Ponovo o tome šta Kuran kaže o Tori! · Apologetizam by Sam Shamoun

Ponovni osvrt na pitanje komentara Ibn Kajima el-Dževzijje

u vezi sa tekstom Tore, još jednom

Još jedno pobijanje aljkave i plitke logike jednog davagandiste

Basam Zavadi je nedavno objavio drugi dodatak u kome ponovo pokušava da odgovori na moje pobijanje njegovih tvrdnji o islamskom viđenju teksta Tore.

Zavadi se pita kako to moji citati iz Ibn Kesira, koji pokazuju da je Isus potvrdio Toru, pobijaju njegov argument. Da li se Zavadi uopšte seća šta je prvobitno napisao? Odgovarao sam na njegovu zloupotrebu Ibn Kesira kojom je hteo da dokaže kako je Isus potvrdio Toru prosto time što je ispunio proroštva o svom dolasku. Komentari Ibn Kesira pokazuju da je Isus učinio više od pukog ispunjenja predskazanja o njemu u Tori, budući da je bio poslat i da posvedoči da je Tora koju su Jevreji posedovali neiskvarena Božja Reč. O tome uskoro više.

Zavadi zatim pominje svoju tvrdnju da je moguće da je Isus „napamet naučio, potvrdio i održao istinu koja se nalazi (sic) u Tori“, pod čim očigledno misli da je Isus potvrdio samo one delove Tore koji su ostali neiskvareni. Međutim, to NIJE ono što Kuran kaže! Evo, još jednom, šta Kuran zapravo uči:

A kada Isus, sin Marijin, reče: O sinovi Izrailjovi! Zaista, ja sam Alahov poslanik vama, potvrđujući Toru koja je između mojih ruku (musaddiqan lima bayna yadayya min al-tawrati), i donoseći radosnu vest o poslaniku koji dolazi posle mene, čije je ime Hvaljeni. A kada im je došao sa jasnim dokazima, oni rekoše: Ovo je čista magija. S. 61:6

Za Isusa se kaže da je potvrdio Toru između svojih ruku, i tačka! Kuran nigde ne kaže niti čak nagoveštava da je Isus potvrdio samo deo Tore. To je jednostavno Zavadijevo sopstveno izvrtanje kuranskih stihova, jer je prinuđen da uvija i izopačuje svoje sopstveno pismo kako bi ga uskladio sa svojom pretpostavkom o iskvarenosti Biblije.

On dalje tvrdi da je Isusa Tori podučio Alah i da se nije oslanjao na tekstualno čistu Toru svoga vremena. I ovo promašuje suštinu i potpuno zanemaruje ono što Kuran zaista kaže.

I On će ga naučiti Knjizi, Mudrosti, Tori, Jevanđelju, da bude poslanik sinovima Izrailjovim: „Došao sam vam sa znakom od vašeg Gospoda. Stvoriću vam od gline nešto poput ptice; potom ću u to udahnuti, i biće ptica, s Alahovim dopuštenjem. Isceliću i slepe i gubave, i oživeću mrtve, s Alahovim dopuštenjem. Obavestiću vas o tome šta jedete i šta gomilate u svojim kućama. Zaista je u tome znak za vas, ako ste vernici. I potvrđujem Toru koja je između mojih ruku (Wa musaddiqan lima bayna yadayya mina al-tawrati), i da vam dozvolim nešto što vam je ranije bilo zabranjeno. Došao sam vam sa znakom od vašeg Gospoda; zato se bojte Boga i pokoravajte se meni. S. 3:48-50

U ovom konkretnom odlomku jasno nam se kaže da je Isus objavio sinovima Izrailjovim da je došao da potvrdi Toru koju poseduje i da dozvoli nešto od onoga što je ranije bilo zabranjeno. Ovo čini očiglednim da je Tora koju je Alah dao Isusu da nauči napamet bila ista ona Tora koju su posedovali Jevreji. Inače, kako bi Jevreji mogli da znaju da li Isus zaista potvrđuje Toru, ako je Tora koju je on naučio bila nešto različito od onoga što su oni posedovali? Ima li Zavadi uopšte smisla na ovom mestu?

Još važnije, gde Kuran kaže da je Isus ikada porekao da je Tora koju su Jevreji posedovali izvorna, ili da nije došao da potvrdi celu nju, nego samo istinu koja se još uvek mogla naći u Tori? Zavadi jednostavno izmišlja stvari u hodu.

A ako je Zavadi zaista dosledan, onda bi ga sledeće predanje trebalo da uveri da je Muhamed priznavao autentičnost i božanski autoritet religijskih Pisama koja su Jevreji posedovali:

„… Ebu Davud je zabeležio da je Ibn Omer rekao: ‚Neki Jevreji dođoše Alahovom Poslaniku i pozvaše ga da pođe u oblast Kuf. Tako on ode u kuću El-Midras, a oni rekoše: Ebu el-Kasime! Čovek od nas počinio je preljubu sa ženom, pa presudi u njihovom slučaju.‘ Oni namestiše jastuk za Alahovog Poslanika i on sede na njega i reče…

<> Donet mu je Tevrat, a on izvuče jastuk ispod sebe i stavi Tevrat na njega, govoreći…

<> Zatim reče…

<<Dovedite mi najučenijeg među vama.>> Tako mu dovedoše mladića… a zatim je naveo ostatak priče koju je Malik preneo od Nafija… Ovi hadisi kazuju da je Alahov Poslanik doneo odluku koja se podudara sa presudom u Tevratu, ne da bi ukazao čast Jevrejima u onome u šta veruju, jer je Jevrejima bilo naređeno da slede samo Muhamedov Zakon. Naprotiv, Poslanik je to učinio zato što mu je Alah tako naredio. Pitao ih je o propisu kamenovanja u Tevratu da bi ih naveo da priznaju šta Tevrat sadrži i šta su se udružili da sakriju, poreknu i izostave iz primene sve to vreme. Morali su da priznaju šta su činili, iako su to činili znajući ispravan propis…“ (Tefsir Ibn Kesira, K. 5:41; podebljanje i podvlačenje naše)

Ovo je bio savršen trenutak da Muhamed kaže kako ne veruje da je Tora koju je držao potpuno pouzdana. Umesto toga, Muhamed hvali, potvrđuje i sudi po Tori koju su posedovali Jevreji!

