Markov prolog ispitan u svetlu tvrdnji nesposobnog davagandiste

Muslimanski davagandista Ibn Anvar prilično je zavoleo da ponavlja iste one stare liberalne napade i kritike upućene Svetoj Bibliji, koje su iznova i iznova pobijane. Ibn Anvar je nedavno objavio kratak tekst (1; 2) u kome napada Marka zato što je, iz neznanja, pogrešan citat pripisao proroku Isaiji u Marku 1:2-3. Davagandista piše:

Možete li da zamislite knjigu koja tvrdi da prenosi činjenične podatke i informacije, a koja već u svom prvom pasusu pravi strašnu činjeničnu grešku? Recimo da imamo knjigu pod naslovom „101 činjenica o životinjama“ i da u prvoj navodnoj činjenici iznosi NEISTINITU tvrdnju. Da li biste tu knjigu i dalje shvatali ozbiljno ili biste pomislili da je bacite u kantu i potražili druge knjige? To je nevolja pred kojom se nalaze hrišćani kada se tvrdi da je Jevanđelje po Marku božanski nadahnuto, odnosno „bogoduhnuto“. Na samom početku knjige, u prvoj glavi Marka, imamo istinski nepomirljivu [sic] tekstualnu grešku. (Podebljanje i podvlačenje naši)

Nakon što citira Marka 1:2, Ibn Anvar piše:

Izazivam svakog hrišćanina na svetu da mi pokaže gde u Isaiji mogu da pronađem stih „Evo ja šaljem anđela svojega pred licem tvojim, koji će pripremiti put tvoj pred tobom.“. Verujte mi kada kažem da vam ovde ne može pomoći ni papa. To je zato što taj stih ne postoji u Isaiji, iako ga zaista možete naći u Starom zavetu. Da budem precizniji, nalazi se u Tori. Da budem još precizniji, u Izlasku! Reči su drugačije, ali je značenje u suštini isto.

Da je Ibn Anvar bio pošten i istinski zainteresovan da pronađe odgovor na ovu navodnu protivrečnost, sve što je trebalo da uradi jeste da pogleda neke biblijske komentare, koji bi mu pružili podatke potrebne da razume šta Marko ovde radi. Zapravo, odgovor je mogao da pronađe i na našem sajtu, budući da smo se ovom tvrdnjom već bavili, i to u odgovoru drugom muslimanskom polemičaru po imenu MENJ.

Stvar zapravo stoji tako da je neznalica Ibn Anvar, a ne Marko, i on je taj koji je napravio grubu grešku pogrešno pretpostavivši da je Marko pogrešio, čime razotkriva svoje nepoznavanje jevrejskih egzegetskih postupaka koji su bili u upotrebi u Hristovo vreme.

Među Jevrejima je bila uobičajena praksa da se navodi iz različitih biblijskih spisa – naročito kada su takva mesta doticala slične teme ili ideje i/ili koristila iste reči – uzimaju zajedno i pripisuju jednom autoru. Rabini su za ovaj naročiti metod tumačenja čak skovali i poseban termin: gezera shewa.

Ibn Anvar nema nikakvog opravdanja što nije upoznat s ovim podatkom, budući da je to opšte poznata stvar novozavetnim naučnicima, kako liberalnim tako i konzervativnim. Dobar primer jeste liberalni novozavetni naučnik Džon K. Fenton, koji pominje ovu jevrejsku praksu u svom komentaru na Mateja 2:5-6, gde se u tom odlomku Mihej 5:2 i 2. Samuilova 5:2 pripisuju proroku Miheju:

„Proroštvo je iz Miheja 5:2, ali nije navedeno prema prevodu Septuaginte, niti je tačan prevod hebrejskog teksta; 2. Samuilova 5:2 možda je bila spojena s Mihejevim proroštvom; spajanje sličnih starozavetnih odlomaka BILO JE REDOVNA ODLIKA RAVINSKOG PROUČAVANJA SVETIH SPISA.“ (Fenton, Saint Matthew (The Penguin New Testament Commentaries) [Penguin Books, 1963], str. 46; podebljanje i velika slova naši)

Ugledni evangelikalni novozavetni naučnik Robert H. Gandri iznosi istu primedbu u vezi s Matejem 27:9-10, gde Matej spaja određene tekstove iz Jeremije i Zaharije i pripisuje ih Jeremiji:

„… Pominjanje Jeremije, a ne Zaharije, ne samo da sledi jevrejsku praksu u pogledu složenih citata, nego i pominje proroka na čiji spis čitaočev um možda ne bi pomislio zbog suptilnosti aluzije (nasuprot očiglednosti druge strane citata – videti naročito 2. Dnevnika 36:21 s Levitskom 26:34-35 i Jeremijom 25:12; 29:10)…“ (Robert H. Gundry, Matthew: A Commentary on His Handbook for a Mixed Church under Persecution [William. B. Eerdmans Publishing Co., Grand Rapids, MI; 2 edition, October 1995], str. 557; podebljanje naše)

Još jedan evangelikalni novozavetni naučnik takođe se poziva na ovo u svom objašnjenju Marka 1:2-3 i Mateja 27:9-10:

1:2-3. Jevrejski učitelji često su spajali nekoliko tekstova ili delova tekstova, naročito ako su imali zajedničku ključnu reč ili reči (ovde: „pripremite put“). Budući da su Sveto pismo tako dobro poznavali, nisu morali da kažu koje tekstove citiraju i često su podrazumevali kontekst ne navodeći ga. Tako Marko ovde navodi i Isaiju (40:3) i Malahiju (3:1), premda pominje samo Isaiju. Isaija govori o pripremanju puta za Boga, koji dolazi da obnovi svoj narod. Malahija govori o Bogu koji dolazi na sud da uspostavi red među svojim narodom. Marko te tekstove o Bogu primenjuje na Isusa. (Craig S. Keener, The IVP Bible Background Commentary: New Testament [InterVarsity Press, Downers Grove, Il.; February 1994], str. 135; podvlačenje naše)

