Primer:

Slučaj koji Sujuti navodi, a koji nema neposrednih pravnih posledica, jeste sledeći:

Prenosi Ibn Abas: Kada je objavljen stih: „Ako vas bude dvadeset izdržljivih, pobedićete dve stotine“, muslimanima je to teško palo, jer je postalo obavezno da jedan musliman ne sme bežati pred desetoricom (nemuslimana), pa je Alah olakšao naredbu objavivši: „Sada vam Allah daje olakšicu i zna da među vama ima slabosti. Ako vas bude stotinu izdržljivih - pobedićete dve stotine“ (8:66).

Tako su se, kada je Alah smanjio broj neprijatelja kojima muslimani treba da odole, njihova strpljivost i istrajnost prema neprijatelju smanjile onoliko koliko im je zadatak bio olakšan. [Buhari, VI, br. 176.]

Drugi opet smatraju da o ovom pitanju nema autentičnih (sahih) predaja koje sežu do Poslanika, dok one koje sežu do Ashaba protivreče jedna drugoj. [Ali, M.M.: The Religion of Islam, Lahore, 1936, str. 32. Može se istaći da Alijev tretman ove teme nije naročito temeljan. Od tri primera koja navodi u prilog svom mišljenju („u većini slučajeva, kada se predaja može pratiti do jednog Ashaba koji je smatrao da je određeni stih derogiran, postoji druga predaja koja se može pratiti do drugog Ashaba, prema kojoj stih nije bio derogiran” – str. 33), dva svakako nisu njemu u prilog, dok se treći lako može objasniti. Njegov prvi slučaj tiče se sure 2:180 (nasledstvo). Nju su svakako zamenili drugi stihovi, npr. 4:7-9, i to je verovatno sve što se misli kada se kaže da je mansuh. Alijev drugi slučaj: „2:184 Ibn Omer smatra derogiranim, dok Ibn Abas kaže da nije”. Vidi dole, gde sam naveo upravo taj hadis od Ibn Abasa (Buhari, VI, br. 32), gde Ibn Abas sam objašnjava zašto ga ne smatra derogiranim. Treći slučaj, kao i prvi, svakako nije u prilog Aliju: „2: 240 je derogiran prema Ibn Zubejru, dok Mudžahid kaže da nije”. To je pogrešno, vidi Sahih Buhari, VI, br. 53 i 54, gde i Ibn Zubejr i Mudžahid smatraju taj stih derogiranim. Štaviše, i Ibn Zubejr i Mudžahid su tabiuni, a ne Ashabi (sahaba).]

Stoga im pitanje nasiha ve al-mansuha možda i nije od velike važnosti. Međutim, iz samog Kurana je jasno (npr. u slučaju nasledstva, 2:180; 4:7-9 itd.) da se derogacija povremeno dešavala. Zato je pogrešno potpuno zanemariti ovu temu. (Ahmad Von Denffer, Ulum al Qur’an; naglašavanje podvlačenjem naše)

Sledeći spisak prilagođen je iz dela Ebu Amara Jasira Kadhija An Introduction to the Sciences of the Qur'aan, u izdanju al-Hidaayah Publishing and Distribution, Birmingem, Velika Britanija, drugo izdanje 2003, poglavlje 13. Derogacija u Kuranu: En-Nash ve el-Mensuh, VIII. Broj nasih/mensuh stihova u Kuranu, str. 251.

Ebu Bekr ibn el-Arabi (u. 543. po H.) – Prihvatio je samo 105 od 297 mogućih kandidata kao nash.

Mustafa Zejd – Prihvatio je samo 6 od 283 slučaja.

Ibn el-Dževzi (u. 597. po H.) – Prihvatio je samo 22 od 247 slučajeva.

Ibn Hazm (u. 456. po H.) – Ispitao je i prihvatio 214 mogućih slučajeva kao nash.

Meki ibn Ebi Talib (u. 437. po H.) – Ispitao je i odbacio 200 mogućih slučajeva nasha.

Ebu Džafer en-Nahas (u. 338. po H.) – Prihvatio je samo 20 od 134 slučaja.

Ez-Zarkani – Prihvatio je samo 12 od 22 slučaja.

Es-Sujuti (u. 911. po H.) – Prihvatio je samo 20 od 21 slučaja.

Eš-Šenkiti – Ispitao je i prihvatio 7 mogućih slučajeva kao nash.

