Jevsevije, božanski Sveti Duh i Filiokve
U ovoj objavi citiraću delo Against Marcellus and On Ecclesiastical Theology (Fathers of the Church Patristic Series), u prevodu Kelley McCarthy Spoerl i Markusa Vinzenta, koje je 2017. godine objavio The Catholic University of America Press.
Jevsevije pobija jeretika po imenu Markel, koji je poricao da su Otac, Reč i Sveti Duh oduvek bili lično razlučeni jedan od drugoga. Prema Jevseviju, Markel je imao shvatanje slično onome modalističkog jeretika Savelija, koji je učio da postoji jedna jedina Ipostas/Ličnost koja se ispoljava kao sve troje.
Jevsevijev odgovor pokazuje da je on potvrđivao da je Sveti Duh razlučena Ličnost koja je uključena u sveto i blaženo Trojstvo. Jevsevije jasno kaže da je Sveti Duh oduvek bio zajedno sa Ocem i Sinom. Time jasno pokazuje da na Duha gleda kao i na Sina, utoliko što je oduvek postojao.
Zabuna, međutim, potiče od Jevsevijeve tvrdnje da je Duh među onim stvarima koje su nastale kroz Sina, što naizgled podrazumeva da je on stvorenje. Ipak, to ne može biti njegovo značenje, budući da jasno potvrđuje da je Duh jedan od božanskih članova slavnog Trojstva i da je oduvek bio. Razumnije je takve izjave shvatiti tako da Jevsevije smatra da je Sin uzrok ili posrednik božanskog ishođenja Duha, što bi značilo da je zapravo zastupao Filiokve.
Imajući to u vidu, sada iznosim reči samoga Jevsevija. Svako isticanje je moje.
Ali šta je, zaboga, bilo to jevanđelje umesto kojeg nije bilo nijednog drugog,11 ako ne, pretpostavljam, upravo ono jevanđelje za koje je zabeleženo da ga je Spasitelj javno objavio kada ga je predavao svojim učenicima, **govoreći: „Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.“?**12 Jer nam je jedino on kroz mistično ponovno rođenje dao ovu milost poznanja svetog Trojstva, budući da to ni Mojsije ni ijedan prorok nisu dali drevnom narodu. Jer je jedino Sinu Božijem priličilo da svim ljudima objavi očinsku milost, budući da je, dok je s druge strane, objavljivao poznanje jednoga Boga. Ali spasonosna milost, koja nam pruža izvesno transcendentno i anđeosko poznanje, otkrila je svima na uvid drevnu tajnu koja je u tišini bila skrivena od drevnog naroda, objavljujući da je upravo onaj Bog koji je iznad svemira15 [i] koji je bio poznat drevnim ljudima ujedno i Bog i Otac jedinorodnoga Sina, dajući takođe i silu Svetoga Duha kroz Sina onima (12) koji se smatraju dostojnima. Tako je Crkva Božija primila i čuva sveto, blaženo i mistično Trojstvo Oca, Sina i Svetoga Duha kao svoju spasonosnu nadu kroz ponovno rođenje u Hristu. A ovo je bilo jevanđelje za koje veliki Apostol svedoči da nije dopušteno menjati ga „drugo Jevanđelje, Koje nije drugo“16 sve do danas, kroz poslanicu upućenu njima, vapijući [ka] Galatima: „Ali ako vam i mi ili anđeo s neba propovijeda Jevanđelje drukčije nego što vam propovijedasmo, anatema da bude!“,17 zapovedajući [im] odavno, kako i dolikuje, da ne slušaju ni episkope ni vladare ni učitelje ako neko od njih iskrivi istinitu izjavu vere. (13) Ali ko je bio taj [čovek]18 koji [nas] uči da poznajemo Boga kao Oca i predaje [nam] poznanje Sina Božijeg i revnost za učešće u Svetome Duhu? Zaista, ovo bi bila obeležja koja pripadaju jedino hrišćanima, a to je, mislim, način na koji se (14) sveta Crkva Božija razlikuje od jevrejskog načina [života]. Jer kao što je onaj način [života] odbacio politeističku i grčku zabludu ispovedanjem jednoga Boga, tako je i izuzetno poznanje o Sinu, koje pripada Crkvi, uvelo nešto veće i potpunije, učeći [ljude] da poznaju istoga Boga kao Oca jedinorodnoga Sina, Sina koji istinski postoji i živi i samosvojno jeste. Rekavši: „Jer kao što Otac ima život u sebi, tako dade i Sinu da ima život u sebi;“,19 sam jedinorodni Sin Božiji je [to] naučavao, (15) tako da je Otac istinski Otac (ne nazivajući se tako samo po imenu, niti stekavši titulu lažno, nego [budući] u istini i na delu Otac jedinorodnoga Sina), a i Sin je istinski Sin. Ali onaj ko pretpostavlja da je Sin puka reč i svedoči da je on samo Reč i mnogo puta govori upravo to, da nije ništa drugo do Reč, koja ostaje unutar Oca dok On počiva, ali je delatna u oblikovanju tvorevine, baš kao što naša reč počiva kada ćutimo, a delatna je kada govorimo — takav bi se očigledno slagao sa izvesnim jevrejskim i ljudskim poimanjem [Reči], ali bi poricao istinskoga Sina Božijeg.