27:9-10. Jevrejski učenjaci mogli su da citiraju jedne tekstove istovremeno aludirajući na druge. Matej ovde citira Zahariju 11:12-13, ali time što citat pripisuje Jeremiji aludira i na sličan tekst za koji želi da ga njegovi vičniji čitaoci uoče (Jeremija 32:6-10; uporediti 19:1-4, 10-11). (Citat je gotovo doslovan i malo je verovatno da bi Matej tako dobro poznavao tekst, a ipak ga slučajno pripisao pogrešnom autoru, osim ako se ne služi spiskom uobičajenih mesijanskih dokaznih tekstova umesto da citira neposredno iz Zaharije, ili ako namerno nije „stopio“ tekstove, kao što ovde predlažem.) Zaharija 11:12-13 govori o niskoj proceni koju je Božji narod pridao njemu; procenili su ga na cenu roba (Izlazak 21:32). (Isto, str. 125)

Na kraju:

„Pozivajući se na ‘Jeremiju’ pre nego na Zahariju, Matej ipak jasno pokazuje da želi da njegova biblijski pismena publika poveže srodne odlomke u Jeremiji (32:6-14) i da ih tumači zajedno (kao u gezerah shewa iz Mk 1:2-3, koju Matej prepoznaje i preinačuje u Mt 3:3) …“ (Keener, A Commentary on the Gospel of Matthew [William B. Eerdmans Publishing Company, July 1999], str. 675; podebljanje naše)

Štaviše, Matej i Marko nisu bili jedini pisci koji su se služili ovim postupkom, budući da su novozavetni pisci često koristili tu praksu spajanja biblijskih odlomaka koji su upotrebljavali istovetne reči ili izraze kako bi jedan drugim bili objašnjeni.

2:33-35. Jevrejski tumači često su povezivali tekstove koji koriste istu reč ili izraz (to načelo nazivalo se gezerah shavah). Petar tako uvodi Psalam 110:1, jasno mesijanski odlomak koji sadrži „desnicu“ i govori o uzvišenju baš kao i Psalam 16 … (Isto, str. 329)

13:35-37. Rabini su koristili postupak povezivanja odlomaka koji upotrebljavaju istu ključnu reč; tako se ovde Pavle možda služi rečju „svet“ iz Isaije 55:3 da bi uveo navod iz Psalma 16:10, koji jemči da predmet Davidovog obećanja nikada neće istruleti. (Isto, str. 360 – videti takođe str. 420, 422, 712, 653)

Sada se čitaoci možda pitaju kakvu međusobnu vezu imaju Isaija 40:3 i Malahija 3:1, koja je Marka navela da ih spoji. Njihova veza leži u činjenici da oba teksta govore o tome kako Jahve šalje vesnika, glasnika, da najavi i pripremi njegovo pojavljivanje. (Treba reći da je Marko, kao što je i sam Ibn Anvar ispravno primetio, dodao i jezik iz Izlaska 23:20, gde Jahve kaže Izrailjcima da će poslati svog glasnika/anđela pred njima da ih uvede u obećanu zemlju. Veza između tog teksta i preostala dva nalazi se u tome što Jahve šalje glasnika.)

Kao što objašnjavaju sledeći biblijski komentatori:

„Jovanov položaj kao onoga koji priprema put Mesiji potvrđen je kolažom od tri starozavetna stiha (Izlazak 23:20; Malahija 3:1; i Isaija 40:3). Činjenicu da je složeni citat pripisan Isaiji treba shvatiti ne kao posledicu neznanja, nego kao naglašavanje; jevanđelist sugeriše da se aluzije na Izlazak i Malahiju najbolje razumeju u svetlu Isaijinog proroštva; Glasnik obećan u Izlasku i Malahiji nije niko drugi do onaj čiji se glas čuje kako viče u pustinji.“ (Douglas R. A. Hare, Mark (Westminster Bible Companion) [Westminster John Knox Press, Louisville, Kentucky; 1st edition, 1996], str. 14; podebljanje naše)

2-3 Uvodna formula za citat, „kao što je pisano u proroku Isaiji“, pokazuje da je ispravan kontekst za razumevanje jevanđelja obećanje budućeg spasenja koje se nalazi u drugoj polovini Isaije. Citat koji sledi jeste složeni navod iz Izl. 23:20; Mal. 3:1 i Is. 40:3, odlomaka koji prizivaju sliku preteče Ilije. U egzegetskom predanju rabina ti tekstovi već su bili spojeni u uverenju da je „glasnik saveza“ (Izl. 23:20) Ilija (Mal. 3:1; 4:5).25 Markova prva izjava potiče iz Zakona i doslovno se slaže s tekstom Izl. 23:20 u Septuaginti. Obogaćena je formulacijom koja potiče iz hebrejskog teksta Mal. 3:1, premda je prvo lice izmenjeno u drugo u interesu mesijanskog tumačenja odlomka. Taj stopljeni tekst možda je preuzet iz zbirke svedočanstava u kojoj je stapanje već bilo izvršeno. Druga izjava uvodi reč iz Proroka i slaže se s Is. 40:3 prema Septuaginti, uz jednu jedinu izmenu – „staze Božje“ u „staze njegove“. Tom izmenom tekst postaje primenljiv na Isusa, koji je u ranoj crkvi bio poznat kao „Gospod“.

