Jevsevije o Nikejskom saboru
Pismo je napisao Jevsevije Kesarijski svojoj pastvi, objašnjavajući zašto su on i ostali u potpunosti prihvatili prvobitnu simvolsku formulaciju Nikeje i saglasili se s njom. Time se pokazuje da je Jevsevije bio trinitarac koji nije učio da su Sin i Duh stvorenja koja su dovedena u postojanje ni iz čega (creatio ex nihilo). Sav naglasak je moj.
Pismo Jevsevija Kesarijskog narodu njegove eparhije.
1. O onome što je bilo raspravljano u vezi sa crkvenom verom na Velikom saboru sabranom u Nikeji, verovatno ste, Voljeni, saznali iz drugih izvora, jer glasine obično prethode tačnom izveštaju o onome što se zbiva. Ali da u takvim izveštajima okolnosti slučaja ne bi bile pogrešno predstavljene, bili smo primorani da vam prenesemo, najpre, obrazac vere koji smo sami izložili, a zatim i drugi, koji su [Oci] izneli uz izvesne dodatke našim rečima. Naš sopstveni spis, dakle, koji je bio pročitan u prisustvu našeg veoma pobožnog cara i proglašen dobrim i besprekornim, glasio je ovako:—
-
Kao što smo primili od episkopa koji su nam prethodili, i u našim prvim katihizacijama, i kada smo primili svetu banju, i kao što smo naučili iz božanskog Svetog pisma, i kao što smo verovali i učili u prezviterstvu, i u samom episkopstvu, tako verujući i u sadašnje vreme, izlažemo vam svoju veru, i ona je ova:—
-
Verujemo u jednog Boga, Oca Svedržitelja, Tvorca svega vidljivog i nevidljivog. I u jednog Gospoda Isusa Hrista, Reč Božiju, Boga od Boga, Svetlost od Svetlosti, Život od Života, Sina Jedinorodnog, prvorođenog svake tvari, PRE SVIH VEKOVA, rođenog od Oca, kroz Koga je sve i postalo; Koji se radi našeg spasenja ovaplotio, i živeo među ljudima, i stradao, i vaskrsao treći dan, i uzašao Ocu, i doći će ponovo u slavi da sudi živima i mrtvima. I verujemo takođe u jednog Svetog Duha: verujući da svaki od Njih jeste i postoji, Otac zaista Otac, i Sin zaista Sin, i Sveti Duh zaista Sveti Duh, kao što je i naš Gospod, šaljući svoje učenike na propoved, rekao: „Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.“ Matej 28:19. O Kojima s pouzdanjem tvrdimo da tako držimo, i tako mislimo, i tako smo držali i ranije, i ovu veru čuvamo do smrti, anatemišući svaku bezbožnu jeres. Da smo ovo oduvek mislili od srca i duše, otkako sebe pamtimo, i da sada tako mislimo i govorimo u istini, pred svemogućim Bogom i našim Gospodom Isusom Hristom svedočimo, budući da možemo dokazima da pokažemo i uverimo vas da je, čak i u prošlim vremenima, takvo bilo naše verovanje i propovedanje.
4. Kada smo ovu veru javno izložili, nije se pojavio nikakav prostor za protivrečenje; nego je naš veoma pobožni car, pre svih ostalih, posvedočio da ona sadrži krajnje pravoslavne iskaze. Štaviše, ispovedio je da su takva i njegova sopstvena uverenja, i savetovao je sve prisutne da se s njom slože, da potpišu njene članove i da im daju svoj pristanak, uz umetanje jedne jedine reči, jedan po suštini, koju je uz to protumačio ne u smislu telesnih stanja, niti kao da Sin postoji iz Oca putem deobe ili bilo kakvog odvajanja; jer nematerijalna, umna i bestelesna priroda ne može biti podložna nikakvom telesnom stanju**, nego nam priliči da o takvim stvarima mislimo na božanski i neizreciv način**. I takve su bile bogoslovske primedbe našeg najmudrijeg i najpobožnijeg cara; ali oni su, radi dodavanja izraza jedan po suštini, sastavili sledeći obrazac:—
Vera izdiktirana na Saboru.
Verujemo u jednog Boga, Oca Svedržitelja, Tvorca svega vidljivog i nevidljivog:—
I u jednog Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, rođenog od Oca, Jedinorodnog, to jest, iz suštine Očeve; Boga od Boga, Svetlost od Svetlosti, istinitog Boga od istinitog Boga, rođenog a ne stvorenog, jednog po suštini sa Ocem, kroz Koga je sve postalo, i ono što je na nebu i ono što je na zemlji; Koji je radi nas ljudi i radi našeg spasenja sišao i ovaplotio se, postao čovek, stradao, i vaskrsao treći dan, uzašao na nebesa, i dolazi da sudi živima i mrtvima.
I u Svetog Duha.