Veli Alah ed-Dehlevi (u. 1176. po H.) – Ispitao je i prihvatio 5 mogućih slučajeva kao nash.

Ako muslimani nisu bili, niti su danas sigurni u pogledu tačnog broja derogirajućih/derogiranih stihova, kako onda iko može biti potpuno siguran da su svi ti nedostajući stihovi zaista deo onoga što je derogirano?

Drugo, Kuran tvrdi da će Alah derogirane tekstove zameniti sličnim ili boljim:

„Koji god kur'anski odlomak zamenimo, ili ga zaboravu prepustimo, Mi bolji od njega ili sličan njemu donesemo. Zar ti ne znaš da Allah sve može?!“ S. 2:106

U svetlu toga, mogu li muslimanski davagandisti biti tako ljubazni da ukažu na sve stihove koji su zamenili ove nedostajuće navode? Mogu li dati tačan spisak derogirajućih odlomaka za svaki stih ili suru koji su izbrisani iz Kurana?

Treće, Kuran nigde ne kaže da derogirani stihovi više ne bi ostali deo samog teksta. Zapravo, ne postoji nijedno mesto koje kaže da su muslimani bili dužni da izbrišu bilo koji odlomak iz kodeksa nakon što je derogiran.

Štaviše, nalazimo slučajeve u kojima muslimani nisu hteli da izostave nijedan derogirani odlomak. Na primer, Ubej ibn Kab je odbio da izostavi ijedan od stihova koje je čuo od Muhameda, iako je znao da su derogirani!

4719. Prenosi se od Ibn Abasa da je Omer rekao: „Ubej je među nama najbolje učio Kuran, a ipak izostavljamo neke od Ubejevih reči. Ubej je rekao: ‚Uzeo sam to iz usta Alahovog Poslanika i NEĆU TO OSTAVITI ni zbog čega.’ Alah Uzvišeni kaže: „Koji god kur'anski odlomak zamenimo, ili ga zaboravu prepustimo, Mi bolji od njega ili sličan njemu donesemo. Zar ti ne znaš da Allah sve može?!“ (2:106)” (Aiša Bevli, Sahih Collection of al-Bukhari, poglavlje 69. Knjiga o vrlinama Kurana, VIII: Učači među Poslanikovim Ashabima: *; *)

Vidi i verziju Sahih al-Buharija dr Muhameda Muhsina Kana, tom 6, knjiga 61, broj 527.

Ubej ibn Kab nije bio jedini, pošto je i Osman odbio da izbriše derogirane navode iz svog kodeksa:

XLVII: „Oni među vama kojima se primiče smrt, a koji iza sebe ostavljaju supruge“ (2:240)

4262. Prenosi se da je Ibn ez-Zubejr rekao: „Rekao sam Osmanu: ‚„Oni od vas koji umru ostavljajući supruge svoje“ (2:234) u al-Bekari i „Oni među vama kojima se primiče smrt, a koji iza sebe ostavljaju supruge“ (2:240) derogirani su drugim ajetima, pa zašto to onda zapisuješ?’ On je rekao: ‚Ostavi to, bratanče, neću NIŠTA OD TOGA pomerati sa njegovog mesta.’” (Bevli, Sahih al-Bukhari, poglavlje 68. Knjiga tefsira: *; *; velika slova i naglašavanje podvlačenjem naši)

Vidi i Kanovu verziju Sahih al-Buharija, tom 6, knjiga 60, broj 60.

Ovo nas vodi do naše četvrte tačke. Sami muslimani priznaju da Kuran i dalje sadrži neke od derogiranih tekstova. Zašto su onda svi ti nedostajući stihovi i sure izostavljeni, dok su drugi derogirani odlomci zadržani?

Peto, učenje o derogaciji protivreči izričitom svedočanstvu Kurana da niko ne može promeniti Alahove reči.

