Evsevijeva trojstvena krsna formula
U ovoj objavi navodiću dela Evsevija Kesarijskog kako bih pokazao gde ovaj čuveni crkveni istoričar i apologeta citira Matejevu trojstvenu krsnu formulu. Svako isticanje je moje.
O tome što je svojim učenicima od početka prorekao da će ih učiniti ribarima ljudi; i da će oni na kraju, otvoreno, neposredno, (i) njegovom silom, učiniti učenicima sve narode. Iz Jevanđelja po Mateju20.
8. Posle njegovog vaskrsenja iz mrtvih, svi oni — budući zajedno, kako im je bilo zapoveđeno — otišli su u Galileju, kao što im je bio rekao**. Ali, kada su ga videli, jedni su ga obožavali, a drugi su posumnjali. On im je pak pristupio, progovorio s njima i rekao: „Svaka vlast (i) na nebu i na zemlji data mi je od Oca mojega. Idite i učinite učenicima sve narode,** i krstite ih u ime Oca, i Sina, i Svetoga Duha****. I učite ih da drže sve što sam vam zapovedio. I gle! Ja sam s vama uvek, čak do svršetka sveta.“ Zapazi sada, u ovome, razboritost i opreznost koju su učenici pokazali: (naime) da ga nisu svi obožavali kada su ga videli. Neki od njih su to zaista činili verno i pobožno, dok su se drugi zasad uzdržali. Nisu lako i naglo prihvatili ovo čudo; nego su tek posle mnogog ispitivanja i sa svakom opreznošću najzad bili tako uvereni da su izašli ka celom ljudskom rodu. Postali su i propovednici njegovog |224 vaskrsenja; jer je proročki bilo rečeno u spisima proroka, u njegovoj ličnosti: „Išti od mene, i daću ti narode u nasledstvo, i (za tvoje) posede krajeve zemaljske21.“ Upravo kao što se svedočanstvo ovog proroštva sada stvarno ispunilo, rekao je svojim učenicima: „Svaka vlast data mi je, kako na nebu, tako i na zemlji.“ Jer, on je od večnosti posedovao vlast nad onim što je na nebu22; ali sada mu je, kako reče, njegov Otac dao ono što je na zemlji, u skladu s ovim (naime): „Išti od mene, i daću ti narode u posed.“ Jer, od drevnih vremena — kao što Mojsije svedoči — „Višnji je, kada je delio narode, postavio granicu narodima prema broju anđela23.“ |225 Tako da su anđeli Božji od drevnih vremena bili vladari nad svime što je bilo na zemlji. Ali, kada je ljudski rod bio zaveden u zabludu mnogoboštva, a anđeli, koji su bili vladari, nisu za to mogli pružiti nikakav lek; sam zajednički Spasitelj svih poučio je, putem svog božanskog javljanja i posle svoje pobede nad smrću, da carstvo nad narodima na zemlji njegov Otac više neće dati anđelima, nego njemu samome. I zbog toga je zapovedio svojim učenicima — ne od drevnih vremena, nego sada — da obiđu i učine učenicima sve narode. I nužno je dodao tajnu očišćenja.
Jer je onima koji su se imali obratiti između neznabožaca bilo neophodno da njegovom silom budu očišćeni od svake prljavštine i nečistote; zato što su bili oskrnavljeni zabludom demona i držani u obožavanju idola i u svakovrsnoj nečistoti, a sada su se prvi put odvratili od tog života gnusobe i bezakonih običaja. Upravo te ljude, dakle, uputio je da poučavaju — posle ovog očišćenja, koje biva tajnom njegovog učenja — ne da drže propise Jevreja, niti pak Mojsijev zakon, nego sve ono što im je on zapovedio da drže. A to je |226 ono što su svi učenici — obilazeći svaki ponaosob sve narode — jednako predali svakoj Crkvi po celoj tvorevini. Stoga ih je nužno podstakao i učinio da spremno poveruju — da preduzmu obilazak svih naroda i da učine učenicima sve ljudske rodove — kroz obećanje kojim ih je savetovao govoreći: „Gle, ja sam sâm s vama.