Evsevije o Trojstvu, 4. deo: Priče Solomonove 8:22-36
Nastavljam svoju seriju o Evsevijevom učenju o Trojstvu: Evsevije o Trojstvu, 1. deo.
Odlomci su preuzeti iz knjige Against Marcellus and On Ecclesiastical Theology (Fathers of the Church Patristic Series), u prevodu Keli Makarti Sperl i Markusa Vincenta, koju je 2017. objavio The Catholic University of America Press.
Evsevije pobija grubo izvrtanje Priča Solomonovih 8:22-36 od strane jeretika Markela — odlomka koji su mnogi hrišćani tumačili kao govor Hrista pre ovaploćenja, koji govori kao Božanska Premudrost. Markelo je tvrdio da to nije govor preegzistentne Ličnosti ili Ipostasi Sina, budući da je poricao da je Sin imao stvarno lično svesno postojanje pre nego što je Reč postala telo. Evsevije pokazuje koliko je Markelovo gledište besmisleno.
Ono što Evsevijev odgovor čini još zanimljivijim, a i značajnim u kontekstu savremene apologetike, jeste njegov odgovor na arijansku zloupotrebu 8. glave Priča Solomonovih, kojom se dokazivalo da je Hristos prvo Božije stvorenje. Arijanci su to zasnivali na upotrebi jevrejskog glagola qanah, koji grčka Septuaginta u 22. stihu prenosi oblikom glagola ktizo, a koji Premudrost opisuje kao iznedrenu kao prvo ili počelo Božijih dela. Evsevije pokazuje da taj glagol ne podupire shvatanje da je Hristos stvoren ni iz čega (creatio ex nihilo) niti iz stvorenih stvari, jer Sveto pismo uči da je Sin rođen od samoga Oca i da je već postojao pre svega stvorenja. Evsevije svoju tvrdnju potkrepljuje navodeći biblijske primere u kojima se taj glagol upotrebljava bez ikakvog pojma stvaranja.
Evsevije se čak poziva i na grčke prevode Simaha, Akile i Teodotiona da bi pokazao da nijedan od njih nije preveo qanah u Pričama Solomonovim 8:22 grčkim glagolom „stvoriti“, čime pokazuje da su i oni razumeli da Premudrost ne tvrdi za sebe da je stvorena.
Uz ovaj kratak uvod, sada prelazim na navode. Svako isticanje je moje.
Glava 2
(1) Premudrost ovo govori o sebi u Pričama Solomonovim. Namerno sam to, po nuždi, izložio u celini, pošto sam pokazao da je onaj koji ovo govori jedna ličnost, budući da usred [odlomka] nema promene govornika. Dakle, pokazuje se da Premudrost ovo uči o sebi. I ovde na prvom mestu treba primetiti na koliko se neodređen način ona naziva Premudrošću. Jer [tekst] kaže: „Ja mudrost boravim s razboritošću“3;4 a ipak ne kaže „Premudrost Božija“. Ali kao što je i kod jevanđeliste iskaz „U početku bješe Logos (Riječ)“5 zapisan neodređeno, i opet „i Logos bješe u Boga“6, a nije rečeno „Reč Božija“, da niko ne bi pomislio da se o njemu govori kao o nečemu što postoji u odnosu prema nečemu drugom, niti kao o akcidentu u Bogu, nego kao o onome što samostalno postoji i živi (zbog čega [tekst] dodaje: „i Logos bješe Bog“7, a nije rekao: (2) „Reč beše Božija“) — isto važi i u slučaju Premudrosti. Jer Bog, Reč i Premudrost jesu jedno te isto. Zbog toga se ona u Pričama Solomonovim imenuje neodređeno, ne samo u prethodno navedenim rečima, nego svakako i kroz iskaze poput ovih: „Blago čovjeku koji nađe mudrost“8, i „Gospod je mudrošću osnovao zemlju“9, i „Reci mudrosti: Sestra si mi“10, i „Ne viče li mudrost? I razum ne pušta li glas svoj?“11, (3) i „Jer je bolja mudrost od dragoga kamenja“12, i „Premudrost sazida sebi kuću, i otesa sedam stupova;“13, i sve druge slične izjave [koje] se iznose u istoj knjizi. Ni u jednoj od njih nije rečeno da je Premudrost Božija, nego Premudrost bez ikakve odredbe, da ne bismo pomislili da je posredi nešto akcidentalno, neko slučajno svojstvo Boga, poput znanja u razumnom čoveku, nego Premudrost koja samostalno postoji i živi, ista ona koja je (4) Sin Božiji.
Ako, međutim, neko pretpostavi da je Premudrost o kojoj se tu govori mudro raspoloženje u Bogu, po kome smatramo da je Bog mudar, neka posluša Sveto pismo kada kaže: „Reci mudrosti: Sestra si mi“14 Ko bi bio toliko bezuman da pretpostavi da se za Boga koji je nad svima15 i za mudro raspoloženje u njemu kaže da su „sestra“ onim vrstama [mudrosti] koje pripadaju ljudima što svoje poslove vode mudro? (5) **Ali ako iskaz uzmeš tako da se odnosi na Hrista Božijeg (jer „Hrista, Božiju silu i Božiju premudrost“),**16 neće biti nikakve prepreke za razumevanje, budući da on zbog svoje obilne ljubavi prema ljudskom rodu ne odbija sestrinstvo ni sa nama. Ali ako su Bog i Premudrost koja se uvodi u Pričama Solomonovim jedno te isto zato što je Premudrost bila mudro raspoloženje u njemu po kome se za Boga misli da je mudar, šta je sprečavalo [Solomona] da napiše „Bog“ umesto „Premudrost“? Ipak, kaže se „Premudrost sazida sebi kuću, i otesa sedam stupova;“17 i ono što za tim sledi, a ne „Bog (6) je sazidao svoju kuću“, i tako dalje; i, srazmerno tome,18 rečeno je „Reci mudrosti: Sestra si mi“19, a ne „Reci Bogu: ti si moj brat“.