Celovitost mešovitog citata u 1. glavi, stihu 2, često je dovođena u pitanje. On ne ispunjava zahtev formule koja izričito navodi „proroka Isaiju“, ali se po obliku slaže s citatom koji Matej i Luka uvode u drugačijem kontekstu. Iz tih razloga on se obično smatra veoma drevnom glosom, umetnutom u tekst u tako ranoj fazi da je ostavila trag na celokupnom rukopisnom predanju. Toj pretpostavci se protivi ne samo dosledno svedočanstvo rukopisnog predanja, koje ne pruža nikakvu tekstualnu podršku izostavljanju drugog stiha, nego i važna činjenica da su sva tri starozavetna odlomka, stopljena na ovaj način, povezana s predanjem o pustinji i da imaju značajnu ulogu u samom prologu. Izl. 23:20 sadrži Božje obećanje da će poslati svog glasnika pred narodom na prvom izlasku kroz pustinju u Hanan. U Is. 40:3 glasnik najavljuje drugi izlazak kroz pustinju ka konačnom izbavljenju pripremljenom za Božji narod. I u citatu iz Zakona i u citatu iz Proroka tema izlaska kroz pustinju jeste vladajuća i primerena Markovom shvatanju i svrsi. Stopljeni citat služi tome da skrene pažnju na tri činioca koji su jevanđelisti značajni u prologu: vesnika, Gospoda i pustinju. U stihovima koji neposredno slede, Marko naglašava značaj svakog od tih elemenata, videći u dolasku Jovana i Isusa u pustinju ispunjenje obećanog spasenja o kome je govorio prorok Isaija. Naglašavajući element ispunjenja na početku svog izveštaja, Marko pripovest usklađuje s apostolskom propovedi, u kojoj je tema ispunjenja imala strateški značaj. Autentičnost drugog stiha treba prihvatiti. (William L. Lane, The Gospel according to Mark: The English Text With Introduction, Exposition, and Notes (The New International Commentary on the New Testament) [William B. Eerdmans Publishing Company; 2nd edition, June 1974], str. 45-47; podvlačenje naše)

25 Uporediti Exodus Rabba 23:20. Istovetne reči, „Evo, šaljem glasnika svoga“, u Izl. 23:20 i Mal. 3:1 pružile su egzegetsku osnovu za stapanje. (Isto, str. 45)

Opet:

„Citat iz 1:2-3 označen je kao da potiče od proroka Isaije, premda je zapravo tkanje od tri starozavetna odlomka. Pominjanje slanja glasnika u drugom stihu sledi prvu polovinu i Izl. 23:20 i Mal. 3:1, iako u Starom zavetu nema tačnog pandana drugoj polovini drugog stiha (‘koji će pripremiti put tvoj’). Veći deo tog tkanja potiče iz trećeg stiha, koji gotovo doslovno prenosi Is. 40:3. Is. 40:3 citiraju sva četiri jevanđelja u vezi s Jovanom Krstiteljem (Matej 3:3; Marko 1:3; Luka 1:76; Jovan 1:23). Navod iz Isaije u trećem stihu smatran je odlučujućim elementom tog tkanja citata. Stoga se celina pripisuje Isaiji, koji je smatran najvećim od svih proroka i čiji je autoritet u ranoj crkvi nadmašivao autoritet i Izlaska i Malahije.“ (James R. Edwards, The Gospel According to Mark. (The Pillar New Testament Commentary) [William B. Eerdman's Publishing Company, Grand Rapids, MI 2002], str. 26-27; podebljanje naše)

Na kraju:

2-3 Ovo je u suštini spojeni citat iz Mal. 3:1 (s elementima preuzetim iz Izl. 23:20) i Is. 40:3, pri čemu se celina pripisuje Isaiji, verovatno zato što je poznatiji Isaijin tekst, iako dolazi drugi, bio osnova zamisli o vesniku koja ta dva mesta povezuje. Kada se ta dva teksta jednom spoje, prirodno je da Mal. 3:1 otvara spojeni citat, ne samo zato što uvodno ‘idou teško da je moglo doći u sredinu, nego i zato što je zamisao o Bogom postavljenom vesniku izričitija u Mal. 3:1, dok aluzivniji jezik Is. 40:3 predstavlja primeren komentar na nju. Nije nam poznato da su ta dva odlomka ranije bila dovođena u vezu, ali je ta veza prirodna, ne samo na osnovu izraza pnh-derek koji se javlja u oba, nego i zato što oni uopštenije dele (zajedno s Mal. 3:23-24 [EVV 4:5-6]) zamisao o vesniku eshatološkog Božjeg dolaska. Matej i Luka, uvrstivši citat iz Mal. 3:1 u svoj kasniji izveštaj o Jovanovom značaju (Mt. 11:10; Lk. 7:27), a ostavivši Is. 40:3 na ovom mestu, oslabili su dejstvo ove snažne uvodne biblijske paljbe.