“ Ovoj reči obećanja pridodao je i njeno ispunjenje. **Bio je prisutan u božanskoj sili sa svakim pojedinim od njih; svima njima je odjednom bio prisutan, i s njima je delovao i tvori**o. Potvrdio je takođe, čak do pobede, (obećanje) postavljajući ih za učitelje svim narodima onog straha Božjeg24 koji je on sâm predao. U ovo obećanje su se, dakle, pouzdali; i odmah su njegove reči ispunili delima: niti su u čemu oklevali; nego su (tako) sa svom spremnošću izašli na poučavanje svih naroda da su se prihvatili posla. Svojim očima videli su onoga koji je malo pre bio mrtav, a potom živ; i onoga koga su se s proklinjanjem odrekli25 — zbog onoga što im se tada dogodilo — videli su otvoreno, prisutnog i u sopstvenoj ličnosti; i, kao što mu je bio običaj, razgovarao je s njima i obećao im ono o čemu smo već govorili. Niti su mogli ne verovati njegovim obećanjima, zbog njegovog javljanja (njima); koje su (javljanje) i ispitali. A u ovoj zapovesti moralo je biti (mnogo) toga što ih je obeshrabrivalo, budući da su u sebi znali za prostotu i nepismenost koju su nosili; zbog čega su zaista mogli tražiti da budu izuzeti i lako zamisliti da je nemoguće da oni čiji je jezik bio (samo) sirijski i koji nisu znali ništa osim veštine ribolova budu učitelji i Grcima i Rimljanima, pa i Egipćanima, Persijancima i ostalim varvarskim narodima: i da se late zakonodavstva — nasuprot svim drugim zakonodavcima i carevima po celoj |227 tvorevini — onoga što je bilo suprotno onome što im je od svih vekova bilo predavano o bogovima njihovih praotaca. Ali takve stvari nisu mogli misliti oni koji su čuli glas Božji koji im govori: „Gle, ja sam sâm s vama uvek****.“ Oni su takođe otvoreno gledali Božanstvo onoga koji je govorio s njima. Videlo se da je ono nadmoćno nad smrću: od koje su, međutim, gajili strah. Naprotiv, oni (sada) čuju da će odsad, svom dušom svojom, podnositi nevolje. Sada su od svog Učitelja primili izvesnost života posle smrti; izašli su stoga s pouzdanjem da obiđu sve narode, kako bi delom potvrdili obećanja njega, svoga Gospoda. Ali on je obećanjima koja im je dao pridodao još izvrsniju reč; i — što nadilazi svako čuđenje — nju pokazuje čak i do sadašnjeg vremena; (naime): „Gle, ja sam sâm s vama uvek“ Dodao je i: „čak do svršetka sveta“ A ovo se odnosi ne samo na njih, nego i na sve one koji su došli posle njih i od njih primili njegovo učenje; i, otada, čak do ovoga vremena, on je prisutan svima onima koji su postali njegovi učenici. Otuda njegova Crkva, koju on sâm čuva****, svakodnevno raste i umnožava se u mirijade; i njegovom silom biće sabrana, čak do svršetka sveta!
O obraćenju svih naroda Bogu. Iz Jevanđelja po Luki.
9. Opet, drugom prilikom posle svog vaskrsenja iz mrtvih, javio se ostalim učenicima, i njima — koji su još sumnjali i nisu verovali u njega — izneo je i rekao ove reči: „26Ovo su reči koje sam vam govorio dok sam još bio s vama; da je nužno da se ispuni sve što je o meni napisano u Zakonu Mojsijevom, u Prorocima i u Psalmima. Tada im je otvorio um da razumeju Pisma: i rekao je: Tako je trebalo da Hristos postrada i da vaskrsne iz mrtvih trećega dana; i (da) se u njegovo ime propoveda pokajanje i oproštenje grehova među svim narodima, počevši od |228 Jerusalima. A vi ste svedoci ovoga.“ Jednom prilikom je zaista rekao da „se u njegovo ime propoveda pokajanje svim narodima“. (A) ako Delo ne bi sledilo za Rečju, onda se ni njegovom vaskrsenju iz mrtvih ne bi moglo verovati. Ali ako i do ovog vremena stvarno traje ono što je njegovo predskazanje najavilo, tako da je njegova živa (delatna) i dejstvena reč vidljiva (na delu) po celoj tvorevini našim očima, onda ne priliči da ne verujemo onome ko je to rekao. Jer on, čija je sila živa (delatna), dejstvena i očima vidljiva, snažno nas ponajpre pobuđuje da na to ispovedimo da je živ; i da izvodi žive stvari Božje, čija se živa (stvarna) dela vide kako ispunjavaju njegove reči.
