Kirilo Aleksandrijski protiv kalvinista

U ovom delu pokazaću kako je ovaj slavni episkop aleksandrijski potvrđivao učenja koja su u direktnoj suprotnosti s verovanjima kalvinista, budući da je Kirilo učio vazdašnje devstvo blažene Majke, novorođenje kroz krštenje vodom, i da je evharistija telo i krv Hristova. Sav naglasak je moj.

VAZDAŠNJE DEVSTVO MARIJINO

4. HRISTOS NIJE PUKI ČOVEK KAO SVETITELJI. Isto važi i za ono što je svojstveno čovečanstvu, kada božansko Pismo te stvari pripisuje Bogu. Jer, iako se stradanja Spasiteljeva nikada ne shvataju tako da se odnose na prirodu božanstva i bila su u potpunosti stradanja tela, ipak, budući da je božanstvo sjedinjeno s telom nerazdvojivim jedinstvom, apostol kaže, „jer da su je poznali, ne bi Gospoda slave razapeli.“ (1. Korinćanima 2:8).

Vidiš li kako, zbog tog jedinstva, reč apostolskog učenja iznosi zajedničko ispovedanje Hrista?

Jer Isus nije bio puki čovek pre zajedništva i sjedinjenja Boga s njim, nego je isti Logos, došavši u samu blaženu Djevu, UZEO SEBI SOPSTVENI HRAM IZ SUŠTINE DJEVE.

Izašao je iz nje kao čovek i spolja se video kao čovek, premda je iznutra istinski postojao kao Bog. Stoga je, nakon svog rođenja, SAČUVAO DEVSTVO SVOJE MAJKE, iako to ne važi ni za jednog od svetitelja.

Svetitelji su po prirodi bili ljudska bića i zato su svi prošli kroz podjednako ljudsko rođenje. Ali, pošto je On po prirodi bio Bog, kada je u ovo poslednje vreme uzeo i ljudsko stanje, pokazao je da se rođenje od Djeve razlikuje od svih drugih rođenja.

Stoga je pravo i pravedno da se blažena naziva Theotokos i Djeva Majka. Jer Isus, koji se od nje rodio, nije bio puki čovek. (Protiv onih koji ne žele da ispovede da je Sveta Djeva Bogorodica [Orthodox Research Institute, 14. septembar 2004], str. 9, 11)

2:7. „I rodi sina svojega Prvenca“

U kom je onda smislu njen prvorođeni? Pod „prvorođenim“ ovde se ne misli na prvog među više braće, nego na onoga koji je bio i NJEN PRVI I JEDINI SIN: jer takav neki smisao postoji među značenjima reči „prvorođeni“. Jer ponekad Sveto pismo naziva prvim i ono što je jedino; kao „Ja sam Prvi i ja sam Pošljednji, i osim mene nema Boga.“ Da bi se, dakle, pokazalo da Djeva nije rodila pukog čoveka, dodaje se reč prvorođeni; jer, pošto je i dalje ostajala djeva, nije imala drugog sina osim Onoga koji je od Oca: o kome i Bog Otac objavljuje glasom Davidovim: „I ja ću ga učiniti prvencem, višim od careva zemaljskih.“ O Njemu i svemudri Pavle govori, rekavši: „I opet, kada uvodi Prvorodnoga u vaseljenu, govori: I neka mu se poklone svi anđeli Božiji.“ Kako je onda ušao u svet? Jer On je odvojen od njega, ne toliko po mestu koliko po prirodi; jer se po prirodi razlikuje od stanovnika sveta: ali je u njega ušao tako što je postao čovek i ovaploćenjem postao njegov deo. Jer, premda je Jedinorodni što se tiče Njegovog božanstva, ipak, pošto je postao naš brat, ima i ime Prvorođeni; da bi, postavši takoreći prvina usinovljenja ljudi, i nas učinio sinovima Božjim.