Vidiš, međutim, kako ovakav (7) iskaz uhu zvuči neskladno. Ali ako pretpostaviš da se ove reči odnose na Sina (jer on sam beše Premudrost), ceo odlomak će se dobro čitati, budući da nikakva bezbožna misao ne predstavlja prepreku, s obzirom na to da apostol Pavle daje svedočanstvo koje se s tim slaže; s nepogrešivom jasnoćom **našeg Gospoda i Spasitelja Isusa Hrista nazvao je „Premudrošću“, rekavši: „Hrista, Božiju silu i Božiju premudrost“**20 (8) Budući da je tako, iz svega što je prethodno izloženo sledi da je i iskaz „Gospod me je imao u početku puta svojega, prije djela svojih,“21 izgovorio on.22
Ako, međutim, kaže da je i sam stvoren, ON TO NIJE REKAO kao da je postao IZ ONOGA ŠTO NIJE, niti kao da je poput ostalih stvorenja i kao da je i sam postao NI IZ ČEGA, kao što su neki pogrešno pretpostavili,23 nego kao onaj koji je i samostalno postojao i živeo, i koji je bio i preegzistirao pre utemeljenja čitavog kosmosa, postavljen od Gospoda, svoga Oca, da vlada svemirom.
Dakle, [izraz] „stvoren je“ ovde je upotrebljen umesto „postavio je“ (9) ili „utemeljio je“. A da navedem još jedan primer: apostol je one koji među ljudima vladaju i predvode nazvao „tvorevinom“ kada je rekao: „Budite, dakle, pokorni svakom redu ljudskom, Gospoda radi: ako caru, kao gospodaru“ (10) „Ako li namjesnicima, kao njegovim poslanicima“24 A prorok je, rekavši: „pripravi se, Izrailju, da sreteš Boga svojega“25 „Jer, eto, onoga koji je sazdao gore i koji je stvorio vjetar i javlja čovjeku što misli, čini od zore tamu, i hodi po visinama zemaljskim; ime mu je Gospod Bog nad vojskama.“26 i „Napisaće se ovo potonjemu rodu, i narod nanovo stvoren hvaliće Gospoda,“27, uzeo28 [govor o] „stvaranju“ kao da se odnosi na ono što je nastalo iz nepostojanja. Jer Gospod nije stvorio Duha onda kada je kroz njega objavio svoga Hrista svim ljudima. (11) Jer „i nema ništa novo pod suncem“29 Ali Duh je i postojao i preegzistirao, a poslat je onda kada su se apostoli sabrali, kada se poput groma „I ujedanput nastade šum sa neba kao hujanje silnoga vjetra“30, i „I ispuniše se svi Duha Svetoga“31, i usled toga su svim ljudima objavili Hrista Božijeg, u skladu s proročkom rečju. [U slučaju] „Jer, eto, onoga koji je sazdao gore i koji je stvorio vjetar i javlja čovjeku što misli, čini od zore tamu, i hodi po visinama zemaljskim; ime mu je Gospod Bog nad vojskama.“32, glagol „stvarati“ upotrebljen je za slanje ili postavljanje; „grom“ je na drugi način izrazio jevanđelsku propoved. A onaj koji kaže: „Učini mi, Bože, čisto srce“33 nije to rekao kao da nije imao srca; naprotiv, molio se da se u njemu (12) usavrši čist um. Tako je i na taj način izrečen iskaz „da oba sazda u samome sebi u jednoga novoga čovjeka“34, kao ravnoznačan sa „da bi ih sjedinio“. Ali primeti da se ista misao podrazumeva i u iskazima poput: „I obucite se u novoga čovjeka, sazdanoga po Bogu u pravednosti i svetosti istine.“35 i „ako je ko u Hristu, nova je tvar“36, i kada bi neko pomno ispitao bogonadahnuto Sveto pismo, našao bi da su i sve druge [takve] izjave izrečene u tom smislu.
Zato se ne čudi ako je i u onom iskazu „Gospod me je imao u početku puta svojega, prije djela svojih,“37 prenosno glagol stvorio je upotrebljen za utemeljio je ili postavio je mene da vladam, budući da ni u jevanđeljima, kada je naš Spasitelj rekao: „Hvalim te, Oče, Gospode neba i zemlje, što si ovo sakrio od mudrih i razumnih, a otkrio si bezazlenima.“38, ne kažemo da je Spasitelj pokazao ispovedanje grehova, onako kako je rečeno na drugim mestima: „Ispovijedajte pak jedni drugima sagrješenja“39, nego zahvaljivanje za mladence, pri čemu je govor o ispovedanju upotrebljen kao ravnoznačan iskazu: „Hvalim te, Oče, Gospode neba i zemlje“40
(13) A kada bi neko u dokolici tragao, našao bi bezbroj prenosnih iskaza širom celoga božanskog Pisma, od kojih neki imaju složeno značenje, a drugi se jednoznačno pripisuju različitim stvarima, čemu ne bi bio mali posao (14) posvetiti se u ovom trenutku.
