Još jedan otvoreni izazov muslimanima, 3. deo

Ispitivanje modifikacija, promena, izmena i redigovanja islamskog teksta

Sada dolazimo do trećeg i poslednjeg dela našeg izazova (1. deo; 2. deo).

Dodaci i izostavljanja u Kuranu

U današnjem Kuranu nalazimo sledeći ajet,

„muško i žensko koje stvori,“ S. 92:3

Međutim, al-Bukhari izveštava da ovaj tekst ima dodatnu rečenicu koju nisu prepoznali niti prihvatili neki od samih ljudi koje je Muhamed ovlastio da poučavaju i prenose „objavu“.(1)

Pripoveda Alqama:

Otišao sam u Šam i klanjao molitvu od dva rekata; rekoh: „O Alahu! Podari mi (pobožnog) saputnika.“ Tada ugledah starca kako mi prilazi, a kada se približio, rekoh (u sebi): „Nadam se da mi je Alah ispunio molbu.“ Čovek me upita: „Odakle si?“ Odgovorih: „Ja sam od stanovnika Kufe.“ On reče: „Zar među vama nije bio nosač (Poslanikovih) sandala, sivaka i posude s vodom za abdest? Zar među vama nije bio čovek kome je data Alahova zaštita od Satane? I zar među vama nije bio čovek koji je čuvao (Poslanikove) tajne koje niko drugi nije znao? Kako je Ibn Um ‘Abd (tj. ‘Abdullah bin Mas‘ud) učio Surat-al-lail (Noć: 92)?“ Ja proučih:--

„Tako mi noći kada tmine razastre, tako mi dana kada svane. I tako mi muškog i ženskog.“ (92.1-3) Na to Abu Darda reče: „TAKO MI ALAHA, prorok me je naveo da ajet učim NA OVAJ NAČIN pošto ga je saslušao, ali ovi ljudi (iz Šama) SVOJSKI SU SE TRUDILI da me navedu da kažem nešto drugačije.“ (Sahih al-Bukhari, tom 5, knjiga 57, broj 105)

Al-Bukhari takođe prenosi predanje koje se tiče sledećeg navoda,

„Nije vam greh da od Gospodara svoga tražite neko dobro. A kada pođete s Arefata, Allaha spominjite kod časnih mesta; spominjite Ga i slavite jer vas je On uputio, a zaista ste pre toga u zabludi bili.“ S. 2:198

Prema izveštaju al-Bukharija, ovaj ajet je prvobitno imao dodatnu rečenicu koje sada nema u sačuvanim kodeksima:

Pripoveda Ibn ‘Abbas:

‘Ukaz, Mijanna i Dhul-Majaz bile su pijace u predislamskom periodu. Oni (tj. muslimani) su smatrali grehom da tamo trguju u vreme hadža (tj. u toj sezoni), pa je objavljen ovaj ajet: „Nije vam greh ako tražite od blagodati svoga Gospodara tokom sezone hadža.“ (2.198) (Sahih al-Bukhari, tom 6, knjiga 60, broj 44)

Dalje, u Kuranu 18:79-80 čitamo sledeću priču o Mojsijevom susretu s neimenovanim Alahovim slugom:

„Što se tiče one lađe, ona je pripadala siromasima koji rade na moru, i ja sam hteo da je oštetim, jer je pred njima bio jedan vladar koji je svaku ispravnu lađu otimao. Što se tiče onog dečaka, njegovi roditelji su bili vernici; pobojali smo se da ih ne navede na neposlušnost i neverovanje,“ S. 18:79-80

Ibn Abbas je to, međutim, čitao nešto drugačije:

XXXVII: „A kada su otišli još dalje, on reče svome momku: ‚Donesi nam naš doručak. Ovo naše putovanje nas je veoma umorilo.‘ On reče: ‚Vidiš li šta se dogodilo? Kada smo potražili zaklon kod stene, zaboravio sam ribu. Niko me nije naveo da zaboravim da je se setim osim šejtana. Ona je na čudesan način našla svoj put u more‘“ (18:62-63)

... Alahov Poslanik reče: „Da je Musa bio strpljiv, pa da nam je ispričao još o njima!“

Rekao je da je Ibn ‘Abbas UČIO: „Pred njima je bio neki kralj koji je silom otimao svaku ispravnu lađu“, i da je UČIO: „A što se tiče mladića, on je bio nevernik.“ (Aisha Bewley, The Sahih Collection of Al-Bukhari, Poglavlje 68. Knjiga tefsira, br. 4450; isticanje velikim slovima i podvlačenje su naši)

Reči „ispravnu“ i „on je bio nevernik“ izostavljene su iz takozvanog zvaničnog teksta.

Ibn Kathir kaže da je u Kuranu Ibn Masuda poslednja rečenica sledećeg navoda,

... „Sve znaniji od znanijeg ima, a Sveznajući je iznad svakog.“ S. 12:76

glasila drugačije,

... `Abdullah bin Mas`ud je čitao ovaj ajet ovako: (وَفَوْقَ كُلِّ عَالِمٍ عَلِيمٌ) „A iznad svakog učenjaka je Sveznajući (Alah).“ (Tafsir Ibn Kathir)

Štaviše, prema Aiši, sledeći ajet,

„Čuvajte molitve, naročito molitvu u sredini dana, i pred Allahom ponizno stojte!“ S. 2:238

ima rečenicu koja nedostaje:

(29). 2982. Abu Yunus, oslobođeni rob ‘Aiše, rekao je: „Aiša mi je naredila da za nju prepišem mushaf i rekla je: ‚Kada dođeš do ovog ajeta, javi mi: Strogo čuvajte (pet obaveznih) molitava i srednji salat.‘ Kada sam došao do njega, rekao sam joj, a ona mi je izdiktirala: ‚Strogo čuvajte (pet obaveznih) molitava i srednji salat, i salat al-asr. I stojte pred Alahom s poslušnošću.‘ Rekla je: ‚To sam čula od Alahovog Poslanika.‘“ (Sahih) (English Translation of Jami‘ At-Tirmidhi – Compiled by Imam Hafiz Abu ‘Eisa Mohammad Ibn ‘Eisa At-Tirmidhi [Darussalam Publishers & Distributors, prvo izdanje: novembar 2007], hadise priredio i referencirao Hafiz Abu Tahir Zubair ‘Ali Za’i, preveo Nasiruddin al-Khattab (Kanada), završnu redakciju izvršio Abu Khaliyl (SAD), tom 5, od hadisa br. 2606 do 3290, poglavlje 2. O Surat al-Baqarah, str. 302-303; podvlačenje je naše)

Još jedan primer odlomka kome jedan deo nedostaje ili je izgubljen jeste Kuran 33:6, koji glasi ovako,

„Verovesnik je preči vernicima nego oni sami sebi, a žene njegove su kao majke njihove.“…

Pokojni muslimanski prevodilac Abdullah Yusuf Ali beleži da je Ubayy b. Ka‘b, Muhamedov drug i, kao što ćemo videti, jedan od onih koji se smatraju najboljim učačima/čitačima, imao dodatnu rečenicu koju su posvedočili i drugi muslimanski čitači:

„U duhovnom srodstvu prorok ima pravo na više poštovanja i obzira nego krvni srodnici. Vernici treba da slede njega, a ne svoje očeve, majke ili braću, kada dođe do sukoba dužnosti. On nam je čak i bliži – bliži našim stvarnim interesima – nego mi sami sebi. U NEKIM KIRAETIMA, KAO ŠTO JE ONAJ UBEJJA IBN KA‘BA, javljaju se i reči ‚i on im je otac‘, koje ukazuju na njegovo duhovno srodstvo i povezuju se s rečima ‚a njegove žene su njihove majke‘. Tako bi njegovo duhovno očinstvo bilo oštro suprotstavljeno odbacivanju prostačkog praznoverja da se neko poput Zejda ibn Harise naziva imenom Zejd ibn Muhamed (xxxiii. 40): takvo imenovanje je zapravo nepoštovanje prema proroku.“ (Ali, The Holy Qur'an, str. 1104, nap. 3674; podebljanje i isticanje velikim slovima su naši)

Sledeći čuveni muslimanski autoritet i pravnik priznao je da:

... Neuobičajeno čitanje Kurana uključuje reči „On im je otac“, ali se ono više ne uči jer NIJE U SKLADU s ‘Uthmanovom verzijom. (Muhammad Messenger of Allah (Ash-Shifa of Qadi 'Iyad), Qadi 'Iyad Musa al-Yahsubi, prevela Aisha Abdarrahman Bewley [Madinah Press, Inverness, Škotska, Ujedinjeno Kraljevstvo, 1991; treće izdanje, meki povez], str. 29-30; podebljanje i isticanje velikim slovima su naši)

