Isusovi srodnici, novozavetni kanon, Kliment, episkopi i čuda

U ovom tekstu citiraću sv. Irineja i Evsevija dok raspravljaju o apostolskoj sukcesiji, Isusovim srodnicima i njihovoj Davidovoj lozi, o rimskom episkopu, među kojima je bio i Kliment, o Klimentovoj poslanici, kanonu Svetog pisma i o čudima koja su se još uvek mogla videti. Irinej pominje kako su i za njegovog života vernici podizali mrtve i govorili u jezicima. Evsevije čak beleži veoma dirljivu anegdotu o ljubavi i brizi apostola Jovana za izgubljene i zalutale vernike. Sva naglašavanja su moja.

Irinej

Poglavlje 3 Pobijanje jeretika na osnovu činjenice da se u raznim crkvama održavala neprekidna sukcesija episkopa

1. Stoga je u moći svih, u svakoj Crkvi, koji žele da vide istinu, da jasno sagledaju predanje apostola objavljeno po celom svetu; i mi smo u stanju da nabrojimo one koje su apostoli postavili za episkope u Crkvama, i [da pokažemo] sukcesiju tih ljudi sve do našeg vremena; onih koji niti su učili niti znali išta nalik onome o čemu ovi [jeretici] buncaju. Jer da su apostoli znali skrivene tajne, koje su imali običaj da saopštavaju savršenima nasamo i tajno, odvojeno od ostalih, predali bi ih naročito onima kojima su poveravali i same Crkve. Jer su želeli da ti ljudi budu veoma savršeni i besprekorni u svemu, oni koje su ostavljali za sobom kao svoje naslednike, predajući im sopstveno mesto uprave; a ti ljudi, ako bi svoje dužnosti obavljali časno, bili bi veliko dobro [za Crkvu], ali ako bi otpali, najveća nesreća.

2. Pošto bi, međutim, u ovakvom delu bilo veoma zamorno nabrajati sukcesije svih Crkava, postiđujemo sve one koji se, na bilo koji način — bilo zlim samougađanjem, taštinom, ili slepilom i izopačenim mišljenjem — okupljaju na neovlašćenim skupovima; [to činimo, kažem,] ukazujući na ono predanje koje potiče od apostola, predanje one veoma velike, veoma drevne i svima poznate Crkve koju su u Rimu osnovala i ustrojila dvojica najslavnijih apostola, Petar i Pavle; kao i [ukazujući na] veru propovedanu ljudima, koja dopire do našeg vremena putem sukcesija episkopa. Jer je nužno da se svaka Crkva slaže sa ovom Crkvom, zbog njenog preimućstvenog autoriteta [potiorem principalitatem].

3. Blaženi apostoli, dakle, pošto su osnovali i sazidali Crkvu, predali su u ruke Linu službu episkopata. Ovog Lina pominje Pavle u Poslanicama Timoteju. Njega je nasledio Anaklet; a posle njega je, na trećem mestu od apostola, Klimentu pripala episkopska stolica. Za ovog čoveka bi se, budući da je video blažene apostole i s njima opštio, moglo reći da mu je propoved apostola još odzvanjala [u ušima], a njihova predanja bila pred očima. Niti je bio sam [u tome], jer je još mnogo njih bilo u životu koji su primili pouke od apostola. U vreme ovog Klimenta, pošto je među braćom u Korintu nastao ne mali razdor, Crkva u Rimu poslala je Korinćanima veoma snažnu poslanicu, opominjući ih na mir, obnavljajući njihovu veru i objavljujući predanje koje je nedavno primila od apostola, objavljujući jednoga Boga, svemogućeg, Tvorca neba i zemlje, Sazdatelja čoveka, koji je doveo potop i pozvao Avrama, koji je izveo narod iz zemlje Egipta, govorio sa Mojsijem, izložio zakon, poslao proroke, i koji je pripremio oganj za đavola i njegove anđele. Iz ovog spisa svako ko to želi može naučiti da je On, Otac našega Gospoda Isusa Hrista, bio propovedan od Crkava, a može i razumeti apostolsko predanje Crkve, budući da je ova Poslanica starijeg datuma od ovih ljudi koji sada šire laž i koji dozivaju u postojanje drugog boga mimo Tvorca i Sazdatelja svega postojećeg. Ovog Klimenta nasledio je Evarist. Aleksandar je usledio posle Evarista; zatim je, šesti od apostola, postavljen Sikst; posle njega Telesfor, koji je slavno postradao kao mučenik; zatim Higin; posle njega Pije; pa onda Anikit. Pošto je Soter nasledio Anikita, Eleuterije sada, na dvanaestom mestu od apostola, drži nasleđe episkopata. Ovim redom i ovom sukcesijom, crkveno predanje od apostola i propovedanje istine došli su do nas. A ovo je najobilniji dokaz da postoji jedna te ista životvorna vera, koja je u Crkvi sačuvana od apostola do sada i predata u istini.