Dakle, na taj način i ovde je iskaz „Gospod me je imao u početku puta svojega, prije djela svojih,“ upotrebljen umesto: „Postavio me je da vladam nad njegovim delima“. Zbog toga [Pismo] nije jednostavno reklo: „Gospod me je imao“, nego je dodalo: „u početku puta svojega, prije djela svojih, prije svakoga vremena.“
(15) Jevrejski tekst to izričito pokazuje. I tako, ako bi neko istražio pravi smisao bogonadahnutog Pisma, našao bi da jevrejsko čitanje nije sadržalo [izraz] „Gospod me je imao“ zbog čega se nijedan od preostalih prevodilaca nije poslužio ovom formulacijom. Na primer, Akila je rekao: „Gospod me steče kao glavu svojih puteva“, dok je Simah rekao: „Gospod me steče kao počelo svojih puteva“, a Teodotion je rekao: „Gospod me steče kao počelo svoga puta“, (16) i taj prevod deluje razložno.41
Jer on beše glava celokupnog stvorenja, vidljivog i nevidljivog, njegov temelj i njegovo spasenje, koga je Otac rodio kao [svoga] jedinorodnog Sina, i, rodivši ga, postavio ga je za Spasitelja svemira, sabravši u njemu i kroz njega ustrojstvo svemira, kao što je učio božanski apostol rekavši: „da se sve sastavi u Hristu, ono što je na nebu i što je na zemlji, u Njemu,“42, tako da on ne samo da održava sve ono što je kroz njega nastalo ni iz čega, nego i preuzima na sebe nadzor nad upravljanjem svemirom, budući da je Reč i Premudrost i Život i Punoća svake Lepote i Dobrote, kako bi se (17) svime upravljalo i sve kroz njega čuvalo. A to je pokazao i kroz prethodno navedene iskaze, kroz koje je rekao: „Mnom carevi caruju, i vladaoci postavljaju pravdu. Mnom vladaju knezovi i poglavari i sve sudije zemaljske.“43 (18) Tako se svime upravlja neizrecivim zakonima sveopšte mudrosti i promisla Sina Božijeg. To je učio kroz pomenute iskaze i podsticao nas je da mu se privijemo, govoreći: „Ja ljubim one koji mene ljube, i koji me dobro traže nalaze me.“44, a odvraćao nas je od suprotnog puta kada je dodao ovim rečima: „ja mrzim na ponositost i na oholost i na zli put i na usta opaka.“45 (19) Zapovedivši ovo i njemu slično, Sin Božiji (jer on sam beše Premudrost) zatim predaje tajanstveno znanje o sebi onima koji su kroz to prethodno bili okoristovani, govoreći: (20) „Da onima koji me ljube dam ono što jest, i riznice njihove da napunim.“46 Jer ako bih, kaže, poučavao o onome što se svakodnevno čini kroz mene, nužno je i da se setim svojih dela od početka veka i pokažem kako me je Otac, rodivši me radi toga, postavio da vladam svemirom, da bih vodio njegove puteve i dela koja je on kroz mene stvorio. Zbog toga zatim dodaje: „Gospod me je imao u početku puta svojega, prije djela svojih,“47, ili „Gospod me steče“, prema prethodno (21) navedenom prevodu. Jer velika Božija tekovina beše jedinorodni Sin: prvo, po tome što je nastao od njega, budući da je njegov Sin, i drugo, po tome što je postavljen za dobrotvora i Spasitelja svih. I tako on jeste i bio je nazvan najvećom i najčasnijom Očevom tekovinom. Jer ne bi moglo biti druge Očeve tekovine časnije od Sina.
Zbog toga je i za prvosazdanog Adama, kada je stekao prvog sina među ljudima, u onom odlomku rečeno [da je ustvrdio]: „Dobih čovjeka od Gospoda“48, budući da jevrejski tekst (22) ima kanthei za „stekoh“. A kana se na jevrejskom upotrebljava za „stekao je“. Na taj način je za Avrama rečeno: „njivi koju kupi Avram“ (ἐκτήσατο),49 za šta jevrejski ima kana, isti onaj izraz koji se na jevrejskom upotrebljava i u [izrazu] „Gospod me je imao u početku puta svojega, prije djela svojih,“ (ἔκτισεν).50 Jer budući da se ovde upotrebljava glagol kana, svi prevodioci jednodušno ga prenose sa „steče“. (23) Ali su Jevreji odbacili izraz „stvori“, koji se ne nalazi u Pismu koje je pred [nama].
Postojala bi vrlo velika razlika između „stvorio je“ i „stekao je“, pri čemu „stvaranje“ prema opšteprihvaćenom mišljenju označava prelazak iz ništavila u biće, dok „sticanje“ označava pripadanje nečega što je već preegzistiralo (24) onome ko je to stekao.
A kada Sin Božiji kaže: „Gospod me steče kao počelo svojih puteva za svoja dela“,51 on je u jednom te istom trenutku otkrio svoju preegzistenciju i svoje svojstveno pripadanje Ocu, a takođe i korisnost i nužnost sopstvenog (25) staranja i upravljanja u pogledu Očevih dela. Zbog toga zatim dodaje: „Prije vijekova postavljena sam, prije početka, prije postanja zemlje. Kad još ne bijaše bezdana, rodila sam se, kad još ne bijaše izvora obilatijeh vodom. Prije nego se gore osnovaše, prije humova ja sam se rodila;“52, kroz koje se izjave sve pokazuje njegova korisnost i nužnost za sve, učeći da je i bio i preegzistirao, i da je vladao čitavim kosmosom i vodio ga u skladu s njegovim potrebama.
