsije zakloni lice svoje, jer ga strah bijaše gledati u Boga. I reče Gospod: Dobro vidjeh nevolju naroda svojega u Misiru, i čuh viku njegovu od zla koje mu čine nastojnici, jer poznah muku njegovu. I siđoh da ga izbavim iz ruku Misirskih, i da ga izvedem iz one zemlje u zemlju dobru i prostranu, u zemlju gdje mlijeko i med teče, na mjesto gdje su Hananeji i Heteji i Amoreji i Ferezeji i Jeveji i Jevuseji. I sada, evo, vika sinova Izrailjevijeh dođe preda me, i vidjeh muku kojom ih muče Misirci. Sada hajde da te pošljem k Faraonu, da izvedeš narod moj, sinove Izrailjeve, iz Misira.“ Izlazak 3:6 A ako želite da saznate šta sledi, to možete učiniti iz istih spisa; jer je nemoguće sve ovde izložiti. Ali ovoliko je napisano radi dokazivanja da je Isus Hristos Sin Božiji i Njegov Apostol, budući od starine Reč**, i da se javljao ponekad u obliku ognja, a ponekad u liku** anđela; ali sada, po volji Božijoj, postavši čovek radi ljudskog roda, pretrpeo je sva stradanja koja su đavoli podstakli bezumne Jevreje da Mu nanesu; koji, premda im je izričito potvrđeno u spisima Mojsijevim, „I javi mu se anđeo Gospodnji u plamenu ognjenom iz kupine. I pogleda, a to kupina ognjem gori a ne sagorijeva. I Mojsije reče: Idem da vidim tu utvaru veliku, zašto ne sagorijeva kupina. A Gospod, kad ga vidje gdje ide da vidi, viknu ga Bog iz kupine i reče: Mojsije! Mojsije! A on odgovori: Evo me. A Bog reče: Ne idi ovamo. Izuj obuću svoju s nogu svojih, jer je mjesto gdje stojiš sveta zemlja. Još reče: Ja sam Bog oca tvojega, Bog Avramov, Bog Isakov i Bog Jakovljev. A Mojsije zakloni lice svoje, jer ga strah bijaše gledati u Boga.“ ipak tvrde da je Onaj koji je ovo rekao bio Otac i Tvorac svemira. Otuda ih i Duh proroštva prekoreva i kaže: „a Izrailj ne poznaje, narod moj ne razumije.“ Isaija 1:3 I opet, Isus je, kao što smo već pokazali, dok je bio sa njima, rekao: „niko ne zna Sina do Otac; niti Oca ko zna do Sin, i ako Sin hoće kome otkriti.“ Matej 11:27 Jevreji su, dakle, budući da su sve vreme smatrali da je Otac svemira taj koji je govorio Mojsiju, premda je Onaj koji mu je govorio zaista bio Sin Božiji, koji se naziva i Anđeo i Apostol, pravedno optuženi, i od Duha proroštva i od samog Hrista, da ne poznaju ni Oca ni Sina. Jer za one koji tvrde da je Sin Otac, dokazano je da niti su upoznali Oca, niti znaju da Otac svemira ima Sina; koji je takođe, budući prvorođena Reč Božija, i sam Bog****. I od starine se javljao Mojsiju i ostalim prorocima u obliku ognja i u liku anđela; ali sada, u vreme vaše vladavine, postavši, kao što smo već rekli, Čovek od device, po savetu Oca, radi spasenja onih koji veruju u Njega**, pretrpeo je i da bude prezren i da strada, da bi umiranjem i vaskrsenjem pobedio smrt**. A ono što je iz kupine rečeno Mojsiju, „Ja sam Bog oca tvojega, Bog Avramov, Bog Isakov i Bog Jakovljev.“ Izlazak 3:6 to je označavalo da oni, iako mrtvi, ipak postoje i da su ljudi koji pripadaju samom Hristu. Jer oni su bili prvi od svih ljudi koji su se poduhvatili traganja za Bogom; pri čemu je Avraam bio otac Isaku, a Isak Jakovu, kao što je Mojsije napisao.