4. Ali Polikarp nije bio samo poučen od apostola i nije samo razgovarao sa mnogima koji su videli Hrista, nego su ga i apostoli u Aziji postavili za episkopa Crkve u Smirni, a njega sam i ja video u ranoj mladosti, jer je ostao [na zemlji] veoma dugo i, kao veoma star čovek, slavno i najplemenitije podnevši mučeništvo, otišao je iz ovog života, pošto je uvek učio ono što je naučio od apostola, i što je Crkva predala, i što je jedino istinito. Ovome svedoče sve azijske Crkve, kao i oni ljudi koji su nasledili Polikarpa sve do današnjeg vremena — čoveka koji je bio mnogo veće težine i postojaniji svedok istine nego Valentin, Markion i ostali jeretici. On je taj koji je, došavši u Rim u vreme Anikita, naveo mnoge da se od pomenutih jeretika okrenu Crkvi Božjoj, objavljujući da je tu jednu i jedinu istinu primio od apostola — onu, naime, koju je Crkva predala. Ima i onih koji su od njega čuli da je Jovan, učenik Gospodnji, otišavši da se kupa u Efesu i primetivši unutra Kerinta, istrčao iz kupatila ne okupavši se, uzviknuvši: Bežimo, da se i kupatilo ne sruši, jer je unutra Kerint, neprijatelj istine. I sam Polikarp odgovorio je Markionu, koji ga je jednom prilikom sreo i rekao: Da li me poznaješ? Zaista te poznajem, prvorođenče Satanino. Takav je bio užas koji su apostoli i njihovi učenici osećali prema tome da imaju makar i usmeno opštenje sa bilo kojim iskvariteljima istine; kao što i Pavle kaže: „Čovjeka jeretika po prvome i drugome savjetovanju kloni se, Znajući da se takav izopačio, i griješi; samoga sebe je osudio.“ Titu 3:10 Postoji i veoma snažna Polikarpova Poslanica napisana Filipljanima, iz koje oni koji to žele i koji se brinu za svoje spasenje mogu naučiti kakva je bila njegova vera i propovedanje istine. Zatim, opet, Crkva u Efesu, koju je osnovao Pavle, i u kojoj je Jovan trajno ostao među njima sve do vremena Trajana, jeste istinski svedok predanja apostola. (Adversus haereses, Knjiga III)

Evsevije

Poglavlje 2. Prvi naslednik sv. Petra u Rimu.

1. Posle mučeništva Pavla i Petra, Lin je prvi dobio episkopat crkve u Rimu. Pavle ga pominje, pišući Timoteju iz Rima, u pozdravu na kraju poslanice…

Poglavlje 4. Prvi naslednici apostola.

1. Da je Pavle propovedao neznabošcima i položio temelje crkava „od Jerusalima i naokolo sve do Ilirika“, očigledno je kako iz njegovih sopstvenih reči, Rimljanima 15:19, tako i iz izveštaja koji je Luka dao u Delima.

2. A u koliko je pokrajina Petar propovedao Hrista i učio nauci novoga saveza one iz obrezanja jasno je iz njegovih sopstvenih reči u njegovoj poslanici koja je već pomenuta kao nesporna, u kojoj piše Jevrejima rasejanim po Pontu, Galatiji, Kapadokiji, Aziji i Vitiniji. 1. Petrova 1:1

3. Ali broj i imena onih među njima koji su postali istinski i revnosni sledbenici apostola i koji su ocenjeni dostojnima da napasaju crkve koje su oni osnovali, nije lako navesti, osim onih koji su pomenuti u Pavlovim spisima.

4. Jer je imao nebrojene saradnike, ili saborce, kako ih je nazivao, a većinu njih je počastvovao neprolaznim spomenom, jer je o njima dao trajno svedočanstvo u svojim poslanicama.

5. I Luka u Delima govori o njegovim prijateljima i pominje ih poimence.

6. Timotej je, kako je zabeleženo, prvi primio episkopat parohije u Efesu, a Tit crkava na Kritu.

7. A Luka, koji je bio antiohijskog porekla i lekar po zanimanju, i koji je bio naročito blizak Pavlu i dobro upoznat sa ostalim apostolima, ostavio nam je, u dve nadahnute knjige, dokaze one duhovne veštine isceljenja koju je od njih naučio. Jedna od tih knjiga jeste Jevanđelje, za koje svedoči da ga je napisao onako kako su mu predali oni koji su od početka bili očevici i sluge reči, a sve njih je, kako kaže, tačno pratio od samog početka. Luka 1:2-3 Druga knjiga jesu Dela apostolska, koja je sastavio ne iz tuđih izveštaja, nego iz onoga što je i sam video.

8. I kažu da je Pavle mislio na Lukino Jevanđelje svuda gde je, kao da govori o nekom svom jevanđelju, upotrebio reči: „po Jevanđelju mojemu“.

9. Što se tiče ostalih njegovih sledbenika, Pavle svedoči da je Kriskent poslat u Galiju; ali Lin, koga pominje u Drugoj poslanici Timoteju 2. Timoteju 4:21 kao svog saputnika u Rimu, bio je Petrov naslednik u episkopatu tamošnje crkve, kao što je već pokazano.

10. Kliment takođe, koji je postavljen za trećeg episkopa crkve u Rimu, bio je, kako Pavle svedoči, njegov saradnik i saborac.

11. Osim ovih, onaj Areopagit, po imenu Dionisije, koji je prvi poverovao nakon Pavlovog govora Atinjanima na Areopagu (kako je Luka zabeležio u Delima), pominje se kod drugog Dionisija, drevnog pisca i pastira parohije u Korintu, kao prvi episkop crkve u Atini…

Poglavlje 15. Kliment, treći episkop Rima.

Dvanaeste godine iste vladavine Kliment je nasledio Anakleta, pošto je ovaj bio episkop crkve u Rimu dvanaest godina. Apostol nas u svojoj Poslanici Filipljanima obaveštava da je ovaj Kliment bio njegov saradnik. Njegove reči glase: „sa Klimentom i ostalim pomoćnicima mojim, čija su imena u knjizi života“

Poglavlje 16. Klimentova poslanica.

Sačuvana je poslanica ovog Klimenta koja se priznaje kao autentična, znatne je dužine i izuzetne vrednosti. Napisao ju je u ime crkve u Rimu crkvi u Korintu, kada je u ovoj potonjoj crkvi nastala pobuna. Mi znamo da je i ova poslanica javno korišćena u veoma mnogim crkvama, kako u ranija vremena tako i u naše. A da je pobuna zaista izbila u crkvi u Korintu u pomenuto vreme, Hegesip je pouzdan svedok.

Poglavlje 17. Progon pod Domicijanom.

Domicijan, pokazavši veliku svirepost prema mnogima i nepravedno pogubivši ne mali broj visokorođenih i uglednih ljudi u Rimu, i bez razloga prognavši i zaplenivši imovinu velikog broja drugih slavnih ljudi, na kraju je postao naslednik Nerona u mržnji i neprijateljstvu prema Bogu. On je zapravo bio drugi koji je podigao progon protiv nas, iako njegov otac Vespazijan nije preduzeo ništa što bi nam štetilo.

