Jevsevije: Isus kao večna Mudrost i Anđeo
Evsevije Kesarijski bio je istaknuti istoričar koji je napisao sveobuhvatnu istoriju hrišćanstva, počev od večnog rađanja Reči i njegovog potonjeg ljudskog ovaploćenja od blažene Djeve, pa sve do događaja koji su se odigravali u njegovo vreme (oko 324. godine posle Hrista).
Evsevije tvrdi da je Hristos večno rođena Mudrost/Reč Božija koja je postojala pre vekova i pre nego što je ijedna stvorena stvar došla u postojanje. Otuda je ovaj čuveni hrišćanski istoričar odbacio shvatanje da je Hristos proizveden ni iz čega, ili iz stvorenih stvari. Poput onih koji su došli pre i posle njega, Evsevije je verovao da je Isus nestvorena Reč Božija koja je rođena iz same Božije nestvorene suštine i Bića.
Evsevije dalje potvrđuje da je Isus upravo onaj Bog koji se javljao kroz ceo Stari zavet, često im se pokazujući kao Čovek, budući isti Onaj koji se naziva Anđelom Gospodnjim. Evsevije takođe oštro odbacuje tvrdnju da su ti božanski susreti bili javljanja stvorenih anđeoskih bića.
Sada navodim ono što je o tome napisao. Sav naglasak je moj.
Poglavlje 2. Sažeti pregled preegzistencije i božanstva našeg Spasitelja i Gospoda Isusa Hrista.
1. Budući da u Hristu postoji dvojaka priroda, i jedna — ukoliko se on posmatra kao Bog — liči na glavu tela, dok se druga može uporediti sa nogama — ukoliko je on, radi našeg spasenja, obukao ljudsku prirodu sa istim stradanjima kakva su i naša — sledeće delo biće potpuno jedino ako počnemo od najglavnijih i najgospodstvenijih događaja iz cele njegove istorije. Na taj način će drevnost i božanstvo hrišćanstva biti pokazani onima koji ga smatraju skorašnjeg i stranog porekla, [νέαν αὐτὴν καὶ ἐκτετοπισμένην] i zamišljaju da se pojavilo tek juče. [Ovo je bio jedan od glavnih prigovora upućenih hrišćanstvu. Neka religija nije mogla da se smatra istinitom ako nije imala drevno poreklo. Otuda su crkveni oci veoma naglašavali drevnost hrišćanstva i isticali Stari zavet kao hrišćansku knjigu.]
2. Nijedan jezik nije dovoljan da izrazi poreklo i vrednost, biće i prirodu Hrista. Zbog toga i Sveti Duh kaže u proroštvima: „a rod njegov ko će iskazati?“ Isaija 53:8 Jer niko ne zna Oca osim Sina, niti iko može na odgovarajući način poznati Sina osim jedino Oca koji ga je rodio.
3. Jer ko bi osim Oca mogao jasno da razume Svetlost koja je bila pre sveta, umnu i suštinsku Mudrost koja je postojala PRE VEKOVA, živu Reč koja je u početku bila kod Oca i koja beše Bog, prvog i jedinorodnog od Boga koji beše PRE SVAKOG STVORENJA I SVAKE TVOREVINE, vidljive i nevidljive, vrhovnog zapovednika razumne i besmrtne nebeske vojske, glasnika velikog saveta, izvršioca neizrečene volje Očeve, TVORCA, zajedno sa Ocem, svih stvari, drugi uzrok svemira posle Oca, istinitog i jedinorodnog Sina Božijeg, Gospoda i Boga i Cara svih stvorenih stvari, onoga koji je primio vlast i moć, sa samim božanstvom, i sa silom i čašću od Oca; kao što je o njemu rečeno u mističnim odlomcima Svetog pisma koji govore o njegovom božanstvu: „U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog“ Jovan 1:1 „Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo.“. Jovan 1:3
4. Ovo isto uči i veliki Mojsije, kada, kao najdrevniji od svih proroka, opisuje pod uticajem božanskog Duha stvaranje i ustrojstvo svemira. On izjavljuje da je tvorac sveta i stvoritelj svih stvari prepustio samom Hristu, i nikome drugom do sopstvenoj očigledno božanskoj i prvorođenoj Reči, stvaranje nižih stvari, i SAVETOVAO SE S NJIM u pogledu stvaranja čoveka. Jer, kaže on, „reče Bog: Da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi“****. Postanje 1:26
5. A drugi od proroka to potvrđuje, govoreći o Bogu u svojim himnama ovako: „on zapovijeda i stvoriše se“. On ovde predstavlja Oca i Tvorca kao Vladara svega, koji zapoveda carskim migom, a drugoga posle njega, božansku Reč, nikoga drugog do onoga koga mi propovedamo, kao onoga koji izvršava Očeve zapovesti.