Zanimljivo je da je pokojni muslimanski učenjak i prevodilac Kurana Muhammad Asad zapravo umetnuo ovu varijantu u zagradama u svoju englesku verziju:

„Prorok ima veće pravo na vernike nego [oni] na same sebe, [budući da im je on kao otac] a njegove žene su njihove majke...“

Evo njegovog obrazloženja zašto je odlučio da to doda svojoj verziji:

Nadovezujući se na prethodno pominjanje dobrovoljnih, izbornih odnosa (nasuprot onima po krvi), ovaj ajet ukazuje na najviše ispoljenje izbornog, duhovnog odnosa: onog između proroka nadahnutog Bogom i osobe koja slobodno bira da ga sledi. Za samog proroka se prenosi da je rekao: „Niko od vas nema pravu veru dok mu ne budem draži od njegovog oca, njegovog deteta i celog čovečanstva“ (Bukhari i Muslim, po predanju Anasa, s nekoliko gotovo istovetnih verzija u drugim zbirkama). Drugovi su proroka bez izuzetka smatrali duhovnim ocem svoje zajednice. Neki od njih – npr. Ibn Masud (kako navodi Zamakhshari) ili Ubayy ibn Kab, Ibn Abbas i Muawiyah (kako navodi Ibn Kathir) – gotovo nikada nisu učili gornji ajet a da nisu dodali, radi objašnjenja[sic], „budući da im je on [kao] otac“; a mnogi od tabiina – uključujući Mudžahida, Katadu, Ikrimu i al-Hasana (up. Tabari i Ibn Kathir) – činili su isto: otuda moje umetanje ove fraze u zagradama. (Vidi, međutim, i 40. ajet ove sure i odgovarajuću napomenu.) Što se tiče statusa prorokovih žena kao „majki vernika“, on proističe prvenstveno iz činjenice da su delile život Alahovog Poslanika u njegovom najintimnijem vidu. Sledstveno tome, one se nisu mogle ponovo udati posle njegove smrti (vidi 53. ajet niže), budući da su svi vernici duhovno bili njihova „deca“. (*; podebljanje i podvlačenje su naši)

Za muslimane stvari postaju još gore. Prema drugom kalifu, Kuran je sadržao određene ajete, poput zapovesti da se preljubnici kamenuju, koji se više ne nalaze u sačuvanim rukopisima:

Pripoveda Ibn ‘Abbas:
‘Umar reče: „Bojim se da će, nakon što prođe mnogo vremena, ljudi reći: ‚Ne nalazimo ajete o Radžamu (kamenovanju na smrt) u Svetoj knjizi‘, i da će usled toga zalutati napuštajući obavezu koju je Alah objavio. Gle! Potvrđujem da se kazna Radžama izvrši nad onim ko počini nedozvoljeni polni odnos, ako je već oženjen i ako je zločin dokazan svedocima, trudnoćom ili priznanjem.“ Sufyan je dodao: „Ovo predanje sam zapamtio na ovaj način.“ ‘Umar je dodao: „Zaista je Alahov Poslanik izvršavao kaznu Radžama, a tako smo činili i mi posle njega.“ (Sahih al-Bukhari, tom 8, knjiga 82, broj 816)

… U međuvremenu je ‘Umar seo na propovedaonicu, a kada su oni koji pozivaju na molitvu završili svoj poziv, ‘Umar je ustao i, pošto je slavio i hvalio Alaha kako On zaslužuje, rekao: „Sada, reći ću vam nešto što je (Alah) zapisao da kažem. Ne znam; možda to nagoveštava moju smrt, pa ko to razume i zapamti, mora to preneti drugima gde god ga njegova jahalica odnese, ali ako se neko boji da to ne razume, njemu je nedopušteno da o meni govori laži. Alah je poslao Muhameda s Istinom i on ju je zapamtio. Alahov Poslanik je izvršavao kaznu kamenovanja, a tako smo činili i mi posle njega.

Bojim se da će, nakon što prođe mnogo vremena, neko reći: ‚Tako mi Alaha, ne nalazimo ajet o Radžamu u Alahovoj knjizi‘, i tako će zalutati napuštajući obavezu koju je Alah objavio. A kazna Radžama izvršava se nad svakom oženjenom, odnosno udatom osobom (muškarcem i ženom) koja počini nedozvoljeni polni odnos, ako postoji potreban dokaz ili je došlo do začeća ili priznanja. A onda smo među ajetima u Alahovoj knjizi učili: ‘O ljudi! Ne tvrdite da ste potomci nekog drugog, a ne svojih očeva, jer je to neverstvo (nezahvalnost) s vaše strane da tvrdite da ste potomci nekog drugog, a ne svog stvarnog oca’...“ (Sahih al-Bukhari, tom 8, knjiga 82, broj 817; vidi i tom 9, br. 424)

Da stvar bude gora, Muhamedova sopstvena nevesta-dete Aiša priznala je da je Kuran nekada sadržao određene derogirane i derogirajuće ajete o dojenju kojih više nema:

‘A’iša je prenela da je u Svetom Kuranu bilo objavljeno da deset jasnih dojenja čini brak nedozvoljenim, a zatim je to derogirano (i zamenjeno) sa pet dojenja; i Alahov Poslanik je umro, a to se pre toga (nalazilo) u Svetom Kuranu (i muslimani su to učili). (Sahih Muslim, knjiga 008, broj 3421)

Čak je tvrdila i da je postojao ajet o dojenju odraslih osoba i da je rukopis koji ga je sadržao pojela ovca!

1944. Prenosi se da je ‘A’iša rekla: „Objavljen je ajet o kamenovanju i o dojenju ODRASLE OSOBE deset puta, a list je bio kod mene ispod jastuka. Kada je Alahov Poslanik umro, bili smo zaokupljeni njegovom smrću, pa je ušla pitoma ovca i pojela ga.“ (Hasan) (English Translation of Sunan Ibn Majah – Compiled by Imam Muhammad Bin Yazeed Ibn Majah Al-Qazwini [Darussalam Publishers & Distributors, prvo izdanje: jun 2007], hadise priredio i referencirao Hafiz Abu Tahir Zubair ‘Ali Za’i, preveo Nasiruddin al-Khattab (Kanada), završnu redakciju izvršio Abu Khaliyl (SAD), tom 3, od hadisa br. 1783 do 2718, poglavlje 36. Dojenje odrasle osobe, str. 113-114; isticanje velikim slovima i podvlačenje su naši)

Za više o ovoj spornoj temi dojenja odraslih u islamu preporučujemo sledeći članak i odgovor:

http://answering-islam.org/Shamoun/nursing_of_adults.htm
http://answering-islam.org/Responses/Menj/nursing_of_adults.htm

Značaj Ubayya bin Kaba i Abdullaha bin Masuda

Čitaoci se možda pitaju zašto su ova varijantna čitanja preuzeta iz kodeksa Ubayya b. Ka’ba i Abdullaha ibn Masuda tako važni svedoci iskvarenosti Kurana. Razlog je taj što se zasnivaju na zbirkama dvojice od četvorice ljudi koje je Muhamed lično imenovao kao osobe od kojih su muslimani bili dužni da uče Kuran!

Pripoveda ‘Abdullah bin ‘Amr:

Alahov Poslanik nije govorio uvredljivo niti je ikada namerno govorio zlo. Govorio je: „Najdraži mi je među vama onaj ko ima najbolji karakter i ponašanje.“ Dodao je: „Učite Kuran od (bilo koje od ove) četiri osobe: ‘Abdullaha bin Mas‘uda, Salima, oslobođenog roba Abu Hudhaife, Ubaija bin Ka‘ba i Mu‘adha bin Džabela.“ (Sahih al-Bukhari, tom 5, knjiga 57, broj 104)

Pripoveda Masriq:

‘Abdullah bin ‘Amr je pomenuo ‘Abdullaha bin Masuda i rekao: „Zauvek ću voleti tog čoveka, jer sam čuo proroka kako govori: ‚Uzmite (učite) Kuran od četvorice: od ‘Abdullaha bin Masuda, Salima, Mu’adha i Ubaija bin Ka‘ba.‘“ (Sahih al-Bukhari, tom 6, knjiga 61, broj 521)

Ubayy je takođe jedan od četvorice ljudi koji su posedovali ceo Kuran.