Poglavlje 64. Dalja izvrtanja istine
Iz onoga što je već rečeno možete razumeti kako su đavoli, ugledajući se na ono što je rekao Mojsije, tvrdili da je Prozerpina kći Jupiterova i podstakli narod da joj na izvorima postavi lik pod imenom Kore [Kora, tj. devojka ili kći]. Jer, kao što smo gore napisali, Mojsije je rekao: „U početku stvori Bog nebo i zemlju. A zemlja bješe bez obličja i pusta, i bješe tama nad bezdanom; i duh Božji dizaše se nad vodom.“ Ugledajući se, dakle, na ono što je ovde rečeno o Duhu Božijem koji se kretao nad vodama, rekli su da je Prozerpina [ili Kora] kći Jupiterova. I na sličan način su lukavo izmislili da je Minerva kći Jupiterova, ne polnim sjedinjenjem, nego su, znajući da je Bog zamislio i stvorio svet Rečju, rekli da je Minerva prva zamisao [ἔννοια]; što smatramo veoma besmislenim, jer iznose oblik zamisli u ženskom liku. I na isti način ih dovoljno osuđuju dela onih drugih koji se nazivaju sinovima Jupiterovim. (Prva apologija)
Poglavlje 6. Imena Boga i Hrista, njihovo značenje i sila
Ali Ocu svih, koji je nerođen, nije dato nikakvo ime. Jer kojim god imenom da se nazove, ima kao starijeg od sebe onoga ko Mu to ime daje. A ove reči, Otac, i Bog, i Tvorac, i Gospod, i Vladar, nisu imena, nego nazivi izvedeni iz Njegovih dobrih dela i delatnosti. A Njegov Sin, koji se jedini u pravom smislu naziva Sinom, Reč koja je takođe bila s Njim i koja je rođena PRE DELA, kada je u početku stvorio i uredio SVE STVARI PREKO NJEGA**, naziva se Hristos, s obzirom na to što je pomazan** i što je Bog uredio SVE STVARI KROZ NJEGA; pri čemu i samo ovo ime sadrži nepoznato značenje; kao što ni naziv Bog nije ime, nego predstava usađena u prirodu ljudi o stvari koja se teško može objasniti. Ali Isus, Njegovo ime kao čoveka i Spasitelja, takođe ima značenje. Jer je i postao čovek, kao što smo već rekli, začet po volji Boga Oca, radi ljudi koji veruju i radi uništenja demona. A ovo sada možete saznati iz onoga što je pred vašim očima. Jer bezbrojne opsednute po celom svetu, i u vašem gradu, mnogi naši hrišćani, izgoneći iz njih demone u ime Isusa Hrista, koji je raspet pod Pontijem Pilatom, isceliše i isceljuju, čineći nemoćnim i isterujući iz ljudi đavole koji su ih zaposeli, iako ih nisu mogli izlečiti svi ostali egzorcisti, ni oni koji su se služili bajanjem i travama...
Poglavlje 10. Hristos u poređenju sa Sokratom
Naša učenja, dakle, izgledaju veća od svakog ljudskog učenja; jer je Hristos, koji se javio radi nas, postao celo razumno biće, i telo, i razum, i duša. Jer sve što su zakonodavci ili filozofi dobro rekli, razradili su nalazeći i sagledavajući neki deo Reči. Ali pošto nisu znali celu Reč, koja je Hristos**, često su protivrečili sami sebi**. A oni koji su po ljudskom rođenju bili stariji od Hrista, kada su pokušali da razmatraju i dokazuju stvari razumom, izvođeni su pred sudove kao bezbožne osobe i smutljivci. A Sokrat, koji je u tome bio revnosniji od svih njih, bio je optužen za iste zločine kao i mi. Jer su govorili da uvodi nova božanstva i da ne smatra bogovima one koje je država priznavala. Ali on je iz države proterao i Homera i ostale pesnike, i učio je ljude da odbace zle demone i one koji su činili ono što su pesnici pripovedali; i podsticao ih je da upoznaju Boga koji im je bio nepoznat, putem istraživanja razumom, govoreći: Da nije ni lako naći Oca i Tvorca svega, niti je, kada se nađe, bezbedno objaviti Ga svima. Ali je ovo naš Hristos učinio sopstvenom silom. Jer niko nije toliko verovao Sokratu da bi umro za to učenje, nego u Hrista, koga je i Sokrat delimično poznavao (jer On beše i jeste Reč koja je u svakom čoveku, i koja je prorekla ono što će se zbiti i preko proroka i u sopstvenoj ličnosti kada je postao podložan istim stradanjima, i koja je ovo učila), poverovaše ne samo filozofi i učenjaci, nego i zanatlije i sasvim neuki ljudi, prezirući i slavu, i strah, i smrt; jer je On sila neizrecivog Oca, a ne puko oruđe ljudskog razuma...
Poglavlje 13. Kako je Reč bila u svim ljudima
Jer i ja sam, kada sam otkrio zlu krinku koju su zli duhovi bacili preko božanskih učenja hrišćana, da bi druge odvratili od pristupanja njima, smejao se i onima koji su smislili te laži, i samoj toj krinci i opštem mnjenju; i priznajem da se hvalim i da svom snagom nastojim da budem nađen kao hrišćanin; ne zato što se učenja Platonova razlikuju od učenja Hristovih, nego zato što nisu u svemu slična, kao što nisu ni učenja ostalih, stoika, i pesnika, i istoričara. Jer je svaki čovek govorio dobro srazmerno udelu koji je imao u semenoj reči, videći ono što joj je srodno. Ali oni koji protivreče sami sebi u važnijim stvarima izgleda da nisu posedovali nebesku mudrost i znanje kome se ne može protivrečiti. Sve što je ispravno rečeno među svim ljudima, svojina je nas hrišćana. Jer odmah posle Boga, mi obožavamo i volimo Reč koja je od nerođenog i neizrecivog Boga, budući da je i On postao čovek radi nas, da bi nam, postavši učesnik naših stradanja, doneo i isceljenje. Jer su svi pisci mogli da nazru stvarnost mutno, kroz posejanu usađenu reč koja je bila u njima. Jer je jedno seme i podražavanje dato po meri sposobnosti, a sasvim drugo je sama stvar, u kojoj postoji učešće i podražavanje po milosti koja je od Njega. (Druga apologija)
Dodatna literatura