Uzmi, dakle, u obzir da se naziva Prvorođenim s obzirom na domostroj: jer s obzirom na svoje božanstvo On je |10 Jedinorodni. Opet, On je Jedinorodni utoliko što je Reč Očeva, nemajući po prirodi braće, niti budući sauređen s bilo kojim drugim bićem: jer Sin Božji, jednosuštan Ocu, jeste Jedan i Jedini: ali postaje Prvorođeni silazeći na nivo stvorenih stvari. Kada se, dakle, naziva Jedinorodnim, On je to bez ikakvog navedenog uzroka zbog kojeg bi bio Jedinorodni, budući „Jedinorodni Sin koji je u naručju Oca“ 5 ali kada Ga božanska Pisma nazivaju Prvorođenim, odmah dodaju i čiji je prvorođeni, i navode uzrok zbog kojeg nosi taj naziv: jer kažu: „Prvorođeni među mnogom braćom“ i „Prvorođeni iz mrtvih“ prvo, zato što je u svemu postao sličan nama osim u grehu; a drugo, zato što je prvi podigao sopstveno telo u neraspadljivost. Štaviše, On je oduvek bio Jedinorodni po prirodi, kao Jedini rođeni od Oca, Bog od Boga, i Jedini od Jedinog, zasijavši kao Bog od Boga i Svetlost od Svetlosti: ali je Prvorođeni radi nas, da bi se time što se naziva Prvorođenim stvorenih stvari spaslo kroz Njega sve što Mu je slično: jer ako On nužno mora biti Prvorođeni, onda svakako moraju i postojati oni čiji je On prvorođeni. Ali ako je, kako tvrdi Evnomije 6, nazvan Božjim Prvorođenim kao rođen prvi od mnogih; a takođe je i Djevin Prvorođeni; onda i s obzirom na nju mora biti prvi, kao onaj koji prethodi drugom detetu: ali ako se naziva Marijinim Prvorođenim, KAO NJENO JEDINO DETE, a ne kao onaj koji prethodi drugima, onda je i Božji Prvorođeni, ne kao prvi od mnogih, nego kao Jedini Rođeni.

Štaviše, ako su prvi priznato uzrok drugih, a Bog i Sin Božji jesu prvi, onda je Sin uzrok onima koji nose ime sinova, utoliko što su preko Njega dobili taj naziv. Onaj, dakle, koji je uzrok drugih sinova s pravom se može nazvati |11 Prvorođenim, ne kao da je prvi među njima, nego kao prvi uzrok toga što su primili naziv sinovstva. I kao što Otac, budući nazvan prvim —- „Ja sam Prvi i ja sam Pošljednji, i osim mene nema Boga.“ —- svakako neće nas primorati da Ga smatramo sličnim po prirodi onima koji dolaze posle Njega; tako i kad se Sin naziva prvim od stvorenja, ili Prvorođenim pre svakog stvorenja, nikako ne sledi da je jedna od načinjenih stvari: nego kao što je Otac rekao: „Ja sam Prvi“ da pokaže da je On izvor svega, u istom smislu se i Sin naziva prvim od stvorenja. „Sve kroz njega postade“ i On je početak svih stvorenih stvari, kao Tvorac i Sazdatelj sveta 7. (Tumačenje Jevanđelja po Luki, Besede 1-11 (Luka 1:1-3:3:23), Beseda 1: Luka 2:1-7)

KRŠTENJE

3:21-23 46. „A dogodi se kada se bješe krstio sav narod, i kada se Isus krstio, dok se on moljaše Bogu, otvori se nebo, I siđe na njega Duh Sveti u tjelesnom obliku kao golub, i ču se glas sa neba govoreći: Ti si Sin moj ljubljeni, ti si po mojoj volji. I sam Isus imaše oko trideset godina kad poče“

OPET dođite, da bismo, upravivši svoj um pažljivo na jevanđelska Pisma, ugledali lepotu istine. Dođite, upravimo prodorne i tačne oči uma na tajnu Hristovu; posmatrajmo s divljenjem divno umeće božanskog domostroja: jer ćemo tako videti Njegovu slavu.

A tako postupati jeste naš život: kao što nas i sam uverava, kada govori Bogu Ocu na nebu: „A ovo je vječni život da poznaju tebe jednoga istinitoga Boga i koga si poslao Isusa Hrista.“ Kako je, dakle, poslan? i kakav je bio način Njegovog dolaska k nama? Jer, budući po prirodi Bog koji sve ispunjava, kako je, kao što reče blaženi Jovan Jevanđelist, „U svijetu bješe“ On sam budući Gospod? I kako Ga je Otac poslao, kada je kao Bog Tvorac i Održavalac svega? jer je sve po Njemu utemeljeno.

Mudri Jovan Jevanđelist nas onda uči govoreći: „I Logos postade tijelo“ Ali možda će neko reći: „Šta onda? Da li se, prestavši da bude Reč, |44 promenio u telo? Da li je pao sa svog Veličanstva, pretrpevši preobražaj u nešto što ranije nije bio?“ Ne, kažemo. Daleko od toga.

Jer je po prirodi nepromenljiv i nepreobraziv. Kada, dakle, kaže da je Reč postala telo, Jevanđelist misli na čoveka sličnog nama. Jer se i mi sami često nazivamo telom. Jer je pisano: „I svako će tijelo vidjeti spasenje Božije.“ time misleći da će ga svaki čovek videti. Dok, dakle, nepromenljivo zadržava ono što je bio, ipak, budući da je pod tim uslovom uzeo naše obličje, kaže se da je postao telo.