„A ti kazuj iz Knjige svoga Gospodara ono što ti se objavljuje, niko ne može da izmeni Njegove reči, i ti osim kod Njega, nećeš naći nikakvo utočište“ S. 18:27

Prema pokojnom muslimanskom učenjaku i prevodiocu Kurana Muhamedu Asadu, ovo je jedan od stihova koje su pojedini muslimani koristili da opovrgnu ideju da Kuran sam sebe derogira:

„… Prema Raziju, na ovom odlomku je, između ostalih, veliki komentator Kurana Ebu Muslim el-Isfahani zasnovao svoje odbacivanje takozvanog ‚učenja o derogaciji’ o kome govorim u svojoj napomeni 87 uz 2:106.” (Asad, Message of the Qur’an [Dar Al-Andalus Limited 3 Library Ramp, Gibraltar rpt. 1993], str. 443, fn. 35; izvor)

Sa prethodnim je povezan i šesti problem sa ovim pojmom. Derogacija nije ništa drugo do pogodan pokušaj da se objasne i uklone velike protivrečnosti unutar Kurana. Zapravo, i sam Asad je verovao da su muslimani možda razvili ovo učenje zbog svoje nesposobnosti da zadovoljavajuće usklade velike nesaglasnosti unutar svog religijskog teksta. U svojoj fusnoti 87 uz Q. 2:106 on piše:

„… Načelo izloženo u ovom odlomku – koje se odnosi na to da kuranska objava zamenjuje biblijsku – dovelo je do pogrešnog tumačenja kod mnogih muslimanskih teologa. Reč ajet („poruka”), koja se javlja u ovom kontekstu, koristi se i za označavanje ‚stiha’ Kurana (jer svaki od tih stihova sadrži poruku). Uzimajući to suženo značenje pojma ajet, neki naučnici iz gornjeg odlomka zaključuju da su određeni stihovi Kurana bili ‚derogirani’ Božjom zapovešću pre nego što je objava Kurana bila dovršena. Osim što je ta tvrdnja maštarija – KOJA PRIZIVA SLIKU LJUDSKOG AUTORA KOJI, PREDOMISLIVŠI SE, ISPRAVLJA KOREKTURE SVOG RUKOPISA, brišući jedan odlomak i zamenjujući ga drugim – ne postoji nijedno pouzdano Predanje prema kojem je Poslanik ikada izjavio da je neki stih Kurana ‚derogiran’. U korenu takozvanog ‚učenja o derogaciji’ MOŽDA LEŽI NESPOSOBNOST NEKIH RANIH KOMENTATORA DA USKLADE JEDAN KURANSKI ODLOMAK SA DRUGIM; teškoća koja je prevaziđena time što se izjavilo da je jedan od dotičnih stihova ‚derogiran’. Taj proizvoljni postupak objašnjava i zašto među zastupnicima ‚učenja o derogaciji’ ne postoji nikakva saglasnost o tome koji su i koliko brojni kuranski stihovi njime pogođeni; a zatim ni o tome da li navodna derogacija podrazumeva potpuno uklanjanje stiha iz konteksta Kurana, ili samo poništenje određene odredbe ili tvrdnje koju on sadrži. Ukratko, ‚učenje o derogaciji’ nema osnova u istorijskim činjenicama i mora se odbaciti…” (Asad, Message of the Qur’an [Dar Al-Andalus Limited 3 Library Ramp, Gibraltar rpt. 1993], str. 22-23, n. 87; izvor; podebljanje i velika slova naši)

Asad ispravno ukazuje na to da je derogacija znak ljudskih nesavršenosti i slabosti. Ipak, Asad nije bio jedini koji je tako osećao, pošto je i pokojni Maulana Muhamed Ali iz ahmedijske sekte odbacio derogaciju upravo zato što ona krši tvrdnju Kurana da je oslobođen grešaka i nesaglasnosti. Kao i Asad, Ali je priznao da su muslimani razvili ovaj pojam zato što su se suočili sa mestima koja su bila u međusobnom sukobu, a koja nisu mogli zadovoljavajuće objasniti:

Načelo na kome se zasniva teorija o derogaciji je neprihvatljivo, jer je suprotno jasnim učenjima Kurana. Za stih se smatra da je derogiran kada se ta dva ne mogu uskladiti jedan sa drugim; drugim rečima, kada izgleda da protivreče jedan drugom. Ali Kuran razara taj temelj kada izjavljuje da nijedan njegov deo nije u neskladu sa drugim: „A zašto oni ne razmišljaju o Kur'anu? Jer, da je on od nekoga drugog, a ne od Allaha, oni bi u njemu našli mnoge protivrečnosti“ (4:82). Zbog nedostatka razmišljanja se smatralo da je jedan stih u neskladu sa drugim; i otuda je gotovo u svim slučajevima u kojima je jedan zastupao derogaciju postojao drugi koji je, budući da je uspevao da uskladi ta dva stiha, odbacio navodnu derogaciju. (Ali, The Religion of Islam [The Ahmadiyya Anjuman Isha'at Islam (Lahore) U.S.A., osmo izdanje 2005], str. 32; podebljanje i kurziv naši)

Alijevo iskreno priznanje pokazuje da se muslimani koji se pozivaju na derogaciju time služe prvenstveno zato što nisu u stanju da usklade greške unutar Kurana. Derogacija tako postaje pogodan način da se objasne i uklone te nesaglasnosti, kao i različita iskvarenja teksta Kurana.