Pripoveda Qatada:

Upitao sam Anasa bin Malika: „Ko je sabrao Kuran u prorokovo vreme?“ On odgovori: „Četvorica, svi iz reda Ansarija: Ubai bin Ka‘b, Mu‘adh bin Džabel, Zaid bin Thabit i Abu Zaid.“ (Sahih al-Bukhari, tom 6, knjiga 61, broj 525)

… Kada je Alahov Poslanik, Alah ga blagoslovio, izdahnuo, NE VIŠE OD ČETVORO LJUDI IMALO JE KURAN U CELINI. Svi su bili iz reda Ansarija, a o petome postoji neslaganje. Ansarije koji su ga sabrali u celini bili su Zayd Ibn Thabit, Abu Zayd, Mu'adh Ibn Jabal i Ubayyi Ibn Ka'b, a osoba oko koje postoji neslaganje bio je Tamim al-Dari. (Ibn Sa'd, Kitab Al-Tabaqat Al-Kabir, engleski prevod S. Moinul Haq, M.A., PH.D, uz pomoć H.K. Ghazanfara M.A. (Kitab Bhavan Exporters & Importers, 1784 Kalan Mahal, Daryaganj, Nju Delhi - 110 002 Indija), tom II, delovi I i II, str. 457-458; podebljanje i isticanje velikim slovima su naši)

Što se tiče ibn Masuda, on je bio i jedan od onih koji su napamet znali ceo Kuran:

Pripoveda Shaqiq bin Salama:

Jednom nam je ‘Abdullah bin Mas‘ud održao propoved i rekao: „Tako mi Alaha, naučio sam preko sedamdeset sura direktno od Alahovog Poslanika. Tako mi Alaha, prorokovi drugovi su saznali da sam ja jedan od onih koji najbolje od svih njih poznaju Alahovu knjigu, a ipak nisam najbolji među njima.“ Shaqiq je dodao: sedeo sam na njegovom verskom skupu i nisam čuo nikoga da mu protivreči (u njegovom govoru). (Sahih al-Bukhari, tom 6, knjiga 61, broj 522)

Pripoveda ‘Abdullah (bin Mas‘ud): Tako mi Alaha, osim koga niko drugi nema pravo da bude obožavan! Nema sure objavljene u Alahovoj knjizi a da ne znam na kom je mestu objavljena; i nema ajeta objavljenog u Alahovoj knjizi a da ne znam o kome, nego znam povodom čega je objavljen. Kada bih znao da neko ima bolje poznavanje Alahove knjige od mene, a nalazi se na mestu do kojeg se može stići kamilom, odjahao bih k njemu (Sahih al-Bukhari, tom 6, knjiga 61, broj 524)

Ponovo:

Za njim su sledili 'Abdullah ibn Mas'ud, Ubayy ibn Ka'b, Zayd ibn Thabit i 'Abdullah ibn 'Amr ibn al-'As. Sve što je preuzeto od drugova ima izvrsnu prednost jer su oni bili svedoci objave i njenog spuštanja na njihovom jeziku. 'Amir ibn Wathila je rekao: „Video sam 'Alija ibn Abi Taliba kako govori. Čuo sam ga kako u svojoj hutbi kaže: ‚Pitajte me. Tako mi Alaha, nećete me pitati ni o čemu što će se dogoditi do Dana ustajanja a da vam o tome neću reći. Pitajte me o Alahovoj knjizi. Tako mi Alaha, nema ajeta a da ne znam da li je objavljen noću ili danju, na ravnici ili na planini.‘“ Ibn al-Kawwa' je ustao i pitao o suri adh-Dhariyat (51).

'Abdullah ibn Mas'ud je rekao: „Kada bih znao za nekoga s više znanja o Alahovoj knjizi od mene, do koga se može stići jahalicom, otišao bih k njemu.“ Neki čovek ga upita: „Zar nisi sreo 'Alija ibn Abi Taliba?“ „Jesam“, odgovori on, „sreo sam ga.“ Masruq je rekao: „Zatekao sam neke od Muhamedovih drugova poput bara koje napoje jednu osobu, neke poput bara koje napoje dve, a neke takve da bi, kada bi im svi ljudi došli, sve zadovoljile. 'Abdullah ibn Mas'ud je bio jedna od tih bara.“ (Bewley, Tafsir al-Qurtubi, Uvod: Šta se prenosi u pogledu pretnji upućenih bavljenju tefsirom Kurana putem mišljenja (ra'y) ili drskosti u tome, i o rangovima komentatora, str. 38-39: *)

Napokon:

Kadija nije pomenuo 'Abdullaha ibn Mas'uda i Salima, štićenika Abu Hudhayfe, iako su oni bili među onima koji su znali ceo Kuran. Prenosi se da je 'Umar ibn al-Khattab rekao: „Bio sam s Alahovim Poslanikom, Alah ga blagoslovio i mir mu podario, a s njim su bili Abu Bakr i onaj koga je Alah hteo. Prošli smo pored 'Abdullaha ibn Mas'uda koji je klanjao. Alahov Poslanik, Alah ga blagoslovio i mir mu podario, upita: ‚Ko uči Kuran?‘ Rečeno mu je: ‚'Abdullah ibn Umm 'Abd.‘ On reče: ‚'Abdullah uči Kuran svežim kakav je bio objavljen.‘“

Jedan učenjak je rekao da to znači da je učio prvi harf na kojem je Kuran objavljen, a ne ostalih sedam koji su Alahovom Poslaniku, Alah ga blagoslovio i mir mu podario, bili dopušteni nakon što je Alahov izaslanik, Džibril, proučio Kuran s njim u ramazanu. Prenosi se da je Abu Æubyan rekao: „'Abdullah ibn 'Abbas me je upitao: ‚Koje od učenja ti učiš?‘ Odgovorio sam: ‚Prvo učenje, ono Ibn Umm 'Abda.‘ On mi reče: ‚Naprotiv, ono je bilo poslednje. Alahov Poslanik, Alah ga blagoslovio i mir mu podario, imao je običaj da jednom godišnje izloži Kuran Džibrilu. U godini u kojoj je umro, Alahov Poslanik mu ga je proučio dvaput. 'Abdullah je bio prisutan i znao je šta je u tome derogirano i izmenjeno.‘“ Kod Muslima, 'Abdullah ibn 'Amr je izjavio da je čuo Alahovog Poslanika, Alah ga blagoslovio i mir mu podario, kako kaže: „Uzmite Kuran od četvorice: od Ibn Umm 'Abda – a njime je i počeo – Mu'adha ibn Džabela, Ubayya ibn Ka'ba i Salima, štićenika Abu Hudhayfe.“

Ovi izveštaji pokazuju da je 'Abdullah znao ceo Kuran još za života Alahovog Poslanika, nasuprot onome što je rečeno, a Alah najbolje zna. U Kitab ar-Raddu al-Anbari prenosi da je 'Abdullah ibn Mas'ud rekao: „Naučio sam 72 (ili 73) sure od Alahovog Poslanika, Alah ga blagoslovio i mir mu podario, i proučio sam mu iz al-Bakare sve do ‚Alah voli one koji se kaju‘ (2:222).“ Abu Ishaq kaže da je ostatak Kurana naučio od Mujammi'a ibn Jariye al-Ansarija. Ako je to tačno, onda je konsenzus koji je pomenuo Yazid ibn Harun tačan i zato ga kadija Ibn at-Tayyib nije pomenuo među onima koji su znali Kuran napamet u vreme Alahovog Poslanika, Alah ga blagoslovio i mir mu podario. Alah najbolje zna.

Deo onoga što ukazuje na pouzdanost poznavanja Kurana kod Ibn Mas'uda jeste to što su svi ljudi s učenjima među stanovnicima Hidžaza, Sirije i Iraka svoja učenja koja su odabrali vodili unazad do nekog od drugova koji su ih proučili Alahovom Poslaniku, Alah ga blagoslovio i mir mu podario. 'Asim je svoje učenje vodio do 'Alija i Ibn Mas'uda, Ibn Kathir do Ubayya, kao i Abu 'Amr ibn al-'Ala', a 'Abdullah ibn 'Amir je svoje vodio do 'Uthmana. Svi su rekli da su ga proučili Alahovom Poslaniku. Isnadi ovih učenja su neprekinuti, a prenosioci pouzdani, kako je izjavio al-Khattabi. (Bewley, Tafsir al-Qurtubi, Uvod: Sabiranje Kurana i razlog zbog kojeg je 'Uthman dao da se prepišu primerci Kurana, a ostatak spali. Memorisanje Kurana od strane drugova u prorokovo vreme, odeljak, str. 57-58: *; podebljanje i podvlačenje su naši)

To je onaj isti ibn Masud koji se otvoreno usprotivio 'Uthmanovom Kuranu koji je sastavio Zaid ibn Thabit:

… Az-Zuhri je rekao: „Ubaidullah bin Abdullah bin Utbah me je obavestio da Abdullahu bin Mas'udu nije bilo po volji što Zaid bin Thabit prepisuje mushafe, i on reče: ‚O muslimani! Klonite se prepisivanja mushafa i učenja ovog čoveka. Tako mi Alaha! Kada sam ja primio islam, on je još bio u bedrima nevernika‘ – misleći na Zaida bin Thabita – i povodom toga je Abdullah bin Mas'ud rekao: ‚O stanovnici Iraka! Zadržite mushafe koji su kod vas i sakrijte ih. Jer Alah je zaista rekao: A ko nešto sakrije, doći će s onim što je sakrio na Sudnji dan. Zato susretnite Alaha s mushafima.‘“

Az-Zuhri je rekao: „Preneto mi je da se nekim ljudima među najvrlijim drugovima Alahovog Poslanika nije dopadalo ovo Ibn Mas’udovo gledište.“ (Sahih) (Jami‘ At-Tirmidhi, tom 5, od hadisa br. 2606 do 3290, poglavlje 9. O suri At-Tawbah, br. (19). 3104, str. 414; podebljanje i podvlačenje su naši)

I, kao što smo videli u 2. delu, ibn Masud se nije slagao ni s drugim onima koji su Kuran znali napamet, poput Ubayya ibn Kaba, jer sure 1 i 113-114 nije uključio u svoj kodeks, dok je Ubayyev kodeks imao ukupno 116!

CDLXXII: Tefsir sure al-Falaq, koja počinje rečima: „Reci: Utičem se Gospodaru svitanja“

Mujahid je rekao da je „tama kada se zgusne“ (113:3) zalazak sunca. Kaže se da je to jasnije od cepanja i razdvajanja zore. „Wakaba“ (113:3) je kada ona uđe u sve i sve zamrači.

4692. Prenosi se da je Zirr ibn Hubaysh rekao: „Pitao sam Ubayya ibn Ka'ba o dva ajeta utočišta, a on reče: ‚Pitao sam Alahovog Poslanika, a on reče: „Rečeni su mi i tako sam ih izrekao.“ Mi govorimo ono što je Alahov Poslanik rekao.‘“

CDLXXIII: Tefsir sure an-Nas, koja počinje rečima: „Reci: Utičem se Gospodaru ljudi“

Od Ibn 'Abbasa se pominje o „wesvesi“ (114:3) da, kada se neko rodi, šejtan ga zaposedne. Ako se pomene Alah, on odlazi. Ako se Alah ne pomene, on ostaje čvrsto u njegovom srcu.

4693. Prenosi se da je Zirr rekao: „Pitao sam Ubayya ibn Ka'ba: ‚Abu'l-Mundhire, tvoj brat Ibn Mas'ud kaže to i to [o tome da dva ajeta utočišta nisu deo Kurana].‘ Ubayy reče: ‚Pitao sam Alahovog Poslanika, a on mi reče: „Rečeni su mi [tj. bili su objavljeni] i tako sam ih izrekao.“‘ Ubayy dodade: ‚Mi govorimo ono što je Alahov Poslanik rekao.‘“ (Bewley, The Sahih Collection of al-Bukhari, Poglavlje 68. Knjiga tefsira; podvlačenje je naše)

Vidi i verziju dr Muhammada Muhsina Khana, Sahih al-Bukhari, tom 6, knjiga 60, brojevi 500 i 501.

Dakle, Ibn Masud je u svom Kuranu imao samo 111 poglavlja, ibn Kab 116, dok je 'Uthmanov kodeks sadržao 114 sura!

U svetlu toga, kako muslimani danas mogu s apsolutnom sigurnošću znati da Kuran sadrži tačno 114 sura kada se čak ni Muhamedovi drugovi nisu mogli složiti?

Drevni svedok iskvarenosti Kurana

Činjenica da je Kuran iskvaren nije neka nova informacija otkrivena tek nedavno, jer je i tada bilo kritičara koji su primetili tekstualno izopačenje muslimanskog svetog spisa. Jedan takav primer je hrišćanski apologeta Abd al-Masih al-Kindi, koji je napisao apologiju pod naslovom The Apology of Al-Kindi at the Court of al-Mamun, oko 830. godine n. e., otprilike četrdeset godina pre nego što je al-Bukhari sastavio svoju zbirku hadisa. Al-Kindi pominje muslimansku reakciju na protivrečna čitanja koja su postojala među različitim kuranskim kodeksima koji su kružili ubrzo nakon Muhamedove smrti:

„… Zatim su ljudi zapali u nesuglasice oko svog čitanja; jedni su čitali prema verziji Alije, koju slede do dana današnjeg; jedni su čitali prema zbirci koju smo pomenuli; jedna grupa je čitala prema tekstu Ibn Mesuda, a druga prema tekstu Ubeja ibn Kaba. Kada je Osman došao na vlast, a ljudi su se svuda razlikovali u svom čitanju, Alija je tražio osnove za optužbu protiv njega. Jedan čovek bi čitao stih na jedan način, a drugi čovek na drugi; i bilo je izmena i umetanja, pri čemu su neki primerci imali više, a neki manje. Kada je to izneto Osmanu, i kada je istaknuta opasnost od podele, sukoba i otpadništva, on je potom dao da se prikupe svi listovi i odlomci do kojih je mogao doći, zajedno sa primerkom koji je bio ispisan na početku. Ali nisu dirali ono što je bilo u rukama Alije, niti onih koji su sledili njegovo čitanje. Ubej je do tada već bio umro, a što se tiče Ibn Mesuda, zatražili su njegov primerak, ali je on odbio da ga preda. Zatim su naredili Zejdu ibn Sabitu, a sa njim i Abdalahu ibn Abasu, da revidiraju i isprave tekst, uklanjajući sve što je bilo iskvareno; bilo im je naloženo da, kada se ne slože oko nekog čitanja, reči ili imena, slede dijalekt Kurejšija.

„Kada je redakcija bila završena, ispisana su četiri primerka krupnim pismom; jedan je poslat u Meku, a drugi u Medinu; treći je otpremljen u Siriju i do danas se nalazi u Malatiji; četvrti je pohranjen u Kufi. Ljudi kažu da je taj poslednji primerak još uvek sačuvan u Kufi, ali to nije slučaj, jer je izgubljen u Muhtarovoj pobuni (67. g. po Hidžri). Primerak iz Meke ostao je tamo sve dok grad nije zauzeo Abu Saraja (200. g. po Hidžri); on ga nije odneo; ali se pretpostavlja da je izgoreo u požaru. Primerak iz Medine izgubljen je u vreme terora, to jest u danima Jezida ibn Muavije (60–64. g. po Hidžri).

„Nakon onoga što smo gore izneli, Osman je prikupio sve ranije listove i primerke, i uništio ih, preteći onima koji bi zadržali bilo koji deo; i tako su preživeli samo neki razbacani ostaci, skriveni tu i tamo. Ibn Mesud je, međutim, zadržao svoj primerak u sopstvenim rukama, i nasledilo ga je njegovo potomstvo, kao što je to i danas; isto tako je i Alijina zbirka ostala u njegovoj porodici.

„Zatim je usledio poduhvat Hadžadža ibn Jusufa, koji je sakupio svaki pojedinačni primerak do kojeg je mogao doći, i dao da se iz teksta izostavi veoma mnogo odlomaka. Među njima su, kažu, bili stihovi objavljeni o kući Umajada, sa imenima određenih osoba, i o kući Abasa, takođe sa imenima. Šest primeraka tako revidiranog teksta razaslato je u Egipat, Siriju, Medinu, Meku, Kufu i Basru. Nakon toga je prikupio i uništio sve prethodne primerke, upravo onako kako je i Osman učinio pre njega. Neprijateljstvo koje je postojalo između Alije i Abu Bekra, Omara i Osmana dobro je poznato; kako je svaki od njih uneo u tekst ono što je išlo u prilog njegovim sopstvenim pretenzijama, a izostavio ono što nije. Kako onda možemo razlikovati verodostojno od krivotvorenog? A šta je sa gubicima koje je prouzrokovao Hadžadž? Dobro je poznato kakvu je veru taj tiranin imao u drugim stvarima; kako možemo učiniti sudijom nad Knjigom Božjom čoveka koji nikada nije prestajao da ide na ruku Umajadima kad god bi našao priliku?" (Alphonse Mingana, „The Transmission of the Koran”, The Origins of the Koran - Classic Essays on Islam's Holy Book, ur. Ibn Warraq [Prometheus Books, Amherst NY, 1998], str. 108-109: *; podebljanje naše: vidi takođe sledeće)

Autor, Mingana, zaključuje sledećom izjavom al-Kindija:

„Zatim al-Kindi, obraćajući se svom muslimanskom prijatelju, kaže: ‘Sve što sam rekao izvedeno je iz vaših sopstvenih autoriteta, i nijedan jedini argument nije iznet a da se ne zasniva na dokazima koje vi sami prihvatate; kao dokaz za to imamo sam Kuran, koji je zbrkana gomila, bez sistema i bez reda.’” (Ibn Warraq, str. 109-110: * ; podebljanje naše; vidi takođe sledeće)

Nakon toga, sada je vreme da pogledamo šta su naučnici izjavili o načinu na koji je muslimansko pismo sakupljeno i priređeno.