11. Klostermanova ispravka je nepotrebna.
12. Matej 28:19.
13. Jovan 1:17–18.
14. Jevrejima 5:12.
15. Rimljanima 9:5.
16. Galatima 1:6–7.
17. Galatima 1:8.
18. Klostermanova emendacija <ἢ> je nepotrebna.
19. Jovan 5:26. (Str. 77–79)
(4) E sad, neka Markel nauči, ako, ostarivši u episkopstvu Crkve Hristove, ni sada još nije naučio, da poznanje skrivene tajne o Sinu Božijem nikako nije bilo dato drevnom narodu, koji je zapao u idolopoklonstvo, i da je „Tajnu sakrivenu od vijekova i pokoljenja“292 data jedino njegovoj Crkvi kroz njegovu milost, u kojoj je tajni bilo sadržano učenje o svetom Trojstvu Oca i Sina i Svetoga (5) Duha. Ali taj čovek [Markel], koji je sakupio sve ove izjave, koliko bi ih i jevrejski učitelj mogao izgovoriti o obrezanju razgovarajući u sinagogi Jevreja, smatra sebe tako uzvišenim i moćnim zato što ove stvari baca pred učenike Hristove, ne znajući da bi onaj ko je Jevrejin po telu mogao reći više od njega. I tako se hvali ovim stvarima, praveći od sebe predstavu dok izvrće istinito božansko učenje o našem Spasitelju.
292. Kološanima 1:26. (Str. 269)
... Ali [Markel] je izneo i poređenje sa vajarem koji raspravlja sam sa sobom i govori sebi:
Hajde sada, načinimo, oblikujmo kip.188
Jer on na taj način kaže da je čak i „Bog, Gospod svemira, rekao samome sebi: „Da načinimo čovjeka““189, kao što je već mnogo puta ranije pokazao kroz prethodne primedbe, kroz koje je, mislim, njegovo poricanje Sina Božijeg (66) postalo očigledno. Jer tvrditi da je sam Bog, imajući sopstvenu Reč u sebi, razgovarao sa samim sobom, bilo bi svojstveno izvesnom jevrejskom načinu mišljenja. A [tvrditi] da su Otac Reči koja je u njemu i Reč koja je u njemu, njegov Sin, jedno te isto, bilo je obeležje Savelijevog zlog verovanja,
Poglavlje 4
(1) i opet, reći da su to troje, Otac, Sin i Duh, [isto] jeste****190 takođe svojstveno Savelijevom gledištu. A Markel podržava upravo tu tvrdnju kada negde piše:
Jer nemoguće je da se to troje, budući ipostasi, sjedini u monadu, osim ako Trojstvo prethodno ne uzme svoj početak iz monade. Jer sveti Pavle je rekao da se u [toj] monadi sabiraju191 one stvari koje nikako ne pripadaju jedinstvu Boga; jer jedino Reč i Duh pripadaju jedinstvu Boga.192...