Jer u [priči] o stvaranju sveta [u Postanju] Mojsije nije pomenuo nevidljive sile s onu stranu svemira, zbog nesavršenosti onih koje je poučavao, nego je izložio ustrojstvo vidljivog kosmosa, pomenuvši u početku četiri počela — nebo i zemlju, i bezdane i vodu — i rekao je da je dvoje od toga Bog stvorio (jer „U početku“ kaže, „U početku stvori Bog nebo i zemlju.“),53 ali više nije na sličan način pomenuo bezdane i vodu, kao da su i oni stvoreni, nego je jednostavno rekao: „i bješe tama nad bezdanom; i duh Božji dizaše se nad vodom.“54 Nužno, dakle, kroz navedene odlomke Sin Božiji i o njima uči da su stvoreni i da on sam postoji pre njih i (26) da je sve kroz njega stvoreno. Zbog toga kaže: „Prije vijekova postavljena sam, prije početka, prije postanja zemlje. Kad još ne bijaše bezdana, rodila sam se, kad još ne bijaše izvora obilatijeh vodom.“55 Pomenuvši ove tri stvari — zemlju, bezdane i vodu — a sačuvavši ono veće, nebesa, dodaje ih na četvrtom i poslednjem mestu. Zbog toga zatim dodaje: „Kad je uređivao nebesa, ondje bijah“56
3. Klostermanova ispravka teksta je nepotrebna. Ono „ja“ upravo je neodređeni način na koji Premudrost govori kao jedna ličnost.
4. Priče Solomonove 8:12.
5. Jovan 1:1.
6. Isto.
7. Isto.
8. Priče Solomonove 3:13.
9. Priče Solomonove 3:19.
10. Priče Solomonove 7:4.
11. Priče Solomonove 8:1.
12. Priče Solomonove 8:11.
13. Priče Solomonove 9:1.
14. Priče Solomonove 7:4.
15. Rimljanima 9:5; Efescima 4:6.
16. 1. Korinćanima 1:24.
17. Priče Solomonove 9:1.
18. Klostermanovi pokušaji da ovde isprave rukopisno čitanje nisu potrebni. Njegov problem proističe iz pogrešnog razumevanja reči πάλιν; ona ne znači „opet“, nego „odgovarajuće, srazmerno“.
19. Priče Solomonove 7:4. 20. 1. Korinćanima 1:24.
21. Priče Solomonove 8:22. 22. Doslovno: „njegovom ličnošću“: προσώπου.
23. Evsevije se ovde jasno ograđuje od stanovišta koje je zastupao Asterije, fr. 44 (108 V.).
24. 1. Petrova 2:13-14.
25. Amos 4:12.
26. Amos 4:13.
27. Psalam 101:19 (RSV 102:18).
28. Klostermanova ispravka rukopisa dodavanjem negacije „ne“ nije tačna, kao ni u slučaju ove rečenice. Evsevije nastavlja svoj dokaz o poistovećenju stvaranja i „obdarivanja“, pošto je ranije povezao stvaranje i „postavljenje“. Bez pogrešno dodatog „ne“, Evsevije naglašava „šta“ (šta Duh nije bio), umesto da stvaranje shvati kao početak Duha (da Duh nije bio), kao što će objasniti u narednim rečenicama.
29. Propovednik 1:9.
30. Dela apostolska 2:2.
31. Dela apostolska 2:4. 32. Amos 4:13.
33. Psalam 50:10 (RSV 51:10).
34. Efescima 2:15.
35. Efescima 4:24.
36. 2. Korinćanima 5:17.
37. Priče Solomonove 8:22.
38. Matej 11:25.
39. Jakovljeva 5:16.
40. Migliore, 166: „nego zahvaljivanje za mladence, u smislu ’Zahvaljujem ti, Oče...’“ Ovo je nešto složenije zbog upotrebe predloga ἀντί u značenju „kao ravnoznačno sa“, što se vidi i na drugim mestima u ovom tekstu.
41. Simah, Akila i Teodotion trojica su poznatih prevodilaca jevrejske Biblije s jevrejskog na grčki iz drugog veka. Simah i Akila predstavljaju suprotstavljene pristupe: prvi elegantan a ipak smislen prevod, drugi svoja doslovna rešenja, što se vidi i u navodima koje Evsevije ovde donosi.
42. Efescima 1:10.
43. Priče Solomonove 8:15-16.
44. Priče Solomonove 8:17.
45. Priče Solomonove 8:13.
46. Priče Solomonove 8:21a.
47. Priče Solomonove 8:22.
48. Postanje 4:1.
49. Postanje 25:10.
50. Priče Solomonove 8:22.
51. Isto.
52. Priče Solomonove 8:23-25.
53. Postanje 1:1.
54. Postanje 1:2.
55. Priče Solomonove 8:23-24.
56. Priče Solomonove 8:27. (str. 276-284)
Glava 3
(1) Dakle, kada [Markelo] ne bi prihvatao spise ni Mojsijeve ni proroka posle Mojsija, njegov bi zaključak imao izvesnog opravdanja. Ali budući da on nije među onima koji odbacuju Stari zavet, zašto onda, kada je apostole i njihova učenja nazvao „putevima“, nije obratio pažnju na proroke Božije, koji su bezbroj toga napisali o putevima Božijim? Jer, na prvom mestu, Mojsije je, pišući ovako, rekao: „ići ćemo carskim putem“77 i (2) „Gle, iznesoh danas preda te život i dobro, smrt i zlo.“78; a David isto tako: „Jer Gospod zna put pravednički; a put bezbožnički propašće.“79; a Jeremija: „Stanite na putovima i pogledajte, i pitajte za stare staze, koji je put dobar, pa idite po njemu“80 I naći ćeš da svaki od proroka na različit način priziva u sećanje puteve (3) Božije. Dakle, ako naš Spasitelj i Gospod Isus Hristos [Božiji] uči da je on sam počelo puteva Božijih, govoreći: „Gospod me je imao u početku puta svojega, prije djela svojih,“81 (budući, pretpostavljam, u svakom pogledu stariji od Mojsija i proroka i onih koji su ranije živeli po putevima Božijim),82 a telo koje je uzeo nije bilo starije od svih njih, onda odlomak nije ispravno shvaćen ako se odnosi na (4) telo. Dakle, Spasitelj ovo nije rekao zbog tela, nego zato što je preegzistirao i predvodio kao počelo svih puteva Gospodnjih, kojima su hodili svi drevni ljudi koji su voleli Boga.