Pa ipak, nažalost, ni ovo predanje nije dovoljno dobro da uveri Zavadija da su njegov sopstveni prorok i religijsko pismo održavali/održavaju istinitost i autentičnost judeo-hrišćanskih Pisama. Ovo, međutim, samo razotkriva njegovu nedoslednost, jer Zavadijeve primedbe o tome kako se Isus nije oslanjao na Toru svoga vremena pretpostavljaju da bi, ako bi to učinio, time bilo utvrđeno da je Tora u posedu Jevreja pouzdana. Prema tome, pošto se Muhamed jeste oslanjao na Toru koju su posedovali Jevreji, to znači da bi Zavadi trebalo da prihvati činjenicu da je njegov sopstveni prorok zapravo verovao da je izvorna Tora ostala neiskvarena i da su je posedovali Jevreji njegovog vremena!

Ovo prilično dobro dokazuje da je Zavadi već doneo odluku i da ga nikakva količina dokaza neće razuveriti.

Zavadi tvrdi da sam pomenuo samo jedan od načina na koje se arapska reč za potvrđivanje, saddaqa, koristi u Kuranu. Zatim se poziva na argument Moiza Amdžada da je Muhamed „potvrdio“ prethodna Pisma tako što je ispunio proroštva izrečena o njemu.

Čini se da su primeri koje sam naveo prošli iznad Zavadijeve glave, jer da je zaista razumeo moju poentu, video bi da je Amdžadovo objašnjenje neodrživo. Uzmimo, na primer, sledeći citat koji sam naveo:

I Mariju, Imranovu kćer, koja je sačuvala svoje devičanstvo, pa smo u nju udahnuli od Našeg Duha, i ona potvrdi (saddaqat) Reči svoga Gospoda i Njegove Knjige, i postade jedna od poslušnih. S. 66:12

Evo teksta koji je sličan onome što Kuran kaže o Isusu i Muhamedu koji potvrđuju Toru. Marija je, baš kao i njen slavni Sin i Muhamed posle nje, potvrdila ne samo reči svoga Gospoda, nego i Njegove Knjige.

Da li zaista treba da pretpostavimo da ovo u stvari znači da je Marija potvrdila Božje Knjige tako što je ispunila proroštva izrečena o njoj? Ili bi ovo trebalo shvatiti tako da je ona potvrdila Božje reči i Knjige time što ih je u potpunosti prihvatila i verovala u njih? Sledeći tumač daje odgovor:

(I Mariju, kćer Imranovu, čije je telo bilo čedno, te smo u njega udahnuli nešto od Našeg Duha) i tako Gavrilo udahnu u njenu odeždu i ona zatrudne sa Isusom. (I ona poverova u reči svoga Gospoda) ona je VEROVALA u ono što joj je Gavrilo rekao, da je on Alahov poslanik kome je povereno da joj da svetog sina (i u Njegova Pisma) i takođe je VEROVALA u Njegova Pisma: Toru, Jevanđelje i sva ostala Pisma; kaže se i da ovo znači: VEROVALA je u reči svoga Gospoda da će Isus, sin Marijin, nastati time što će Alah reći „Budi!“ i on postade ljudsko biće, a takođe je VEROVALA i u Njegovo Pismo: Jevanđelje, (i bila je od poslušnih) u vremenima teškoće i lagodnosti; a kaže se i da ovo znači: bila je poslušna Onome koji je uzvišen i veličanstven.“ (Tanwîr al-Miqbâs min Tafsîr Ibn ‘Abbâs; podebljanje i verzal naši)

Na sličan način, Isus (a i Muhamed) nije prosto potvrdio prethodna Pisma ispunjenjem svih proroštava izrečenih o njemu, nego i time što je posvedočio da su Pisma koja su u to vreme bila u opticaju izvorne, neiskvarene objave od Boga. Sledeći citat ovu poentu iznosi jasnije:

A kako te uzimaju za sudiju kad IMAJU Toru, u kojoj je Božji sud, a onda posle toga okreću leđa? Oni nisu vernici. Zaista smo objavili Toru, u kojoj je uputstvo i svetlo; po kojoj su proroci, koji su se predali, sudili Jevrejima__, kao i učitelji i rabini, sledeći onaj deo Božje Knjige koji im je dat na čuvanje i kojem su bili svedoci. Zato se ne bojte ljudi, nego se bojte Mene; i ne prodajite Moje znakove za malu cenu. Ko ne sudi prema onome što je Bog objavio – oni su nevernici. I u njoj smo im propisali: ‚Život za život, oko za oko, nos za nos, uvo za uvo, zub za zub, a za rane odmazdu‘; a ko se toga odrekne kao dobrovoljnog priloga, to će mu biti okajanje. Ko ne sudi prema onome što je Bog objavio – oni su zlotvori. I NJIHOVIM STOPAMA poslasmo Isusa, sina Marijinog, potvrđujući Toru između njegovih ruku (musaddiqan lima bayna yadayhi mina al-tawrati) i dadosmo mu Jevanđelje, u kome JE uputstvo i svetlo, i potvrđujući Toru između njegovih ruku (wa musaddiqan lima bayna yadayhi mina al-tawrati), kao uputstvo i opomenu bogobojaznima. S. 5:43-46