Tako kroz ove izjave i [druge] njima slične, ovaj premudri čovek pokušava da dokaže da su Otac, Sin i Sveti Duh jedno te isto, pri čemu su tri imena položena na jednu jedinu ipostas. (6) Jer u ovim stvarima on niti je razumeo u kom se smislu kaže da Sin ishodi od Oca a isto tako i Sveti Duh, niti je uspeo da shvati u kom je smislu Spasitelj rekao o Svetome Duhu: „od mojega će uzeti, i javiće vam.“,208 niti u kom je smislu, dunuvši na svoje učenike, rekao: „Primite Duha Svetoga“.209 Oni koji pobožno razmišljaju lako će naći rešenje [ovih pitanja], ako se razmotri kako je Sin, uvek supostojeći i prisutan sa Ocem, duboko unutra kao u najdubljim i nepristupačnim skrovištima očinskog carstva, a zatim poslat od Oca radi spasenja ljudskoga roda, rekao da je sam izašao od Oca.
A drugom prilikom je ovo o sebi otkrio kroz priču, (7) govoreći: „iziđe sijač da sije.“.210 Jer sa kog je mesta izašao, ako ne iz najdubljih predela očinskog božanstva? Po istoj liniji rasuđivanja, i Sveti Duh, koji je UVEK stajao (ili: koji je VEČNO stajao [παρεστὸς ἀεὶ]) kraj prestola Božijeg, budući da je kraj njega, prema Danilu, stajalo čak i „tisuće tisuća“,211 i sam je bio poslat, jednom u obliku goluba na Sina Čovečijeg,212 a drugi put na svakoga od proroka i apostola. (8) Iz tog razloga se i za [Duha] kaže da ishodi od Oca. A zašto se tome čudiš? [Budući da] je rečeno čak i za Đavola: „I otide Sotona od Gospoda.“,213 i opet je po drugi put rečeno: „I Sotona otide od Gospoda“.214 Naći ćeš i da Sveto pismo o Ahavu kaže: „Tada izide jedan duh i, stavši pred Gospoda, reče: Ja ću ga prevariti.“.215 Ali sada nije vreme da se bavimo time kako je i na koje načine [Sveto pismo] govorilo o ovim protivničkim duhovima. Jedinorodni Sin Božiji uči da je sam izašao od Oca ZATO ŠTO JE UVEK ZAJEDNO SA NJIM, A ISTO TAKO I O SVETOME DUHU****, koji postoji kao drugi pored Sina. Sam Spasitelj to jasno pokazuje kada kaže: „od mojega će uzeti, i javiće vam.“.216 Jer ovo bi bio nepogrešiv dokaz da Sin i Sveti Duh nisu jedno te isto. Jer se za ono što uzima od drugoga smatra da je drugi u odnosu na onoga koji daje.
Poglavlje 5
(1) A da je Sveti Duh drugi u odnosu na Sina, sam naš Spasitelj i Gospod je učio jasno i razgovetno, najjednostavnijim rečima, kada je rekao svojim učenicima: „Ako me ljubite, zapovijesti moje držite, I ja ću umoliti Oca, i daće vam drugog Utješitelja da prebiva s vama vavijek, Duha Istine, koga svijet ne može primiti“.217 Vidiš da kaže da je Duh „drugog Utješitelja“ i drugi u odnosu na njega samoga. A ako je, dunuvši na učenike, rekao: „Primite Duha Svetoga“,218 ne sme se prevideti da je to dahnuće na neki način očišćavalo dušu apostola, čineći ih podobnim za (2) primanje Svetoga Duha. Jer se ne kaže da je dunuo u njihova lica ni dah života ni Svetoga Duha, kao što je pisano o Adamu: „dunu mu u nos duh životni“,219 nego je rečeno da je najpre dunuo, a zatim rekao: „Primite Duha Svetoga“.220
Njegovo davanje Duha, opet, pokazuje da je on drugi u odnosu na (3) onoga koji se daje. Jer onaj koji daje i ono što se daje ne bi mogli biti isti, nego je onaj koji pruža [Duha] bio Spasitelj, a ono što se daje bio je Sveti Duh, a oni koji su primili Duha bili su apostoli, dok je dah očistio apostole, kao što rekoh, ili je čak izvršio davanje njihovog udela u Svetome (4) Duhu, jer je moguće ovaj događaj protumačiti na bilo koji od ova dva načina. Tako se iz ovih odlomaka pokazuje da je Sveti Duh drugi koji postoji uz [Sina], kao što se pokazuje i kroz dodatne primedbe, u kojima je ovo opet zabeleženo, kada je [Sin] rekao: „Ako me neko ljubi, riječ moju držaće, i Otac moj ljubiće njega; i njemu ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti.“.221 Tome dodaje: „Ovo sam vam govorio dok sam boravio s vama. A Utješitelj Duh Sveti, koga će Otac poslati u ime moje, On će vas naučiti svemu i podsjetiće vas na sve što vam rekoh.“.222 Čuješ da je o sebi i Ocu upotrebio glagol u množini,223 rekavši: „njemu ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti.“, a govoreći o Svetome Duhu kao o drugome, rekao je: „On će vas naučiti svemu“.224 Takve je prirode bila i izjava: „I ja ću umoliti Oca, i daće vam drugog Utješitelja da prebiva s vama vavijek, Duha Istine“.225 Dakle, Utešitelj je bio drugi pored njega [Hrista], o kome je učio ovakve stvari. Stoga je sasvim s pravom opet dodao, govoreći: „Ovo sam vam govorio dok sam boravio s vama. A Utješitelj Duh Sveti, koga će Otac poslati u ime moje, On će vas naučiti svemu i podsjetiće vas na sve što vam rekoh.“.226 Jer do sada sam vam ovo govorio, kaže on, ali Duh istine, koga će moj Otac takođe poslati, on će vas naučiti svemu (8) što sada niste naučili zato što niste bili sposobni za to; a kada dođe, mislim na Utešitelja, on će dovršiti poučavanje, uz to što će vas podsetiti i na ono što sam sada rekao. I opet dodaje: „A kada dođe Utješitelj, koga ću vam ja poslati od Oca, Duh Istine, koji od Oca ishodi, On će svjedočiti za mene.“.227 Kroz sve ove primedbe on jasno pokazuje da je onaj koga on šalje i koji će svedočiti o njemu (9) drugi pored njega samoga. Tu [činjenicu] potvrđuje još i time što ovim rečima kaže: „No ja vam istinu govorim: bolje je za vas da ja odem, jer ako ja ne odem, Utješitelj neće doći k vama; ako li odem, poslaću ga k vama.“.228 Rekavši da odlazi, on je u ovim primedbama otkrio i svoje stradanje (10) i vaznesenje k Ocu koje se posle toga dogodilo.
Stoga, posle toliko izjava, ko bi bio toliko bezuman da kaže da su onaj koji ovo govori i onaj o kome to govori jedno te isto, kada ga sluša kako jasno pravi razliku [da bi] objavio istinu i pokazao koja je to istina bila: da (11) Sveti Duh ne bi došao ako on ne ode. A ako [Sin] jednom kaže da će Otac poslati Svetoga Duha, a drugi put da će ga on sam poslati, on, uveravam te, ne uči protivrečne stvari; jer šta god „što vidi da Otac čini“, „to isto čini i Sin“,229 i: „Kako čujem onako sudim“.230 Iz tog razloga, po sudu Očevom, kada Otac hoće, tada Sin i Spasitelj kroz sebe samoga231 šalje svojim učenicima Duha istine, Utešitelja, da ih savetuje i teši u onome što su trpeli od ruku (12) onih koji su ih progonili dok su propovedali jevanđelje. A [poslao je Svetoga Duha] ne samo da ih savetuje, nego i da ih nauči celokupnoj istini novoga saveza, koju nisu shvatili iz Spasiteljeve pouke kada je s njima razgovarao o tim stvarima, jer su još uvek bili porobljeni svojim jevrejskim (13) obrazovanjem. Ali on je [ta predskazanja] ispunio svojim delima posle svog vaskrsenja iz mrtvih. Pošto je rekao Mariji: „Ne dotiči me se, jer još nisam uzišao Ocu svojemu“,232 [i] pošto su ga učenici videli nakon što se uzneo k Ocu, tada je Sveti Duh bio poslat i bio je sa njim i dragovoljno je otkrio službu za koju je bio postavljen. (14) [Tek] tada je dozvolio da ga dodirnu.233 Jer kada „dunu“234 [na njih], tada im je i dao udeo u milosti Svetoga Duha, takav koji je mogao izvršiti oproštenje grehova. Jer „Različni su darovi“,235 od kojih je jedan deo bio dat [učenicima] dok je [Spasitelj] bio s njima i prisutan im, ali ih je posle toga ispunio [još] većom i savršenijom silom. O tome je [apostolima] govorio u Delima apostolskim: „Nego ćete primiti silu kada siđe Sveti Duh na vas“.236 A kada je obećao da će biti kršteni Svetim Duhom, i to [obećanje] je ispunio posle svog vaznesenja, kada im je (15) Sveti Duh bio poslat na dan Pedesetnice u skladu sa njegovim rečima.