Poglavlje 18. Apostol Jovan i Apokalipsa.

1. Kaže se da je u ovom progonu apostol i jevanđelist Jovan, koji je još bio živ, osuđen da živi na ostrvu Patmosu zbog svog svedočenja o božanskoj reči.

2**.** Irinej, u petoj knjizi svog dela Protiv jeresi, gde raspravlja o broju imena Antihrista koji je dat u takozvanoj Apokalipsi Jovanovoj, govori o njemu ovako:

3. Da je bilo potrebno da se njegovo ime u sadašnje vreme otvoreno objavi, objavio bi ga onaj koji je video otkrivenje. Jer ono je viđeno ne tako davno, nego gotovo u našem sopstvenom naraštaju, na kraju vladavine Domicijanove.

4. Do te mere je, zaista, u to vreme cvetalo učenje naše vere da čak ni oni pisci koji su bili daleko od naše religije nisu oklevali da u svojim istorijama pomenu progon i mučeništva koja su se tokom njega dogodila.

5. I oni su, doista, tačno naznačili vreme. Jer su zabeležili da je petnaeste godine Domicijanove vladavine Flavija Domitila, kći sestre Flavija Klimenta, koji je u to vreme bio jedan od konzula Rima, prognana sa mnogima drugima na ostrvo Ponciju zbog svedočanstva datog za Hrista.

Poglavlje 19. Domicijan naređuje da se pobiju Davidovi potomci.

Ali kada je isti taj Domicijan naredio da se pobiju Davidovi potomci, drevno predanje kaže da su neki od jeretika podigli optužbu protiv potomaka Judinih (za koga se kaže da je bio brat Spasiteljev po telu), na osnovu toga što su bili iz Davidove loze i što su bili u srodstvu sa samim Hristom. Hegesip iznosi ove činjenice sledećim rečima.

Poglavlje 20. Srodnici našeg Spasitelja.

1. Od porodice Gospodnje još su bili živi unuci Judini**, za koga se kaže da je bio** Gospodnji brat po telu.

2. Podneta je prijava da pripadaju porodici Davidovoj, i Evokat ih je doveo pred cara Domicijana. Jer se Domicijan plašio dolaska Hristovog kao što ga se plašio i Irod. I upitao ih je da li su Davidovi potomci, a oni su priznali da jesu. Zatim ih je upitao koliko imaju imanja, ili koliko novca poseduju. A obojica su odgovorila da imaju samo devet hiljada denara, od kojih je polovina pripadala svakome od njih.

4. A to imanje nije bilo u srebru, nego u komadu zemlje koji je obuhvatao svega trideset devet jutara, sa kojeg su podmirivali svoje poreze i izdržavali se sopstvenim radom.

5. Zatim su pokazali svoje ruke, izloživši tvrdoću svojih tela i žuljeve koje je na njihovim rukama stvorio neprekidni trud, kao dokaz sopstvenog rada.

6. A kada su bili upitani o Hristu i njegovom carstvu, kakvo je ono i gde i kada treba da se pojavi, odgovorili su da ono nije vremensko niti zemaljsko carstvo, nego nebesko i anđeosko, koje će se pojaviti na kraju sveta, kada on dođe u slavi da sudi živima i mrtvima i da svakome uzvrati po delima njegovim.

7. Čuvši ovo, Domicijan nije doneo presudu protiv njih, nego ih je, prezirući ih kao beznačajne, pustio, i ukazom je zaustavio progon Crkve.

8. A kada su bili pušteni, upravljali su crkvama, jer su bili svedoci i takođe srodnici Gospodnji. A pošto je uspostavljen mir, živeli su do vremena Trajanovog. Ove stvari pripoveda Hegesip.

9. Tertulijan takođe je pomenuo Domicijana sledećim rečima: Domicijan takođe, koji je posedovao deo Neronove svireposti, pokušao je jednom da učini isto ono što je učinio i ovaj. Ali pošto je imao, pretpostavljam, nešto razuma, veoma brzo je prestao, pa je čak i opozvao one koje je bio prognao.

10. Ali pošto je Domicijan vladao petnaest godina, i pošto je Nerva nasledio carstvo, rimski Senat je, prema piscima koji beleže istoriju tih dana, izglasao da se Domicijanove počasti ponište i da se oni koji su bili nepravedno prognani vrate svojim domovima i da im se imovina povrati.

11. U to vreme se apostol Jovan vratio iz svog izgnanstva na ostrvu i nastanio se u Efesu, prema drevnom hrišćanskom predanju.

Poglavlje 21. Kerdon postaje treći poglavar Aleksandrijske crkve.

1. Pošto je Nerva vladao nešto više od godinu dana, nasledio ga je Trajan. Tokom prve godine njegove vladavine Avilija, koji je trinaest godina upravljao aleksandrijskom crkvom, nasledio je Kerdon.

2. On je bio treći koji je predsedavao tom crkvom posle Anijana, koji je bio prvi. U to vreme Kliment je još upravljao rimskom crkvom, budući takođe treći koji je tamo držao episkopat posle Pavla i Petra.

3. Lin je bio prvi, a posle njega je došao Anaklet.

Poglavlje 22. Ignjatije, drugi episkop Antiohije.

U to vreme Ignjatije je bio poznat kao drugi episkop Antiohije, pošto je Evodije bio prvi. Simeon je isto tako u to vreme bio drugi upravitelj crkve u Jerusalimu, budući da je prvi bio brat našeg Spasitelja.

Poglavlje 23. Pripovest o apostolu Jovanu.

1. U to vreme apostol i jevanđelist Jovan, onaj koga je Isus voleo, još je živeo u Aziji i upravljao crkvama tog kraja, pošto se posle smrti Domicijana vratio iz svog izgnanstva na ostrvu.