Ovde Muhamed govori Jevrejima svoga doba da treba da sude po svojoj Tori umesto da dolaze njemu po presudu. Zatim im daje razlog zašto to treba da čine, naime, sami proroci su sudili po Tori. Muhamedova poenta jeste da, ako je Tora bila dovoljno dobra da proroci sude po njoj, onda je svakako dovoljno dobra i da Jevreji njegovog vremena čine isto.

Muhamed zatim nastavlja i pominje da je Bog poslao Isusa sa Jevanđeljem da potvrdi Toru koja je bila između njegovih ruku. Iz neposrednog konteksta je očigledno da je pod potvrđivanjem Muhamed mislio da je Isus, kao i proroci pre njega, verovao u Toru, prihvatao je i sudio po njoj, jer je ona Božja Knjiga. Prema tome, reč saddaqa u ovom konkretnom kontekstu ne može značiti ono što Amdžad i Zavadi žele da znači.

Još važnije, Amdžadovo tumačenje nema baš nikakvog smisla, jer od nas očekuje da poverujemo kako se Bog potrudio da sačuva sva proroštva o Muhamedu, ali se nije potrudio da sačuva sama Pisma!

Osim toga, ispuniti proroštvo nije zapravo isto što i potvrditi ga. To je sasvim druga kategorija. Ja mogu da predvidim da će se u sledećoj deceniji u SAD dogoditi veliki zemljotres, što bi bilo puko nagađanje. Ako se to obistini, znači li to da sam prorok? Da li ispunjenje potvrđuje moje nagađanje kao božansko proroštvo? Ne, samo autoritativan izvor može nešto da potvrdi, a ne tek prividno „ispunjenje“ koje može biti slučajnost. Potvrđivanje je pojam kojem je potreban utvrđen autoritet da bi se ranijem iskazu dodelio autoritet. Muslimani vole da pretpostave božanski autoritet za Kuran i onda to nazivaju potvrđivanjem, ali to je pretpostavljanje onoga što tek treba dokazati. Ranija proroštva bila su autoritativna jer su dolazila od Boga; njima nije potrebna potvrda „višeg“ autoriteta. Kuranu je potrebna potvrda, dokazivanje njegovog autoriteta. Tori i Jevanđelju nije potrebna potvrda od Kurana. Da, Isus je ispunio mnoga proroštva, ali to nikako ne potvrđuje Kuran, niti su Isusu ili Tori potrebne potvrde. Isus je ispunio ta proroštva zato što je Bog veran svojim obećanjima. Kuran može da prizna da se to dogodilo, ali ne može „iz tog zapažanja“ izvesti autoritet, što je očigledno svrha tvrdnji ove vrste.

A pošto Zavadi nije bio zadovoljan svim primerima koje sam naveo u vezi sa značenjem reči saddaqa, evo još nekoliko:

ti si potvrdio (saddaqta) viđenje; tako Mi nagrađujemo one koji čine dobro. S. 37:105

Avramova spremnost da žrtvuje svog sina bila je njegov način da pokaže apsolutnu veru da je viđenje koje je primio od Boga, tj. njegovi postupci dokazali su da je zaista verovao da mu je Bog govorio u snu.

Upravo to Kuran govori o Isusu koji potvrđuje Toru. Autor(i) je/su tvrdio/tvrdili da je Hristos bio poslat da posvedoči kako su Pisma u njegovom posedu potpuno pouzdana, jer su ona baš one Reči koje je Bog objavio svom narodu.

govoreći: ‚Zar da napustimo naše bogove zbog opsednutog pesnika?‘ Nikako; nego on je doneo istinu i potvrdio (wa saddaqa) Poslanike. S. 37:36-37

Bilo bi jednostavno preterivanje reći da ovaj stih govori kako je Muhamed potvrdio samo delove poruke proroka, a ne celu, jer navodno nije sve što su imali da kažu bilo istinito. Uostalom, Muhamedu je naređeno da kaže kako veruje u sve Alahove poslanike, čak i u one koji se ne pominju u Kuranu:

Poslanik veruje u ono što mu je objavljeno od njegovog Gospoda, a i vernici; svaki od njih veruje u Boga i Njegove anđele, i u Njegove Knjige i Njegove Poslanike; ne pravimo razliku ni između jednog od Njegovih Poslanika. Oni kažu: ‚Čujemo i pokoravamo se. Gospode naš, podari nam Svoje oproštenje; Tebi je povratak.‘ S. 2:285

Mi smo ti objavili kao što smo objavili Noju i prorocima posle njega, i objavili smo Avramu, Ismailu, Isaku, Jakovu i plemenima, Isusu i Jovu, Joni i Aronu i Solomonu, a Davidu smo dali Psalme, i Poslanike o kojima smo ti već pripovedali ranije, i Poslanike o kojima ti nismo pripovedali; a Mojsiju je Bog govorio neposredno – S. 4:163-164

Prema tome, saddaqa ili „potvrditi“ može značiti jedino to da je Muhamed potpuno verovao prorocima i imao poverenja u njih, tačnije u njihovu poruku.