Ove svoje reči, dakle — budući raznolike i prevedene na sve jezike, i grčke i varvarske — učinio je razumljivim svima27, tako da njegovo učenje čuju svi narodi i da je podstaklo mirijade zajednica onih koji su ranije bili zlo vođeni u zabludi mnogoboštva, u obožavanju idola i u (načinu života) koji nije priličio, na obraćenje i pokajanje. Nije im zapovedio da najpre propovedaju oproštenje grehova, pa onda pokajanje; nego najpre pokajanje, a zatim oproštenje. Jer je onima koji su pokazali iskreno pokajanje za pređašnje grehe milost našeg Spasitelja darovala oproštenje njihovih dela — radi kojih je i pretrpeo smrt i dao svoju dušu kao otkup za duše onih koji će se kroz njega spasti. Tako su se, dakle, ovi njegovi učenici — ljudi neuki u govoru i sasvim nepismeni, siromašni i oskudni (kakvi) su po svom položaju bili — pouzdali u silu onoga koji im se javio posle smrti i otvoreno s njima razgovarao. I počeli su od Jerusalima po njegovim zapovestima i izašli u sve narode; ono što im je bilo zapoveđeno izvršili su i propovedali su svim ljudima pokajanje i |229 oproštenje pređašnjih grehova duše. A takva je bila sva nadmoć koju su pokazali da je čak i do ovih naših vremena učenje ovih siromašnih i nepismenih ljudi delatno po celoj ljudskoj tvorevini. Kako će njegova dela biti čuvena i propovedana po celom svetu. Iz Jevanđelja po Mateju i po Marku.
-
6 Matej, xxviii. 18, do kraja. Razlike u odnosu na Pešitu su neznatne i takve da pokazuju, kao i ranije, da je prevodilac, imajući u vidu reči Pešite, radije prevodio iznova nego što ju je doslovno sledio. — Svi naslovi koji slede dati su u rukopisu kao rubrike.
-
1 Psalam ii. 8. Navedeno i u Demonstr. Evang. Lib. iv, cap. x, str. 162. D.
-
2 Ne vidim kako je ovo moglo izaći iz usta jednog arijanca.
-
3 Mesto na koje se ovde upućuje jeste Ponovljeni zakoni xxxii. 8, kako glasi u prevodu Septuaginte: gde imamo [grčki] Iz ovoga je, čini se, potekla predstava o anđelima koji upravljaju pojedinim oblastima zemlje: i, otuda, među neznabošcima, o demonima koji to čine: predstava koja je nadaleko rasprostranjena na Istoku i dan-danas. Hebrejski tekst ovde ima „sinovi Izrailjevi“; odakle potiče predstava među Jevrejima da je na zemlji bilo 72 naroda i isto toliko jezika; jer se smatralo da je toliki broj sišao s Jakovom u Egipat. Sve to je, međutim, gruba greška, koja je proistekla iz pogrešnog tumačenja hebrejskog izraza [hebrejski], koji znači prebrojavanje, kao i broj. Smisao tog mesta biće onda: prema prebrojavanju (izveštaju ili iskazu) sinova Izrailjevih: tj. kako se nalazi u njihovim Pismima. Ovo mesto iz Pisma navodi se i u Demonstr. Evang. Lib. iv. cap. vii; ali se rasuđivanje razlikuje. Vidi i isto delo, cap. x, str. 163. Vidi takođe Origen contra Cels. Lib. v, str. 250, itd. Odlomak iz Teofanije dat je u „Scriptorum Veterum Nova Collectio“, Tom. viii, str. 91, od gospodina Anđela Maija ovim rečima: [grčki] Ako ovaj odlomak pripada nekom delu ovoga spisa, mora, pretpostavljam, pripadati ovom mestu; jer ne znam ni za jedno drugo mesto koje bi mu uopšte bilo slično. Pošto je uz odlomak pridodato slovo beta, moglo bi se pomisliti da se mislilo na drugu knjigu; ali naša druga knjiga zacelo ne sadrži ništa takvo. Sve što u tome vidim, moram priznati, jeste to da je pisac kodeksa koji pominje gospodin Mai nameravao samo da da neku vrstu komentara na ovo mesto Teofanije, i to komentara koji izgleda da izvorno potiče od Jevreja: budući da je posve nalik na predanjske besmislice koje taj narod gaji, ali sasvim stran Evsevijevom načinu, koji se nikada ne upušta u kabalističko rasuđivanje ove vrste. Niti je gospodin (sada kardinal) u pravu kada kaže: „Theophania, seu publica Christi vita, (Luc. cap. 3 )“: jer takvu tvrdnju ne opravdavaju ni sam izraz, ni sadržaj dela, ni navedeno mesto iz Pisma. Niti reč a0nefa&nh|, na koju se upućuje, i najmanje nagoveštava postojanje ovoga dela. Sve što odlomak u Hronici očigledno hoće da kaže jeste da se naš Gospod pojavio (a0nefa&nh|) u petnaestoj godini Tiberija Cezara. Kardinal nam štaviše kaže da je otkrio xviii. drugih fragmenata ovoga dela, koje je štampao u drugom izdanju svoga prvog toma. Ali to izdanje dosad nisam uspeo da nađem u ovoj zemlji; stoga o tim odlomcima ne mogu ništa reći.