Priređivanje i nerazumljivost Kurana

Naučnici i kritičari vekovima ukazuju na to da je Kuran loše priređen i da sadrži gramatičke greške i nepravilnosti. Već u 9. veku hrišćanski pisac al-Kindi je zapazio prilično lošu i haotičnu strukturu Kurana i to uzeo kao dokaz da je tekst menjan:

„A ishod svega toga očigledan je tebi koji si čitao Sveto pismo i koji vidiš kako su u tvojoj knjizi istorije sve izmešane i ispreturane; što je dokaz da su u njoj radile mnoge različite ruke, i izazvale neslaganja, dodajući tekstu ili izbacujući iz njega šta god im se svidelo ili nije svidelo. Jesu li to, dakle, obeležja Otkrivenja poslatog s neba?

„Osim toga, tvoj Učitelj je bio Arapin, koji je živeo među beduinima; i njima je, i na njihovom jeziku, izlagao svoje sastave. A opštepoznato je da su Arapi kao narod nepopravljivo paganski i lišeni milosti; kako je onda takav narod mogao od njega primiti tajnu Gospodnju, ili istine koje priliči da budu otkrivene proroku? Ti znaš za neprijateljstvo koje je postojalo između Alije i Abu Bekra, Omara i Osmana; a svaki od njih je uneo u tekst ono što je išlo u prilog njegovim sopstvenim pretenzijama, a izostavio ono što nije. Kako onda možemo razlikovati verodostojno od krivotvorenog? A šta je sa gubicima koje je prouzrokovao Hadžadž? Dobro znaš kakvu je veru taj tiranin imao u drugim stvarima; kako onda možeš od njega načiniti sudiju nad Knjigom Božjom — od čoveka koji nikada nije prestajao da ide na ruku Umajadima kad god bi našao priliku? A povrh svega toga, i Jevreji su imali udela u toj stvari; i podmetnuli su ono za šta su mislili da će unaprediti njihove sopstvene buntovne i pobunjeničke ciljeve.” (The Apology of Al Kindy – Written at the Court of Al-Mamun In Defense of Christian against Islam, priredio i prokomentarisao ser William Muir [Society for the Promotion of Christian Knowledge (SPCK), drugo izdanje, London, 1887], Various Readings in the Coran, str. 77-78; podvlačenje naše)

Al-Kindi nije usamljen, budući da čak i savremeni islamolozi poput Ričarda Bela i V. M. Vota haotičnu strukturu Kurana vide kao dokaz da je on menjan:

„Zaista postoje mnoge ovakve hrapavosti, a one su, kako se ovde tvrdi, temeljni dokaz za reviziju. Pored već zapaženih tačaka – skrivenih rima i rimovanih fraza koje nisu utkane u tkivo odlomka – tu su i sledeće: nagle promene rime; ponavljanje iste rimovane reči ili rimovane fraze u susednim stihovima; upad strane teme u odlomak koji je inače homogen; različit tretman iste teme u susednim stihovima, često uz ponavljanje reči i fraza; prekidi u gramatičkoj konstrukciji koji stvaraju teškoće u egzegezi; nagle promene dužine stihova; iznenadne promene dramske situacije, sa promenama zamenice iz jednine u množinu, iz drugog u treće lice, i tako dalje; postavljanje jedne uz drugu naizgled protivrečnih tvrdnji; postavljanje jedan uz drugi odlomaka različitog datuma, uz upad kasnijih fraza u rane stihove. U mnogim slučajevima odlomak ima alternativne nastavke koji jedan za drugim slede u sadašnjem tekstu. Druga od alternativa obeležena je prekidom u smislu i prekidom u gramatičkoj konstrukciji, budući da veza nije sa onim što neposredno prethodi, već sa onim što stoji na izvesnoj udaljenosti unazad.” (Bell & Watt, Introduction to the Quran [Edinburgh, 1977], str. 93 – citirano kod Ibn Warraqa u Why I am not a Muslim [Prometheus Books; Amherst NY, 1995], str. 112-113)

Al-Kindi je takođe ukazao na strane reči i gramatičke nepravilnosti kao dokaz protiv toga da je Kuran natprirodan ili čudesan:

„Ako se tvrdi da je (za razliku od svih drugih jezika) Kuran neuporediv i čudesan uzor arapskog jezika (prema tekstu: „Objavljujemo ga kao Kur'an na arapskom jeziku, da biste razumeli.“); zašto onda u njemu nalazimo strane reči, kao namâric iz persijskog i mishkât iz abisinskog rečnika?2 Ovde je nedostatak ili u glasniku ili u poruci. Ako u arapskom jeziku nema reči kojima bi se izrazile ideje, onda je sredstvo saopštavanja, pa time i sama poruka, nesavršeno; ako nije tako, onda je glasnik. Da nije bilo ovo prvo, nego ovo drugo, Al Kindi potkrepljuje srodnim argumentom da je pre Muhameda bilo bezbroj pesnika, poput Imrul Kajsa, i ljudi rečitosti i besedništva, čija su dela nadmašivala njegova, kako po zamisli tako i po jeziku. To su Mekanci bacali Proroku u lice; jer se on okrenuo i nazvao ih ‘svađalačkim rodom’. I zaista, Muhamed sam to priznaje kada njihove sastave pripisuje magiji.1 Uvođenje stranih izraza u Kuran mora, dakle, biti posledica jedne od dve stvari: ili siromaštva arapskog rečnika, iako je on priznato najbogatiji i najobilniji od svih jezika, ili činjenice da su različite osobe imale udela u tom delu; i naš pisac ostavlja svog Prijatelja na rogovima ove dileme.

„Ako se, opet, iznosi tvrdnja da u Kuranu postoji natprirodna harmonija i kadenca jezika, i lepota zamisli; to će se utvrditi tačnošću mera, čistotom i primerenošću kompozicije, te oštrinom i čarom misli i slikovitosti. Ali tvoja knjiga je svuda razbijena u svom ritmu, zbrkana u svojoj kompoziciji, a u svojim uzletima mašte besmislena." (Muir, The Coran: Its Style and Purport, str. 79-81)

Al-Kindi ni ovde nije usamljen, budući da je kasniji iranski muslimanski učenjak Ali Dašti pokrenuo ista pitanja u svojoj klasičnoj knjizi:

„Kuran sadrži rečenice koje su nepotpune i ne sasvim razumljive bez pomoći komentara; strane reči, neuobičajene arapske reči i reči upotrebljene u značenju drugačijem od uobičajenog; prideve i glagole flektirane bez poštovanja slaganja u rodu i broju; nelogično i negramatički upotrebljene zamenice koje ponekad nemaju referenta; i predikate koji su u rimovanim odlomcima često udaljeni od subjekata. Ova i druga takva odstupanja u jeziku dala su prostora kritičarima koji poriču rečitost Kurana. Taj problem je zaokupljao i umove pobožnih muslimana. Prisilio je komentatore da traže objašnjenja i verovatno je bio jedan od uzroka neslaganja oko čitanja.” (Dashti, Twenty-Three Years: A Study of the Prophetic Career of Mohammad, prevod sa persijskog F.R.C. Bagley [Mazda Publishers, Costa Mesa, CA 1994], str. 48-49)

"Ukratko, zabeleženo je više od stotinu kuranskih odstupanja od uobičajenih pravila i strukture arapskog jezika. Nepotrebno je reći da su se komentatori trudili da nađu objašnjenja i opravdanja za te nepravilnosti.

"Među njima je bio veliki komentator i filolog Mahmud oz-Zamahšari (467/1075-538/1144), o kome je jedan maurski pisac napisao: ‘Taj gramatikom opsednuti pedant počinio je zgražavajuću grešku. Naš zadatak nije da čitanja prilagodimo arapskoj gramatici, nego da uzmemo ceo Kuran kakav jeste i da arapsku gramatiku prilagodimo Kuranu.’