2. A da je u to vreme još bio živ, može se utvrditi svedočanstvom dvojice svedoka. Trebalo bi da su pouzdani oni koji su očuvali pravoverje Crkve; a takvi su zaista bili Irinej i Kliment Aleksandrijski.

3. Prvi u drugoj knjizi svog dela Protiv jeresi piše ovako: I svi prezviteri koji su se u Aziji družili sa Jovanom, učenikom Gospodnjim, svedoče da im je Jovan to predao. Jer je ostao među njima do vremena Trajana.

4. A u trećoj knjizi istog dela isto to potvrđuje sledećim rečima: Ali i crkva u Efesu, koju je osnovao Pavle, i u kojoj je Jovan ostao do vremena Trajana, verni je svedok apostolskog predanja.

5. Kliment isto tako u svojoj knjizi pod naslovom Koji se bogataš može spasti? navodi vreme i dodaje pripovest koja je veoma privlačna onima koji uživaju da slušaju ono što je lepo i korisno. Uzmi i pročitaj izveštaj koji glasi ovako:

6. Poslušaj priču, koja nije puka priča, nego pripovest o apostolu Jovanu, koja je predana i sačuvana u sećanju. Jer kada se, posle tiraninove smrti, vratio sa ostrva Patmosa u Efes, otišao je na njihov poziv u susedne oblasti neznabožaca, da ponegde postavi episkope, drugde da uredi čitave crkve, a negde da za službu izabere nekoga od onih koje je Duh označio.

7. Kada je došao u jedan od nedalekih gradova (čije ime neki navode) i utešio braću u ostalim stvarima, najzad se okrenuo episkopu koji je bio postavljen i, ugledavši mladića snažne građe, prijatnog izgleda i vatrenog temperamenta, reče: 'Ovoga ti sa svom ozbiljnošću poveravam pred Crkvom i sa Hristom kao svedokom.' A kada je episkop primio to zaduženje i sve obećao, on ponovi isti nalog pozivajući se na iste svedoke, i zatim otputova u Efes.

8. Ali prezviter, uzevši kući poverenog mu mladića, odgaji ga, čuvaše ga, negovaše ga i najzad ga krsti. Posle toga je popustio u svojoj strožoj brizi i budnosti, misleći da mu je, stavivši na njega Gospodnji pečat, dao savršenu zaštitu.

9. Ali neki mladići njegovih godina, besposleni i raskalašni, navikli na zla dela, pokvarili su ga kada je tako prerano bio oslobođen ograničenja. Najpre su ga namamili skupim gozbama; zatim, kada su noću izlazili u pljačku, poveli su ga sa sobom, i najzad su zahtevali da im se pridruži u nekom većem zločinu.

10. Postepeno se navikao na takve postupke i, zbog odlučnosti svoje naravi, napustivši pravi put i uzevši žvale među zube kao tvrdouzd i snažan konj, još se silovitije survavao u dubine.

11. I najzad, izgubivši nadu u spasenje u Bogu, više nije smišljao ono što je beznačajno, nego je, pošto je počinio neki veliki zločin, budući da je sada jednom zauvek bio izgubljen, očekivao da ga zadesi ista sudbina kao i ostale. Uzevši ih, dakle, i sastavivši razbojničku družinu, postao je smeo vođa razbojnika, najsiloviji, najkrvaviji, najokrutniji od svih.

12. Vreme je prolazilo i, pošto se ukazala neka potreba, poslali su po Jovana. A on, kada je uredio ostale stvari zbog kojih je došao, reče: 'Hajde, episkope, vrati nam zalog koji smo i ja i Hristos tebi poverili, dok je crkva, kojom upravljaš, svedok.'

13. Ali episkop je isprva bio zbunjen, misleći da je lažno optužen u pogledu novca koji nije primio, i nije mogao ni da poveruje optužbi o onome što nije imao, niti da ne poveruje Jovanu. Ali kada ovaj reče: 'Tražim mladića i dušu brata', starac, duboko uzdahnuvši i istovremeno briznuvši u plač, reče: 'Mrtav je.' 'Kako i kakvom smrću?' 'Mrtav je za Boga', reče; 'jer je postao zao i propao, i najzad razbojnik. I sada, umesto u crkvi, boravi u planini sa družinom sličnom sebi.'

14. Ali apostol razdera svoje haljine i, udarajući se po glavi uz veliko naricanje, reče: 'Lepog li čuvara ostavih za bratovljevu dušu! Ali neka mi dovedu konja i neka mi neko pokaže put.' Odjahao je iz crkve upravo takav kakav je bio, i došavši na to mesto, bio je zarobljen od razbojničke straže.

15. On, međutim, niti pobeže niti se moljaše, nego povika: 'Zbog toga sam i došao; vodite me svome vođi.'

16. Ovaj je pak čekao, naoružan kakav je bio. Ali kada je prepoznao Jovana kako se približava, okrenuo se od stida da pobegne.

17. Ali Jovan, zaboravivši na svoje godine, pojuri za njim iz sve snage, vičući: 'Zašto, sine moj, bežiš od mene, svoga oca, nenaoružanog, starog? Sažali se na mene, sine moj; ne boj se; još imaš nade u život. Ja ću za tebe odgovarati Hristu. Ako bude potrebno, rado ću podneti tvoju smrt kao što je Gospod pretrpeo smrt za nas. Za tebe ću dati svoj život. Stani, veruj; Hristos me je poslao.'

18. A on, kada je to čuo, najpre stade i obori pogled; zatim odbaci oružje, pa zadrhta i gorko zaplaka. A kada mu je starac prišao, zagrli ga, ispovedajući se uz naricanje kako je mogao, krsteći se po drugi put suzama, i skrivajući samo svoju desnu ruku.