Začuđujuće je da čak i sunitski učenjak koji prihvata učenje o derogaciji otvoreno priznaje da je jedan od razloga za razvrstavanje određenih tekstova kao nasih ili mensuh taj što oni protivreče jedan drugom i ne mogu se uskladiti!

Postoji niz uslova koje su učenjaci usul al-fikha i ulum al-Kurana postavili da bi se potkrepila bilo koja tvrdnja o nashu. Jedan od razloga za to jeste taj što se nashu pribegava samo kao krajnjem sredstvu, budući da sam pojam nasha podrazumeva odbacivanje jednog propisa zarad drugog. Sve dok se oba propisa mogu primeniti, nashu se ne pribegava.

Važniji uslovi su sledeći:

1. Najvažniji uslov da bi se nash dogodio jeste da dva propisa o kojima je reč moraju neposredno protivrečiti jedan drugom, tako da se oba propisa ne mogu primeniti u isto vreme i da ne postoji nikakav način da se usklade. To je zato što se, kao što je upravo rečeno, nashu pribegava samo kao krajnjem sredstvu, kada ne postoji nikakav drugi način da se ta dva propisa objasne. Stoga, ako se jedan od propisa može primeniti na jedan određeni slučaj, a drugi propis na drugačiji slučaj, to se ne može smatrati primerom nasha. (Ebu Amar Jasir Kadhi, An Introduction to the Sciences of the Qur'aan, poglavlje 13. Derogacija u Kuranu: En-Nash ve el-Mensuh, III. Uslovi za nash, str. 236-237; podebljanje i naglašavanje podvlačenjem naši)

Za više o derogaciji preporučujemo da se pregledaju članci koji se nalaze na ovom linku.

Stoga se muslimanski davagandisti moraju suočiti sa stvarnošću da nikada neće sa potpunom sigurnošću znati da je ono što danas imaju u Kuranu 100% istovetno onome što je Muhamed navodno doneo. Na njihovu žalost, ogromni dokazi koje pružaju islamski izvori dokazuju da muslimani nemaju celinu onoga što je prvobitno bilo preneto.

U svetlu prethodno rečenog, sledeća izjava, uzeta iz dela Ebu Ubejda Kitab Fadail-al-Qur’an, i dalje čvrsto stoji!

Reče Ebu Ubejd:
Ismail b. Ibrahim nam je preneo od Ejuba, od Nafija, od Ibn Omera, koji je rekao – Neka niko od vas ne kaže: „Naučio sam čitav Kuran”, jer kako on zna šta je njegova celina, kada je mnogo toga NESTALO? Neka radije kaže: „Naučio sam ono što je od njega preostalo.” (Ibn Warraq, Origins of the Koran – Classic Essays on Islam’s Holy Book [Prometheus Books, Amherst, NY 1998], Part Two: The Collections and the Variants of the Koran, 9. Abu ‘Ubaid on the Verses Missing from the Koran, Arthur Jeffery, str. 151: podebljanje, velika slova i naglašavanje podvlačenjem naši)

Završne napomene

(1) U ovom članku muslimanski davagandista Basam Zavadi navodi određene autoritete da bi dokazao da ovaj konkretan navod zapravo ne pripada Kuranu, već je kudsi hadis, tj. predaja od Alaha prenesena Muhamedovim rečima koje nisu deo Kurana.

Zavadi ne samo da pruža još jedan primer toga da svoje izvore ne čita kritički, već dodatno razotkriva i svoju obmanjujuću selektivnost. Zavadi jednostavno bira samo one učenjake i navode koji služe njegovoj svrsi.

Međutim, ono što ovo „pobijanje” čini zanimljivim jeste to što ni njegovi sopstveni izvori nisu sigurni da li ovo zaista pripada Kuranu ili kudsi hadisu!