-
1 Vrlo uobičajen izraz, koji se koristi za označavanje prave vere: takođe se često u tom smislu upotrebljava u hebrejskoj Bibliji.
-
2 Aluzija na Petrovo odricanje. Matej xxvi. 74.
-
3 Luka xxiv. 44 i dalje.
-
1 Frazeologija sirijskog teksta ovde zaslužuje pažnju. Doslovno glasi ovako: U celom sluhu (tj. razumevanju) svih naroda, dakle, učinio je ove svoje reči; budući raznolike i prevedene, itd. Izraz [sirijski] ovde je upotrebljen i označava, kao i gore, Knjiga iii, odeljak 39, razumevanje jezika. (Sirijska Teofanija, Knjiga IV, poglavlje 8)
Ali šta je pobogu bilo to jevanđelje umesto kojeg nije bilo nijednog drugog,11 ako ne, pretpostavljam, upravo ono jevanđelje za koje je zabeleženo da ga je Spasitelj javno objavio kada ga je predavao svojim učenicima, govoreći: „Idite, učinite učenicima sve narode, krsteći ih **u ime Oca i (10) Sina i Svetoga Duha“****?**12 Jer nam je jedino on kroz tajanstveno preporođenje dao ovu milost poznanja svetog Trojstva, budući da to ni Mojsije ni ijedan prorok nisu pružili drevnom narodu. Jer je jedino Sinu Božjem priličilo da svim ljudima objavi očinsku milost, budući da je zaista „Zakon dat kroz Mojsija“, ali su samo kroz „Isusa Hrista“, kao kroz (11) „jedinorodnog Sina“, došli „milost i istina“.13 Iz tog razloga je s pravom onaj [Mojsije], na način vaspitača, predao drevnom narodu u njegovom detinjstvu „počela početka putova Božjih“,14 s jedne strane zabranjujući zabludu politeizma, dok je s druge objavljivao poznanje jednoga Boga. Ali spasonosna milost, koja nam pruža izvesno natčulno i anđeosko poznanje, otkrila je svima na uvid drevnu tajnu koja je u ćutanju bila sakrivena od drevnog naroda, objavljujući da je upravo onaj Bog koji je iznad svemira15 [i] koji je bio poznat drevnim ljudima ujedno i Bog i Otac jedinorodnog Sina, dajući takođe silu Svetoga Duha kroz Sina onima (12) koji se smatraju dostojnima. Tako je Crkva Božja primila i čuva sveto, blaženo i tajanstveno Trojstvo Oca, Sina i Svetoga Duha kao svoju spasonosnu nadu kroz preporođenje u Hristu. A ovo je bilo jevanđelje za koje veliki apostol svedoči da ga nije dopušteno menjati „za drugo jevanđelje [premda] drugoga nema“,16 i to još i do sada, kroz poslanicu upućenu njima, vičući Galatima: „Ako vam i mi ili anđeo s neba objavi jevanđelje drugačije od onoga koje ste primili, neka je anatema“,17 zapovedajući [im] odavno, kako je i pravo, da ne slušaju ni episkope ni vladare ni učitelje ako bi neko od njih izopačio istinitu izjavu vere. (13) Ali ko je bio taj [čovek]18 koji [nas] uči da poznamo Boga kao Oca i predaje [nam] poznanje Sina Božjeg i revnost za učešće u Svetome Duhu? Zaista, to bi bila obeležja svojstvena jedino hrišćanima, jer se na taj način, mislim, (14) sveta Crkva Božja razlikuje od jevrejskog načina [života]. Jer kao što je taj način [života] odbacio politeističku i grčku zabludu ispovedanjem jednoga Boga, tako je i izuzetno poznanje o Sinu, koje pripada Crkvi, uvelo nešto veće i potpunije, učeći [ljude] da poznaju istoga Boga kao Oca jedinorodnog Sina, Sina koji istinski postoji, živi i samostojno jeste. Govoreći: „Jer kao što Otac ima život u sebi, tako je dao i Sinu da ima život u sebi“,19 sam jedinorodni Božji je [ovo] poučio, (15) tako da je Otac istinski Otac (ne nazivajući se tako samo po imenu, niti stekavši taj naziv lažno, nego [budući] u istini i na delu Otac jedinorodnog Sina) i da je takođe Sin istinski Sin. Ali onaj koji misli da je Sin puka reč i svedoči da je on samo Reč i mnogo puta govori upravo to, da nije ništa drugo do Reč, koja ostaje u Ocu dok miruje, ali je delatna u stvaranju tvorevine, baš kao naša reč koja miruje kada ćutimo, a delatna je kada govorimo — taj bi se očigledno slagao s izvesnim jevrejskim i ljudskim shvatanjem [Reči], ali bi poricao istinskog Sina Božjeg.