19. Ali Jovan, dajući mu reč i uveravajući ga pod zakletvom da će naći oproštaj kod Spasitelja, moljaše ga, pade na kolena, poljubi samu njegovu desnu ruku kao već očišćenu pokajanjem i odvede ga natrag u crkvu. I posredujući za njega obilnim molitvama, boreći se zajedno s njim u neprestanim postovima, i pokoravajući njegov um raznim besedama, nije otišao, kako kažu, dok ga nije vratio crkvi, pruživši veliki primer istinskog pokajanja i veliki dokaz preporoda, trofej vidljivog vaskrsenja.

Poglavlje 24. Redosled jevanđelja.

1. Ovaj izvod iz Klimenta uneo sam ovde radi istorije i radi koristi svojih čitalaca. Ukažimo sada na nesporne spise ovog apostola.

2. I na prvom mestu, njegovo jevanđelje, koje je poznato svim crkvama pod nebom, mora se priznati kao autentično. A da su ga stari s dobrim razlogom stavili na četvrto mesto, posle druga tri jevanđelja, može se pokazati na sledeći način.

3. Ti veliki i zaista božanski ljudi, mislim na apostole Hristove, bili su očišćeni u svom životu, i bili su ukrašeni svakom vrlinom duše, ali neuki u govoru. Bili su, doduše, uvereni u svoje pouzdanje u božansku i čudotvornu silu koju im je darovao Spasitelj, ali nisu znali kako, niti su pokušavali da učenja svog učitelja objavljuju izveštačenim i umetničkim jezikom, nego su, služeći se samo pokazivanjem božanskog Duha, koji je delovao sa njima, i čudotvornom silom Hristovom, koja se kroz njih pokazivala, objavili poznanje carstva nebeskog po celom svetu, malo mareći za sastavljanje pisanih dela.

4. A to su činili zato što im je u njihovoj službi pomagao neko veći od čoveka**.** Pavle, na primer, koji ih je sve nadmašio snagom izraza i bogatstvom misli, poverio je pismu samo najkraće poslanice, iako je imao bezbroj tajanstvenih stvari da saopšti, jer je dospeo čak do viđenja trećeg neba, bio je uznesen u sam raj Božji i udostojen da tamo čuje neizrecive reči.

5. A ostali sledbenici našeg Spasitelja, dvanaest apostola, sedamdeset učenika i bezbroj drugih osim njih, nisu bili u neznanju o tim stvarima. Ipak, od svih učenika Gospodnjih, samo su nam Matej i Jovan ostavili pisane spomenike**, a i oni su, kako predanje kaže, bili navedeni da pišu** samo pod pritiskom nužde.

6. Jer Matej, koji je najpre propovedao Jevrejima, kada je trebalo da ode drugim narodima, zapisao je svoje jevanđelje na svom maternjem jeziku, i tako je onima koje je bio prinuđen da napusti nadoknadio gubitak svog prisustva.

7. A kada su Marko i Luka već objavili svoja jevanđelja, kažu da je Jovan, koji je sve svoje vreme provodio u usmenom propovedanju jevanđelja, najzad pristupio pisanju iz sledećeg razloga. Pošto su tri već pomenuta jevanđelja dospela u ruke svima, pa i njemu samom, kažu da ih je prihvatio i posvedočio njihovu istinitost; ali da je u njima nedostajao izveštaj o delima koja je Hristos učinio na početku svoje službe.

8. I to je zaista istina. Jer je očigledno da su tri jevanđelista zabeležila samo dela koja je Spasitelj učinio tokom jedne godine posle utamničenja Jovana Krstitelja, i to su naznačila na početku svog izveštaja.

9. Jer Matej, posle četrdesetodnevnog posta i iskušenja koje je usledilo, označava hronologiju svog dela kada kaže: „A kada ču Isus da je Jovan predan, otide u Galileju.“ Matej 4:12

10. Marko isto tako kaže: „A pošto predadoše Jovana, dođe Isus u Galileju“ Marko 1:14 A Luka, pre nego što započne svoj izveštaj o delima Isusovim, slično označava vreme, kada kaže da je Irod, „Dodade na sve još i ovo: zatvori Jovana u tamnicu.“ Luka 3:20

11. Kažu, dakle, da je apostol Jovan, budući zamoljen da to iz tog razloga učini, u svom jevanđelju dao izveštaj o razdoblju koje su raniji jevanđelisti izostavili, i o delima koja je Spasitelj u tom razdoblju učinio; to jest, o onima koja su učinjena pre utamničenja Krstitelja. A to on i naznačuje, kažu, sledećim rečima: „Ovim, u Kani Galilejskoj, učini Isus početak znamenja“; i opet, kada pominje Krstitelja, usred dela Isusovih, kako još krštava u Enonu blizu Salima; Jovan 3:23 gde stvar jasno iznosi rečima: „Jer još ne bijaše Jovan bačen u tamnicu.“

12. Jovan, prema tome, u svom jevanđelju beleži dela Hristova koja su izvršena pre nego što je Krstitelj bačen u tamnicu, dok ostala tri jevanđelista pominju događaje koji su se zbili posle toga.

13. Ko to razume, ne može više misliti da su jevanđelja u međusobnom neskladu, budući da jevanđelje po Jovanu sadrži prva dela Hristova, dok ostala daju izveštaj o poznijem delu njegovog života. A rodoslov našeg Spasitelja po telu Jovan je sasvim prirodno izostavio, jer su ga već dali Matej i Luka, i počeo je učenjem o njegovom božanstvu, koje je, tako reći, bilo sačuvano za njega, kao njima nadmoćnog, od božanskog Duha.

14. Neka bude dovoljno ovo što smo rekli o Jevanđelju po Jovanu. Uzrok koji je doveo do sastavljanja Markovog jevanđelja već smo naveli.

15. Što se pak tiče Luke, on na početku svog jevanđelja sam navodi razloge koji su ga naveli da ga napiše. Kaže da je, pošto su se mnogi drugi prenagljeno prihvatili sastavljanja pripovesti o događajima o kojima je on stekao savršeno poznanje, on sam, osećajući nužnost da nas oslobodi njihovih nesigurnih mišljenja, u svom jevanđelju izneo tačan izveštaj o onim događajima o kojima je saznao punu istinu, budući potpomognut svojom prisnošću i boravkom sa Pavlom i svojim poznanstvom sa ostalim apostolima.