6. Svi za koje se kaže da su se isticali u pravednosti i pobožnosti od stvaranja čoveka, veliki sluga Mojsije, a pre njega na prvom mestu Avraam i njegova deca, i svi pravedni ljudi i proroci koji su se kasnije pojavili, sagledavali su ga čistim očima uma, i prepoznali su ga i prinosili mu obožavanje koje mu pripada kao Sinu Božijem.
7. Ali on, nipošto ne zanemarujući poštovanje koje pripada Ocu, bio je postavljen da svima njima poučava poznanje Oca. Na primer, kaže se da se Gospod Bog javio kao običan čovek Avraamu dok je ovaj sedeo kod hrasta Mamvrijskog. A on, odmah padnuvši ničice, premda je svojim očima video čoveka, ipak ga je obožavao kao Boga, i prineo mu žrtvu kao Gospodu, i priznao je da mu nije bilo nepoznato ko je on kada je izgovorio reči: „eda li sudija cijele zemlje neće suditi pravo?“ Postanje 18:25
8. Jer ako je nerazumno pretpostaviti da se nerođena i nepromenljiva suština svemogućeg Boga preobrazila u obličje čoveka ili da je obmanula oči posmatrača izgledom neke stvorene stvari, i ako je, s druge strane, nerazumno pretpostaviti da bi Sveto pismo lažno izmišljalo takve stvari, kada se Bog i Gospod koji sudi svoj zemlji i izvršava sud vidi u obličju čoveka, ko drugi može biti nazvan, ako nije dopušteno nazvati ga prvim uzrokom svih stvari, do njegova jedina preegzistentna Reč? [Evsevije prihvata UOBIČAJENO GLEDIŠTE RANE CRKVE, da su teofanije Starog zaveta bile hristofanije; to jest, javljanja druge ličnosti Trojstva. Izgleda da je Avgustin bio prvi od otaca koji je zauzeo drugačije stanovište, tvrdeći da takve hristofanije nisu bile u skladu sa istovetnošću suštine između Oca i Sina**, i da samo Sveto pismo uči da nije Logos, nego anđeo, bio taj koji se u raznim prilikama javljao starozavetnim dostojnicima (upor.** O Trojstvu III.11). Avgustinovo mišljenje je bilo široko prihvaćeno, ali je u novije vreme ranije gledište, koje Evsevije predstavlja, POSTALO PREOVLAĐUJUĆE**.]** O kome se u Psalmima kaže: „Posla riječ svoju i iscijeli ih, i izbavi ih iz groba njihova.“. Psalam 107:20
- Mojsije ga najjasnije objavljuje kao drugog Gospoda posle Oca, kada kaže: „Tada pusti Gospod na Sodom i na Gomoru od Gospoda s neba dažd od sumpora i ognja“ Postanje 19:24 I božansko Pismo ga naziva Bogom, kada se ponovo javio Jakovu u obličju čoveka, i rekao Jakovu: „Tada mu reče: Otsele se nećeš zvati Jakov, nego Izrailj; jer si se junački borio i s Bogom i s ljudima, i odolio si.“. Postanje 32:28 Zbog toga je Jakov i nazvao ono mesto Viđenje Boga [εἶδος θεοῦ] — govoreći: „Boga vidjeh licem k licu, i duša se moja izbavi.“. Postanje 32:30
10. NITI JE DOPUSTIVO pretpostaviti da su zabeležene teofanije bile javljanja PODREĐENIH anđela i službenika Božijih, jer kad god bi se neko od njih javio ljudima, Sveto pismo tu činjenicu ne prikriva, nego ih imenom naziva ne Bogom niti Gospodom****, nego anđelima, kao što je lako dokazati bezbrojnim svedočanstvima.