A onaj ko dolazi sa samom istinom i potvrđuje (saddaqa) je, takvi su bogobojazni. S. 39:33

Obratite pažnju na objašnjenje koje daju sledeći tumači:

A onaj ko donosi istinu – a to je Poslanik (s) – i [oni] koji je potvrđuju, naime, vernici (ovde alladhi, „onaj ko“, ima značenje alladhina, „oni koji“) takvi su oni koji se čuvaju, od idolopoklonstva. (Tafsir al-Jalalayn; podebljanje naše)

A ko donosi Istinu) Kuran i ispovedanje Alahove božanske Jednoće, tj. Muhamed (i veruje u nju) i oni koji veruju u njega, tj. Ebu Bekr i njegovi sunarodnici vernici. (Takvi su bogobojazni) takvi su oni koji se klone nevere, idolopoklonstva i nepristojnih dela. (Tanwîr al-Miqbâs min Tafsîr Ibn ‘Abbâs; podebljanje naše)

Da li Zavadi zaista želi da poverujemo kako ovaj tekst u stvari kaže da su muslimani pozvani da veruju ili potvrde samo deo istine koju je doneo Muhamed? Zar nije očigledno da saddaqa znači da muslimani treba da veruju i prihvate da je Kuran istina objavljena od Alaha (koliko god to bilo pogrešno)?

Reč se koristi i za osobu koja ne potvrdi Alahovu poruku:

toga dana ka tvome Gospodu biće vođenje. Jer on je nije potvrdio (saddaqa), niti se molio, nego ju je nazvao lažju i okrenuo se, S. 75:30-32

Ono što prethodni primeri nedvosmisleno pokazuju jeste da – baš kao što je Jovan apsolutno verovao u Isusovu ličnost i misiju, baš kao što je Marija verovala u sve Božje reči i Pisma, baš kao što je Avram potvrdio viđenje koje je primio verujući da je od Boga, baš kao što je Muhamed verovao u sve Božje proroke, ne praveći razliku ni između jednog od njih, i baš kao što su muslimani pozvani da potpuno potvrde svoju veru u poslednji dan i u kuransku poruku – tako i Kuran uči apsolutnu istinitost i tekstualnu celovitost Svetog pisma (iako mu u stvarnosti protivreči porukom). Muslimansko pismo jasno svedoči da su i Isus i Muhamed bili poslati da posvedoče kako su Pisma koja su verujuće zajednice posedovale izvorne, neiskvarene objave koje je Bog spustio.

Dakle, dokazi iz Kurana nedvosmisleno pokazuju da reč saddaqa ne znači ono što Zavadi želi da znači.

Zar ovo ne pokazuje da Zavadi odbija da prihvati činjenice i da je spreman da izopači jasno značenje sopstvenih izvora kako bi izbegao da prizna očigledno, tj. da je Muhamed lažni prorok i antihrist prema samim Pismima za koja je i sam verovao da su objavljena od Boga? Zar ovo ne pokazuje da Zavadi zna da će, ako prihvati ono što Kuran zaista uči o prethodnim Knjigama, biti prinuđen da odbaci Muhameda kao varalicu koji je protivrečio poruci i učenju upravo onih Pisama za koja je izričito posvedočio da su Božja Reč?

Zavadi uvodi lažni trag tvrdeći da nemam rukopisne dokaze kojima bih dokazao da je čitav Stari zavet koji su Jevreji posedovali u vreme Isusa potpuno isti kao Stari zavet koji hrišćani danas imaju. Tvrdi da svici sa Mrtvog mora sadrže samo fragmente raznih starozavetnih knjiga i da ne uključuju knjigu o Jestiri.

Da li zaista moram sve da izričito objasnim Zavadiju pre nego što shvati poentu? Zar ne uviđa da, uprkos fragmentarnoj prirodi svitaka sa Mrtvog mora, ti rukopisi pružaju dokaz da su jedina Tora, jedina Pisma koja su Jevreji oduvek posedovali upravo knjige Starog zaveta? Zar ne vidi da dokazi sa svitaka sa Mrtvog mora dokazuju da je Isus potvrdio starozavetne knjige kao Božju Reč, čime se pobija muslimanska tvrdnja da je Tora o kojoj Kuran govori nešto drugo, a ne Petoknjižje koje i dalje nalazimo u hebrejskoj Bibliji koju danas posedujemo?

Zar ne razume ni to da kuranska tvrdnja da je Muhamed potvrdio Pisma koja su posedovali Jevreji i hrišćani njegovog vremena dodatno utvrđuje činjenicu da su knjige kojima je Isus imao pristup gotovo istovetne onome što danas posedujemo? Zar nije svestan da imamo prepise jevrejsko-hrišćanskih knjiga koje su napisane posle Hrista, a pre Muhamedovog dolaska, koje nam pomažu da sa sigurnošću utvrdimo kako su Pisma izgledala u Isusovo vreme?

Uostalom, ako je Muhamed potvrdio da su Jevreji imali pristup istim onim Pismima kojima su svedočili i po kojima su sudili proroci pre njega, onda to znači da bi ono što su Jevreji njegovog vremena posedovali bilo istovetno spisima kojima je Isus imao pristup.

A budući da se prepisi koje imamo ne razlikuju od knjiga koje danas posedujemo i zapravo su isti oni rukopisi koje naučnici koriste da bi priredili naše savremene Biblije, zar ovo ubedljivo ne utvrđuje van svake razumne sumnje da je Isus u suštini potvrdio upravo ona Pisma koja danas posedujemo?