Kada se jednom Izl. 23:20 poveže s Mal. 3:1 (videti dole), u svakom odlomku postoji i veza s pustinjom, što bi u ovom kontekstu bilo važno za Marka …

Izl. 23:20 nije proroštvo o Božjem eshatološkom dolasku, nego o njegovom staranju za Izrailj u pustinji, ali je sličnost u izrazu dovela do toga da se ta dva odlomka povezuju u jevrejskoj egzegezi, a veza s pustinjom (preuzeta u navodu iz Is. 40:3 koji sledi) učinila bi to stapanje naročito privlačnim Marku u kontekstu… (R. T. France, The Gospel of Mark: New International Commentary on the Greek Testament [William B. Eerdmans Publishing Company; 2nd Print edition, February 2002], str. 63-65; podvlačenje naše)

**
Gospod Isus Hristos – vidljivi Jahve je došao!**

U svojoj žurbi da obezvredi Markovu pouzdanost, Ibn Anvar je propustio da pomene kako Markov prolog predstavlja Isusa kao vidljivo pojavljivanje Jahvea Boga. Pažljivo uočite kontekst prve glave Marka:

„Početak jevanđelja Isusa Hrista, Sina Božijega. Kao što je pisano kod proroka: Evo ja šaljem anđela svojega pred licem tvojim, koji će pripremiti put tvoj pred tobom. Glas vapijućeg u pustinji: Pripremite put Gospodnji, poravnite staze njegove. Pojavi se Jovan krsteći u pustinji, i propovijedajući krštenje pokajanja za oproštenje grijehova. I izlažaše k njemu sva Judejska zemlja i Jerusalimljani; i krštavaše ih sve u rijeci Jordanu, i ispovijedahu grijehe svoje. A Jovan bijaše obučen u kamilju dlaku, i imaše pojas kožni oko sebe; i jeđaše bilje i divlji med. I propovijedaše govoreći: Dolazi za mnom jači od mene pred kim ja nisam dostojan sagnuti se i odriješiti remena na obući njegovoj. Ja vas krstih vodom, a on će vas krstiti Duhom Svetim. I dogodi se u one dane da dođe Isus iz Nazareta Galilejskoga, i krsti ga Jovan u Jordanu. I odmah izlazeći iz vode vidje nebesa gdje se otvaraju i Duh kao golub silazi na njega. I glas dođe s neba: Ti si Sin moj ljubljeni koji je po mojoj volji.“ Marko 1:1-11

Citirajući Malahiju 3:1 i Isaiju 40:3 kako bi uveo Jovana kao preteču za koga su proroci rekli da će doći, Marko praktično poistovećuje Isusa s Bogom Starog zaveta.

Prema oba ova starozavetna teksta koja Marko navodi, Jahve je trebalo da pošalje vesnika koji će pripremiti narod za njegov dolazak:

„Tješite, tješite narod moj, govori Bog vaš. Govorite Jerusalimu ljubazno, i javljajte mu da se navršio rok njegov, da mu se bezakonje oprostilo, jer je primio iz ruke Gospodnje dvojinom za sve grijehe svoje. Glas je nekoga koji viče: Pripravite u pustinji put Gospodnji, poravnite u pustoši stazu Bogu našemu. Sve doline neka se povise, i sve gore i bregovi neka se slegnu, i što je krivo neka bude pravo, i neravna mjesta neka budu ravna. I javiće se slava Gospodnja, i svako će tijelo vidjeti; jer usta Gospodnja govoriše.“… „Izidi na visoku goru, Sione, koji javljaš dobre glase; podigni silno glas svoj, Jerusalime, koji javljaš dobre glase; podigni, ne boj se. Kaži gradovima Judinijem: Evo Boga vašega. Evo, Gospod Bog ide na jakoga, i mišica će njegova obladati njim; evo, plata je njegova kod njega i djelo njegovo pred njim. Kao pastir pašće stado svoje; u naručje svoje sabraće jaganjce, i u njedrima će ih nositi, a dojilice će voditi polako.“ Isaija 40:1-5, 9-11

„Evo, ja ću poslati anđela svojega, koji će pripraviti put preda mnom, i iznenada će doći u crkvu svoju Gospod, kojega vi tražite, i anđeo zavjetni, kojega vi želite, evo doći će, veli Gospod nad vojskama.“ Malahija 3:1

Ovi odlomci jasno svedoče da će se sam Jahve pojaviti svom narodu i ući u svoj sopstveni hram.

To znači da je Jovan Krstitelj glas koji viče i glasnik koga Bog šalje da pripremi put za samo Jahveovo pojavljivanje.

Međutim, sam Krstitelj kaže da je poslat da pripremi dolazak Gospoda Isusa Hrista, a u toj se činjenici sva jevanđelja slažu:

„A u petnaestoj godini vladavine ćesara Tiverija, kad upravljaše Pontije Pilat Judejom, i Irod, četvorovlasnik, Galilejom, a Filip, brat njegov, četvorovlasnik, Iturejom i zemljom Trahonitidom, i Lisanije, četvorovlasnik, Avilinom, Za vrijeme prvosveštenika Ane i Kajafe, dođe riječ od Boga Jovanu, sinu Zaharijinu, u pustinji, I on pođe po svoj okolini Jordana propovijedajući krštenje pokajanja za oproštenje grijehova. Kao što je napisano u knjizi riječi proroka Isaije koji govori: Glas vapijućeg u pustinji: Pripravite put Gospodnji; poravnite staze njegove; Svaka dolina neka se ispuni i svaka gora i svaki brijeg neka se slegnu; i što je krivo neka bude pravo i neravnine na putevima neka budu glatke; I svako će tijelo vidjeti spasenje Božije.“ … „A kako je narod iščekivao (Hrista), svi pomišljahu u srcima svojim za Jovana: nije li on Hristos? Odgovaraše Jovan svima govoreći: Ja vas krštavam vodom; ali ide za mnom jači od mene, kome ja nisam dostojan odriješiti remena na obući njegovoj: On će vas krstiti Duhom Svetim i ognjem. U njegovoj ruci je lopata, i očistiće gumno svoje, i skupiće pšenicu u žitnicu svoju, a pljevu će sažeći ognjem neugasivim.“ Luka 3:1-6, 15-18 – uporediti Matej 3:1-15

„I Logos postade tijelo i nastani se među nama, i vidjesmo slavu njegovu, slavu kao Jedinorodnoga od Oca, pun blagodati i istine. Jovan svjedoči o njemu i viče govoreći: Ovo je onaj za koga rekoh: Koji za mnom dolazi ispred mene je, jer prije mene bješe.“ Jovan 1:14-15