-
Isus Navin, takođe, naslednik Mojsijev, naziva ga, kao vođu nebeskih anđela i arhanđela i nadsvetskih sila, i kao zamenika Očevog, kome je poveren drugi stepen vrhovne vlasti i vladavine nad svime, vojvodom vojske Gospodnje, premda ga nije video drugačije nego opet u obliku i izgledu čoveka. Jer je zapisano:
-
„I kad Isus bijaše kod Jerihona,“ [ἐν ῾Ιεριχὼ] „podiže oči svoje i pogleda, a to čovjek stoji prema njemu s golijem mačem u ruci. I pristupi k njemu Isus i reče mu: Jesi li naš ili naših neprijatelja? A on reče: Nijesam; nego sam vojvoda vojske Gospodnje, sada dođoh. I Isus pade ničice na zemlju, i pokloni se i reče mu: Šta zapovijeda gospodar moj slugi svojemu? A vojvoda vojske Gospodnje reče Isusu: Izuj obuću s nogu svojih, jer je mjesto gdje stojiš sveto.“.
13. Iz istih reči ćeš takođe uvideti da ovo nije bio niko drugi do onaj koji je govorio sa Mojsijem. Jer Sveto pismo istim rečima i u vezi sa istim kaže: „A Gospod, kad ga vidje gdje ide da vidi, viknu ga Bog iz kupine i reče: Mojsije! Mojsije! A on odgovori: Evo me. A Bog reče: Ne idi ovamo. Izuj obuću svoju s nogu svojih, jer je mjesto gdje stojiš sveta zemlja. Još reče: Ja sam Bog oca tvojega, Bog Avramov, Bog Isakov i Bog Jakovljev.“.
14. A da postoji izvesna suština koja je živela i postojala pre sveta, i koja je služila Ocu i Bogu svemira pri obrazovanju svih stvorenih stvari, i koja se naziva Rečju Božijom i Mudrošću, možemo saznati — da navedemo i druge dokaze pored onih koji su već navedeni — iz usta same Mudrosti, koja kroz Solomona najjasnije otkriva sledeće tajne o sebi: „Ja mudrost boravim s razboritošću, i razumno znanje nalazim. Strah je Gospodnji mržnja na zlo; ja mrzim na ponositost i na oholost i na zli put i na usta opaka. Moj je savjet i što god jest; ja sam razum i moja je sila. Mnom carevi caruju, i vladaoci postavljaju pravdu. Mnom vladaju knezovi i poglavari i sve sudije zemaljske.“.
15. Čemu ona dodaje: „Gospod me je imao u početku puta svojega, prije djela svojih, prije svakoga vremena. Prije vijekova postavljena sam, prije početka, prije postanja zemlje. Kad još ne bijaše bezdana, rodila sam se, kad još ne bijaše izvora obilatijeh vodom. Prije nego se gore osnovaše, prije humova ja sam se rodila; Još ne bješe načinio zemlje ni polja ni početka prahu vaseljenskom; Kad je uređivao nebesa, ondje bijah; kad je razmjeravao krug nad bezdanom. Kad je utvrđivao oblake gore i krijepio izvore bezdanu; Kad je postavljao moru među i vodama da ne prestupaju zapovijesti njegove, kad je postavljao temelje zemlji. Tada bijah kod njega hranjenica, bijah mu milina svaki dan, i veseljah se pred njim svagda; Veseljah se na vaseljeni njegovoj, i milina mi je sa sinovima ljudskim.“.
16. Time smo, dakle, ukratko pokazali da je božanska Reč preegzistirala i javljala se nekima, ako ne i svima.
17. Ali zašto jevanđelje u drevna vremena nije bilo propovedano svim ljudima i svim narodima, kao što je to sada, videće se iz sledećih razmatranja. Život drevnih ljudi nije bio takav da bi im dopustio da prime svemudro i svevrlinsko učenje Hristovo.