Ibn Abas prenosi da je Alahov Poslanik rekao: Kada bi za sina Adamovog postojala dolina puna bogatstva, on bi žudeo da poseduje još jednu takvu. A sin Adamov se ne zasićuje ničim osim prašinom. I Alah se vraća onome ko se vrati (njemu). Ibn Abas je rekao: Ne znam da li je to iz Kurana ili nije; a u predaji koju prenosi Zuhejr rečeno je: Ne znam da li je to iz Kurana, i u njoj se ne pominje Ibn Abas. (Sahih Muslim, knjiga 005, broj 2285)

I:

Kada je ta sura objavljena i izrazila isto značenje kao i ono (Adamova izreka), znali su da je prva izjava (Adamova izreka) bila iz izreka poslanika Muhameda. Neki od njih su je objasnili KAO DEO KURANA, a zatim je njeno učenje derogirano kada je objavljeno: „Zaokuplja vas nastojanje da što imućniji budete“ (102.1). Tako je njeno učenje potrajalo sve dok nije derogiralo učenje one (Adamove izreke). Ali njena mudrost i propis nisu derogirani iako je njeno učenje derogirano… ;A to se javlja i kod Ahmeda i Ebu Ubejda u „Vrlinama Kurana”, iz hadisa Ebu Vakida el-Labanija, koji je rekao: „Odlazili smo Poslaniku kada bi mu nešto bilo objavljeno, pa bi nam kazivao, i tako nam je toga dana rekao: Alah kaže ‚Objavili smo imetak radi obavljanja molitve i davanja zekata, a kada bi sin Adamov imao dolinu punu zlata, poželeo bi da ima dve doline.’” To je upravo taj hadis, i MOGUĆE JE da je Poslanik obavestio da je ovo stih iz Kurana, a moguće je i da je iz kudsi hadisa, a Bog najbolje zna, i AKO JESTE prvo, onda je to ono čije je učenje derogirano, iako se njegova mudrost i propisi i dalje primenjuju. (Ibn Hadžer el-Askalani, Fathul Bari, Kitab: Al Rakaak, Bab: Ma Jatakej Min Fitnetil Mal, komentar na hadis br. 5959; velika slova i naglašavanje podvlačenjem naši)

Tako Zavadi preteruje u svojoj tvrdnji i ide dalje od onoga što kažu njegovi sopstveni navodi, pošto tvrdi da je ovaj konkretan citat zapravo hadis, a ne deo Kurana,

Ispostavlja se da ta izjava nije bila NIŠTA VIŠE [sic] od hadisa… Što se tiče ove izjave o dolini bogatstva, JASNO je da je ona ZAISTA [sic] bila kudsi hadis. Kudsi hadis je i dalje objava od Boga, ali izražena rečima poslanika Muhameda. Zato je moguće da su, kada im je Poslanik rekao da mu je Alah kazao tu izjavu, oni POGREŠNO [sic] poverovali da je reč o kuranskoj objavi. Čak i ako je bila kuranska objava, onda je njeno učenje derogirano, a njena mudrost se i dalje održava. (naglašavanje naše)

Dok čak ni njegovi sopstveni autoriteti ne iznose tu tvrdnju, već su zapravo otvoreni za mogućnost da je ovo nedostajući deo muslimanskog svetog spisa koji je derogiran!

Još važnije, on prikladno prenebregava činjenicu da je jedan od onih ljudi koje je Muhamed ovlastio da poučavaju muslimanski sveti spis, i za koga se govorilo da je najbolji učač Kurana, izričito i nedvosmisleno izjavio da je ovo bilo deo Kurana!

Prenosi Sehl ibn Sad:

Čuo sam Ibn ez-Zubejra, koji je na propovedaonici u Meki držao propoved, kako govori: „O ljudi! Poslanik je govorio: ‚Kada bi sinu Adamovom bila data dolina puna zlata, poželeo bi da ima drugu; a kada bi mu bila data druga, poželeo bi da ima treću, jer ništa ne puni trbuh sina Adamovog osim prašine. A Alah oprašta onome ko mu se pokaje.’” Ubej je rekao: „Smatrali smo ovo izrekom iz Kurana sve dok nije objavljena sura (koja počinje sa) „Zaokuplja vas nastojanje da što imućniji budete“ (102.1).” (Sahih al-Buhari, tom 8, knjiga 76, broj 446)

Ubej nije niko drugi do Ubej ibn Kab! Očigledno je zašto je Zavadi jednostavno odgurnuo u stranu i nije na odgovarajući način obradio svedočanstvo ovog čuvenog muslimanskog učenjaka i učača, od koga je Muhamed zapovedio svojim sledbenicima da uče Kuran.