Zavadi dalje tvrdi da je moguće da je Stari zavet bio iskvaren pre Hristovog vremena! Opet, zar Zavadi ne vidi da je, ako je tako, Kuran u zabludi ili, još gore, da je Alah varalica i lažov, budući da je dao i Isusu i Muhamedu da posvedoče kako su Pisma u posedu Jevreja njihovog doba istinske objavljene Božje Reči, dok u stvarnosti to nisu bila?

Zar je Zavadiju zaista tako teško sve ovo da shvati?

Izostavljam ostatak Zavadijevih besmislica u vezi sa značenjem reči „potvrditi“ i njegovim razlikovanjem prave Tore od Starog zaveta, jer sam to već pobio i ovde i u svojim prethodnim raspravama.

Zavadi sada pokušava da odgovori na El-Buharijev navod od Ibn Abasa da nijedna objavljena Božja Knjiga ne može biti iskvarena. Tvrdi da to što je El-Buhari uvrstio ovu izjavu ne mora nužno da znači da je u nju verovao. Međutim, ovo previđa činjenicu da muslimanski učenjaci tvrde da je El-Buhari bio najpažljiviji sakupljač muslimanskih predanja, koji je izostavio hiljade hadisa koji nisu zadovoljili njegove stroge kriterijume autentičnosti. Zbog toga se ti učenjaci slažu da u El-Buharijevoj zbirci nema grešaka ni mana:

JEDNOGLASNO JE PRIHVAĆENO da je delo imama Buharija najautentičnije od svih drugih dela u hadiskoj literaturi ZAJEDNO UZETIH. Autentičnost El-Buharijevog dela je takva da su verski učeni islamski učenjaci o njemu rekli: „Najautentičnija knjiga posle Alahove Knjige (tj. Kurana) jeste Sahih El-Buhari.“ …

Pre nego što bi zabeležio svaki hadis, uzeo bi abdest, klanjao dva rekata i molio svog Gospoda (Alaha). Mnogi verski učenjaci islama pokušali su da nađu manu u velikoj i izuzetnoj zbirci – Sahih El-Buhari, ALI BEZ USPEHA. Iz tog razloga su JEDNOGLASNO PRIHVATILI da JE najautentičnija knjiga posle Alahove Knjige Sahih El-Buhari. (Translation of the Meanings of Sahih Al-Bukhari, Arabic-English, preveo dr Muhammad Muhsin Khan, bivši direktor Univerzitetske bolnice, Islamski univerzitet, Al-Madina Al-Munawwara (Kraljevina Saudijska Arabija), [Dar-us-Salam Publishers & Distributors, Rijad-Saudijska Arabija, jul 1997], tom 1, str. 18-19; podebljanje i verzal naši)

U svetlu ovoga očekivali bismo da El-Buhari ne bi uvrstio ništa za šta bi posumnjao da je lažno ili što ne bi zadovoljilo njegove kriterijume autentičnosti. Prema tome, pošto jeste uvrstio izveštaj od Ibn Abasa, to znači da je on morao da zadovolji El-Buharijeve veoma stroge kriterijume i da je on očigledno bio potpuno uveren u njegovu pouzdanost.

Ovo pomaže da se objasni zašto je Ibn Kajim el-Dževzijje, prvi učenik Ibn Tejmije, naveo baš ovo predanje kao dokaz da je El-Buhari bio jedan od muslimanskih učenjaka koji nisu verovali da je tekst nadahnutih Pisama iskvaren:

S druge strane, jedna druga skupina učenjaka hadisa i fikha reče: te promene dogodile su se tokom njegovog tumačenja, a ne tokom procesa objave. Ovo je stanovište Ebu Abdulaha Muhameda ibn Ismaila El-Buharija, koji je u svojoj zbirci hadisa rekao:

„Niko ne može iskvariti tekst uklanjanjem bilo koje Alahove reči iz Njegovih Knjiga, nego su ga iskvarili pogrešnim tumačenjem.“ (El-Dževzijje, Ighathat Al Lahfan, tom 2, str. 351; podebljanje i kurziv naši)

Ovo dodatno objašnjava zašto su i drugi muslimani, poput Ibn Atije i Ibn Kesira, navodili ovaj izveštaj ne dovodeći u pitanje njegovu autentičnost:

… Andaluzijski tumač Ibn Atija ustvrdio je da tahrif znači „promeniti nešto ili ga preneti iz njegovog izvornog svojstva u drugo“ i da je Ibn Abas smatrao da se jevrejsko (a po implikaciji možda i hrišćansko) kvarenje i menjanje nalazilo u egzegezi, dok je slovo Tore ostalo netaknuto, iako je druga škola učenjaka tvrdila da su sama slova bila izmenjena, na osnovu toga što je od Jevreja bilo zatraženo da čuvaju Toru, ali je, za razliku od Kurana, nije čuvao sam Bog. (Dr Muhammad Abu Laylah, The Qur’an and the Gospels – A Comparative Study [Al-Falah Foundation for Translation, Publication & Distribution, treće izdanje, 2005], str. 145-146; podebljanje i podvlačenje naši)

Mudžahid, Eš-Šabi, El-Hasan, Katada i Er-Rabi ibn Enes rekli su da,

<koji izvrću Knjigu svojim jezicima.>

znači: „Oni menjaju (Alahove Reči).“

El-Buhari je preneo da je Ibn Abas rekao da ajet znači da oni menjaju i dodaju, iako niko od Alahovih stvorenja ne može ukloniti Alahove reči iz Njegovih knjiga; oni menjaju i izvrću njihova očigledna značenja. Vehb ibn Munebih reče: „Tevrat i Indžil ostaju onakvi kakve ih je Alah objavio, i nijedno slovo iz njih nije uklonjeno. Međutim, ljudi obmanjuju druge dodavanjem i lažnim tumačenjem, oslanjajući se na knjige koje su sami napisali.“ Zatim,