Iako odlomci o ovoj temi zahtevaju veće objašnjenje i razjašnjenje, sada nije vreme da ih ispitujemo u pojedinostima, budući da to nije zadatak koji je pred nama**; umesto toga, bilo je potrebno pokazati da je Duh Utešitelj bio drugi u odnosu na Sina**. To je na drugačiji način pokazano i u onome što je sam Spasitelj učio, pored ostaloga, i u čemu je rekao: „Još vam imam mnogo govoriti, ali sada ne možete nositi. A kada dođe On, Duh Istine, uvešće vas u svu istinu; jer neće govoriti od sebe, nego će govoriti ono što čuje, i javiće vam ono što dolazi. On će mene proslaviti, jer od mojega će uzeti, i javiće vam.“.238 Ovim rečima on opet obećava da će njegovi učenici od Svetoga Duha naučiti [one] stvari koje on sam nije naučavao, govoreći, kao o drugome: „kada dođe On“, i: „neće govoriti od sebe“, i: „On će mene proslaviti“, i: „od mojega će uzeti“.239 Jer pretpostaviti da je sam Spasitelj sve ovo govorio o sebi bila bi golema i (17) nepopravljiva glupost. Jer je kroz ove [izjave] sam Spasitelj jasno učio da Sveti Duh postoji kao drugi pored njega samoga, izuzetan po časti i slavi i povlasticama, veći i viši od svakog [drugog] umnog i razumnog bića****240 (zbog čega je i primljen u (18) SVETO I TRIBLAŽENO TROJSTVO****). Ipak, on je svakako podređen [Sinu].241 Zaista, [Sin] je to pokazao kada je rekao: „jer neće govoriti od sebe, nego će govoriti ono što čuje“.242 On, međutim, jasno pokazuje od koga će čuti: „od mojega će uzeti, i javiće vam.“,243 to jest, iz moje riznice. Jer su u njemu [Sinu] „U kome su sakrivena sva blaga premudrosti i znanja.“.244 (19) Stoga on sam, budući da je jedinorodni Sin, prima od Oca i sluša [Oca], dok Sveti Duh pruža [ono što prima] od njega [Sina]. Otuda [Sin] kaže: „od mojega će uzeti, i javiće vam.“.245
Ipak, i za Boga koji je nad svima kaže se da je „duh“, kao što je i sam Spasitelj učio, kada je rekao: „Bog je duh; i koji mu se klanjaju, u duhu i istini treba da se klanjaju.“,246 i on će zaista biti svetinja nad svetinjama i „u svetinji stanujem“.247 Ali i Sin Božiji je duh, jer je i duh i sam svetinja nad svetinjama, ako je zaista [on] slika (20) nevidljivoga. **Iz tog razloga je i za njega rečeno: „Duh (Sveti) je Gospod“,**248 (21) i: „Disanje nozdara naših, pomazanik Gospodnji“.249 Ali budući da je Sveti Duh drugi uz Oca i Sina, Spasitelj ga je, pokazujući njegovo jedinstveno svojstvo,250 nazvao „Utešitelj“, razlikujući ga od uobičajenog niza [duhova] sa sličnim nazivom kroz naziv „Utešitelj“. Jer i anđeoske sile su „duhovi“. Jer je rečeno: „Koji čini anđele svoje duhovima“.251 Ali nijedan od njih ne može biti jednak Duhu Utešitelju. Iz tog razloga je (22) jedino ovaj [Duh] primljen u sveto i triblaženo Trojstvo; ni na koji drugi način Spasitelj nije zapovedio svojim apostolima da predaju tajnu njegovog ponovnog rođenja onim neznabošcima koji su poverovali u njega, nego „krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“.252 Tako Otac ima krajnju vlast i daruje milost, dok Sin pomaže u tom [delu] (jer „blagodat i istina postade kroz Isusa Hrista“),253 a Sveti Duh, svakako, Utešitelj, sam razdeljuje prema različitosti darova koji su u njemu: „Jer jednome se daje kroz Duha riječ mudrosti; a drugome riječ znanja po istom Duhu; A drugome vjera istim Duhom“,254 i isto tako ono što se među njih ubraja.