Postoji način na koji se sva ova različita, sukobljena mišljenja mogu uskladiti. Stih o „sinu Adamovom” prvobitno je bio odlomak Kurana, ali je nakon svoje derogacije postao deo Muhamedovih hadisa. Zapravo, upravo takav stav zauzima sledeći muslimanski učenjak:

„Još jedan izveštaj ove vrste potiče od Ubeja ibn Kaba. On je izjavio: ‚Smatrali smo ovaj stih, „Kada bi sin Adamov imao dve doline zlata, poželeo bi treću, jer ništa nikada neće napuniti trbuh sina Adamovog osim prašine, a Alah oprašta onome ko se pokaje”, DELOM KURANA. Međutim, (učenje ovog stiha je derogirano) objavom sure et-Tekasur.’525

„Iako je gore navedeni ‚stih’ derogiran kao deo Kurana, on je i dalje ostao izjava Poslanika i nalazi se u mnogim zbirkama hadisa.526 Ubej ibn Kab je takođe preneo: ‚Sura al-Ahzab je nekada bila jednaka (po dužini) suri al-Bekara, ili čak duža.’527 To znači da je postojalo mnogo stihova čije je učenje bilo derogirano, pošto je sura al-Ahzab koja se nalazi u današnjem mushafu manja od četvrtine sure al-Bekara.” (Ebu Amar Jasir Kadhi, An Introduction to the Sciences of the Qur'aan [al-Hidaayah Publishing and Distribution, Birmingem, Velika Britanija, drugo izdanje 2003], poglavlje 13. Derogacija u Kuranu: En-Nash ve el-Mensuh, IV. Kategorije nasha, B. Stih i propis u Kuranu, str. 242; velika slova i naglašavanje podvlačenjem naši)

525. Preneo et-Tahavi u svom Šerh Muškil Asar.

526. Na primer, kod al-Buharija, Muslima, u Ahmedovom Musnedu, kod et-Tirmizija i drugih.

527. Preneo Ibn Hiban. (Isto.)

Čak i ako Zavadi i njemu slični odaberu da odbace Kadhijevo objašnjenje, ova činjenica bi i dalje ostala kristalno jasna. Sva različita protivrečna mišljenja koja iznose muslimanski učenjaci pružaju neke od najvećih dokaza da je tekst Kurana u rasulu, u haotičnom stanju, i da je islamska religija u jednom velikom neredu!

Konačno, u svojoj žurbi da objasni zašto ovaj stih nedostaje u kodeksima, Zavadi nije uspeo da uvidi kako njegov stav podriva jedinstvenost Kurana. Muslimani tvrde da je Kuran božanski diktirana objava koja ne uključuje Muhamedovu ličnost. Hadisi su, sa druge strane, nadahnute objave koje nisu diktirane, već su saopštene rečima i osobenim izrazima Muhameda, i kao takve u potpunosti uključuju Muhamedovu ličnost. U svetlu toga, arapski jezik Kurana mora biti na sasvim drugom nivou od arapskog jezika upotrebljenog u hadisima. Muslimani dalje tvrde da je arapski jezik Kurana nenadmašiv i da nijedno stvorenje nije sposobno da proizvede nešto slično njemu (up. Q. 2:23; 10:37-38; 11:13; 17:88; 52:33-34).

Kako je onda iko mogao pomešati stih Kurana sa Muhamedovom predajom, kada bi muslimanski sveti spis trebalo da bude čudesan po svojoj rečitosti i strukturi, dok sa hadisima to nije slučaj? Ako je Kuran tako čudesan, zašto Muhamedovi drugovi nisu mogli da razlikuju arapski jezik Kurana od arapskog jezika Muhamedovih predaja? Uostalom, da li Zavadi želi da njegovi sunarodnici muslimani veruju da je Muhamedov govor jednak božanski diktiranom arapskom jeziku samog Alaha?

U zaključku se mora reći da je iz našeg razmatranja prilično očigledno da Zavadi ne ispituje kritički islamske argumente da bi video da li imaju smisla, jer nije zainteresovan za otkrivanje istine. Njegova glavna briga jeste da promoviše svoja pogrešna religijska uverenja i da obmane ljude kako bi prihvatili njegovog lažnog proroka. Time je Zavadi pokazao da nema stida i da neće oklevati da izvrne izvore i pogrešno protumači činjenice koje jasno dokazuju da je islam lažna religija, kako bi ostvario svoj cilj.