Kalvinov šizofreni, dvolični Bog
CALVIN’S SCHIZOPHRENIC, DUPLICITOUS GOD
Džon Kalvin je uočio napetost između svog verovanja da je Bog slobodno i suvereno odredio da spase samo izabrane, koje će delotvorno dovesti do spasonosne vere u Hrista, i onih izjava u Svetom pismu koje potvrđuju da Bog želi, hoće i poziva sve ljude na spasenje u Hristu. Da bi razrešio ovu protivrečnost sa svojom teologijom, Kalvin (a za njim i potonji kalvinisti) morao je da postulira ono što on i njegovi sledbenici nazivaju dvema voljama u Bogu.
To se jasno vidi iz Kalvinovog tumačenja Mateja 23:37:
I premda je Bog na više načina raširio svoja krila da bi negovao taj narod, ipak Hristos ovaj oblik izražavanja primenjuje na osobit način na jednu klasu, naime, da su proroci bili slati da saberu odlutale i rasejane u naručje Božije. Time misli da nam, kad god nam se izlaže reč Božija, on otvara svoje naručje sa materinskom dobrotom i, ne zadovoljivši se time, snishodi do smerne nežnosti kvočke koja bdi nad svojim pilićima. Otuda sledi da je naša tvrdoglavost zaista čudovišna ako mu ne dopustimo da nas sabere. I zaista, ako razmotrimo, s jedne strane, strašno veličanstvo Božije, a s druge, naše bedno i nisko stanje, ne možemo a da se ne postidimo i ne zapanjimo pred takvom zadivljujućom dobrotom. Jer šta Bog može imati u vidu kada se zbog nas toliko unižava? Kada se poredi sa majkom, silazi daleko ispod svoje slave; koliko tek više kada uzima obličje kvočke i udostojava se da s nama postupa kao sa svojim pilićima?
Osim toga, ako je ova optužba pravedno podignuta protiv drevnog naroda koji je živeo pod Zakonom, utoliko se više odnosi na nas. Jer premda je tvrdnja — koju sam maločas naveo iz Mojsija — uvek bila istinita, i premda su pravedne pritužbe koje nalazimo kod Isaije, da je Bog uzalud svakoga dana pružao svoje ruke da zagrli tvrdokorni i buntovni narod, (Isaija 65:2) i da, premda je rano ustajao, (Jeremija 7:13) ništa nije postigao svojom neprestanom brigom o njima; ipak nas sada, sa daleko većom prisnošću i dobrotom, poziva sebi kroz svoga Sina. I zato, kad god nam izlaže učenje jevanđelja, čeka nas strašna osveta ako se ne sakrijemo mirno pod njegova krila, kojima je spreman da nas primi i zakloni. Hristos nas istovremeno uči da sigurnost i počinak uživaju svi koji su, poslušnošću vere, sabrani Bogu; jer pod njegovim krilima imaju neosvojivo utočište. (114)
Moramo takođe obratiti pažnju na drugi deo ove optužbe: da Bog, uprkos tvrdokornoj pobuni svoga drevnog naroda, nije njome odjednom bio toliko uvređen da bi odbacio očinsku ljubav i majčinsku brigu, budući da nije prestajao da šalje proroka za prorokom u neprekidnom nizu; kao što i u naše dane, premda je iskusio čudesnu pokvarenost u svetu, i dalje nastavlja da deli svoju milost. Ali ove reči sadrže još dublju pouku, naime, da su Jevreji, čim bi ih Gospod sabrao, odmah odlazili od njega. Otuda su dolazila tako česta rasejanja da jedva da su i jednog jedinog trenutka ostajali u miru pod krilima Božijim, kao što i danas vidimo izvesnu podivljalost u svetu, koja je zaista postojala u svim vekovima; i stoga je nužno da Bog priziva sebi one koji lutaju i zastranjuju. Ali ovo je vrhunac očajne i konačne pokvarenosti — kada ljudi tvrdoglavo odbacuju dobrotu Božiju i odbijaju da dođu pod njegova krila.