Poglavlje 6
(1) Stoga Sveti Duh po prirodi voli da prebiva samo u onim svetima, darovan kroz Sina onima koje je Otac izabrao. A ovo bi bio njegov zadatak: da posveti sve sa kojima deli jedan ili čak mnoge od darova koji su u njemu, tako da proroci i apostoli i svaka bogoljubiva duša, da, pa čak i velike i božanske sile, imaju udela u njegovoj svetosti. Budući da je Sin počastvovan očinskim božanstvom, on bi bio tvorac i oblikovatelj svih stvorenih stvari, i vidljivih i nevidljivih, a svakako i samoga postojanja255 Duha Utešitelja. Jer „Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo.“,256 i: „Jer Njime bi sazdano sve, što je na nebesima i što je na zemlji, što je vidljivo i što je nevidljivo“.257 Ali Bog koji je iznad svega i Otac Gospoda našega Isusa Hrista, budući nešto neizrecivo dobro i veće od svakog računa i pojma, svakog govora i razmatranja, od svih stvari, koliko god ih bilo i kakve god vrste bile, vodeći svoga Svetoga Duha pored jedinorodnoga Sina, s pravom je jedini od Apostola proglašen Bogom „koji je nad svima, kroza sve, i u svima nama“ kada kaže: „Jedan Gospod, jedna vjera, jedno krštenje, Jedan Bog i Otac sviju, koji je nad svima, kroza sve, i u svima nama.“.258 I jedino bi se on nazvao „Jedan Bog i Otac“ „Gospoda našega Isusa Hrista“,259 dok bi Sin bio „Jedinorodni Sin koji je u naručju Oca“.260 Ali Duh Utešitelj ne bi bio ni Bog ni Sin, budući da ni on sam nije primio svoje rođenje od Oca kao što ga je primio Sin, nego je jedna od onih stvari koje su dovedene u postojanje kroz Sina****, jer „Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo.“.261
(4) Stoga se sve ove tajne na ovaj način predaju svetoj i sabornoj Crkvi kroz sveta kazivanja. **Ali Markel, pomešavši sve zajedno, jednom silazi u samu provaliju Savelijevu, drugi put pokušava da obnovi jeres Pavla Samosatskog, a treći put pokazao se kao otvoreni Jevrejin. Jer on uvodi jednu jedinu ipostas sa tri lica,**262 da tako kažemo, i sa tri imena, govoreći da su isto Bog i Reč koja je u (5) njemu i Sveti Duh. A kada je od ovih tvrdnji prešao na apostolsko bogoslovlje o Hristu, opet je pribegao izvrnutim tumačenjima. Jer dok božanski Apostol nepogrešivo bogoslovi o Sinu Božijem i kaže: „Koji je ikona Boga nevidljivoga, Prvorođeni prije svake tvari, Jer Njime bi sazdano sve, što je na nebesima i što je na zemlji, što je vidljivo i što je nevidljivo, bili prijestoli ili gospodstva, ili načalstva ili vlasti; sve je Njime i za Njega sazdano. I On je prije svega, i sve u njemu postoji.“263
Poglavlje 7 264
(1) ovaj čudesni čovek, spotakavši se opet o telo,265 izjavljuje da je ono slika nevidljivoga Boga, ne obraćajući pažnju [na činjenicu da je izjava] „Koji je ikona“ izrečena u muškom rodu. Jer nemajući pojma kako bi se „on koji“ moglo odnositi na telo, on [Markel] je rekao da se pokazalo da je upravo ono slika „Boga nevidljivoga“.266 I opet kaže da je [izjava] „On je prije svega“267 izrečena o telu, ne stideći se da (2) „on“ shvati kao da se odnosi na telo.268 I kaže da je [on] nazvan „Prvorođeni prije svake tvari“269 zbog tela, i nemilosrdno istrajava u tvrdnji da je ono što je „što je na nebesima i što je na zemlji“,270 „što je vidljivo i što je nevidljivo“,271 stvoreno posredstvom tela, niti propušta [da isto kaže i za] prestole i poglavarstva i gospodstva i vlasti, govoreći da ih je Hristos učinio dostojnima tvorevine kroz telo Spasiteljevo. Pošto sam već u svojoj prethodnoj knjizi izložio Markelove primedbe o ovim stvarima,272 da ovaj [spis] ne bi postao predugačak, zadovoljiću se svedočanstvom tih odlomaka. Ali da je ovakvo tumačenje Apostolove izjave izvrnuto i nategnuto, ne zahteva, mislim, dalju potvrdu, jer je besramnost tog tumačenja svima očigledna.