Gledaj Ga, dakle, kao čoveka, koji s nama podnosi ono što pripada čovekovom stanju i ispunjava svaku pravednost, radi plana spasenja. A to učiš iz onoga što Jevanđelist kaže: „A dogodi se kada se bješe krstio sav narod, i kada se Isus krstio, dok se on moljaše Bogu“ Da li je i Njemu bilo potrebno sveto krštenje? Ali kakva bi Mu korist otuda pripala?

Jedinorodna Reč Božja jeste Svet nad svetima: tako Ga Serafimi imenuju u svojim hvalama: tako Ga svuda imenuje zakon: i zbor svetih proroka slaže se sa spisima Mojsijevim. ŠTA MI TO DOBIJAMO SVETIM KRŠTENJEM? OČIGLEDNO OPROŠTAJ NAŠIH GREHOVA. Ali u Isusu nije bilo ničega od toga; „On grijeha ne učini, niti se nađe prijevara u ustima njegovim“ kao što Pismo kaže. „svet, nezlobiv, čist, odvojen od grješnika i viši od nebesa“ prema rečima božanskog Pavla.

Ali evo! možda će neko reći, ko je loše poučen u veri: „Da li je onda Bog Reč bio kršten? Da li Mu je bilo potrebno da postane pričasnik Svetoga Duha? Nikako. Zato tvrdimo da je čovek koji beše od semena Davidovog i s Njim sjedinjen sjedinjenjem 47 bio kršten i primio Duha.“ |45 Nedeljivi, dakle, biva od vas podeljen na dva sina: i zato što je bio kršten kada je imao trideset godina, postao je svet, kako vi kažete, time što je kršten. Zar, dakle, nije bio svet dok nije dostigao svoju tridesetu godinu? Ko će se složiti s vama, kada tako izopačujete ispravnu i besprekornu veru? Jer „jednoga Gospoda Isusa Hrista“ kao što je pisano.

Ali ovo tvrdimo: da On nije bio odvojen 48 od Njega i sam po sebi kada je bio kršten i postao pričasnik Svetoga Duha: jer znamo i da je Bog, i bez mrlje, i Svet nad svetima: jer ispovedamo da „I od punoće njegove mi svi primismo“ Jer Sveti Duh zaista ishodi od Boga Oca, ali pripada i Sinu. Čak se često naziva Duhom Hristovim, iako ishodi od Boga Oca. A tome će svedočiti i Pavle, govoreći jednom: „A koji su po tijelu ne mogu ugoditi Bogu. A vi niste po tijelu nego po Duhu, pošto Duh Božiji živi u vama. Ako pak neko nema Duha Hristova, on nije njegov.“ A opet: „A pošto ste sinovi, posla Bog Duha Sina svojega u srca vaša, koji viče: Ava, Oče!“ Sveti Duh, dakle, zaista ishodi, kao što rekoh, od Boga Oca, ali Njegova Jedinorodna Reč, budući i po prirodi i vaistinu Sin, i blistajući dostojanstvima Očevim, služi Ga tvorevini i daruje Ga onima koji su dostojni. Da, vaistinu, On reče: „Sve što ima Otac moje je“

Ali uzvratimo onima koji izvrću ispravno verovanje ovim pitanjem: „Kako Onaj koji je primio Duha, ako je, po vašem izrazu, čovek i Sin odvojeno i sam po sebi, može krstiti Svetim Duhom i sam davati Svetoga Duha onima koji se krštavaju?“ Jer moći podariti Duha ljudima ne priliči bilo čemu od stvorenih stvari, nego je, zajedno s ostalim Božjim svojstvima, isključivo svojstvo jedino Svemogućeg Boga. Ali Onaj koji Ga je dao bio je čovek: jer mudri Jovan reče: „Za mnom dolazi čovjek koji preda mnom bi, jer prije mene bješe.“ . . . „On će vas krstiti Duhom Svetim i ognjem.“ Kao što, dakle, ne dolikuje Bogu Reči, |46 posmatranom kao Bog Reč, da pristupi svetom krštenju i postane pričasnik Duha, tako je isto potpuno neverovatno, ili bolje reći nemoguće poverovati da je sposobnost da se ljudi krštavaju Svetim Duhom delo pukog čoveka u kome nema ničega višeg od nas samih.