18. Jer odmah u početku, posle svog prvobitnog blaženog života, prvi čovek je prezreo zapovest Božiju, i pao u ovo smrtno i propadljivo stanje, i zamenio svoju negdašnju božanski nadahnutu raskoš za ovu zemlju opterećenu prokletstvom. Njegovi potomci, ispunivši našu zemlju, pokazali su se mnogo gorima, uz izuzetak po nekog tu i tamo, i prihvatili su izvestan zverski i nepodnošljiv način života.
19. Nisu mislili ni o gradu ni o državi, ni o umetnostima ni o naukama. Bili su neznalice čak i u pogledu samog imena zakona i pravde, vrline i filozofije. Kao nomadi, provodili su svoje živote u pustinjama, poput divljih i svirepih zveri, uništavajući, preteranom dobrovoljnom pokvarenošću, prirodni razum čoveka, i semena misli i kulture usađena u ljudsku dušu. Sasvim su se predali svakovrsnoj bezbožnosti, čas zavodeći jedni druge, čas ubijajući jedni druge, čas jedući ljudsko meso, a čas se usuđujući da vode rat sa bogovima i da preduzimaju one bitke divova koje svi opevaju; čas smišljajući da utvrde zemlju protiv neba, i da u ludilu neobuzdane gordosti pripreme napad na samog Boga svih.
20. Zbog svega toga, kada su se tako ponašali, svevideći Bog je poslao na njih potope i požare kao na divlju šumu razastrtu po celoj zemlji. Sasecao ih je neprekidnim gladima i pomorima, ratovima i gromovima s neba, kao da strožim kaznama zaustavlja neku strašnu i tvrdokornu bolest duša.
21. Tada, kada je preteranost pokvarenosti preplavila gotovo ceo rod, poput dubokog nastupa pijanstva, zamračujući i pomračujući umove ljudi, prvorođena i prvostvorena mudrost Božija, sama preegzistentna Reč, podstaknuta svojom preizobilnom ljubavlju prema čoveku, javila se svojim slugama, čas u obliku anđela, a čas jednom ili drugom od onih drevnih koji su uživali naklonost Božiju, u sopstvenoj ličnosti kao spasonosna sila Božija, ali ne drugačije nego u liku čoveka, jer je bilo nemoguće javiti se na bilo koji drugi način.
22. A pošto su preko njih semena pobožnosti bila posejana među mnoštvom ljudi, i pošto se ceo narod, potekao od Jevreja, istrajno posvetio obožavanju Boga, on im je preko proroka Mojsija, kao mnoštvima još uvek pokvarenim svojim drevnim običajima, predao slike i simbole izvesne mistične subote i obrezanja, i elemente drugih duhovnih načela, ali im nije dao potpuno poznanje samih tajni.
23. Ali kada je njihov zakon postao slavan i, poput slatkog mirisa, raširio se među svim ljudima, kao rezultat njihovog uticaja raspoloženja većine neznabožaca bila su ublažena zakonodavcima i filozofima koji su se pojavljivali na sve strane, a njihova divlja i svirepa surovost pretvorena je u blagost, tako da su uživali dubok mir, prijateljstvo i društveno opštenje. Tada se, konačno, u vreme nastanka Rimskog carstva, ponovo javio svim ljudima i narodima širom sveta, koji su, takoreći, prethodno bili pripremljeni i sada osposobljeni da prime poznanje Oca, onaj isti učitelj vrline, služitelj Očev u svim dobrim stvarima, božanska i nebeska Reč Božija, u ljudskom telu koje se po suštini nimalo ne razlikuje od našeg. On je činio i pretrpeo ono što je bilo prorečeno. Jer bilo je predskazano da će doći i nastaniti se u svetu onaj koji je ISTOVREMENO ČOVEK I BOG, da će činiti čudesna dela, i da će se svim narodima pokazati kao učitelj pobožnosti Očeve. Bila je predskazana i čudesna priroda njegovog rođenja, i njegovo novo učenje, i njegova čudesna dela; isto tako i način njegove smrti, njegovo vaskrsenje iz mrtvih, i, konačno, njegovo božansko vaznesenje na nebo.