(5) A budući da božanski apostol, govoreći: „O dubino bogatstva i premudrosti i razuma Božijega! Kako su neispitivi sudovi njegovi i neistraživi putevi njegovi!“83, predlaže izvesne druge puteve, one kojima se vrši promisao nad svemirom, kroz koje on, posredstvom svog neizrecivog suda i nedokučivih promišljanja, božanskom silom upravlja svime, sledi da treba reći da je i onaj koji je rekao: „Gospod me je imao u početku puta svojega, prije djela svojih,“84, takođe počelo tih puteva. A budući da [Markelo] nije razumeo puteve Božije, ustvrdio je da je (6) telo našeg Spasitelja počelo tih [puteva]. On tumači i izraz „prije djela svojih“ tvrdeći: Dakle, [prorok] kaže: „Gospod me je imao u početku puta svojega, prije djela svojih, prije svakoga vremena.“85 O kakvim, međutim, delima govori? Spasitelj o njima kaže: „A Isus im odgovori: Otac moj do sada djela, i ja djelam.“86 I opet kaže: „Ja te proslavih na zemlji; djelo svrših koje si mi dao da izvršim.“87
77. Brojevi 20:17.
78. Ponovljeni zakoni 30:15.
79. Psalam 1:6.
80. Jeremija 6:16.
81. Priče Solomonove 8:22.
82. Evsevije ovde možda ima na umu anđele.
83. Rimljanima 11:33.
84. Priče Solomonove 8:22.
85. Isto.
86. Jovan 5:17.
87. Jovan 17:4; Markelo, fr. 32 (15 K./H.) (32,10–13 V.). (str. 286-288)
A ovo tvrdi taj premudri čovek, ne setivši se kako je maločas rekao da je pre stvaranja zemlje telo stvoreno kao počelo puteva Božijih. (12) I ako je, ukratko, kroz „zemlju“ označio telo, kako nije nužno priznati da je onaj koji kaže da je bio pre stvaranja zemlje preegzistirao telu? Jer kaže: „Prije vijekova postavljena sam, prije početka, prije postanja zemlje.“100 Dakle, onaj koji ovo govori postojao je pre (13) stvaranja tela. A ako je pomenuo ne davne vekove, nego [samo] jedan,101 koji je i naš Spasitelj pomenuo rekavši: „Sinovi ovoga vijeka žene se i udaju“102, tako ni telo koje je naš Spasitelj uzeo nije postojalo pre sadašnjeg veka, nego je postojao on sam [Bog Sin], koji je ovo učio kroz Solomona. Vidiš u kakav je nepristupačan predeo [Markelo] zapao, skrenuvši s pravog i carskog (14) puta.
100. Priče Solomonove 8:23-24.
101. Primeti da Evsevije ovde prihvata dokaz koji je Markelo izneo protiv Asterija, koji je, kao što se vidi u njegovom fr. 17 (90 V.), govorio o vekovima u množini. Kao i ranije, vidimo da je Evsevije, u svojoj kritici Markela, kritičan i prema Asteriju.
102. Luka 20:34. (str. 289-290)
Kako bi se, uostalom, i iskaz „ja sam se rodila“133 mogao odnositi na telo? Jer rekao je da je rođen pre izvora i pre gora i pre134 brežuljaka, rekavši: „Gospod me je imao u početku puta svojega, prije djela svojih,“ (30) „Prije vijekova postavljena sam,“135 Ako bi, dakle, telo tvrdilo ovo, kao što se Markelu čini da jeste, kako bi telo moglo reći: „prije humova ja sam se rodila“136 Jer u tom slučaju telo bi bilo pre apostola. Ali kako telo samo može reći da je rođeno od Boga? Jer Markelu se činilo ispravnim da kaže da je (31) telo, ne postojeći ranije, stvoreno. Jer rekao je:
Jer Gospod Bog naš, načinivši ono što nije postojalo, uistinu je stvorio. Jer nije stvorio postojeće telo, koje je Reč uzela, nego nepostojeće.137
Tako smo, s jedne strane, priznali da je [telo] stvoreno, dok je, s druge strane, objašnjeno kako je bilo moguće da je i rođeno od Boga, kada je naš Spasitelj rekao: „Što je rođeno od tijela, tijelo je; a što je rođeno od Duha, duh je.“138 A i apostol kaže: (32) „koji se rodi od žene, koji bi pod zakonom“139 Kako bi, dakle, telo moglo reći o Bogu svemira: „prije humova ja sam se rodila“140 Zato mislim da je svima očigledno kako ovi odlomci dobijaju takvo tumačenje jedino izvrtanjem. A bez nasilja bi se moglo reći da je Sin Božiji ovo potvrdio i bez ikakvih alegorijskih sredstava [tumačenja], budući da je i preegzistirao zemlji; on je bio i preegzistirao pre nego što su potekli materijalni izvori voda i pre pomenutih vidljivih bezdana i pre sastavljanja oblika zemlje u visinama gora i brežuljaka. **Jer (33) „Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo.“**141
133. Priče Solomonove 8:25.
134. Klostermanov kasniji dodatak „sve“ (s Montegjuom) nije tačan; tek nešto kasnije Evsevije uvodi taj pojam kao drugi dokaz. Vidi ET 3.3.30 (151,7 K./H.). (Nalazi se u ispravkama, str. 259.)