"Do izvesne mere taj argument je opravdan. Veliki govornici i pisci jednog naroda poštuju pravila njegovog jezika utoliko što izbegavaju načine izražavanja koji nisu opšte razumljivi i narodno prihvaćeni, mada se povremeno mogu naći primorani da uzmu slobodu. Kod predislamskih Arapa retorika i poezija bile su dobro razvijene, a gramatičke konvencije već ustanovljene. Kuran, budući da je po verovanju muslimana superiorniji od svih ranijih plodova retoričkog genija, mora sadržati najmanje nepravilnosti.

"Ipak, prekor koji maurski pisac upućuje Zamahšariju otvoren je za kritiku na osnovu toga što izokreće uobičajeni argument. Taj argument glasi da je Kuran Božja reč zato što poseduje uzvišenu rečitost kojoj nijedno ljudsko biće ne može biti ravno, i da je čovek koji ga je izgovorio stoga bio prorok. Maurski pisac je tvrdio da je Kuran bez mane zato što je Božja reč i da se problem gramatičkih grešaka u njemu mora rešiti menjanjem pravila arapske gramatike. Drugim rečima, dok većina muslimana odgovara poricateljima navodeći rečitost Kurana kao dokaz Muhamedovog proroštva, maurski pisac je, uzevši božansko poreklo Kurana i Muhamedovo proroštvo zdravo za gotovo, svaku raspravu o rečima i sadržaju Kurana smatrao nedopustivom." (Str. 50-51; podvlačenje naše)

Dalje je naveo da,

„Kuran sadrži mnoge primere zabune između dva govornika, Boga i Muhameda, u istom stihu… Među tim brojnim odlomcima ima nekih, poput gorenavedenog, koji se lako mogu objasniti, ali i drugih koji predstavljaju veliku teškoću… Prisustvo zabune između Boga i Proroka u Kuranu ne može se objektivno osporiti. Ponekad govori Bog, dajući Proroku zapovest ‘reci’ (tj. narodu). Ponekad struktura rečenice dokazuje da je Prorok taj koji govori, izražavajući predanost Bogu. Utisak koji Kuran ostavlja jeste da je skriveni glas u Muhamedovoj duši ili podsvesti neprestano podsticao da vodi narod, uzdržavao ga od posrtaja i pružao mu rešenja za probleme.” (Str. 150-151)

„Zabuna između Božjih i Muhamedovih reči ponovo je očigledna u dva stiha sure 10 (Junus). „Kada bi tvoj Gospodar to hteo, na Zemlji bi, zaista, svi ljudi bili vernici. Pa zašto onda ti da nagoniš ljude da budu vernici?“ (99. stih). „Nijedna osoba ne može da veruje bez Allahove dozvole; a On će dati kaznu i propast onima koji ne razmišljaju.“ (100. stih). U 99. stihu reči su od Boga i upućene su Proroku, ali u 100. stihu reči izgledaju kao Muhamedove, kao neka vrsta samoutehe praćena objašnjenjem tvrdoglavosti politeista koji nisu hteli da poslušaju njegovo učenje.” (Str. 152)

A stvari stoje mnogo gore. Prema jednom drugom uglednom islamologu, svaka peta rečenica Kurana nema baš nikakvog smisla!

„Kuran za sebe tvrdi da je ‘mubin’, to jest ‘jasan’. Ali ako ga pogledate, primetićete da otprilike svaka peta rečenica jednostavno nema smisla. Mnogi muslimani — i orijentalisti — reći će vam, naravno, drugačije, ali činjenica je da je petina kuranskog teksta jednostavno nerazumljiva. To je ono što je izazvalo tradicionalnu strepnju u vezi sa prevođenjem. Ako Kuran nije razumljiv — ako se ne može razumeti čak ni na arapskom — onda je neprevodiv. Ljudi se toga plaše. A pošto Kuran opetovano tvrdi da je jasan, a očigledno nije — kao što će vam reći čak i govornici arapskog — postoji protivrečnost. Mora da je posredi nešto drugo.” (Gerd Puin, citiran kod Tobija Lestera u „What Is the Koran?”, The Atlantic, januar 1999; podvlačenje naše)

Zanimljivo je da postoje savremeni muslimanski pisci koji priznaju da su gramatička struktura Kurana i nepravilni prelasci u rodu i subjektu prouzrokovali mnogim egzegetama i naučnicima ogromne teškoće u razumevanju i tumačenju teksta. Farid Esak je jedan takav musliman koji kaže da to,

„… stvara teškoće onima koji se bave kritičkom naukom, i ti tekstovi su navođeni u prilog shvatanju da Kuran nije u potpunosti proizvod ako [sic] jednog entiteta. Postoji i nekoliko slučajeva u kojima govornik naizmenično koristi oblike jednine i množine, što doprinosi shvatanju da je Kuran sastavljan na nekoherentan način… Ipak, osim Boga, brojni ajeti upućuju na to da su neposredni govornici anđeli ili sam Prorok, a samo umetanja prevodilaca ili primedbe egzegeta sugerišu drugačije. Ajeti kao što su 19:64-65, na primer, ako se čitaju bez prevodiočevog umetanja, jasno upućuju na to da su anđeli govornici… U nekoliko ajeta, kao što je 27:91, očigledni govornik izgleda da je Prorok, a onda dolazi do iznenadnog preokreta u kome on postaje onaj kome se obraća… Činjenica da su ti ajeti često obeleženi kasnijim dodavanjem reči ‘reci’ (kul) upućuje na to da je celom odeljku možda prethodilo neizrečeno uputstvo ‘reci’. Muslimani su to oduvek tako razumevali. Drugim rečima, činjenica da su to neposredne reči Proroka ili anđela ne umanjuje [sic] onostranost Kurana. Oni su samo ponavljali reči koje su u prvom redu došle od Boga.” (Esack, The Qur'an - A Short Introduction [Oneworld Publications, Oxford 2002] str. 74-75; podvlačenje naše)

Još je zapanjujuća činjenica da su i sami Muhamedovi drugovi, kao što su treći halifa Osman ibn Afan i Aiša, priznavali da u Kuranu ima gramatičkih grešaka! Radi kratkoće navešćemo samo nekoliko primera:

„Ibn Abas je ovaj stih [Kuran 13:31] recitovao kao ‘AFALAM YATBAIN ALLATHEENA’. Rečeno mu je da glasi ‘AFALAM YAY-ASI ALLATHEENA’, na šta je Ibn Abas odgovorio: „Pisar je napisao YAY-ASI, ali ja mislim da možda nije bio budan u vreme kada je pisao tu reč.” (As-Suyuti, Al Itqan fi Uloom al Quran, tom 1, str. 238)

Ibn Hadžer al-Askalani je u svom komentaru Sahih al-Buharija o gorenavedenom napisao:

„A Taberi i Abd bin Hamid preneli su sa sahih lancem koji sadrži sve prenosioce iz ridžala Buharija, od Ibn Abasa, da je on recitovao ‘AFALAM YATBAIN’ i rekao da je pisar to [YAY-ASI] napisao kada je bio pospan.” (Fateh al-Bari, tom 8, str. 373)

(Usputna napomena: Ovo je deo dokaza protiv tvrdnje da je ceo Kuran napamet naučilo mnoštvo ljudi i da je tako sačuvan. Očigledno je pogrešno pisanje nadjačalo navodno superiorno pamćenje. Iskreno, ljudi uče Kuran napamet na osnovu pisanog teksta, a ne pišu Kuran na osnovu pamćenja.)

Drugi primer je:

Abu Ubeid je preneo u svojoj (knjizi) al-Fadail, kao i Said bin Mansur, Ibn Abi Šejba, Ibn al-Munder i Ibn al-Anbari u Masahifu, od Harše bin al-Hura, da je rekao: ‘Omar bin al-Hatab video me je kako nosim ploču na kojoj je bilo napisano „kad u petak na molitvu budete pozvani, požurite na slavljenje Allaha“ (FAISAAAW ILA THIKRI ALLAH)’. On (Omar) je upitao: ‘Ko ti je ovo izdiktirao?’ Odgovorio sam: ‘Ubej bin Kab’. Rekao je: ‘Ubej je recitovao derogirani (deo)’, a on (Omar) ga je recitovao ‘FAMZO ILA THIKRI ALLAH.’” (Tafsir Dur e Manthur, sura Džuma, tom 6, str. 219)

Ibn Hadžer komentariše:

„Preneo Sad bin Mansur i on je razjasnio posrednika [prenosioca] između [prenosioca] Ibrahima i Omara, a to je Harša ibn al Hur, te je stoga lanac sahih.” (Fateh al-Bari, Knjiga komentara Kurana, sura Džuma, tom 8, str. 496)

Evo trećeg primera:

Ibn Bašar je preneo od Muhameda bin Džafera, od Šube, od Abi Bašira, od Saida bin Džubejra, od Ibn Abasa, o ovom stihu: „O vernici, u tuđe kuće ne ulazite dok dopuštenje ne dobijete i dok ukućane ne pozdravite“ (TASTA/NISOO). Rekao je: ‘To je greška pisara. „dok dopuštenje ne dobijete i dok ukućane ne pozdravite“ (TASTAZINO).’ (Tafsir al-Tabari, Kuran 24:27, tom 18, str. 146)

U svom delu Taqrib al-Tahdib Ibn Hadžer al-Askalani je rekao da su Vehb bin Džerir i Šuba sika (pouzdani, verodostojni), dok su Muhamed bin al-Musena, Abu Bašr Bajan bin Bašr i Said bin Džubejr sika sabt („potvrđeno pouzdani”).