24. Na primer, prorok Danilo, pod uticajem božanskog Duha, videvši njegovo carstvo na kraju vremena, bio je nadahnut da božansko viđenje opiše jezikom prilagođenim ljudskom poimanju: „Posmatrao sam dok se ne postaviše prijestoli, i Starac dana ne sjede, i na njemu odijelo bijelo kao snijeg, i vlasi glave Njegove kao čista vuna, a prijesto Njegov plamen ognjeni, točkovi Njegovi oganj plamteći. Rijeka ognjena je proticala ispred Njega, tisuće tisuća su mu služile, i neizbrojno mnoštvo stajalo pred Njim; sud zasjede i knjige se otvoriše.“. Danilo 7:9-10
25. „Vidjeh u noćnom viđenju i, gle, sa oblacima nebeskim kao da dolazaše Sin Čovječji i da stiže do Starca dana i pred Njega bi priveden. I dade Mu se vlast i čast i carstvo, i svi narodi i plemena i jezici da Mu služe; vlast Njegova je vlast vječna, koja neće proći, i carstvo Njegovo neće se razrušiti.“. Danilo 7:13-14
26. Jasno je da se ove reči ne mogu odnositi ni na koga drugog do na našeg Spasitelja, Boga Reč koji beše u početku sa Bogom, i koji je nazvan Sinom čovečjim zbog svog konačnog javljanja u telu.
27. Ali pošto smo u zasebnim knjigama sakupili odabrane odlomke iz proroka koji se odnose na našeg Spasitelja Isusa Hrista i u logičniji oblik uredili ono što je otkriveno o njemu, ono što je rečeno biće dovoljno za sada.
Poglavlje 3. Ime Isus, a takođe i ime Hristos, bili su poznati od početka i uživali su čast kod nadahnutih proroka.
1. Sada je pravo mesto da pokažemo da su i samo ime Isus i ime Hristos bili poštovani od drevnih proroka voljenih od Boga.
- Mojsije je prvi obznanio ime Hristos kao ime naročito uzvišeno i slavno. Kada je predavao praslike i simbole nebeskih stvari i tajanstvene obrasce, u skladu sa proročanstvom koje mu je reklo: „I gledaj, te načini sve ovo po slici koja ti je pokazana na gori.“, Izlazak 25:40 on je posvetio jednog čoveka za prvosveštenika Božjeg, koliko je to bilo moguće, i njega je nazvao Hristom. I tako je tom dostojanstvu prvosveštenstva, koje je po njegovom mišljenju nadmašivalo najčasniji položaj među ljudima, radi časti i slave pridodao ime Hristos.
3. Toliko je dobro znao da u Hristu ima nečeg božanskog. I taj isti, predviđajući pod uticajem božanskog Duha ime Isus, odlikovao je i njega izvesnom istaknutom povlasticom. Jer ime Isus, koje nikada pre Mojsijevog vremena nije bilo izgovoreno među ljudima, on je prvi i jedini primenio na onoga za koga je znao da će posle njegove smrti, opet kao praslika i simbol, primiti vrhovnu vlast.
4. Njegov naslednik, dakle, koji dotad nije nosio ime Isus, nego se zvao drugim imenom, Auses, koje su mu dali njegovi roditelji, sada ga je nazvao Isus, darujući mu to ime kao dar časti, daleko veći od bilo kakvog carskog dijadema. Jer sam Isus, sin Navinov, imao je sličnost sa našim Spasiteljem u tome što je jedino on, posle Mojsija i posle završetka simboličkog obožavanja koje je preko njega bilo predato, nasledio upravu nad istinskom i čistom verom.
5. Tako je Mojsije ime našeg Spasitelja, Isusa Hrista, kao znak najviše časti, podario dvojici ljudi koji su u njegovo vreme nadmašivali sav ostali narod u vrlini i slavi; naime, prvosvešteniku i svom sopstvenom nasledniku u upravi.