12. Matej 28:19.
13. Jovan 1:17–18.
14. Jevrejima 5:12.
15. Rimljanima 9:5.
16. Galatima 1:6–7.
17. Galatima 1:8.
18. Klostermanova ispravka <ἢ> je nepotrebna.
19. Jovan 5:26 (Against Marcellus and On Ecclesiastical Theology (Fathers of the Church Patristic Series), preveli Kelley McCarthy Spoerl i Markus Vinzent [The Catholic University of America Press, 2017], str. 77-80)
Stoga, „jedan je Bog“ i „jedan posrednik Božji“ za sva stvorenja, pri čemu spasonosno posredovanje ne počinje sada, nego još i pre njegovog božanskog javljanja među ljudima, kao što je (36) iskaz tako pokazao. Budući da je to ukratko izloženo istim Galatima iz jedine poslanice njima upućene, i da spasonosna vera pruža tajanstveno preporođenje „u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“,43 i da uz božanske spise sveopšta Crkva Božja od jednog do drugog kraja zemlje potvrđuje svedočanstva iz božanskih Pisama svojim nezapisanim predanjem, sada preostaje i da se podrobno ispitaju Markelove izjave i da se preduzmu dokazivanja koja smo obećali, da niko ne pomisli da tog čoveka nepravedno omalovažavamo. (37) Budući da mi je sadašnji cilj da ukratko razmotrim ono što je rečeno, neću navoditi sve izjave tog čoveka, nego ću se poslužiti samo onima koje su najznačajnije; kroz njih ću izneti svoj dokaz, pošto sam prešao preko, da tako kažem, najgorih. Ali pre nego što izložim ono što je rekao, mislim da je najpre neophodno pokazati svojim čitaocima da nije ispravno razumeo najočiglednije izjave božanskih Pisama, kako bi onima koji ga još ne poznaju44 bilo poznato kakav se to čovek usudio da [kaže] takve stvari.
43. Matej 28:19. (Isto, str. 85)
Pa ipak, i za Boga koji je nad svima kaže se da je „duh“, kao što je i sam Spasitelj poučio kada je rekao: „Bog je duh, i oni koji ga obožavaju moraju obožavati u duhu i istini“,246 i on će uistinu biti svetinja nad svetinjama i onaj koji „prebiva među svetima“.247 Ali i Sin Božji je duh, jer je i duh i sam svetinja nad svetinjama, ako je zaista slika (20) nevidljivoga. Zbog toga je za njega i rečeno: „A Gospod je duh“,248 (21) i: „duh pred nama, Hristos Gospod“.249 Ali budući da je Sveti Duh drugi pored Oca i Sina, Spasitelj ga je, pokazujući njegovo osobeno svojstvo,250 nazvao „Utešiteljem“, razlikujući ga nazivom „Utešitelj“ od običnog mnoštva slično nazvanih [duhova]. Jer i anđeoske sile su „duhovi“. Jer je rečeno: „On koji čini anđele svoje duhovima.“251 Ali nijedan od njih ne može biti jednak Duhu Utešitelju. Iz tog razloga je (22) samo ovaj [Duh] primljen u sveto i triblaženo Trojstvo; ni na koji drugi način Spasitelj nije zapovedio svojim apostolima da tajnu njegovog preporođenja predaju onim neznabošcima koji su poverovali u njega nego „krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“.252 Tako Otac ima krajnju vlast i daruje milost, dok Sin u tome [nastojanju] pomaže (jer „milost i istina dođoše kroz Isusa Hrista“),253 a Sveti Duh, dakako, Utešitelj, sam razdeljuje prema različitosti darova u sebi: „jer jednome se daje kroz Duha reč mudrosti, a drugome reč znanja po istome Duhu, drugome vera istim Duhom“,254 i isto tako ono što je među ovima ubrojano.
246. Jovan 4:24.
247. Vidi Isaija 57:15.
248. 2. Korinćanima 3:17.
249. Vidi Plač Jeremijin 4:20.
250. τὸ ἰδίωμα.
251. Jevrejima 1:7.
252. Matej 28:19.
253. Jovan 1:17.
254. 1. Korinćanima 12:8–9. (Isto, str. 312-313)
Dodatna literatura
Matej 28:19 – Krštenje u čije ime?