<govore: „Ovo je od Alaha,“ a nije od Alaha;>

Što se tiče Alahovih knjiga, one su i dalje sačuvane i ne mogu se izmeniti.“ Ibn Ebi Hatim je zabeležio ovu izjavu… (Tafsir Ibn Kathir – Abridged, Volume 2, Parts 3, 4 & 5, Surat Al-Baqarah, Verse 253, to Surat An-Nisa, verse 147 [Darussalam Publishers & Distributors, Rijad, Hjuston, Njujork, Lahor; prvo izdanje: mart 2000], str. 196; podebljanje naše)

Čini se da su svi ovi ljudi imali dovoljno razuma da uvide da El-Buhari ne bi uvrstio ovu izjavu da se sa njom nije potpuno slagao.

Ono što sve ovo čini još ironičnijim jeste ono što Zavadi zatim kaže:

Stavio ju je kao fusnotu, a ne kao potpuni isnad. Naveo sam Ibn Hadžera el-Askalanija koji kaže da isnad nije potpuno povezan sa Ibn Abasom. Ako isnad nije potpuno povezan, kako je Buhari mogao da veruje u njega kada čak ni ne zadovoljava njegove sopstvene standarde hadiske kritike? Buhari je bio toliko strog u svojoj hadiskoj kritici da je odbacivao čak i hadise koji bi bili prihvatljivi za uvrštavanje u Sahih Muslim! Pa kako je onda mogao da veruje u ovo predanje?

Zadivljujuće je kako Zavadi ne shvata da njegove sopstvene izjave prilično dobro potvrđuju da je El-Buhari verovao u istinitost ove izjave! Zar Zavadi ne vidi da njegove primedbe ovde zapravo dokazuju da je El-Buhari morao verovati da je ovaj izveštaj od Ibn Abasa autentičan, jer ga inače ne bi uvrstio, budući da je bio toliko strog da je odbacivao i hadise koji su ušli u Sahih Muslim? Zar je Zavadi zaista toliko slep i nesposoban da razume kako se njegove sopstvene izjave na kraju obijaju o njegovu glavu?

Zavadi zatim postaje očajan i tvrdi da je El-Buhari možda zapravo govorio o sačuvanoj ploči na nebu, tj. da izvorni tekstovi koji postoje kod Alaha na nebeskoj ploči ne mogu biti iskvareni!

Ovo opet pokazuje da Zavadi nije sposoban da razume ono što čita. Evo kako sa sigurnošću znamo da El-Buhari nije govorio o sačuvanoj ploči, nego o stvarnim Pismima u posedu Jevreja i hrišćana:

LV. Reči Alaha Svemogućeg, „To je zaista slavni Kuran, sačuvan na Ploči.“ (85:21-22)

„Tako mi Gore i Ispisane Knjige“ (52:1-2): Katada je rekao da „mastur“ znači „napisano“. „Jasturun“ (68:1) znači „oni ispisuju“, a Umm al-Kitab (43:4) jeste ceo Kuran i njegov izvor. [Rekao je da] „ma talfizu“ (50:18) znači: „On ne izgovori ništa a da to ne bude zapisano protiv njega.“ Ibn Abas je rekao: „Beleži se i dobro i zlo“, a „juharrifuna“ (4:46) znači „oni uklanjaju“. NIKO NE UKLANJA REČI NIJEDNE OD KNJIGA ALAHA SVEMOGUĆEG, NEGO IH IZVRĆU, TUMAČEĆI IH NEPRIKLADNO. „Dirasatihim“ (6:156) znači „njihovo učenje“, „Va’ijja“ (69:12) jeste čuvanje, „ta’iha“ (69:12) znači „sačuvati to“. „Ovaj Kuran mi je objavljen nadahnućem da bih vas opomenuo,“ misleći na stanovnike Meke, „i sve do kojih dopre“ (6:19), misleći na ovaj Kuran, te je on njegov opominjač. (Aisha Bewley, Sahih Collection of al-Bukhari, 100. Book of Tawhid (the belief that Allah is One in His Essence, Attributes and Actions; verzal i podvlačenje naši)

El-Buharijeva poenta da ljudi nisu uklonili nijednu reč ni iz jedne Alahove Knjige, nego da su izvrtali njihova značenja i neprikladno ih tumačili, ima smisla jedino ako se odnosi na stvarna Pisma u posedu Jevreja i hrišćana. Nema baš nikakvog smisla ako se to odnosi na sačuvanu ploču, jer Jevreji i hrišćani nisu imali pristup toj ploči i stoga nisu mogli pogrešno tumačiti ono što se u njoj nalazi.