6. A i proroci koji su došli posle njega jasno su prorekli Hrista po imenu, predskazujući istovremeno i zavere koje će jevrejski narod kovati protiv njega, kao i pozivanje naroda kroz njega. Jeremija, na primer, govori ovako: „Disanje nozdara naših, pomazanik Gospodnji, za kojega govorasmo: Da ćemo živjeti pod sjenom njegovijem među narodima, uhvati se u jame njihove.“. Plač Jeremijin 4:20 A David, u nedoumici, kaže: „Zašto se bune narodi i plemena pomišljaju zaludne stvari? Ustaju carevi zemaljski, i knezovi se skupljaju na Gospoda i na pomazanika njegova.“; čemu dodaje, u ličnosti samog Hrista: „on reče meni: „Ti si Sin moj, ja te sad rodih. Išti u mene, i daću ti narode u našljedstvo, i krajeve zemaljske tebi u državu.“.
7. I nisu samo oni koji su bili počastvovani prvosveštenstvom, i koji su radi simbola bili pomazivani naročito pripremljenim uljem, bili ukrašeni imenom Hristos među Jevrejima, nego i carevi koje su proroci pomazivali pod uticajem božanskog Duha i koji su tako bili postavljeni, takoreći, kao praslikoviti Hristi. Jer su i oni u svojim ličnostima nosili praslike carske i suverene vlasti istinskog i jedinog Hrista, božanske Reči koja vlada nad svime.
8. A rečeno nam je i da su neki od samih proroka činom pomazanja postali Hristi u praslici, tako da se svi oni odnose na istinskog Hrista, božanski nadahnutu i nebesku Reč, koji je jedini prvosveštenik svih, i jedini Car svakog stvorenja, i Očev jedini vrhovni prorok proroka.
9. A dokaz za to jeste što niko od onih koji su nekada bili simbolički pomazani, bilo sveštenici, bilo carevi, bilo proroci, nije posedovao tako veliku moć nadahnute vrline kakvu je pokazao naš Spasitelj i Gospod Isus, istinski i jedini Hristos.
10. Bar niko od njih, ma koliko tokom mnogih naraštaja bio nadmoćniji po dostojanstvu i časti među svojim narodom, nikada svojim sledbenicima nije dao ime hrišćani po svom praslikovitom imenu Hristos. Niti su njegovi podanici ikome od njih ikada odali božansku čast; niti je posle njihove smrti raspoloženje njihovih sledbenika bilo takvo da su bili spremni da umru za onoga koga su poštovali. I nikada nije nastalo tako veliko uzbuđenje među svim narodima zemlje u pogledu bilo koga iz tog doba; jer puki simbol nije mogao delovati među njima takvom silom kao sama istina koju je pokazao naš Spasitelj.
11. On, iako ni od koga nije primio simbole i praslike prvosveštenstva, iako nije rođen iz roda sveštenika, iako ga vojna straža nije uzdigla na carstvo, iako nije bio prorok poput onih drevnih, iako nije stekao nikakvu čast ni prvenstvo među Jevrejima, ipak ga je Otac ukrasio svime, ako ne simbolima, a ono samom istinom.
12. I stoga, iako nije posedovao iste časti kao oni koje smo pomenuli, on se više od svih njih naziva Hristom. I kao sam istinski i jedini Hristos Božji, ispunio je celu zemlju zaista uzvišenim i svetim imenom hrišćani, ostavivši svojim sledbenicima ne više praslike i slike, nego same nezastrte vrline i nebeski život u samim učenjima istine.
13. I nije bio pomazan uljem pripremljenim od materijalnih supstanci, nego, kako i priliči božanstvu, samim božanskim Duhom, učešćem u nerođenom božanstvu Oca. A tome opet uči i Isaija, koji uzvikuje kao da je u ličnosti samog Hrista: „Duh je Gospoda Boga na meni, jer me Gospod pomaza da javljam dobre glase krotkima, posla me da zavijem ranjene u srcu, da oglasim zarobljenima slobodu i sužnjima da će im se otvoriti tamnica.“.