A one koji govore: 'Nekada Ga nije bilo', i 'Pre svog rođenja nije postojao', i 'Postao je ni iz čega', ili one koji tvrde da je Sin Božiji 'iz druge ipostasi ili suštine ', ili 'stvoren' ili 'promenljiv' ili 'izmenjiv', Saborna Crkva anatemiše.
5. Kada su izdiktirali ovaj obrazac, nismo dopustili da prođe bez ispitivanja u kom su smislu uveli iz suštine Oca, i jedan po suštini sa Ocem. Stoga su usledila pitanja i objašnjenja, i značenje reči je bilo podvrgnuto ispitivanju razuma. I oni su izjavili da izraz iz suštine ukazuje na to da Sin zaista jeste iz Oca, ali ipak ne kao da je deo Njega****. I sa ovim razumevanjem smatrali smo da je dobro da pristanemo na smisao takvog pobožnog učenja, koje uči da je Sin iz Oca, ali ne kao deo Njegove suštine. Iz tog razloga i sami smo pristali na taj smisao, ne odbacujući čak ni izraz jedan po suštini, pošto nam je cilj koji smo pred sebe postavili bio mir i postojanost u pravoslavnom gledištu.
6. Na isti način prihvatili smo i rođen, a ne stvoren; budući da je Sabor tvrdio da je stvoren naziv zajednički ostalim stvorenjima koja su postala kroz Sina, kojima Sin nije nimalo sličan. Zbog toga, kažu oni, On nije bio delo slično stvarima koje su kroz Njega postale, nego je bio od suštine koja je previše uzvišena za nivo bilo kakvog dela**; i za koju** božanska proročanstva uče da je rođena od Oca, pri čemu je način rađanja nedokučiv i neizračunljiv za svaku nastalu prirodu.
7. I tako, nakon ispitivanja, postoje osnovi da se kaže da je Sin jedan po suštini sa Ocem; ne na način tela, niti kao smrtna bića, jer On to nije po deobi suštine, niti po odvajanju, ne, niti po bilo kakvom stanju, ili promeni, ili izmeni Očeve suštine i sile (pošto je nenastaloj prirodi Oca sve to tuđe), nego zato što jedan po suštini sa Ocem ukazuje na to da Sin Božiji nema nikakve sličnosti sa nastalim stvorenjima, nego da je jedino svome Ocu Koji Ga je rodio u svemu upodobljen, i da nije iz neke druge ipostasi i suštine, nego iz Oca. Sa tim izrazom, tako protumačenim, učinilo nam se dobrim da se saglasimo; jer smo bili svesni da su ČAK I MEĐU DREVNIMA, neki učeni i znameniti episkopi i pisci koristili izraz jedan po suštini, u svom bogoslovskom učenju o Ocu i Sinu.
8. Toliko, dakle, neka bude rečeno o veri koja je objavljena; sa kojom smo se svi mi saglasili, ne bez ispitivanja, nego prema navedenim smislovima, iznetim pred samim najpobožnijim carem, i opravdanim pomenutim razmatranjima. A što se tiče anateme koju su oni objavili na kraju Vere, ona nas nije zabolela, jer je zabranjivala upotrebu reči kojih nema u Svetom pismu, iz kojih je proizašla gotovo sva zbrka i nered u Crkvi. Budući, dakle, da nijedno bogonadahnuto Sveto pismo nije upotrebilo izraze** **ni iz čega, i** nekada Ga nije bilo****, i ostale koji za njima slede, nije se pokazao nikakav osnov za njihovu upotrebu ili poučavanje njima; s čime smo se takođe složili kao s dobrom odlukom, budući da do sada nije bio naš običaj da koristimo ove izraze.
9. Štaviše, anatemisati Pre svog rođenja nije postojao, nije izgledalo besmisleno, utoliko što svi ispovedaju da je Sin Božiji postojao pre rođenja po telu.
10. Štaviše, naš najpobožniji car je tada, u govoru, dokazao da je On postojao čak i po svom božanskom rođenju koje je PRE SVIH VEKOVA****, jer čak i pre nego što je rođen u delatnosti, On je u mogućnosti bio sa Ocem nerođeno**, pošto je Otac uvek Otac**, kao što je uvek Car, i uvek Spasitelj, budući sve stvari u mogućnosti, i budući uvek u istim odnosima i na isti način.
11. Ovo smo bili prinuđeni da vam prenesemo, Voljeni, kako bismo vam razjasnili razložnost našeg ispitivanja i pristanka, i to kako smo se s razlogom opirali sve do poslednjeg trenutka, dok god su nas vređale tvrdnje koje su se razlikovale od naših, ali smo bez prepirke primili ono što nas više nije bolelo, čim su nam se, nakon iskrenog ispitivanja smisla reči, one učinile saglasnim sa onim što smo i sami ispovedili u veri koju smo već objavili.
Dodatna literatura
Jevsevije o Trojstvu, 4. deo: Priče Solomonove 8:22-36
Jevsevije: Isus kao večna Premudrost i Anđeo
Jevsevije: Večnoživi božanski Sveti Duh