Kako će onda tajna biti istinita? U tome što je radi naše pomoći uzeo na sebe neku vrstu prilagođenja 49. Božanska Reč postade čovek, čak „Koji budući u obličju Božijem, nije smatrao za otimanje to što je jednak sa Bogom“ kao što kaže premudri Pavle, „Nego je sebe ponizio uzevši obličje sluge, postao istovjetan ljudima, i izgledom se nađe kao čovjek“ Ispitaj, dakle, ko je bio Onaj koji je najpre bio u obličju Boga Oca i mogao se smatrati jednakim Njemu, ali je uzeo obličje sluge, i tada postao čovek, i pored toga osiromašio sebe.

Da li je to bio Onaj od semena Davidovog, kako oni tvrde, koga posebno posmatraju odvojeno i sama po sebi kao drugog Sina, različitog od Reči Boga Oca? Ako je tako, neka pokažu da je ikada bio jednak Ocu. Neka pokažu kako je uzeo obličje sluge. Ili šta ćemo reći da je bilo to obličje sluge? I kako je sebe ispraznio? Jer šta je siromašnije od ljudske prirode? Onaj, dakle, koji je tačna slika Boga Oca, podobije i vidljivi izraz Njegove ličnosti, koji blista u jednakosti s Njim, koji je po pravu prirode slobodan, i čijeg se carstva jaram stavlja na svu tvorevinu —- On je taj koji je uzeo obličje sluge, to jest, postao čovek, i osiromašio sebe pristajući da podnese ove ljudske stvari, osim greha.

Ali kako je onda, prigovaraju, bio kršten i primio i Duha? Na to odgovaramo da Mu nije bilo potrebno sveto krštenje, budući potpuno čist i neokaljan, i svet nad svetima. Niti Mu je bio potreban Sveti Duh: jer Duh koji ishodi od Boga Oca jeste Njegov, i jednak Njemu po suštini.

Sada, dakle, moramo najzad čuti šta je objašnjenje domostroja. Bog nam je u svojoj ljubavi prema čoveku pripremio put spasenja i života. Jer verujući u Oca, Sina i Svetoga Duha, i ispovedajući to pred mnogim svedocima, spiramo svu prljavštinu |47 greha, i bivamo obogaćeni zajedništvom Svetoga Duha, i postajemo pričasnici božanske prirode, i zadobijamo milost usinovljenja.

Bilo je, dakle, neophodno da Reč Očeva, kada se ponizila do praznine i udostojila da uzme naše obličje, postane radi nas obrazac i put svakog dobrog dela. Jer sledi da Onaj koji je u svemu prvi mora i u ovome dati primer. Da bismo, dakle, naučili i samu silu svetog krštenja i koliko dobijamo pristupajući tako velikoj milosti, On sam započinje delo; i, pošto je kršten, moli se, da biste vi, moji voljeni, naučili da je neprestana molitva nešto najprikladnije za one koji su jednom udostojeni svetog krštenja.

A Jevanđelist kaže da su se nebesa otvorila, kao da su dugo bila zatvorena. Jer Hristos reče: „od sada ćete vidjeti nebo otvoreno i anđele Božije kako uzlaze i silaze na Sina Čovječijega.“ Jer, pošto su i gornje i donje stado sada postali jedno, i jedan glavni Pastir postavljen nad svima, nebesa se otvoriše, i čovek na zemlji bi približen svetim anđelima. I Duh takođe siđe ponovo, kao pri drugom početku našeg roda: i to najpre na Hrista, koji Ga primi ne toliko radi sebe koliko radi nas: jer smo po Njemu i u Njemu obogaćeni svime.

Najprikladnije, dakle, domostroju milosti, On s nama podnosi ono što pripada čovekovom stanju: jer gde bismo Ga inače videli ispražnjenog, Onoga čija je u božanskoj prirodi punoća? Kako je postao siromašan kao mi, ako se nije saobrazio našem siromaštvu? Kako je sebe ispraznio, ako je odbio da podnese meru ljudske malenkosti?

Uzevši, dakle, Hrista za svoj obrazac, pristupimo milosti svetog krštenja, da bismo zadobili smelost da se neprestano molimo i podižemo svete ruke ka Bogu Ocu, da bi i nama otvorio nebesa i poslao i na nas Svetoga Duha, da nas primi kao sinove. Jer On je govorio Hristu u vreme svetog krštenja, kao da je po Njemu i u Njemu primio čoveka na zemlji u sinovstvo: „Ti si Sin moj ljubljeni, ti si po mojoj volji.“

Jer Onaj koji je Sin po prirodi i u istini, i Jedinorodni, kada je postao sličan nama, posebno je |48 proglašen Sinom Božjim, ne kao da to prima za sebe —- jer je bio i jeste, kao što rekoh, istinski Sin —- nego da bi tu slavu potvrdio nama. Jer On je postao naša prvina, i prvorođeni, i drugi Adam: zbog čega se i kaže da su „sve novo postade“ jer, skinuvši sa sebe starost koja beše u Adamu, zadobili smo novinu koja je u Hristu: kome i s kojim, Bogu Ocu, neka je slava i vlast sa Svetim Duhom, u vekove vekova, amin. 50 (Tumačenje Jevanđelja po Luki, Beseda 11: Luka 3:21-23.)