16. Toliko o našem sopstvenom izveštaju o tim stvarima. Ali na prikladnijem mestu pokušaćemo da navodima iz starih pokažemo šta su drugi o njima rekli.

17. Ali od Jovanovih spisa, ne samo njegovo jevanđelje, nego i prva njegova poslanica, prihvaćena je bez spora i sada i u drevna vremena. Ali druge dve su sporne.

18. Što se tiče Apokalipse, mišljenja većine ljudi su još podeljena. Ali u pravo vreme i to će pitanje biti rešeno na osnovu svedočanstva starih.

Poglavlje 25. Božanski spisi koji se prihvataju i oni koji se ne prihvataju.

1. Pošto se bavimo ovim predmetom, prikladno je sažeti spise Novog zaveta koji su već pomenuti. Najpre, dakle, treba staviti svetu četvorku jevanđelja; za njima Dela apostolska.

2. Posle toga treba ubrojati Pavlove poslanice; zatim po redu treba zadržati postojeću prvu Jovanovu poslanicu, a isto tako i Petrovu poslanicu. Posle njih treba staviti, ako se zaista čini prikladnim, Jovanovu Apokalipsu, o kojoj ćemo u pravo vreme izneti različita mišljenja. Ovi, dakle, spadaju među prihvaćene spise.

3. Među spornim spisima, koje ipak mnogi priznaju**, postoje** takozvana Jakovljeva poslanica i Judina, takođe druga Petrova poslanica, i one koje se nazivaju druga i treća Jovanova, bilo da pripadaju jevanđelisti ili nekoj drugoj osobi istog imena.

4. Među odbačene spise mora se ubrojati i Dela Pavlova, i takozvani Pastir, i Petrova Apokalipsa, a pored njih i postojeća Varnavina poslanica, i takozvana Učenja apostola; i osim toga, kao što rekoh, Jovanova Apokalipsa, ako se čini prikladnim, koju neki, kao što rekoh, odbacuju, ali koju drugi ubrajaju u prihvaćene knjige.

5. A među ove neki su stavili i Jevanđelje po Jevrejima, kojim se naročito raduju oni od Jevreja koji su prihvatili Hrista. I svi ovi mogu se ubrojati među sporne knjige.

6. Ali ipak smo se osetili primoranima da damo popis i ovih, razlikujući ona dela koja su prema crkvenom predanju istinita i autentična i opšteprihvaćena, od onih drugih koja, iako nisu kanonska nego sporna, ipak su poznata većini crkvenih pisaca — osetili smo se primoranima da damo ovaj popis kako bismo mogli da poznajemo i ova dela i ona koja jeretici navode pod imenom apostola, uključujući, na primer, takve knjige kao što su jevanđelja po Petru, po Tomi, po Matiji, ili bilo koja druga osim njih, i Dela Andrejeva i Jovanova i ostalih apostola, koje niko od onih koji pripadaju nizu crkvenih pisaca nije smatrao vrednim pomena u svojim spisima.

7. I dalje, karakter stila je u neskladu sa apostolskom upotrebom, a i misli i svrha stvari koje se u njima pripovedaju toliko su potpuno u neskladu sa istinskim pravoverjem da se jasno pokazuju kao izmišljotine jeretika. Stoga ih ne treba staviti ni među odbačene spise, nego ih sve treba odbaciti kao besmislene i bezbožne.

Nastavimo sada sa svojom istorijom. (Crkvena istorija, Knjiga III)

Poglavlje 22. Hegesip i događaji koje pominje.

1. Hegesip je u pet knjiga Uspomena koje su do nas došle ostavio najpotpuniji zapis o sopstvenim gledištima. U njima navodi da je na putu za Rim sreo veoma mnogo episkopa, i da je od svih primio isto učenje. Prikladno je čuti šta kaže pošto je izneo neke primedbe o Klimentovoj poslanici Korinćanima.

2. Njegove reči glase ovako: I crkva u Korintu ostade u istinskoj veri sve dok Prim nije bio episkop u Korintu. Razgovarao sam s njima na svom putu za Rim i boravio kod Korinćana mnogo dana, tokom kojih smo se uzajamno okrepili u istinskom učenju.

3. A kada sam došao u Rim, ostao sam tamo do Anicita, čiji je đakon bio Eleuterije. A Anicita je nasledio Soter, a njega Eleuterije. U svakom nasleđivanju i u svakom gradu drži se ono što propovedaju zakon i proroci i Gospod.

4. Isti pisac takođe opisuje početke jeresi koje su nastale u njegovo vreme, sledećim rečima: A pošto je Jakov Pravedni pretrpeo mučeništvo, kao što je i Gospod iz istog razloga, Simeon, sin Gospodnjeg strica Kleope**, bio je postavljen za sledećeg** episkopa. Svi su ga predložili za drugog episkopa zato što je bio rođak Gospodnji.

Stoga su Crkvu nazivali devicom, jer još nije bila pokvarena ispraznim govorima.

5. Ali Tevutis, zato što nije postavljen za episkopa, poče da je kvari. I on je potekao iz sedam sekti među narodom, kao i Simon, od koga su došli simonovci, i Kleovije, od koga su došli kleovijevci, i Dositej, od koga su došli dositejevci, i Gorteos, od koga su došli goratenci, i Masbotej, od koga su došli masbotejci. Od njih su potekli menandrijevci, i markionovci, i karpokratovci, i valentinovci, i vasilidovci, i saturnilovci. Svaki je privatno i odvojeno uveo svoje sopstveno osobito mišljenje. Od njih su došli lažni hristosi, lažni proroci, lažni apostoli, koji su podelili jedinstvo Crkve pokvarenim učenjima izgovorenim protiv Boga i protiv njegovog Hrista.