Naš četvrti primer je:

Abu Bekr bin Abdus i Abu Abdulah bin Hamid preneli su od Abu al-Abasa al-Asima, od Muhameda bin al-Džahma al-Samrija, od al-Fare, od Abu Muavije, od Hišama bin Urve, od njegovog oca, da je Aiša bila upitana o Alahovim izjavama u suri Nisa (162. stih) LAKINI ALRRASIKHOONA i WAALMUQEEMEENA, kao i o izjavi Svemogućeg u suri Maida (69. stih) INNA ALLATHEENA AMANOO WAALLATHEENA HADOO WAALSSABI-OON i o Njegovoj izjavi (Taha, 63) IN HATHANI LASAHIRANI. Aiša je odgovorila: „O sinovče moj, ovo je posledica grešaka koje je počinio pisar.” (Tafsir al-Thalabi, tom 6, str. 250)

Abu Ubeid je u Fadail Kuranu naveo da je Abu Muavija preneo od Hišama bin Urve, od njegovog oca, da je Aiša bila upitana o sledećim greškama u Kuranu: ‘IN HATHANI LASAHIRANI’ i o Njegovoj izjavi ‘WAALMUQEEMEENA ALSSALATA WAALMU/TOONA ALZZAKATA’ i o Njegovoj izjavi ‘INNA ALLATHEENA AMANOO WAALLATHEENA HADOO WAALSSABI-OON’. Ona je odgovorila: „O sine sinovca moga, ovo je posledica postupka pisara Kurana koji su prilikom prepisivanja počinili grešku.” Lanac ovog predanja je sahih prema uslovima Šejhajna. (Al Itqan fi Uloom al Quran, tom 1, str. 210)

As-Sujuti je dalje napisao,

„Nema snage u odgovorima koji se iznose protiv gorenavedenog Aišinog odgovora, naime da on sadrži slab lanac. Lanac je sahih.” (Isto, tom 1, str. 212)

Štaviše, imena pomenuta u hadisu od al-Thalabija smatraju se svima pouzdanim i verodostojnim.

1. Abu Bekr Muhamed bin Ahmed bin Abdus. Muslimanski učenjak al-Zahabi je napisao: imam („vođa”) (Siyar a’lam al-nubala, tom 17, str. 58).

2. Abu Abdulah bin Hamed al-Varak. Al-Zahabi je naveo: „Šejh i muftija hanbalija” (Siyar a’lam al-nubala, tom 17, str. 203).

3. Abu al-Abas al-Asim. Al-Zahabi je zabeležio da je on sika („pouzdan”, „verodostojan”) (Tazkirat al-Hufaz, tom 3, str. 860).

4. Muhamed bin Džahm al-Samri. Al-Zahabi je rekao: „Darkutni je rekao da je bio sika” (Siyar a’lam al-nubala, tom 13, str. 164).

5. Al-Fara bin Jahja. Al-Zahabi je potvrdio da je sika (Siyar a’lam al-nubala, tom 10, str. 119).

6. Abu Muavija Muhamed bin Hazem. Al-Zahabi je napisao da je sabt („potvrđen”) (Tazkirat al-Hufaz, tom 1, str. 294).

7. Hišam bin Urva. Al-Zahabi je rekao: hudža („dokaz”) (Tazkirat al-Hufaz, tom 1, str. 144).

8. Urva bin al-Zubejr: al-Zahabi je naveo: sabt (Tazkirat al-Hufaz, tom 1, str. 62).

Pošto smo to razjasnili, sada prelazimo na naš poslednji primer. Treći halifa se složio sa Aišom da u Kuranu ima grešaka:

„Postoji neslaganje oko ‘ALMUQEEMEENA ALSSALAT’. Aiša i Aban ibn Osman rekli su da je to u Kuranu napisano usled greške prepisivača. Njegovo ispravljanje je neophodno i trebalo bi da bude napisano kao ‘ALMUQEEMOONA ALSSALAT’. Slično tome, u suri Maida ‘AALSSABI-OONA’ i u suri Taha ‘IN HATHANI LASAHIRANI’ takođe su napisani usled greške pisara. Osman je izjavio da je video neke greške u Kuranu i da bi ih Arapi ispravili svojim jezikom, i da su ga zamolili da ih promeni, ali je on rekao da te greške ne pretvaraju haram u halal niti obrnuto.” (Al-Bagavi, Tafsir Ma’ alam al-Tanzil, tom 3, str. 361, Kuran 4:161)

Aban bin Osman je naveden stih [IN HATHANI LASAHIRANI] recitovao pred svojim ocem Osmanom. Osman je rekao: „To je netačno.” Neko ga je upitao: „Zašto ga ne ispraviš?” Osman je odgovorio: „Ostavi to tu, ne čini nikakvu razliku u pogledu onoga što je halal i haram.” (Tafsir al-Qurtubi, Kuran 20:63, tom 11, str. 212)

Onima koje zanima da vide mnogo više islamskih predanja koja priznaju greške i pogreške u Kuranu preporučujemo sledeći članak: http://www.answering-ansar.org/answers/tahreef/en/chap9.php

Zaključne napomene

U zaključku želimo da pomenemo i naglasimo činjenicu da Kuran nije poput Novog zaveta, budući da je ovaj drugi zbirka od 27 knjiga koje su napisali različiti autori u različito vreme i na različitim mestima. Stoga je sasvim prirodno što je nastala rasprava o uvrštavanju nekih od tih knjiga, jer nisu svaka crkva ili otac imali obaveštenja o pojedinoj knjizi i prirodno bi imali izvesne sumnje u njenu autentičnost.

Međutim, budući da muslimanska tradicija tvrdi da je jedan jedini čovek preneo Kuran svojim sledbenicima, ne bismo očekivali da nađemo ikakvu zbrku u pogledu sadržaja i rasporeda Kurana. Ipak, naše ispitivanje je pokazalo da je vladala masovna zbrka u pogledu tačnog sadržaja i redosleda muslimanskog pisma! Ono što sve to čini još zapanjujućim jeste to što su ljudi koji su bili zbunjeni bili upravo oni koji su lično poznavali Muhameda i koji su Kuran preuzeli neposredno od njega! Ako je iko trebalo da zna tačan raspored i sadržaj muslimanskog pisma, to su svakako bili Muhamedovi bliski drugovi. A ipak, nažalost po muslimane, upravo su ti isti drugovi zapisali protivrečne Kurane i međusobno se nisu slagali oko njegovog tačnog redosleda i broja sura i stihova. To jasno pokazuje ogromnu nadmoć Novog zaveta nad Kuranom.

Još važnije, zamislite šta bi muslimani rekli kada bi im hrišćani rekli da su knjige Biblije prenošene u sedam načina čitanja, čije tačno značenje nijedan hrišćanski naučnik ne zna do dana današnjeg. Zamislite njihovu reakciju kada bi im se dalje reklo da je Pavle odlučio da standardizuje jedan način, a ostale uništi. A sada pomislite kakav bi bio njihov odgovor kada bi im se reklo da je taj jedan način prenošen u više verzija, od kojih nijedna nije bila istovetna po formulaciji, i da su hrišćanski pisari u drugom ili trećem veku iz svih njih izabrali samo deset čitanja jer su nekako bili u stanju da te verzije prate unazad do vremena Hristovih učenika. Bezbedno je pretpostaviti da bi muslimani reagovali na isti način na koji reaguju nemuslimani kada im se kaže da je upravo takvo stanje sa tekstualnim prenosom Kurana!

Nakon svega rečenog, ono što nam se čini uistinu zapanjujućim i čudesnim u islamu nije njegova knjiga (jer ona je daleko od toga da bude čudo u bilo kom smislu), nego činjenica da postoje muslimani koji zaista misle da je Kuran natprirodnog porekla i koji i dalje pogrešno veruju da je savršeno sačuvan. E, to je za nas čudo!