Ranije sam rekao da Hristos ovde govori u ličnosti Boga, a smisao mojih reči jeste da ovaj govor u pravom smislu pripada njegovom večnom Božanstvu; jer on sada ne govori o onome što je počeo da čini otkako se javio u telu, (1. Timoteju 3:16,) nego o brizi koju je od početka pokazivao za spasenje svoga naroda. A znamo da je Bog upravljao Crkvom tako da je Hristos, kao Večna Mudrost Božija, njome predsedavao. U tom smislu Pavle kaže, ne da je Bog Otac bio kušan u pustinji, nego da je sam Hristos bio kušan, (115) (1. Korinćanima 10:9.)
Opet, kada se sofisti hvataju za ovo mesto da bi dokazali slobodnu volju i uklonili tajno predodređenje Božije, odgovor je lak. „Bog hoće da sabere sve ljude“, kažu oni; „i stoga su svi slobodni da dođu, a njihova volja ne zavisi od Božijeg izabranja.“ Odgovaram: volja Božija, koja se ovde pominje, mora se prosuđivati po ishodu. Jer budući da svojom rečju poziva SVE LJUDE BEZ RAZLIKE na spasenje, i budući da je cilj propovedanja to da se svi predaju njegovom staranju i zaštiti, s pravom se može reći da hoće da sve sabere k sebi. Ovde, dakle, nije opisana tajna namera Božija**, nego njegova** volja, koja se objavljuje samom prirodom reči; jer, bez sumnje, koga god delotvorno hoće da sabere, toga iznutra privlači svojim Duhom, a ne poziva ga samo spoljašnjim ljudskim glasom.
Ako se prigovori da je apsurdno pretpostaviti postojanje DVE volje u Bogu, odgovaram: mi u potpunosti verujemo da je njegova volja prosta i jedna; ali pošto naši umovi ne dosežu duboki bezdan tajnog izabranja, prilagođeno sposobnosti naše slabosti, volja Božija nam se prikazuje na dva načina. I zadivljen sam tvrdoglavošću nekih ljudi koji se, kada na mnogim mestima Svetog pisma naiđu na onu figuru govora (116) (ἀνθρωποπάθεια) koja Bogu pripisuje ljudska osećanja, nimalo ne sablažnjavaju, ali je jedino u ovom slučaju odbijaju priznati. Ali pošto sam na drugom mestu potpuno obradio ovaj predmet, da ne bih bio nepotrebno naporan, samo ukratko kažem da, kad god se iznosi učenje koje je merilo jedinstva, (117) Bog hoće da sabere sve, da bi svi koji ne dođu bili bez izgovora.
„i ne htjedoste“ Može se pretpostaviti da se ovo odnosi kako na ceo narod, tako i na književnike; ali ja to radije tumačim u odnosu na ove poslednje, koji su ponajviše sprečavali sabiranje, (118) Jer Hristos je protiv njih grmeo kroz čitav ovaj odlomak; i sada, pošto se Jerusalimu obratio u jednini, čini se da nije bez razloga što je odmah upotrebio množinu. Postoji naglašena suprotnost između Božijeg htenja i njihovog nehtenja; (119) jer to izražava đavolski bes ljudi koji ne oklevaju da protivreče Bogu. (Kalvinov komentar Biblije, Matej, 23. poglavlje; naglasak moj)
Reći da Bog ima dve volje, ili ono što se nama stvorenjima prikazuje kao dve volje, nije ništa drugo do bogohuljenje. Takvo gledište neizbežno prikazuje Boga kao dvolično, ćudljivo i prevarno Biće koje tvrdi da želi jedno, a potajno hoće ili određuje nešto sasvim protivrečno. To znači da hrišćani ne mogu verovati rečima Svetog pisma, jer nikada ne mogu sa apsolutnom sigurnošću znati da li se tekst odnosi samo na Božiju „otkrivenu“ volju, koja je u neposrednom sukobu sa njegovim tajnim, skrivenim naumima.
Kalvinizam je napad na dobrotu i vernost Boga otkrivenog u Ličnosti Gospoda Isusa Hrista, kako je objavljen na nadahnutim stranicama Svetog pisma.
Za dalje čitanje
Džon Kalvin i partikularno iskupljenje
KAKO JUDA ISKARIOTSKI POBIJA KALVINIZAM
KIRILO JERUSALIMSKI PROTIV KALVINISTA
KIRILO ALEKSANDRIJSKI PROTIV KALVINISTA
AVGUSTIN I JOVAN DAMASKIN PROTIV KALVINISTA, 1. DEO