Štaviše, i El-Dževzijje i Ibn Atija razumeli su da se El-Buharijeve izjave odnose na Pisma u posedu Jevreja, a ne na ono što se nalazi u nebeskoj ploči. Evo, još jednom, njihovih komentara:

„Niko ne može iskvariti tekst uklanjanjem bilo koje Alahove reči iz Njegovih Knjiga, nego su ga iskvarili pogrešnim tumačenjem.“ (El-Dževzijja, Ighathat Al Lahfan, tom 2, str. 351; podebljanje i kurziv naši)

… Andaluzijski tumač Ibn Atija ustvrdio je da tahrif znači „promeniti nešto ili ga preneti iz njegovog izvornog svojstva u drugo“ i da je Ibn Abas smatrao da se jevrejsko (a po implikaciji možda i hrišćansko) kvarenje i menjanje nalazilo u egzegezi, dok je slovo Tore ostalo netaknuto, iako je druga škola učenjaka tvrdila da su sama slova bila izmenjena, na osnovu toga što je od Jevreja bilo zatraženo da čuvaju Toru, ali je, za razliku od Kurana, nije čuvao sam Bog. (Abu Laylah, The Qur’an and the Gospels – A Comparative Study, str. 145-146; podebljanje i kurziv naši)

Toliko o Zavadijevom odgovoru.

Zavadi pokušava da potkopa svedočanstvo Er-Razija o nemogućnosti kvarenja Pisama tvrdeći da se ova tvrdnja zasniva isključivo na njegovom sopstvenom rasuđivanju, jer se Er-Razi ne poziva ni na kuranske tekstove ni na hadise da bi dokazao svoju tvrdnju. Zavadi takođe pokušava da umanji značaj njegovog mišljenja na osnovu toga što dolazi više od 500 godina posle Muhamedove smrti.

Prilično je nesrećno što Zavadi ne uviđa kako njegove izjave razotkrivaju koliko je zapravo nedosledan. Ovde dovodi u pitanje ono što Er-Razi ima da kaže, ali se drugde poziva na rasuđivanje koje je Er-Razi primenio u svom objašnjenju K. 5:17 da bi dokazao kako je Kuran u pravu kada kaže da hrišćani veruju da je Alah Isus, sin Marijin!

Štaviše, ovo zanemaruje činjenicu da je stanovište Er-Razija potkrepljeno izjavama iz Kurana, od Muhameda i od drugih muslimanskih učenjaka. Kako El-Dževzijje objašnjava:

S druge strane, jedna druga skupina učenjaka hadisa i fikha reče: te promene dogodile su se tokom njegovog tumačenja, a ne tokom procesa objave. Ovo je stanovište Ebu Abdulaha Muhameda ibn Ismaila El-Buharija, koji je u svojoj zbirci hadisa rekao:

„Niko ne može iskvariti tekst uklanjanjem bilo koje Alahove reči iz Njegovih Knjiga, nego su ga iskvarili pogrešnim tumačenjem.“

I El-Razi se slaže sa ovim mišljenjem. U svom komentaru je rekao:

Među nekim uvaženim učenjacima postoji razmimoilaženje u mišljenjima o ovom pitanju. Neki od tih učenjaka rekli su: rukopisni prepisi Tore bili su rasprostranjeni svuda i niko ne zna tačan broj tih prepisa osim Alaha. Nemoguće je da postoji zavera da se izmeni ili preinači Božja reč u svim tim prepisima, a da nijedan prepis ne bude propušten. Takva zavera ne bi bila logična niti moguća. A kada je Alah rekao svom poslaniku (Muhamedu) da zatraži od Jevreja da donesu svoju Toru i pročitaju je u vezi sa zapovešću o kamenovanju, oni nisu bili u stanju da izmene tu zapovest u svojim prepisima, i zato su prekrili stih o kamenovanju dok su mu ga čitali. Tada je Abdulah ibn Selam zatražio da sklone ruku, te je stih postao jasan. Da su izmenili ili preinačili Toru, ovaj stih bi bio jedan od najvažnijih stihova koje bi Jevreji izmenili.

Takođe, kad god bi ih poslanik (Jevreje) pitao o proroštvima o njemu u Tori, ni njih nisu bili u stanju da uklone, pa bi odgovarali tvrdeći da se ona ne odnose na njega i da oni i dalje čekaju proroka iz svoje Tore.

Ebu Davud je u svojoj zbirci preneo da je Ibn Omer rekao:

Grupa Jevreja pozvala je Alahovog poslanika u jednu kuću. Kada je došao, upitali su ga: Ebu Kasime, jedan naš čovek počinio je preljubu sa ženom, kakva je tvoja presuda protiv njega? Postavili su jastuk i zamolili Alahovog poslanika da sedne na njega. Zatim Alahov poslanik reče: donesite mi Toru. Kada su je doneli, on izvuče jastuk ispod sebe, stavi Toru na njega i reče: VERUJEM U TEBE I U ONOGA KO TE JE OBJAVIO, a zatim reče: dovedite mi onoga među vama ko ima najviše znanja. Tako mu dovedoše mladića koji mu ispriča priču o kamenovanju.

Učenjaci rekoše: da je Tora bila iskvarena, on je ne bi stavio na jastuk niti bi rekao: verujem u tebe i u onoga ko te je objavio. Ova skupina učenjaka takođe je rekla: Alah je rekao:

„I ispunila se reč tvoga Gospoda istinito i pravedno; nema nikoga ko može izmeniti Njegove reči, a On sve čuje i sve zna.“

A Tora je Alahova reč. (Ighathat Al Lahfan, tom 2, str. 351; podebljanje i verzal naši)

Dakle, imamo Kuran, Muhameda i učenjake poput El-Buharija koji se slažu sa Er-Razijem da Tora ne može biti iskvarena!

Zanimljivo je da El-Dževzijje pominje muslimanske autoritete koji se pozivaju na K. 6:115 da bi dokazali da Tora nije mogla biti iskvarena, jer je Alahova Reč, dok muslimanski davagandisti poput Zavadija pokušavaju da tvrde suprotno!