SVETA EVHARISTIJA

„i hljeb koji ću ja dati tijelo je moje, koje ću ja dati za život svijeta.“

Umirem (kaže) za sve, da bih sve oživeo sobom, i učinio sam svoje Telo Otkupom za telo svih. Jer smrt će umreti u Mojoj Smrti, i sa Mnom će vaskrsnuti (kaže) pala priroda čoveka. Jer zato postadoh sličan vama, Čovek (to jest) i od semena Avraamovog, da bih u svemu bio sličan svojoj braći.

I sam blaženi Pavle, dobro razumevajući ono što nam Hristos upravo reče, kaže: „A pošto ta djeca imaju zajednicu u krvi i mesu, i On uze najprisnijeg udjela u tome, da smrću satre onoga koji ima moć smrti, to jest đavola“ Jer nikako drugačije nije bilo moguće da onaj koji ima moć smrti bude uništen, pa ni sama smrt, da Hristos nije dao sebe za nas, Otkup, Jedan za sve, jer beše u ime svih.

Zato kaže i u Psalmima, prinoseći sebe kao neokaljanu Žrtvu Bogu Ocu: |410 „Žrtvu i prinos nisi htio, ali si mi tijelo pripremio. Svespaljenice i žrtve za grijehe nisu ti bile ugodne; Tada rekoh: Evo dođoh, kao što je u početku Knjige pisano za mene, da učinim volju tvoju, Bože.“ Jer, pošto krv junaca i jaraca i pepeo junice nisu bili dovoljni za očišćenje greha, niti bi klanje bezumnih životinja ikada uništilo moć smrti, sam Hristos dođe da na neki način pretrpi kaznu za sve.

Jer „ranom njegovom mi se iscijelismo“ kao što kaže Prorok, i „On grijehe naše sam iznese na tijelu svojem na drvo“; i bi raspet za sve i radi svih, da bismo, ako Jedan umre za sve, svi mi živeli u Njemu. Jer nije bilo moguće da Ga smrt zadrži, niti je raspadljivost mogla nadvladati Ono što je po Prirodi Život. A da je Hristos dao sopstveno Telo za Život sveta, znaćemo i po Njegovim rečima, jer kaže: „Oče sveti, sačuvaj ih“; i opet: „Ja posvećujem sebe za njih“

On ovde kaže da posvećuje sebe, ne pomažući sebi ka posvećenju radi očišćenja duše ili duha (kako se to razume za nas), niti radi učešća u Svetom Duhu, jer Duh beše u Njemu po Prirodi, i On beše i jeste uvek Svet, i biće to zauvek. On ovde kaže: „Ja posvećujem sebe“ to jest: prinosim sebe i predajem sebe kao neokaljanu Žrtvu na miris prijatni. Jer ono što se prinosilo na Božanski Žrtvenik bilo je posvećeno, ili nazvano svetim po zakonu.

Hristos je, dakle, dao sopstveno Telo za život svih, i opet kroz Njega čini da Život obitava u nama; a kako, reći ću koliko mogu. Jer, pošto je životvorna Reč Božja obitavala u Telu, preobrazila ga je u sopstveno dobro, to jest u život, i neizrecivim načinom ovog sjedinjenja, sišavši potpuno zajedno s Njim, učinila ga je životvornim, kao što je i sama po Prirodi. Zato Telo Hristovo daje život SVIMA KOJI SE NJIME PRIČEŠĆUJU. Jer ono izgoni smrt kada dođe u ljude koji umiru, i uklanja raspadljivost, budući samo po sebi savršeno ispunjeno Rečju koja ukida raspadljivost…

53 „Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete tijelo Sina Čovječijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi.“

Zaista je dugotrpeljiv i velike milosti Hristos, kao što se može videti iz reči koje su sada pred nama. Jer ne prekorevajući nimalo malodušnost nevernika, On im opet obilno daje životvorno znanje Tajne, i pobedivši, kao Bog, oholost onih koji Ga žaloste, kazuje im ono čime će se (kaže) uzdići u beskrajni život.