„I ovo je svjedočanstvo Jovanovo kad poslaše Judejci iz Jerusalima sveštenike i Levite da ga zapitaju: Ko si ti? I priznade i ne poreče; i priznade: Ja nisam Hristos. I upitaše ga: Šta dakle? Jesi li ti Ilija? I reče: Nisam. Jesi li ti prorok? I odgovori: Ne. A oni mu rekoše: Ko si? Da odgovor damo onima koji nas poslaše: Šta kažeš o sebi samom? Reče: Ja sam glas vapijućeg u pustinji: Poravnite put Gospodnji, kao što kaza Isaija prorok. A izaslanici bijahu od fariseja. I zapitaše ga i rekoše mu: Zašto, dakle, krštavaš kad ti nisi Hristos, ni Ilija, ni prorok? Odgovori im Jovan govoreći: Ja krštavam vodom, a među vama stoji koga vi ne znate. To je Onaj što dolazi za mnom, koji preda mnom bi, kome ja nisam dostojan odriješiti remena na obući njegovoj. Ovo se dogodi u Vitaniji s one strane Jordana gdje Jovan krštavaše. A sutradan vidje Jovan Isusa gdje dolazi k njemu, i reče: Gle, Jagnje Božije koje uzima na se grijehe svijeta! Ovo je Onaj za koga ja rekoh: Za mnom dolazi čovjek koji preda mnom bi, jer prije mene bješe. I ja ga ne znadoh, ali da se javi Izrailju, zato dođoh ja da krštavam vodom. I posvjedoči Jovan govoreći: Vidio sam Duha gdje silazi kao golub sa neba i ostade na njemu. I ja ga ne znadoh, ali Onaj koji me posla da krštavam vodom on mi reče: Na koga vidiš da silazi Duh i ostaje na njemu to je onaj koji krštava Duhom Svetim. I ja sam vidio i zasvjedočio da je on Sin Božiji. Sutradan opet stajaše Jovan i dvojica od učenika njegovih. I ugledavši Isusa gdje ide, reče: Gle, Jagnje Božije!“ Jovan 1:19-36

Ovo pokazuje da je Isus Jahve Bog prema svedočanstvu sva četiri jevanđelja!

Uočite logiku koja stoji iza toga.

Proroci su objavili da će Jahve poslati vesnika pred sobom kako bi pripremio njegovo pojavljivanje.
I Gospod Isus i sva četvorica jevanđelista svedoče da je Jovan Krstitelj bio taj vesnik (uporediti Matej 11:1-10; Luka 7:18-27).
Krstiteljev dolazak značio je da će se Jahve uskoro pojaviti svom narodu.
Međutim, prema sopstvenom svedočanstvu Krstitelja, on je poslat da pripremi put Gospodu Isusu Hristu.
To znači da Isus Hristos nije niko drugi do Jahve Bog, upravo onaj Gospod za koga su proroci rekli da će doći svom narodu i ući u svoj sopstveni hram!

Nije ni čudo što je Ibn Anvar pokušao da obezvredi Markovo svedočanstvo! On shvata da Markovo jevanđelje, zajedno s ostalim novozavetnim spisima, potvrđuje da je Isus Hristos jedinstveni božanski Sin Božji koji je umro za naše grehe i vaskrsao trećeg dana. Ibn Anvar zna da Markovo svedočanstvo neoborivo dokazuje da je Muhamed bio lažni prorok koji je bezbrojno mnoštvo ljudi odveo od pravoga Boga i obmanuo ih da poveruju u lažno jevanđelje koje će ih osuditi za svu večnost.

Molimo se da se naš vaskrsli Gospod Isus smiluje muslimanima kakav je Ibn Anvar, izvodeći ih iz laži islama u slavnu svetlost svog istinskog jevanđelja.

**
Ekskurs**

Ibn Anvar takođe pokušava da dokaže da čitanje koje se nalazi u Kralja Džejmsa prevodu, „kao što je pisano u prorocima“, nije izvorno, nego prepisivačka izmena. Izgleda da su kasniji prepisivači, vremenski daleko od Hristovog doba i, poput samog Ibn Anvara, neupućeni u jevrejske egzegetske postupke, pogrešno pretpostavili da je neko greškom iskvario izvorno čitanje kod Marka, jer su možda zaključivali da Marko nije mogao sve te navode pripisati Isaiji. Odlučili su da „obnove“ izvorno čitanje menjajući „u Isaiji“ u „u prorocima“.

Ibn Anvar zatim tvrdi da bi, čak i ako je „u prorocima“ zaista bilo izvorno čitanje, to i dalje predstavljalo problem, jer Izlazak 23:20 nije deo proročkih spisa, nego se nalazi u Mojsijevom zakonu. Ibn Anvar zaključuje da bi Marko i dalje bio u zabludi, budući da jevrejski kanon razlikuje Mojsijev zakon (nazvan Tora) od proročkih spisa (nazvanih Nevi’im).

Ovde Ibn Anvar preteruje i prilično rasteže svoj argument, jer pogrešno pretpostavlja da (a) Marko citira samo Izlazak 23:20 i da se (b) Mojsijevi spisi ne mogu svrstati zajedno s Prorocima.

Činjenica je da novozavetni naučnici smatraju da je Marko zapravo spojio Izlazak 23:20 i Malahiju 3:1, budući da oba odlomka govore o tome kako Bog šalje svog glasnika/anđela.