6. Isti pisac beleži i drevne jeresi koje su nastale među Jevrejima, sledećim rečima: Bilo je, štaviše, različitih mišljenja u obrezanju, među sinovima Izrailjevim. Sledeći su bili oni koji su se protivili plemenu Judinom i Hristu: Eseni, Galilejci, hemerobaptisti, masbotejci, Samarjani, Sadukeji, Fariseji.

7. A pisao je i o mnogim drugim stvarima, koje smo delom već pomenuli, uvodeći izveštaje na njihovim odgovarajućim mestima. A iz sirijskog Jevanđelja po Jevrejima navodi neke odlomke na jevrejskom jeziku, pokazujući da je bio obraćenik iz Jevreja, a pominje i druge stvari uzete iz nepisanog predanja Jevreja.

8. I ne samo on, nego i Irinej i čitav skup drevnih pisaca nazivali su Priče Solomonove Svevrlinskom Mudrošću. A govoreći o knjigama koje se nazivaju apokrifima, beleži da su neke od njih u njegovo vreme sastavili izvesni jeretici. Ali pređimo sada na drugoga.

Poglavlje 23. Dionisije, episkop korintski, i poslanice koje je napisao…

9. Sačuvana je i druga poslanica koju je Dionisije napisao Rimljanima, i upućena je Soteru, koji je u to vreme bio episkop. Ne možemo učiniti ništa bolje nego da priložimo neke odlomke iz te poslanice, u kojima on hvali običaj Rimljana koji se održao sve do progona u naše dane. Njegove reči glase:

10. Jer od početka je vaš običaj da na razne načine činite dobro svoj braći i da šaljete priloge mnogim crkvama u svakom gradu. Tako olakšavajući oskudicu potrebitih i starajući se za braću u rudnicima darovima koje ste slali od početka, vi Rimljani održavate nasleđene običaje Rimljana, koje vaš blaženi episkop Soter nije samo održao, nego im je i dodao, pružajući obilje pomoći svetima i hrabreći braću iz tuđine blaženim rečima, kao otac pun ljubavi svoju decu.

11. U toj istoj poslanici pominje i Klimentovu poslanicu Korinćanima, pokazujući da je od početka bio običaj da se ona čita u crkvi. Njegove reči glase: Danas smo proveli Gospodnji sveti dan, u kome smo pročitali vašu poslanicu. Iz nje ćemo, kad god je čitamo, uvek moći da crpemo savet, kao i iz ranije poslanice, koja nam je napisana preko Klimenta. (Isto, Knjiga IV)

Poglavlje 6. Spisak rimskih episkopa.

1. Blaženi apostoli, pošto su osnovali i utvrdili crkvu, poverili su službu episkopstva Linu. Pavle govori o tom Linu u svojim poslanicama Timoteju. 2. Timoteju 4:21

2. Njega je nasledio Anaklet, a posle Anakleta, kao treći od apostola, Kliment je primio episkopstvo. On je video blažene apostole i s njima razgovarao, i njihova propoved je još odzvanjala u njegovim ušima, a njihovo predanje bilo je još pred njegovim očima. Niti je u tome bio jedini, jer su mnogi koje su apostoli poučili još bili živi.

3. U vreme Klimenta, kada je među braćom u Korintu nastao ozbiljan razdor, rimska crkva je poslala Korinćanima veoma prikladno pismo, izmirujući ih u miru, obnavljajući njihovu veru i objavljujući učenje nedavno primljeno od apostola.

4. Nešto dalje on kaže:

Klimenta je nasledio Evarest, a Evaresta Aleksandar. Zatim je postavljen Ksist, šesti od apostola. Posle njega Telesfor, koji je mučeništvo podneo slavno; zatim Higin; zatim Pije; a posle njega Anikit; Soter je nasledio Anikita; a sada, kao dvanaesti od apostola, Eleuterije drži službu episkopa.

5. Istim redom i istim nasleđem predanje u Crkvi i propovedanje istine sišlo je od apostola do nas.

Poglavlje 7. Čak i do tih vremena verni su činili čuda.

1. Te stvari Irinej, u saglasnosti sa izveštajima koje smo već izneli, beleži u delu koje obuhvata pet knjiga i kome je dao naslov Pobijanje i obaranje lažno nazvanog znanja. U drugoj knjizi istog spisa on pokazuje da su se ispoljavanja božanske i čudotvorne sile nastavila do njegovog vremena u nekim crkvama.

2. On kaže:

Ali oni su daleko od toga da vaskrsavaju mrtve, kao što ih je vaskrsavao Gospod i kao što su ih vaskrsavali apostoli kroz molitvu. A često se u bratstvu, kada je zbog neke nužde sva naša Crkva molila uz post i mnogo prošenja, duh umrloga vraćao, i čovek je bivao povraćen u život kroz molitve svetih.

3. I opet, posle drugih primedbi, kaže:

Ako budu rekli da je i Gospod te stvari činio samo prividno, uputićemo ih na proročke spise i pokazati im iz njih da je sve o njemu unapred bilo rečeno na taj način i da se tačno ispunilo; i da je jedino on Sin Božji. Stoga njegovi istinski učenici, primajući milost od njega, čine takva dela u njegovo ime na korist drugih ljudi, kako je ko primio dar od njega.

4. Jer neki od njih izgone demone delotvorno i zaista, tako da oni koji su očišćeni od zlih duhova često poveruju i pridruže se Crkvi. Drugi imaju predznanje budućih događaja, i viđenja, i proročka otkrivenja. Treći isceljuju bolesne polaganjem ruku i vraćaju im zdravlje. I, kao što rekosmo, čak su i mrtvi ljudi vaskrsavani i ostajali s nama mnogo godina.

5. Ali zašto da govorimo više? Nije moguće nabrojati mnoštvo darova koje je Crkva po celom svetu primila od Boga u ime Isusa Hrista, koji je raspet pod Pontijem Pilatom, i koje svakoga dana koristi na korist neznabožaca, nikoga ne obmanjujući niti to čineći radi novca. Jer kao što je besplatno primila od Boga, tako i besplatno služi.