A kako će im dati svoje Telo da jedu, još im ne kazuje, jer je znao da su u tami i da nikada ne bi mogli razumeti neizrecivo: nego im na njihovu korist pokazuje koliko će veliko dobro proizaći iz tog jedenja, da bi ih, možda podstičući na želju da žive u većoj pripremljenosti za nevenuće naslade, naučio veri. Jer onima koji su već poverovali s pravom sledi i moć učenja. Jer tako kaže prorok Isaija: „Ako ne vjerujete, nećete se održati.“ Bilo je, dakle, ispravno da se, pošto se vera najpre ukorenila u njima, zatim uvede razumevanje onoga što ne znaju, i da istraživanje ne prethodi veri.

Iz tog razloga (mislim) Gospod se s razlogom uzdržao od toga da im kaže kako će im dati svoje Telo da jedu, i poziva ih na dužnost verovanja pre traženja. Jer onima koji su najzad poverovali prelomi hleb i dade im, govoreći: „Uzmite, jedite; ovo je tijelo moje.“ Isto tako, dodajući Čašu svima njima, kaže: |418 „Pijte iz nje svi; Jer ovo je krv moja Novoga zavjeta koja se prolijeva za mnoge radi otpuštenja grijehova.“ Vidiš li kako onima koji su još bili bezumni i odbacivali od sebe veru bez istraživanja, On ne objašnjava način Tajne, a onima koji su već poverovali objavljuje je najjasnije?

Neka onda oni koji u svom bezumlju još nisu primili veru u Hrista čuju: „ako ne jedete tijelo Sina Čovječijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi“ Jer potpuno lišeni svakog udela i ukusa onoga života koji je u posvećenju i blaženstvu ostaju oni koji kroz tajanstveni Blagoslov ne primaju Isusa. Jer On je Život po Prirodi, utoliko što je rođen od Živog Oca: ništa manje životvorno nije ni Njegovo Sveto Telo, budući na neki način sabrano i neizrecivo sjedinjeno sa sveoživljavajućom Rečju. Zato se Ono računa kao Njegovo, i shvata se kao Jedno s Njim.

Jer, od Ovaploćenja, ono je nerazdvojivo; osim u pogledu spoznaje da Reč koja dođe od Boga Oca, I HRAM OD DJEVE, nisu doista isti po prirodi (jer Telo nije jednosuštno Reči od Boga), a ipak su Jedno tim sjedinjavanjem i neizrecivim sticajem. A pošto je Telo Spasiteljevo postalo životvorno (budući sjedinjeno s Onim što je po Prirodi Život, Rečju od Boga), KADA GA OKUSIMO, tada imamo život u sebi, i mi sjedinjeni s Njim, kao što je Ono sjedinjeno s Rečju koja u njemu obitava.

Iz tog razloga se i, kada je vaskrsavao mrtve, Spasitelj pokazuje da nije delovao samo rečju ili Bogu doličnim zapovestima, nego je naglasio upotrebu svog Svetog Tela kao svojevrsnog sadelatnika u tome, da bi pokazao da Ono ima moć da daje život i da je već postalo jedno s Njim. Jer to je vaistinu bilo Njegovo sopstveno Telo, a ne tuđe.

I zaista, kada je podizao kćerkicu starešine sinagoge, govoreći: „Djevojko, ustani“, uhvatio ju je za ruku, kao što je pisano, dajući život, kao Bog, svojom Svemoćnom zapovešću, i opet, dajući život dodirom svog Svetog Tela, pokazuje da je kroz oboje bilo jedno srodno dejstvo. |419 Da, i kada je ušao u grad zvani Nain, i kada su iznosili jednog mrtvaca, jedinca sina svoje majke, opet je dodirnuo nosila, govoreći: „Momče, tebi govorim, ustani!“

I ne samo da svojoj Reči daje moć da oživljava mrtve, nego, da bi pokazao da je Njegovo sopstveno Telo životvorno (kao što sam već rekao), dodiruje mrtve, ulivajući time život i u one koji su već istruleli. A ako samim dodirom svog Svetog Tela daje život onome što je istrulelo, koliko ćemo se bogatije okoristiti životvornim Blagoslovom kada ga i mi OKUSIMO? Jer Ono će sigurno preobraziti u sopstveno dobro, to jest u besmrtnost, one koji ga primaju.

I ne čudi se tome, niti se pitaj na judejski način: kako? nego radije razmisli da je voda po prirodi hladna, ali kada se sipa u kotao i stavi na vatru, tada gotovo zaboravlja sopstvenu prirodu i prelazi u dejstvo onoga što ju je nadvladalo. I mi, dakle, na isti način, iako smo raspadljivi po prirodi svoga tela, ipak, ostavljajući sopstvenu nemoć kroz smešanje sa životom, bivamo preobraženi u njegovo svojstvo, to jest u život.