„Kao što je pisano kod proroka: Evo ja šaljem anđela svojega pred licem tvojim, koji će pripremiti put tvoj pred tobom.“ Marko 1:2

„Evo, ja šaljem anđela svojega pred tobom da te čuva na putu, i da te odvede na mjesto koje sam ti pripravio.“ Izlazak 23:20

„Evo, ja šaljem anđela svojega pred tobom da te čuva na putu, i da te odvede na mjesto koje sam ti pripravio.“ Septuaginta

Očigledno je da je Marko Malahijino „lice moje“ zamenio rečima preuzetim iz grčke verzije teksta Izlaska, naime „lice tvoje“, kako bi to povezao s Bogom koji šalje glasnika pred Isusom. Sam Gospod Isus na isti način citira Malahiju:

„Ovo je onaj za koga je pisano: Evo, ja šaljem anđela svojega pred licem tvojim koji će pripraviti put tvoj pred tobom.“ Luka 7:27 – uporediti Matej 11:10

I, kao što su primetili neki od komentatora koje smo ranije naveli, sami rabini su spajali Izlazak 23:20 i Malahiju 3:1 zbog njihove sličnosti u izrazu. Prema tome, Marko je zaista citirao Proroke, iako je jednom od proročkih navoda dodao reči iz Mojsijevih spisa.

Drugo, Novi zavet reč „Proroci“ upotrebljava u odnosu na sve starozavetne spise, uključujući i Mojsijeve:

„I sad, braćo, znam da iz neznanja ono učiniste, kao i starješine vaše. A Bog ono što je predskazao ustima sviju svojih proroka, da će Hristos postradati, tako je i ispunio. Pokajte se, dakle, i obratite se da se očistite od grijehova svojih, Da dođu od lica Gospodnjega vremena utjehe, i da pošlje unaprijed naznačenoga vam Hrista Isusa, Kojega treba da primi nebo do vremena vaspostavljanja svega o čemu je Bog govorio ustima sviju svetih proroka svojih od vajkada. Jer Mojsej ocima reče: Gospod Bog vaš podignuće vam Proroka iz vaše braće, kao mene; njega poslušajte u svemu što god vam kaže. I biće da će se svaka duša, koja ne posluša toga Proroka, istrijebiti iz naroda. A i svi proroci od Samuila i dalje koji god govoriše, takođe najaviše ove dane. Vi ste sinovi proroka i zavjeta koji učini Bog s ocima vašim govoreći Avraamu: U sjemenu tvojemu blagosloviće se sva plemena na zemlji. Vama prvo Bog podigavši Sina svojega Isusa, posla ga da vas blagoslovi i odvrati svakoga od zlih djela vaših.“ Dela apostolska 3:17-26

Da Petrovo pominjanje svih proroka koji su prorekli da će Hristos stradati uključuje i Mojsija, jasno je ne samo iz neposrednog konteksta, koji zaista navodi Mojsijeve spise, nego i iz sledećeg mesta:

„Ali dobivši pomoć od Boga stojim do samoga ovoga dana i svjedočim malom i velikom, ne kazujući ništa osim ono što su Proroci i Mojsej kazali da će biti: Da će Hristos postradati, i da će biti prvi iz vaskrsenja mrtvih, i da će javiti svjetlost narodu judejskome i neznabošcima. A kada on sebe ovako pravdaše, reče Fest snažnim glasom: Luduješ Pavle! Mnoge te knjige izvode iz pameti. A on reče: Ne ludujem, moćni Feste, nego kazujem riječi istine i razuma. Jer za ovo zna car, kojemu i govorim slobodno; jer ne vjerujem da mu je što od ovoga nepoznato, jer se ovo nije dogodilo u nekom uglu. Vjeruješ li, care Agripa, Prorocima? Znam da vjeruješ. A Agripa reče Pavlu: Još malo pa ćeš me nagovoriti da postanem hrišćanin. A Pavle reče: Molio bih Boga i za malo i za mnogo da bi ne samo ti nego i svi koji me slušaju danas bili takvi kao i ja što sam, osim ovih okova.“ Dela apostolska 26:22-29

Iako Pavle razlikuje Mojsija od Proroka, činjenica da apostol kaže kako je prvi objavio Hristova stradanja potvrđuje da je Mojsije bio jedan od proroka za koje je Petar rekao da su prorekli Hristovu smrt.

Takođe je jasno da je blaženi apostol, kada Agripu pita veruje li u Proroke, imao na umu i Mojsija, budući da ga je malopre u razgovoru već pomenuo.

Evo još nekoliko primera iz Pavla, gde je Mojsije svrstan među Proroke:

„Pavle, sluga Isusa Hrista, pozvani apostol, izabran za Jevanđelje Božije, Koje Bog naprijed obeća preko proroka svojih u Svetim Pismima, O Sinu svojemu, koji je po tijelu rođen od sjemena Davidova, Isusu Hristu Gospodu našem, koji je objavljen u sili po Duhu Svetome za Sina Božijega vaskrsenjem iz mrtvih, Kroz kojega primismo blagodat i apostolstvo, da radi Imena njegovog privedemo u poslušnost vjere sve neznabošce, Među kojima ste i vi pozvanici Isusa Hrista, Svima koji su u Rimu ljubljenima od Boga, pozvanima svetima“ Rimljanima 1:1-7

„A onome koji vas može utvrditi po mome jevanđelju i propovedanju Isusa Hrista, po otkrivenju tajne koja je od davnih vekova bila skrivena, a sada je obznanjena, i, kroz proročka pisma, po zapovesti večnoga Boga, obznanjena svim narodima radi poslušnosti vere — jedinome premudrome Bogu neka je slava dovek kroz Isusa Hrista! Amin.“ Rimljanima 16:25-27

Znamo da Pavle, kada ovde pominje Proroke, ima na umu i Mojsijev zakon, jer to i sam kaže na drugom mestu:

„A sada se bez zakona javila pravda Božija, posvjedočena od Zakona i Proroka; I to pravda Božija kroz vjeru u Isusa Hrista za sve i na sve koji vjeruju, jer nema razlike. Jer svi sagriješiše i lišeni su slave Božije, A opravdavaju se darom, blagodaću njegovom, kroz iskupljenje koje je u Hristu Isusu, Kojega odredi Bog da bude krvlju svojom žrtva pomirenja kroz vjeru, da pokaže pravdu svoju oproštenjem pređašnjih grijeha, U dugotrpljenju Božijem, da se pokaže pravda njegova u sadašnje vrijeme, da je On pravedan i da opravdava onoga koji je od vjere Isusove. Gdje je, dakle, hvalisanje? Isključeno je. Kakvim zakonom? Da li zakonom djela? Ne, nego zakonom vjere. Mislimo, dakle, da će se čovjek opravdati vjerom bez djela zakona. Ili je Bog samo Judejaca, a ne i neznabožaca? Da, i neznabožaca. Jer jedan je Bog, koji će opravdati obrezanje iz vjere i neobrezanje vjerom. Ukidamo li, dakle, zakon vjerom? Nikako! Nego zakon utvrđujemo.“ Rimljanima 3:21-31

Prema nadahnutom apostolu, Mojsije je bio jedan od proroka koji su unapred objavili dolazak Gospoda Isusa Hrista i njegovo slavno jevanđelje.

Dakle, Ibn Anvar greši po oba pitanja.

Od životne je važnosti pomenuti i to da su novozavetni pisci reč „Zakon“ upotrebljavali za spise koji nisu Mojsijevi:

„Odgovori im Isus: Nije li napisano u Zakonu vašemu: Ja rekoh: bogovi ste?“ Jovan 10:34

Isus navodi Psalam 82:6 i naziva ga Zakonom.

„Narod mu odgovori: Mi čusmo iz Zakona da Hristos ostaje vavijek; i kako ti govoriš da se Sinu Čovječijemu valja podignuti? Ko je taj Sin Čovječiji?“ Jovan 12:34

U Mojsijevim spisima ne postoji mesto koje kaže da Hristos ostaje doveka. Jedina mesta na kojima se nalaze takve naznake jesu Psalam 110:1,4, Isaija 9:6-7 i Danilo 7:13-14. Jevreji su očigledno rečju „Zakon“ označavali Stari zavet uopšte.

„Ali da se ispuni riječ napisana u Zakonu njihovu: Omrznuše me ni za što.“ Jovan 15:25

Isus ovde Psalme 35:19 i 69:4 naziva Zakonom.

Pavle čini nešto slično u Rimljanima 3:10-19, gde pominje ono što je pisano u Zakonu, a zatim navodi Psalme 5:9, 10:7, 36:1, 14:1-3, 51:4, 53:1-3, 59:7-8, 140:3 i Propovednika 7:20.

Isto čini još jednom u sledećem odlomku:

„U Zakonu je napisano: Tuđim jezicima i tuđim usnama govoriću narodu ovome, i ni tako me neće poslušati, govori Gospod.“ 1. Korinćanima 14:21

Ovde blaženi apostol Isaiju 28:11-12 naziva Zakonom. To bi trebalo dovoljno da pokaže da se izraz „Zakon“ upotrebljavao i upotrebljava u širem smislu, za celokupnu hebrejsku Bibliju.

Treće, Ibn Anvar se izborno poziva na jevrejsku tradiciju podele Starog zaveta na tri dela – Zakon, Proroke i Spise – onda kada mu to odgovara, ali se ne trudi da svoje čitaoce obavesti da su prema toj istoj tradiciji proročki spisi bili podeljeni na ranije i kasnije proroke i da je Isaija stajao na čelu kasnijih proroka, među kojima je bio i Malahija! Prema tome, bilo bi sasvim primereno da Marko navodi odlomke iz proročkih spisa pominjući ime prve knjige koja je stajala na čelu tog određenog dela Starog zaveta, jer bi njegova publika iz onoga što je napisano znala da Marko upućuje na taj određeni deo, a ne samo na knjigu proroka Isaije.

Kao što objašnjava mesijanski jevrejski novozavetni komentator Dejvid H. Štern:

2-3 Pisano je u proroku Ješajahuu. Samo su poslednja dva navedena reda iz Isaije; prva dva su iz Malahije. Svitak Proroka počinje Isaijom, a bilo je uobičajeno da se svitak naziva po svojoj prvoj knjizi; ali videti napomenu uz Mt 27:9. (Stern, Jewish New Testament Commentary [Jewish New Testament Publications, Inc; 1st edition, October 1992], str. 87)

Niti uzima u obzir jevrejsku tradiciju kada je reč o utvrđivanju starozavetnog kanona! Na drugom mestu Ibn Anvar pokušava da baci sumnju na kanon Svete Biblije pozivajući se na različit broj starozavetnih knjiga koji se nalazi kod pojedinih hrišćanskih denominacija, tj. na 46 starozavetnih knjiga Rimokatoličke crkve, 50 knjiga Grčke pravoslavne crkve itd.