6. A na drugom mestu isti pisac piše:

Kao što i čujemo da mnoga braća u Crkvi poseduju proročke darove, i govore, kroz Duha, svakojakim jezicima, i iznose na svetlost tajne stvari ljudi za njihovo dobro, i objavljuju tajne Božje.

Toliko o činjenici da su razni darovi ostali među dostojnima čak i do tog vremena.

Poglavlje 8. Irinejeve izjave o božanskom Svetom pismu.

1. Pošto smo na početku ovoga dela obećali da ćemo, kada bude potrebno, navoditi reči drevnih prezvitera i pisaca Crkve, u kojima su izneli ona predanja koja su do njih došla o kanonskim knjigama, a pošto je Irinej bio jedan od njih**, sada ćemo navesti njegove reči, i to najpre ono što kaže o** svetim jevanđeljima:

2. Matej je objavio svoje jevanđelje među Jevrejima na njihovom sopstvenom jeziku, dok su Petar i Pavle propovedali i osnivali crkvu u Rimu.

3. Posle njihovog odlaska Marko, učenik i tumač Petrov, takođe nam je u pisanom obliku predao ono što je Petar propovedao; a Luka, pratilac Pavlov, zapisao je u knjizi jevanđelje koje je Pavle objavljivao.

4. Zatim je Jovan, učenik Gospodnji, koji je i ležao na njegovim grudima, objavio svoje jevanđelje, dok je boravio u Efesu u Aziji.

5. On to iznosi u trećoj knjizi svog gorepomenutog dela. U petoj knjizi ovako govori o Jovanovom Otkrivenju i o broju imena Antihrista:

Budući da je to tako, i pošto se ovaj broj nalazi u svim priznatim i drevnim prepisima, a potvrđuju ga i oni koji su Jovana videli licem u lice, i razum nas uči da se broj imena zveri, prema načinu računanja kod Grka, pojavljuje u njegovim slovima….

6. I dalje o istome kaže:

Nismo dovoljno smeli da sa sigurnošću govorimo o imenu Antihrista. Jer da je bilo potrebno da se njegovo ime jasno objavi u sadašnje vreme, objavio bi ga onaj koji je video otkrivenje. Jer ono je viđeno ne davno, nego gotovo u našem naraštaju, pred kraj vladavine Domicijana.

7. To iznosi o Otkrivenju u pomenutom delu. Pominje i prvu Jovanovu poslanicu, uzimajući iz nje mnoge dokaze, a isto tako i prvu Petrovu poslanicu. I on ne samo da poznaje, nego i prihvata Pastira, pišući ovako:

Dobro je reklo Sveto pismo, govoreći: „Pre svega veruj da je Bog jedan, koji je sve stvorio i dovršio“, itd.

8. A upotrebljava i gotovo tačne reči Premudrosti Solomonove, govoreći: Viđenje Boga proizvodi besmrtnost, a besmrtnost nas čini bliskima Bogu. Pominje i zapise izvesnog apostolskog prezvitera, čije ime prećutkuje, i navodi njegova tumačenja Svetog pisma.

9. Poziva se i na Justina Mučenika i na Ignjatija, koristeći svedočanstva i iz njihovih spisa. Štaviše, obećava da će u posebnom delu pobiti Markiona iz njegovih sopstvenih spisa.

10. O prevodu nadahnutog Svetog pisma koji su načinili Sedamdesetorica, čujte same reči koje piše:

Bog je zaista postao čovek, i sam Gospod nas je spasao, dajući znak device; ali ne kao što neki kažu, koji se sada usuđuju da Sveto pismo prevode ovako: „Gle, mlada žena će zatrudneti i roditi sina“, kao što su tumačili Teodotion Efeski i Akila iz Ponta, obojica jevrejski prozeliti; a za njima ebioniti kažu da ga je rodio Josif.

11. Malo zatim dodaje:

Jer pre nego što su Rimljani uspostavili svoje carstvo, dok su Makedonci još držali Aziju, Ptolemej, sin Lagov, želeći da biblioteku koju je osnovao u Aleksandriji ukrasi vrednim spisima svih ljudi, zamolio je stanovnike Jerusalima da njihova Pisma budu prevedena na grčki jezik.

12. Ali, pošto su tada bili podložni Makedoncima, poslali su Ptolemeju sedamdeset staraca, koji su među njima bili najveštiji u Pismima i u oba jezika. Tako je Bog ostvario svoju nameru.

13. Ali želeći da ih pojedinačno iskuša, jer se bojao da bi, dogovarajući se zajedno, mogli svojim tumačenjem sakriti istinu Pisama, razdvojio ih je jedne od drugih i zapovedio svima da napišu isti prevod. To je učinio za sve knjige.

14. Ali kada su se sabrali pred Ptolemejem i uporedili svoje pojedinačne prevode, Bog je bio proslavljen, a Pisma su prepoznata kao zaista božanska. Jer svi su preneli iste stvari istim rečima i istim imenima od početka do kraja, tako da su neznabošci uvideli da su Pisma prevedena nadahnućem Božjim.

15. A to nije bilo ništa čudesno da Bog učini — on koji je, u ropstvu naroda pod Navuhodonosorom, kada su Pisma bila uništena, a Jevreji se posle sedamdeset godina vratili u svoju zemlju, potom, u vreme Artakserksa, cara persijskog, nadahnuo Jezdru sveštenika, iz plemena Levijevog, da izloži sve reči ranijih proroka i da narodu vrati zakonodavstvo Mojsijevo.

Takve su reči Irineja. (Isto, Knjiga V)

Dodatna literatura

Jevsevije o kanonu Novog zaveta

Irinej, apostolsko nasleđe i rimska stolica

Irinej o jedinstvu vere

Sveti Irinej, Sveto pismo i Crkva

Irinej o Polikarpovoj poslanici Filipljanima

Irinej i Jovan, učenik Gospodnji