Jer bilo je potrebno, bilo je potrebno da se ne samo duša ponovo stvori kroz Svetoga Duha u novinu života, nego i da se ovo grubo i zemaljsko telo grubljim i srodnim učešćem posveti i pozove u neraspadljivost. Ali neka Judejac, tromog razuma, nikada ne pomisli da smo mi otkrili neki način novih tajni. Jer će ga videti u starijim knjigama, mislim u Mojsijevim, već unapred oslikanog i kako nosi snagu istine, jer se ispunjavalo i u spoljašnjim oblicima.

Jer šta je (reci mi) posramilo zatornika? šta je učinilo da ni njihovi praoci ne propadnu zajedno s Egipćanima, kada se smrt, pobednica svih, naoružavala protiv prvorođenih? zar nije svima očigledno da je, kada su oni, poslušni Božanskom Zakonu, žrtvovali jagnje i, okusivši njegovo meso, pomazali dovratke krvlju, smrt bila prinuđena da ih mimoiđe, |420 kao posvećene?

Jer zatornik, to jest smrt tela, beše postavljen protiv čitave prirode čoveka, zbog prestupa prvosazdanog čoveka. Jer tada smo prvi put čuli: „si prah, i u prah ćeš se vratiti“ Ali pošto je Hristos trebalo da obori tako strašnog tiranina, postojeći u nama kao Život kroz svoje Sveto Telo, Tajna beše unapred označena onima od starine, i oni okusiše meso jagnjeta, i behu posvećeni i sačuvani njegovom krvlju, a onaj koji beše određen da zatire prošao je mimo, po odredbi Božjoj, one koji behu pričasnici jagnjeta.

Zašto se onda gneviš, Judejče, što si sada pozvan od praobraza ka istini, kada Hristos kaže: „ako ne jedete tijelo Sina Čovječijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi“? premda bi trebalo da s više pouzdanja pristupiš shvatanju Tajne, unapred poučen knjigama Mojsijevim, i najdrevnijim praslikama doveden bez ikakve sumnje ka dužnosti vere. (Tumačenje Jevanđelja po Jovanu, Knjiga 4)

A pošto zavedeni jeretik u svom bezumlju bira da iznosi svoja lažna gledišta, i kaže da nikakav argument neće navesti one koji takoreći izvrću cilj reči koje su pred nama iz njihovog ispravnog značenja, i pripisuju im odnos prema Ovaploćenju Hristovom, jer mi nismo bili sjedinjeni s Njim u telu, niti su apostoli kao loze prebivali u telu Hristovom, niti su na taj način bili povezani s Njim, nego u raspoloženju uma i nelicemernoj veri; odgovorimo na to ukratko i pokažimo mu da je potpuno zalutao i da ne sledi ispravno sveta pisma.

Jer da smo duhovno sjedinjeni s Hristom u raspoloženju saobraženom savršenoj ljubavi, u istinskoj i neiskvarenoj veri, u vrlini i čistoti uma, izlaganje našeg učenja nikako neće poricati. Jer priznajemo da je |370 sasvim u pravu kada to kaže; ali kada se usuđuje da kaže da se ne misli ni na kakav odnos prema našem sjedinjenju s Njim po telu, pokazaćemo da je potpuno u nesaglasju s nadahnutim spisima.

Jer kako bi se moglo osporiti, ili koji bi zdravomisleći čovek poricao, da je Hristos u tom odnosu Loza? A mi, budući loze na neki način, primamo u sebe život iz Njega i od Njega, kao što Pavle kaže: „Jer jedan je hljeb, jedno smo tijelo mnogi, pošto se svi od jednoga hljeba pričešćujemo.“ I neka to neko objasni i da nam tumačenje bez upućivanja na silu blaženstvene tajne. Zašto ga primamo u sebe? Zar ne zato da učini da Hristos obitava u nama i telesno, kroz učešće i zajedništvo Njegovog Svetog Tela? Ispravno bi odgovorio, mislim.

Jer Pavle piše „Da su neznabošci sunasljednici i sutjelesnici i sudionici obećanja njegova u Hristu Isusu“ Kako se pokazuje da su „utelovljeni“? Zato što, budući primljeni da učestvuju u SVETOJ EVHARISTIJI, postaju jedno telo s Njim, baš kao i svaki od svetih apostola. Jer zašto je on (sveti Pavle) nazvao svoje, štaviše, udove svih kao i svoje sopstvene, udovima Hristovim? Jer ovako piše: „Ne znate li da su tjelesa vaša udovi Hristovi? Hoću li, dakle, uzeti udove Hristove i od njih načiniti udove bludnice? Nikako!“ A sam Spasitelj kaže: „Koji jede moje tijelo i pije moju krv u meni prebiva i ja u njemu.“