Ovo nije jedino mesto na kome Kuran to kaže:

Kazuj ono što ti je objavljeno iz Knjige tvoga Gospoda; niko ne može izmeniti Njegove reči. Osim kod Njega, nećeš naći utočišta. S. 18:27

Ovi konkretni tekstovi važni su za muslimane, jer dokazuju da je Muhamed verovao kako nijedno nadahnuto Božje Pismo ne može biti iskvareno, s obzirom na to da su sva ona navodno objavljene Božje Reči! Ovo objašnjava zašto su učenjaci poput El-Buharija verovali da knjige poput Tore i Jevanđelja nisu mogle biti izmenjene, kada Kuran jasno svedoči da su one objavljene Božje Reči.

Pošto je Zavadi pokazao da mu je teško da shvati osnovnu formalnu logiku, moraćemo da mu ovo raščlanimo.

Niko ne može izmeniti Božje Reči.
Tora, Psalmi/Zebur, Jevanđelje/Indžil itd., jesu Božje Reči.
Prema tome, niko nije u stanju da izmeni ili iskvari ove Knjige.
To znači da ove Knjige moraju i dalje postojati.
Ove konkretne Knjige bile su poverene Jevrejima i hrišćanima.
To znači da ove zajednice moraju u svom posedu imati izvorne neiskvarene objave koje je Bog spustio.
Međutim, jedina Pisma koja te zajednice imaju jesu knjige Svetog pisma.
Prema tome, spisi i Starog i Novog zaveta moraju biti izvorne, neiskvarene Reči koje je Bog spustio!

Evo Zavadijevog odgovora na moj komentar u vezi sa njegovim korišćenjem određenih islamskih predanja koja pominju odlomke iz Tore koji ne postoje:

Opet, mi ne raspravljamo o tome da li je islamska tvrdnja istinita ili ne, nego raspravljamo o tome šta islamska tvrdnja jeste!

Zavadi ponovo pokazuje da ne razume pitanja i da ne može da shvati poentu. Zato da mu to raščlanim:

Kuran tvrdi da su Isus i Muhamed potvrdili Toru koju su posedovali.
Imamo prepise Tore i navode iz nje, od kojih neki prethode vremenu Hrista i Muhameda.
Kuran takođe tvrdi da se Božje Reči ne mogu izmeniti.
Budući da je Tora Božja Reč, ona nikada ne može biti iskvarena.
Prema tome, islamska tvrdnja jeste da Tora ostaje u svom istinitom, neiskvarenom, prvobitnom obliku.
Nijedan od sačuvanih rukopisa Tore ne sadrži stihove koji se nalaze u konkretnim hadisima koje je Zavadi navodio.
Prema tome, na ta predanja se ne može osloniti, jer očigledno protivreče izričitom svedočanstvu Kurana i rukopisnim dokazima.

Zgodno, Zavadi odbacuje sve dokaze koje sam izneo iz njegovih sopstvenih islamskih izvora, a koji dokumentuju grubo tekstualno kvarenje koje se dogodilo Kuranu, tvrdeći da to nije ništa drugo do lažni trag! Ovo ne samo da pokazuje da Zavadi ne može da se izbori sa dokazima, nego i da nema pojma šta je lažni trag.

Nije lažni trag dokumentovati očiglednu nedoslednost nečijeg stava. Ako će Zavadi dovoditi u pitanje autoritet prethodnih Pisama na osnovu nekih predanja koja tvrde da je u Tori bilo stihova koji danas više ne postoje, onda Zavadi mora odbaciti Kuran, jer ti isti izveštaji priznaju da iz islamskog pisma nedostaju stihovi i poglavlja!

Zavadi zatim poziva svoje čitaoce da pogledaju njegovu debatu sa Nabilom Kurešijem o očuvanosti (ili nedostatku očuvanosti) Kurana. I mi toplo preporučujemo čitaocima da pogledaju ovu razmenu, jer će čuti kako Zavadi u suštini priznaje da postoje kuranski stihovi koji nedostaju, kao i varijantna i protivrečna čitanja, za koja zgodno tvrdi da su sve bili deo Alahove volje!

Dalje preporučujemo čitaocima da pogledaju sledeći niz članaka, jer u njima pobijam Zavadijevo očajničko objašnjenje i odbranu tekstualnih kvarenja i varijantnih čitanja Kurana:

http://answering-islam.org/authors/shamoun/anonymousquran1.html
http://answering-islam.org/authors/shamoun/anonymousquran2.html
http://answering-islam.org/authors/shamoun/anonymousquran3.html
http://answering-islam.org/authors/shamoun/anonymousquran_excursus.html

Štaviše, ako Zavadi zaista misli da je pobedio u ovoj debati sa Nabilom Kurešijem, onda ga otvoreno izazivam da debatuje sa mnom o istoj ovoj temi.

Za kraj, Zavadi ponovo završava tako što bruka samog sebe proizvodeći ovako aljkavo „pobijanje“ koje ne uspeva da razume niti da na odgovarajući način odgovori na moje tvrdnje. Zavadi treba da se suoči sa stvarnošću i pomiri sa činjenicom da njegov sopstveni prorok i pismo potvrđuju da je Sveto pismo koje danas posedujemo upravo ona objava koju je Bog dao svojim prorocima i poslanicima. Kao takav, Muhamed je jedan od lažnih proroka i antihrista pred kojima nadahnuta Pisma upozoravaju, jer protivreči suštinskim učenjima upravo onih spisa za koje je i sam verovao da su objavljeni od Boga.