Želimo da zaključimo dajući sledeći savet muslimanskim davagandistima. Oni koji žive u staklenim kućama ne bi trebalo da uzimaju kamenje i bacaju ga na druge. U svetlu tekstualne istorije Kurana, nemate nikakvog osnova da preispitujete tekstualnu verodostojnost i očuvanost Novog zaveta, a naročito četiri jevanđelja našeg vaskrslog Gospoda Isusa Hrista.

Srodni članci

Sledi spisak linkova ka člancima i knjigama koji pružaju obilje dokaza o pouzdanosti i očuvanosti novozavetnih dokumenata, naročito u pogledu autorstva jevanđelja:

http://worldinvisible.com/library/ffbruce/ntdocrli/ntdocont.htm
http://tektonics.org/nthub.html
http://tektonics.org/guest/catpass.html
http://carm.org/questions/about-bible/when-were-gospels-written-and-whom
http://answering-islam.org/authors/wildcat/nt_variants.html
http://answering-islam.org/authors/wildcat/nt_criticism_issues.html
http://answering-islam.org/Index/E/ehrman_bart.html
http://amazon.com/Jesus-Eyewitnesses-Gospels-Eyewitness-Testimony/dp/0802863906/ref=pd_bxgy_b_img_b
http://amazon.com/Four-Gospels-Gospel-Jesus-Christ/dp/1563383004/ref=sr_1_7?ie=UTF8&s=books&qid=1248828332&sr=1-7
http://amazon.com/Historical-Reliability-Gospels-Craig-Blomberg/dp/0830828079/ref=sr_1_1?ie=UTF8&s=books&qid=1248828411&sr=1-1
http://amazon.com/Historical-Reliability-Johns-Gospel-Commentary/dp/0830826858/ref=sr_1_10?ie=UTF8&s=books&qid=1248828411&sr=1-10
http://amazon.com/Trusting-Testament-James-Patrick-Holding/dp/1607917335/ref=sr_1_5?ie=UTF8&s=books&qid=1243264311&sr=1-5
http://amazon.com/Introduction-New-Testament-Carson~Douglas-Moo/dp/1844740897/ref=sr_1_1?ie=UTF8&s=books&qid=1248828609&sr=1-1
http://amazon.com/Testament-Introduction-Master-Reference-Collection/dp/0830814027/ref=sr_1_1?ie=UTF8&s=books&qid=1248828666&sr=1-1
http://amazon.com/Jesus-Under-Fire-Scholarship-Historical/dp/0310211395/ref=pd_sim_b_5
http://amazon.com/Dethroning-Jesus-Exposing-Cultures-Biblical/dp/078522615X/ref=sr_1_10?ie=UTF8&s=books&qid=1248828137&sr=1-10
http://amazon.com/Reinventing-Jesus-J-Ed-Komoszewski/dp/082542982X/ref=pd_bxgy_b_img_b
http://amazon.com/Fabricating-Jesus-Scholars-Distort-Gospels/dp/0830833552/ref=pd_bxgy_b_img_b
http://amazon.com/Misquoting-Truth-Guide-Fallacies-Ehrmans/dp/0830834478/ref=pd_sim_b_2

Štaviše, postoji mnogo više podataka iz islamskih izvora koji pokazuju da je Kuran pretrpeo tekstualnu korupciju kroz nedostajuće sure (poglavlja) i stihove, kao i kroz dodatke i izmene teksta. Zainteresovani čitaoci mogu otići ovde radi te ogromne količine informacija:

Napomene

(1) Samo da bismo pokazali našim čitaocima koliko su muslimanski odgovori na tekstualnu korupciju Kurana zaista slabašni i očajni, obratite pažnju na to šta je muslimanski davagandista Basam Zavadi imao da kaže u vezi sa ovom konkretnom varijantom:

Dakle, kao što možemo videti, ovo je samo jedno predanje jednog određenog pojedinca koji je verovao da je čuo Poslanika kako recituje stih onako kako je on mislio. Međutim, kako to da nije bilo nikoga drugog ko bi takođe podržao Abu Darda'u? Kako može CELA UMMA da bude u zabludi dok je jedino on bio u pravu? Očigledno je govorio iz lošeg pamćenja i ljudske greške. Više o ovoj temi može se pročitati ovde. (Zavadi, The Alleged Addition To Surah 92)

Ovo razotkriva činjenicu da se ni Zavadi ni njegovi izvori nisu potrudili da pažljivo pročitaju predanja, budući da ovo nije bilo prosto uverenje jednog jedinog pojedinca. Naprotiv, kao što tačno i pažljivo čitanje samih predanja pokazuje, ovo je zapravo bio način na koji je čitava zajednica koja je Kuran naučila direktno od Abdulaha ibn Masuda tako čitala!

Prenosi Alkama:

Otišao sam u Šam i klanjao molitvu od dva rekata, a zatim rekao: „O Alahu! Podari mi dobrog, pobožnog druga.“ Tako sam otišao do nekih ljudi i seo s njima. Došao je jedan starac i seo pored mene. Upitao sam: „Ko je on?“ Odgovorili su: „(On je) Abu-Ad-Darda.“ Rekao sam (mu): „Molio sam Alaha da me podari pobožnim drugom i On mi je poslao tebe.“ Upitao me je: „Odakle si?“ Odgovorio sam: „Od naroda Kufe.“ Rekao je: „Zar među vama nema Ibn Um Abda, onoga koji je nosio obuću, jastuče (ili uzglavlje) i vodu za abdest? Zar među vama nema onoga kome je Alah dao utočište od Satane na molbu Svoga Poslanika? Zar među vama nema onoga koji čuva Poslanikove tajne koje niko osim njega ne zna?“ Abu Darda je dalje upitao: „Kako Abdulah (bin Mesud) uči suru koja počinje rečima: ‚Tako mi noći kada zaklanja (svetlost)?‘“ (92.1) Zatim sam pred njim proučio:

‚Tako mi noći kada prekriva: I tako mi dana kada zasija u svetlosti; I tako mi muškarca i žene.‘ (91.1-3) Na to je Abu Ad-Darda rekao: „Tako mi Alaha, Poslanik ME JE NATERAO da učim suru na ovaj način dok sam ga slušao (kako je uči).‘“ (Sahih al-Buhari, tom 5, knjiga 57, broj 85)

Prenosi Ibrahim:

Drugovi Abdulaha (bin Mesuda) došli su Abu Dardi, (i pre nego što su stigli do njegove kuće), on ih je potražio i našao. Zatim ih je upitao: „Ko od vas može da uči (Kuran) ONAKO KAKO GA ABDULAH UČI?“ Odgovorili su: „Svi mi.“ Upitao je: „Ko od vas ga zna napamet?“ Pokazali su na Alkamu. Zatim je upitao Alkamu, a Alkama je proučio:

‚Tako mi muškarca i žene.‘ Abu Ad-Darda je rekao: „SVEDOČIM da sam čuo Poslanika kako to isto uči, ali ovi ljudi hoće da ja učim:--

‚I tako mi Onoga koji je stvorio muškarca i ženu.‘ ALI, TAKO MI ALAHA, NEĆU IH SLEDITI.“ (Sahih al-Buhari, tom 6, knjiga 60, broj 468)

Dakle, imamo nebrojeno mnogo svedoka koje je učenju Kurana lično podučio jedan od samih ljudi koje je Muhamed lično za to ovlastio, a koji svedoče da je čitanje Abu ad-Darde bilo ispravno!

Stoga, suprotno Zavadijevoj tvrdnji, postojali su brojni svedoci (možda ih se broji na stotine, ako ne i na hiljade) koji su podržavali verziju Abu ad-Darde nasuprot Osmanovoj (to jest, Zejdovoj verziji Kurana).

Uostalom, ako će Zavadi biti dosledan, hoće li prihvatiti činjenicu da je sadašnje čitanje sure 33:6 nepotpuno, budući da nekoliko drugova i njihovih sledbenika, uključujući ibn Masuda, Ubaja ibn Kaba, Ibn Abasa, Muaviju, Mudžahida, Katadu, Ikrimu i Al-Hasana, svedoči da je postojala dodatna rečenica koja sada nedostaje u sadašnjem tekstu Kurana? Za detalje pogledajte gore navedeno.

Na kraju, ovo ponovo pokazuje spremnost muslimanskih propagandista poput Zavadija da bacaju sumnju na ono što bi trebalo da bude njihova najautentičnija zbirka predanja kad god ne mogu na odgovarajući način da se izbore sa problemima koje takvi izvori predstavljaju za njihova verovanja, niti da ih reše. A ipak od nas očekuju da te iste zbirke hadisa prihvatimo bez pogovora!