14. I ne samo Isaija, nego mu se i David obraća govoreći: „Prijesto je tvoj, Bože, vječan i nepokolebljiv; skiptar je carstva tvojega skiptar pravičnosti. Ljubiš pravdu i mrziš na bezakonje; toga radi pomaza te, Bože, Bog tvoj uljem radosti više nego drugove tvoje.“. Ovde ga Sveto pismo u prvom stihu naziva Bogom, a u drugom ga počastvuje carskim žezlom.
15. Zatim, nešto dalje, posle božanske i carske vlasti, prikazuje ga na trećem mestu kao onoga koji je postao Hristos, pomazan ne uljem načinjenim od materijalnih supstanci, nego božanskim uljem radosti. Time se ukazuje na njegovu naročitu čast, daleko višu i drugačiju od časti onih koji su, kao praslike, nekada bili pomazivani na materijalniji način.
16. A na drugom mestu isti pisac govori o njemu ovako: „Reče Gospod Gospodu mojemu: Sjedi meni s desne strane dok položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojima.“; i: „Kao rosa zori iz utrobe, takva je u tebe mladost tvoja.“. „Gospod se zakleo, i neće se pokajati: Ti si sveštenik dovijeka po redu Melhisedekovu.“.
17. Ali ovaj Melhisedek uveden je u Svetom pismu kao sveštenik Boga svevišnjeg, koji nije bio posvećen nikakvim naročito pripremljenim uljem pomazanja i koji čak ni po poreklu nije pripadao sveštenstvu Jevreja. Zato je naš Spasitelj, uz pozivanje na zakletvu, proglašen Hristom i sveštenikom po njegovom redu, a ne po redu onih drugih koji su primili simbole i praslike.
18. Istorija, dakle, ne izveštava da su ga Jevreji telesno pomazali, niti da je pripadao lozi sveštenika, nego da je došao u postojanje od samog Boga pre zvezde Danice, to jest pre ustrojstva sveta, i da je zadobio besmrtno i neraspadljivo sveštenstvo za večne vekove.
19. Ali veliki i uverljiv dokaz njegovog bestelesnog i božanskog pomazanja jeste to što se on jedini od svih koji su ikada postojali i do dana današnjeg naziva Hristom od svih ljudi širom sveta, i pod tim se imenom ispoveda i posvedočuje, i pominju ga i Grci i varvari, i do dana današnjeg ga njegovi sledbenici širom sveta poštuju kao Cara, i dive mu se kao većem od proroka, i slave ga kao istinskog i jedinog prvosveštenika Božjeg. A povrh svega toga, kao preegzistentna Reč Božja, prizvana u postojanje PRE SVIH VEKOVA, primio je uzvišenu čast od Oca, I OBOŽAVA SE KAO BOG.
20. Ali najčudesnija od svega jeste činjenica da mi, koji smo sebe posvetili njemu, poštujemo njega ne samo svojim glasovima i zvukom reči, nego i potpunim uzdizanjem duše, tako da radije biramo da mu posvedočimo nego da sačuvamo sopstvene živote.
21. Ovim sam stvarima nužno predgovorio svoju istoriju kako niko, sudeći po datumu njegovog ovaploćenja, ne bi pomislio da je naš Spasitelj i Gospod Isus, Hristos, tek nedavno došao u postojanje. (Crkvena istorija, Knjiga I)
Dodatno čitanje
Jevsevijeva trinitarna krsna formula
Jevsevije o Trojstvu, 1. deo
Jevsevije Emeski o Trojstvu
63 citata crkvenih otaca o Anđelu Gospodnjem
Sabor u Antiohiji o Hristovom božanstvu
HRIŠĆANI O HRISTOVIM STAROZAVETNIM JAVLJANJIMA
PONOVNI OSVRT NA HRISTOLOGIJU JUSTINA MUČENIKA
TROJSTVO KOD IRINEJA I TERTULIJANA
IRINEJ, KLIMENT I ISUS KAO ANĐEO
ILARIJE O TOME DA JE ISUS ANĐEO
SV. AMBROSIJE O ISUSU KAO BOŽJEM ANĐELU
SV. VASILIJE: ISUS KAO BOŽJI ANĐEO I ROĐENA PREMUDROST
AVGUSTIN I STAROZAVETNE TEOFANIJE