135. Priče Solomonove 8:22.
136. Priče Solomonove 8:25.
137. Odlomak iz Markela, fr. 29 (11 K./H.) (30,15–32,2 V.).
138. Jovan 3:6.
139. Galatima 4:4.
140. Priče Solomonove 8:25.
141. Jovan 1:3. (str. 294-295)
(38) Tako stoji stvar ako se neko ne raspituje bez potrebe izvan [doslovnog čitanja] teksta. Ali ako bi neko poželeo da i o ovome dublje razmisli, on to neće odnositi na one apostole i na sve pravedne i bogoljubive ljude koji su ikada živeli, nego će od njih preći na božanske i anđeoske sile, govoreći da su gore i brežuljci različiti načini prenosnog govora o anđelima i arhanđelima i božanskim duhovima, i u pogledu prestola i (39) gospodstava i poglavarstava i vlasti, budući da je božanski apostol upravo poučavao da su i te147 **stvari sve stvorene „Njime i za Njega“**148 **i da je on „prije svega“**149 tih stvari, počevši, kako je i pravo, od tog mesta, jer je u ovim odlomcima rečeno iz ličnosti Sina Božijeg: „Prije nego se gore osnovaše, prije humova ja sam se rodila;“150 Dakle, rekao je da su druge stvari oblikovane, dok je jedino on rođen pre (40) utemeljenja pomenutih stvari. Isti apostol zna i za nebeski Jerusalim i za nebesku goru na kojoj, kaže, Jerusalim [stoji], govoreći: „Nego ste pristupili Gori Sionskoj i Gradu Boga živoga, Jerusalimu nebeskome, mirijadama anđela, Svečanom saboru i Crkvi prvorodnih, zapisanih na nebesima, i Bogu Sudiji sviju, i duhovima savršenih pravednika,“151 I tako je, preegzistirajući svemu tome, jedinorodni Sin Božiji govorio prenosno kroz Priče Solomonove, objavljujući na prikriven način sopstveno neizrecivo rođenje. (41) A da je hteo da se to tako razume, jasno je iz onoga što dodaje, govoreći zatim: „Kad je uređivao nebesa, ondje bijah“152
147. Reč τὰ koju je Klosterman izbacio trebalo bi vratiti.
148. Kološanima 1:16.
149. Kološanima 1:17.
150. Priče Solomonove 8:25.
151. Jevrejima 12:22-23.
152. Priče Solomonove 8:27. (str. 296-297)
Pošto je u međuvremenu opširno izneo tolike stvari,153 on sada napušta pozivanje na telo i priznaje da je Reč Božija ta koja je ovo govorila. To kaže upravo ovim rečima:
Pre nego što je svet postojao, Reč beše u Ocu. Ali kada je Svedržitelj Bog odlučio da načini sve na nebu i na zemlji, rađanje sveta zahtevalo je delatnu energiju. I zbog toga, budući da nije bilo ničega drugog osim Boga (jer se priznaje da je sve postalo od njega), u tom trenutku Reč je, izišavši, postala tvorac kosmosa — ona koja ga je i pre toga umno pripremala u sebi, kao što nas uči prorok Solomon govoreći: „Kad je uređivao nebesa, ondje bijah“154 i, (44) „Kad je utvrđivao oblake gore i krijepio izvore bezdanu; Kad je postavljao moru među i vodama da ne prestupaju zapovijesti njegove, kad je postavljao temelje zemlji. Tada bijah kod njega hranjenica, bijah mu milina svaki dan, i veseljah se pred njim svagda;“155 Jer s pravom se Otac radovao stvarajući sve s mudrošću i silom kroz Reč.156
Tako kaže Markelo. Ako je, dakle, konačno priznao — i to s mukom — da je ovo izrečeno iz ličnosti Reči, trebalo bi da prihvati i da se ceo niz prethodnih tekstova odnosi na istu tu Reč Božiju. (45) Jer onaj koji je rekao: „Kad je uređivao nebesa, ondje bijah“157 bio je isti onaj koji je rekao: „Gospod me je imao u početku puta svojega, prije djela svojih,“158 Jer nam je od početka pokazano da je jedna te ista ličnost govorila u svim prethodnim odlomcima. I tako je isti [onaj] koji je rekao: „Gospod me je imao u početku puta svojega, prije djela svojih,“159 dodao: „Prije vijekova postavljena sam,“160 i „prije početka, prije postanja zemlje“161 i (46) „Prije nego se gore osnovaše, prije humova ja sam se rodila;“162 Isti je dodao i: „Kad je uređivao nebesa, ondje bijah“163 i ono što za tim [rečima] sledi. Ako je, dakle, Reč bila ta koja je ovo govorila, kako je bila u Bogu, nerođena zajedno s Bogom, i postojala kao jedno te isto s njim, a [ipak] govorila da je stvorena i rođena od njega? Jer je jedna te ista (47) ličnost, kao što rekoh, pokazana kao ona koja govori u svim prethodnim odlomcima.