Jer ovde posebno treba primetiti da Hristos kaže da će biti u nama, ne samo po nekom odnosu, kakav se održava kroz osećanja, nego i prirodnim učešćem. Jer kao što, ako neko splete vosak s drugim voskom i istopi ih na vatri, iz oboga proizlazi jedno, tako kroz učešće u Telu Hristovom i u Njegovoj dragocenoj Krvi, On u nama i mi opet u Njemu, bivamo sjedinjeni. Jer nikako drugačije ono što je po prirodi raspadljivo ne bi moglo biti oživljeno, osim ako ne bude telesno spleteno s Telom Onoga koji je po prirodi |371 Život, Jedinorodnog.

A ako koga ne uvere moje reči, neka poveruje samom Hristu, koji glasno viče: „Zaista, zaista vam kažem: ako ne jedete tijelo Sina Čovječijega i ne pijete krvi njegove, nemate života u sebi. Koji jede moje tijelo i pije moju krv ima život vječni; i ja ću ga vaskrsnuti u posljednji dan.“ Sada čuješ kako sam jasno izjavljuje da, ako ne „jedete tijelo Sina Čovječijega i ne pijete krvi njegove“ mi „nemate života u sebi“ to jest, u našem telu, „život vječni“. Ali Večni Život se može shvatiti, i to sasvim opravdano, kao Telo Onoga koji je Život, to jest Jedinorodnog. A kako i na koji način nas to podiže u poslednji dan, čuj sada; i neću oklevati da ti kažem.

Jer, pošto je Život, to jest Reč koja je zasijala od Boga Oca, uzeo na sebe telo, telo se preobrazilo u životno načelo, i nezamislivo je da život bude pobeđen smrću. Stoga, pošto je život u nama, on neće podneti ropstvo smrti, nego će potpuno pobediti raspadljivost, jer ne može podneti njene posledice. Jer „raspadljivost nasljeđuje neraspadljivost“ kao što Pavle kaže. Jer ako Hristos upotrebljava naglašen izraz „ja ću ga vaskrsnuti“ On nije samo obukao sopstveno Telo silom da podiže one koji spavaju, nego Božanska i Ovaploćena Reč, budući jedno sa sopstvenim Telom, kaže: „ja ću ga vaskrsnuti“, i s pravom. Jer Hristos nije razdeljen na dvojicu Sinova, niti iko može misliti da je Njegovo Telo tuđe Jedinorodnom, kao što nesumnjivo niko ne bi mogao tvrditi da je telo u kome duša obitava njoj tuđe.

Kada nam je, dakle, ovim razmatranjima pokazano da je Hristos u tom smislu Loza, a mi loze, utoliko što učestvujemo u zajednici s Njim koja nije samo duhovna NEGO I TELESNA, zašto on tako uzalud govori, tvrdeći da, budući da naša zavisnost od zajednice s Njim nije telesna, nego se sastoji pre u veri i raspoloženju ka ljubavi po zakonu, On nije nazvao svoje sopstveno Telo, kaže on, lozom, |372 nego radije svoje Božanstvo? A ipak, zašto, mogao bi neko reći, odbacuje tumačenje koje je primerenije i prikladnije ovom odlomku, i žuri da prihvati ono koje se od njega uveliko razlikuje?

Jer zar nećemo priznati da je Hristos Loza i na primereniji način, prema zajednici tela, i da smo mi loze kroz sličnost naše prirode? Jer ono što proizlazi iz loze iste je prirode s njom. A to kažemo ne pokušavajući da poreknemo mogućnost sjedinjenja s Hristom kroz ispravnu veru i iskrenu ljubav, nego radije iz želje da istaknemo da je Hristos Loza a mi loze, i u duhovnom i u telesnom smislu.

Dalje, izlaganje istine je jednostavno i očigledno; ali naš protivnik, u svojoj zloći, prezire priznanje da je Hristos bio Loza i u telesnom smislu, kao onaj koji daje sopstveni Život lozama, to jest nama, baš kao što vidljiva i zemaljska loza daje život lozicama koje se za nju drže. On izvrće i čini nasilje nad smislom te misli, čineći da se ona odnosi samo na Njegovo Božanstvo. Jer je mislio da bi tako mogao izneti klevetu protiv njega, podižući ovaj neuki spor: „Ako je Sin Loza“, kaže on, „a Otac Vinogradar, i ako se Sin razlikuje po prirodi od Njega, kao u slici loze, onda Sin neće biti iste Suštine s Ocem.“ (Isto, Knjiga 10)

DALJE ČITANJE

KIRILO JERUSALIMSKI PROTIV KALVINISTA