188. Mali odeljak iz Markela, fr. 98 (58 K./H.) (90,4–5 V.).
189. Postanje 1:26; poslednji deo Markela, fr. 98 (58 K./H.) (90,5–7 V.).
190. Ako uklonimo pogrešan prelom pasusa na ovom mestu, konstrukcija ne zahteva Klostermanov dodatak <ἓν><ἓν>.
191. Efescima 1:10.
192. Markel, fr. 47 (66 K./H.) (42,1–4 V.)...
208. Jovan 16:14.
209. Jovan 20:22.
210. Marko 4:3.
211. Danilo 7:10.
212. Vidi Luka 3:22. 213. Jov 1:12.
214. Jov 2:7.
215. 3. Carevima 22:21 (RSV 1. Carevima 22:21).
216. Jovan 16:14.
217. Jovan 14:15–17.
218. Jovan 20:22.
219. Postanje 2:7.
220. Jovan 20:22.
221. Jovan 14:23.
222. Jovan 14:25–26.
223. Doslovno: „mnoštveni način“.
224. Jovan 14:26.
225. Jovan 14:16–17.
226. Jovan 14:25–26.
227. Spaja elemente iz Jovana 14:16–17 i 15:26.
228. Jovan 16:7.
229. Jovan 5:19.
230. Uporedi Jovan 5:30.
231. Treba čitati δι’ αὐτοῦ.
232. Jovan 20:17.
233. Vidi Luka 24:39; Jovan 20:27.
234. Jovan 20:22.
235. 1. Korinćanima 12:4.
236. Dela apostolska 1:8.
237. Klostermanov dodatak „onaj“ na ovom mestu je nepotreban.
238. Jovan 16:12–14.
239. Jovan 16:13–14.
240. οὐσίας.
241. Klostermanovo brisanje reči „budući“ nije potrebno.
242. Jovan 16:13.
243. Jovan 16:14.
244. Kološanima 2:3.
245. Jovan 16:14.
246. Jovan 4:24.
247. Vidi Isaija 57:15.
248. 2. Korinćanima 3:17.
249. Vidi Plač Jeremijin 4:20.
250. τὸ ἰδίωμα.
251. Jevrejima 1:7.
252. Matej 28:19.
253. Jovan 1:17.
254. 1. Korinćanima 12:8–9.
255. ὑπάρξεως.
256. Jovan 1:3.
257. Kološanima 1:16.
258. Efescima 4:5–6.
259. Efescima 4:6; 2. Korinćanima 1:3.
260. Jovan 1:18.
261. Jovan 1:3.
262. τριπρόσωπον.
263. Kološanima 1:15–17.
264. Još jedan primer pogrešnog preloma pasusa.
265. Klostermanov dodatak κατὰ je nepotreban.
266. Kološanima 1:15; vidi Markel, fr. 55 (94 K./H.) (48,11–19 V.).
267. Kološanima 1:17.
268. Jevsevijev argument ovde počiva na činjenici da je grčka reč za „telo“ ženskog roda.
269. Kološanima 1:15.
270. Kološanima 1:16.
271. Isto.
272. Vidi Jevsevije Kesarijski, CM 2.3 (50 K./H.), str. 134–47 u ovom tomu.. (Str. 304–315)
Dodatna literatura
Jevsevije o Trojstvu, 4. deo: Priče Solomonove 8:22-36
Jevsevijeva trinitarna krsna formula