Ali čak i ako je nešto kasnije [Markelo] priznao da je ovo izrečeno iz ličnosti Reči u Bogu, njegovi zaključci o telu Spasiteljevom bili su usiljeni, i svi oni zajedno164 razotkriveni su kao zastarela, isprazna i nastrana shvatanja. Ali ako je telo Spasiteljevo bilo ono koje je reklo: „Gospod me je imao u početku puta svojega, prije djela svojih,“165, prema tumačenju koje on daje, i ako je telo utemeljeno „Prije vijekova“166 i „prije početka, prije postanja zemlje“167 (budući da je telo očigledno zemlja, kako on misli, zbog odlomka: „jer si prah, i u prah ćeš se vratiti“),168 i ako je telo bilo ono koje je reklo: „Kad još ne bijaše bezdana, rodila sam se, kad još ne bijaše izvora obilatijeh vodom. Prije nego se gore osnovaše, prije humova ja sam se rodila;“169 (zato što je [telo] rođeno pre izbora apostola, kako taj premudri čovek misli), sledi da je i iskaz „Kad je uređivao nebesa, ondje bijah“170 izrečen iz ličnosti tela. (48) Ali niko ne bi bio toliko izvan sebe da ikada prihvati ovo tumačenje. Jer reč istine,171 snažno povikavši, protivrečiće mu, (49) pokazujući ko je taj koji ovde pripoveda o tome. Dakle, da je jedinorodni Sin, koji je rođen od Boga, živ i samostalno postojeći, postojeći čak i PRE utemeljenja SVIH STVORENJA, bio drugi [od tela], pokazuje on sam kroz reči koje zatim dodaje, govoreći: „Kad je uređivao nebesa, ondje bijah“172 Jer on je bio zajedno s njim [Bogom] i prisutan kod njega čak i PRE stvaranja neba i onoga što je S ONU STRANU neba i svega što je na nebu. Tako je to prenosno izrečeno kroz iskaz: (50) „Kad je uređivao nebesa, ondje bijah“173
A kako je Bog utemeljio [nebesa] pre nego što ih je stvorio, ako ne tako što im je postavio zakone i zamislio način na koji ih je trebalo utemeljiti? I tako je Otac zamislio i pripremio, promišljajući kako je trebalo utemeljiti tako veliko nebo, kolika mu je visina potrebna i kakav oblik [da imaju] njegove ogromne visine i njegovi delovi, s obzirom na ono što će se u njemu sadržati i na ono što će biti izvan njega, i imajući u vidu ono što je prevrtao u svom [umu]. Ali onaj [Sin] koji pomno gleda u Očeva promišljanja i koji jedini ima pristup dubinama u njemu, napredovao je kroz dela, (51) sledeći znake Očeve i pomažući mu. Zbog toga je negde rečeno: (52) „Hvalite Gospoda na nebesima, hvalite ga na visini. Hvalite ga, svi anđeli njegovi, hvalite ga, sve vojske njegove! Hvalite ga, Sunce i Mjeseče, hvalite ga, sve zvijezde sjajne! Hvalite ga, nebesa nad nebesima i vodo nad nebesima!“ (53) „Neka hvale ime Gospodnje, jer on zapovijeda i stvoriše se.“174
Ali čak i PRE nego što su sama nebesa i ono što je S ONU STRANU neba i sve što je na nebu nastalo (jer je pokazano da sve to zajedno potiče iz jednog [izvora]), SIN BOŽIJI JE POSTOJAO i bio je prisutan kod Oca i zajedno s njim dok je on još razmatrao utemeljenje svega toga. Zbog toga kaže: „Kad je uređivao nebesa, ondje bijah“175 Tako je, poput dobrog pisara koji uzima praobrazne ideje iz Očevih promišljanja, preneo ih na suštine176 dela, vajajući i dajući određen oblik takvim stvarima, (54) upravo onako kako ih je unapred video pohranjene u umu Očevom. A da bi on sam bio dostojan svedok toga, uči u jevanđeljima ovako: „Zaista, zaista vam kažem: Sin ne može ništa činiti sam od sebe nego što vidi da Otac čini; jer što On čini, to isto čini i Sin;“ (55) „Jer Otac ljubi Sina, i sve mu pokazuje što sam čini;“177
U pogledu ovog odlomka sasvim bi se opravdano moglo pitati zašto Sin po drugi put čini ono što je Otac već načinio. Ali on sam je razrešio taj problem, rekavši: (56) „jer što On čini, to isto čini i Sin;“178 Dakle, ono što Sin čini jesu odslikavanja praobraznih dela koja preegzistiraju u neizrecivim promišljanjima Očevim. Pomno ih posmatrajući u umu Očevom, Sin je, dakle, načinio odslikavanja onoga što je video. Da je [ta sposobnost] gledanja u dubine Očeve delo očinske ljubavi, pokazuje u narednom odlomku, gde takođe jasno kaže: „Jer Otac ljubi Sina, i sve mu pokazuje što sam čini;“179 Prema tome, kada je Otac otkrio svoje tajne, Sin je, videvši ih, kroz svoja [sopstvena] dela dovršio dela očinske volje. Dakle, supostojeći na taj način s Ocem i budući prisutan kod njega kada je pripremao nebesa i ono što je u njima, **on [Sin] je to učio, govoreći: (57) „Kad je uređivao nebesa, ondje bijah“**180 Otac se radovao i pre stvaranja sveta, gledajući u samog svog jedinorodnog Sina i raspoznajući sebe u njemu kao u ikoni. Zbog toga Premudrost kaže: „bijah mu milina svaki dan“181 Ali i Sin je bio ispunjen radošću, veseleći se pri pogledu na Oca. On sam to uči kada kaže: (58) „veseljah se pred njim svagda; Veseljah se na vaseljeni njegovoj,“182, pri čemu se ovde pod nastanjenim svetom razume ukupnost svih stvorenja kojima se, pošto su ni iz čega kroz Sina pozvana u postojanje, Bog svih radovao.