Budući da se Ibn Anvar poziva na jevrejsku tradiciju razvrstavanja i razdvajanja starozavetnih knjiga na tri dela, očekivali bismo da će se na tu istu tradiciju pozvati i pri određivanju obima starozavetnog kanona. Uostalom, čak i Kuran kaže da je Alah Izrailjcima poverio svoju objavljenu Knjigu i proroštvo:

„A otkud da oni traže od tebe da im sudiš kad imaju Toru, u kojoj su Allahovi propisi? Oni ni posle tvoje presude ne bi bili zadovoljni, i oni nisu vernici. Mi smo objavili Toru u kojoj je uputa i svetlo. Po njoj su Jevrejima sudili verovesnici koji su bili poslušni Allahu, i pobožni ljudi, i učeni, od kojih je traženo da čuvaju Allahovu knjigu, i oni su nad njom bdeli. Zato se, kad budete sudili, ne bojte ljudi, već se bojte Mene, i ne zamenjujte Moje reči za nešto što malo vredi! A oni koji ne sude prema onom što je Allah objavio, oni su, zaista, nevernici. Mi smo im u njoj propisali: glava za glavu, i oko za oko, i nos za nos, i uvo za uvo, i zub za zub, i za rane je odmazda, a onaj ko od odmazde odustane, biće mu to iskupljenje od greha. Oni koji ne sude prema onome što je Allah objavio, zaista, su nepravednici.“ S. 5:43-45

„A Mojsiju smo dali Knjigu i uputom je Izrailjevim sinovima učinili i kazali:“Pored Mene – Gospodara drugog ne uzimajte, o potomci onih koje smo sa Nojem u lađi prevezli!“ On je, zaista, bio sluga zahvalni. I Mi smo u Knjizi objavili Izrailjevim sinovima: „Vi ćete zaista dva puta nered na Zemlji da učinite i uveliko da se oholite.““ S. 17:2-4

„Mi smo Mojsiju dali uputu i Izrailjevim sinovima smo ostavili Knjigu u nasledstvo, da bude uputstvo i opomena onima koji budu imali pameti.“ S. 40:53-54

„Izrailjevim sinovima smo dali Knjigu i vlast, i verovesništvo, i opskrbili smo ih lepom hranom, i odlikovali ih nad ostalim narodima! I dali smo im jasne dokaze o veri, a oni su se podvojili baš onda kad im je došlo znanje, i to zbog neprijateljstva i međusobne zavisti. Tvoj Gospodar će, sigurno, da im presudi na Sudnjem danu u vezi sa onim u čemu su se razilazili.“ S. 45:16-17

„Oni kojima je Tora data da je slede, a zatim je ne slede, slični su magarcu koji nosi knjige. O kako su loši oni koji Allahove reči i dokaze poriču! A Allah neće da uputi na Pravi put narod nepravedni. Reci:“O Jevreji, ako tvrdite da ste vi od svih ljudi jedini Allahovi miljenici, onda poželite smrt, ako istinu govorite.”“ S. 62:5-6

Kuran takođe podstiče ljude da pitaju sinove Izrailjeve o njihovoj istoriji, naročito u vezi s izlaskom iz Egipta:

„Mi smo Mojsiju devet očiglednih znamenja dali, pa upitaj Izrailjeve sinove kad je njihovim precima došao i kada mu je faraon rekao: „Ja mislim, o Mojsije, da si ti zaista opčinjen““ S. 17:101

To znači da bi Ibn Anvar morao da prihvati činjenicu da apokrifne knjige, koje pojedine crkve smatraju kanonskim, nisu deo starozavetnog kanona, budući da ih Jevreji nikada nisu priznali kao takve.

Za više o pitanju kanona i da biste videli kako se ovaj argument može mnogo snažnije okrenuti protiv kanona Kurana, preporučujemo sledeće članke i odgovore:

Međutim, budući da doslednost nije jedna od jačih strana Ibn Anvara (kao ni poštenje ili čestitost), ne iznenađuje nas što se on na jevrejsku tradiciju poziva samo kada mu to ide u prilog, a potpuno je odbacuje kada ona pobija njegovu plitku argumentaciju i/ili razotkriva Muhameda kao lažnog proroka.

Zaključujemo prijateljskom opomenom Ibn Anvaru. Ko u staklenoj kući živi, ne treba da baca kamenje… U svetlu brojnih primera lažnih pripisivanja u Kuranu i hadiskoj literaturi – na primer, prisustvo Hamana i Samarićanina u Mojsijevo vreme, mešanje priče o Gedeonu s pričom o Saulu, Muhamedovo putovanje ka Hramu u Jerusalimu koji tada nije ni postojao itd. (1; 2; 3; 4; 5; 6) – da li je Ibn Anvar spreman da sa svojim islamskim izvorima učini isto ono što preporučuje da se učini sa Svetom Biblijom? Uostalom, ako navodno lažno pripisivanje jednog citata povlači za sobom to da knjiga pripada kanti za smeće, šta to onda znači za muslimansko pismo i hadise, kada su knjige, ličnosti i njihove priče pobrkane, tj. pogrešno pripisane? Da li će Ibn Anvaru biti udobno da Kuran i Muhamedov sunet baci u toalet? Ako namerava da bude dosledan, s tim ne bi trebalo da ima baš nikakvih teškoća – štaviše, trebalo bi da jedva čeka da se otarasi takvog smeća.

Toliko o prigovorima Ibn Anvara.

**
Srodni članci**

Za više informacija o ovoj temi, kao i o drugim srodnim pitanjima, i da biste videli kako se upravo ove kritike Svete Biblije mogu okrenuti protiv Kurana, preporučujemo sledeće odgovore i članke:

http://answering-islam.org/Shamoun/badawi_lies4.htm
http://answering-islam.org/Responses/Shabir-Ally/realjesus.htm
http://answering-islam.org/Responses/Menj/egypt.htm
http://answering-islam.org/Responses/Menj/fables.htm
http://answering-islam.org/Responses/Menj/birth-narratives.htm
http://tektonics.org/lp/mkone2.html
http://tektonics.org/gk/helmsr01.html
http://tektonics.org/gk/helmsr02.html