Dakle, istinsko tumačenje, koje je iz božanskog Pisma pokazano kao u kratkom i sažetom objašnjenju, bilo bi otprilike ovakvo. Ali on [Markelo], svučen s visine, nasukao je svoj um na telo našeg Spasitelja, izvrćući i pogrešno tumačeći (59) pravi smisao bogonadahnutog Pisma.
Ali čak i pošto je prešao na Reč, kaže da je [Reč] u Ocu ta koja je (60) pripremila nebesa kao u promišljanju i većanju. A to je rekao upravo ovim rečima:
Pre stvaranja sveta, Reč beše u Ocu. Ali kada je Svedržitelj Bog odlučio da načini sve na nebu i na zemlji, rađanje sveta zahtevalo je delatnu energiju. I zbog toga, budući da nije bilo ničega drugog osim Boga (jer se priznaje da je sve postalo od njega), u tom trenutku Reč je, izišavši, postala tvorac kosmosa — ona koja ga je i pre toga pripremala u svom umu, kao što nas uči prorok Solomon govoreći: „Kad je uređivao nebesa, ondje bijah“183
(61) U ovim rečima priliči zapaziti sasvim nerazuman način na koji on [Markelo] **hotimično ne obraća pažnju na iskaz „ondje bijah“ koji izričito pokazuje prisustvo Sina kod Oca,**184 nego, nasuprot Pismu, tvrdi da pre stvaranja nije bilo ničega drugog osim Boga. I nije ustuknuo pred time što je izrekao takav iskaz, premda on poriče Sina, niti ga je uznemirilo [to što] božansko Pismo svedoči da je pre stvaranja nebesa on [Sin] jedini bio prisutan uz Oca. Jer kaže: (62) „Kad je uređivao nebesa, ondje bijah“185 Jer predmetak syn, dodat glagolu „biti prisutan“, pokazuje prisustvo istoga zajedno s drugim. Dakle, on [Sin] ne uči prosto da je bio s Ocem, nego da je i sam bio zajedno s Ocem. A ni Otac se nije prosto radovao, nego se radovao u prisustvu (63) Sina. Zbog toga on [Sin] kaže: „bijah mu milina svaki dan“186 Ali kako bi se tvrdnja da je bio Očeva radost u njegovom prisustvu mogla odnositi na Reč koja nije samostalno postojala, koja je bila u samom Bogu i koja je delovala radi saopštavanja, nasuprot tvrdnjama da se radovao i da je bio u prisustvu [Očevom], a oboje ukazuje na njegovu ipostas? Ali Markelo, ne davši razuman prikaz nijednog od ovih iskaza, poriče Sina i kaže da je on Reč u Bogu koja u jednom trenutku izlazi u delatnoj energiji, a u drugom je unutar [Boga] ne čineći ništa. A on [Markelo] ne vidi da govoriti o nečemu što je unutar i izvan Boga podrazumeva nešto složeno i neku vrstu telesne promene, što nije (64) dopušteno prihvatiti u pogledu nerođene i bestelesne prirode.
A kako je Reč, izišavši, i postala tvorac sveta? Da li se Bog poslužio jezikom, glasom i187 čak govorom? I s kim je razgovarao, kad nikoga drugog nije bilo zajedno s njim? I s kim se družio, kad osim njega nije bilo nikoga? Ili je Bog razgovarao sam sa sobom, koristeći se govorom i raspravom, kako bi Reč i izišla iz njega? (65) I zašto Bog ne bi mogao da privede u postojanje ono što je hteo osim ako Reč nije bila u njemu kao delatna sila, kada su čak i među ljudima većina zanatlija ćutljivi dok dovršavaju svoje poduhvate, a naročito kada niko nije prisutan uz njih dok rade? Šta je, dakle, sprečavalo i Boga da na takav način utemelji sve, imajući Reč u sebi?
153. Naravno, dovodeći 8. glavu Priča Solomonovih u vezu s ovaploćenjem Gospodnjim.
154. Priče Solomonove 8:27.
- Priče Solomonove 8:28-30.
156. Markelo, fr. 110 (60 K./H.) (104,1–11 V.).
157. Priče Solomonove 8:27.
158. Priče Solomonove 8:22.
159. Isto.
160. Priče Solomonove 8:23.
161. Priče Solomonove 8:23-24.
162. Priče Solomonove 8:25.
163. Priče Solomonove 8:27.
164. Naime, protivrečna shvatanja po kojima se jedan stih tumači kao da se odnosi na Reč Božiju, dok su ostali dovedeni u vezu s ovaploćenjem.
165. Priče Solomonove 8:22.
166. Priče Solomonove 8:23.
167. Priče Solomonove 8:23-24.
168. Postanje 3:19.
169. Priče Solomonove 8:24-25.
170. Priče Solomonove 8:27.
171. Pod „rečju istine“ Evsevije ovde, izgleda, misli na Jovanovo jevanđelje.
172. Priče Solomonove 8:27.
173. Isto.
174. Psalam 148:1-5.
175. Priče Solomonove 8:27.
176. οὐσίας.
177. Jovan 5:19-20.
178. Jovan 5:19.
179. Jovan 5:20.
180. Priče Solomonove 8:27.
181. Priče Solomonove 8:30.
182. Priče Solomonove 8:30-31.
183. Priče Solomonove 8:27; vidi Markelo, fr. 110 (60 K./H.) (104,1–7 V.).
184. Klostermanov dodatak <συν> nije tačan, jer Evsevije tek gradi ovaj dokaz.
185. Priče Solomonove 8:27.
186. Priče Solomonove 8:30.
187. I opet, Klostermanovo „poboljšanje“ teksta nije tačno. Brahilogično izostavljanje reči ἤ posle πότερα tipično je za Evsevija. (str. 298-304)
Dodatna literatura
Evsevijeva trojična krsna formula