Hipolit o Svetom Trojstvu
Navodim u celosti Hipolitovo pobijanje jednog modalističkog jeretika, koje nosi naslov Protiv Noetove jeresi. Zanimljivo je primetiti da Hipolit pripisuje Hristu Rimljanima 9:5 i Otkrivenje 1:8, i da naglašava činjenicu da je on istovremeno istinski Bog i istinski čovek.
Evo, dakle, celokupnog dela ovog velikog branioca Trojstva. Sva isticanja su moja.
1. Neki drugi potajno uvode drugačije učenje; oni su postali učenici izvesnog Noeta, rodom iz Smirne, koji je živeo ne tako davno. Taj čovek beše silno naduven i nadut od gordosti, nadahnut umišljenošću tuđeg duha. Tvrdio je da je Hristos sam Otac, i da se sam Otac rodio, i stradao, i umro. Vidite kakva se gordost srca i kakav se čudan naduven duh uvukao u njega. Iz ostalih njegovih postupaka već nam je dat dokaz da nije govorio čistim duhom; jer onaj ko huli na Svetoga Duha biva izbačen iz svetog nasleđa. Tvrdio je da je on sam Mojsije i da mu je Aron brat. Kada su blaženi prezviteri to čuli, pozvali su ga pred Crkvu i ispitali ga. Ali on je isprva poricao da drži takva mišljenja. Kasnije je, međutim, našavši utočište kod nekih i okupivši oko sebe neke druge koji su prihvatili istu zabludu, poželeo da otvoreno brani svoju dogmu kao ispravnu. I blaženi prezviteri pozvaše ga ponovo pred sebe i ispitaše ga. Ali on im se suprotstavio, govoreći: Kakvo zlo onda činim slaveći Hrista? A prezviteri mu odgovoriše: I mi znamo u istini jednoga Boga; mi znamo Hrista; mi znamo da je Sin stradao onako kako je stradao, i umro onako kako je umro, i vaskrsao trećeg dana, i da je s desne strane Oca, i da dolazi da sudi živima i mrtvima. I ono što smo naučili, to i tvrdimo. Zatim su ga, pošto su ga ispitali, isterali iz Crkve. A on je bio ponesen tolikom gordošću da je osnovao školu.
2. Oni sada nastoje da pokažu osnov za svoju dogmu navodeći reč iz zakona: „Ja sam Gospod Bog tvoj, koji sam te izveo iz zemlje Misirske, iz doma ropskoga. Nemoj imati drugih Bogova uza me.“; i opet, na drugom mestu: „Ja sam Prvi“, kaže on, „ja sam Pošljednji, i osim mene nema Boga.“. Tako, kažu, dokazuju da je Bog jedan. A zatim odgovaraju ovako: Ako, dakle, priznajem da je Hristos Bog, onda je on sam Otac, ako je zaista Bog; a Hristos je stradao, budući i sam Bog; te je, sledstveno, Otac stradao, jer je on sam bio Otac. Ali stvar ne stoji tako; jer Sveto pismo ne izlaže stvar na taj način. Ali oni se služe i drugim svedočanstvima, i kažu: Ovako je zapisano: „On je Bog naš, i nema drugoga koji bi se sravnio sa njim. On pronađe svaki put znanja i dade ga Jakovu, slugi svome, i Izrailju, voljenom od Njega; Posle toga na zemlji se javi i sa ljudima poživje.“ Vidite, dakle, kaže on, da je ovo Bog, koji je jedini, i koji se potom pokazao i s ljudima poživeo. A na drugom mestu kaže: „Trud Misirski i trgovina Etiopska i Savaca ljudi visoka rasta doći će k tebi i biti tvoja; za tobom će pristati, u okovima će ići, i tebi će se klanjati, tebi će se moliti govoreći: Doista, Bog je u tebi, i nema drugoga Boga. Da, ti si Bog koji se kriješ, Bog Izrailjev, spasitelj.“ Vidite li, kaže on, kako Sveto pismo objavljuje jednoga Boga? A pošto je to jasno pokazano i pošto su ovi odlomci tome svedočanstvo, prinuđen sam, kaže on, budući da se priznaje jedan, da tog Jednoga učinim onim koji strada. Jer Hristos je bio Bog, i stradao je zbog nas, budući i sam Otac, da bi mogao i da nas spase. I ne možemo se drugačije izraziti, kaže on; jer i apostol priznaje jednoga Boga kada kaže: „Čiji su i oci, i od kojih je Hristos po tijelu, koji je nad svima Bog blagosloveni u vijekove. Amin.“
3. Na taj način, dakle, oni biraju da izlože ove stvari, i služe se samo jednom vrstom odlomaka; upravo na onaj isti jednostrani način koji je primenjivao Teodot kada je nastojao da dokaže da je Hristos bio samo čovek. Ali ni jedna ni druga strana nije ispravno razumela stvar, jer i samo Sveto pismo pobija njihovu bezumnost i svedoči istinu. Vidite, braćo, kakvu su naglu i drsku dogmu uveli, kada bez stida kažu: Otac je sam Hristos, sam Sin, sam se rodio, sam stradao, sam sebe podigao. Ali nije tako. Sveto pismo govori ono što je ispravno; ali Noet je drugačijeg mišljenja od njega. Ipak, iako Noet ne razume istinu, samim tim Sveto pismo ne treba odmah odbaciti. Jer ko neće reći da postoji jedan Bog? Pa ipak, on zbog toga neće poricati domostroj (tj. broj i raspored lica u Trojstvu). Ispravan način da se pristupi pitanju jeste, dakle, da se najpre pobije tumačenje koje ovi ljudi daju ovim odlomcima, a zatim da se objasni njihovo pravo značenje. Jer pravo je, na prvom mestu, izložiti istinu da je Otac jedan Bog, „Od koga svaki rod“, „od kojega je sve i za kojega smo mi, i jednoga Gospoda Isusa Hrista, kroz kojega je sve i mi kroz njega.“
4. Pogledajmo, kao što rekoh, kako se on pobija, a zatim izložimo istinu. On navodi reči: „Trud Misirski i trgovina Etiopska i Savaca ljudi visoka rasta“, i tako dalje sve do reči: „Da, ti si Bog koji se kriješ, Bog Izrailjev, spasitelj.“ A ove reči navodi ne razumevajući ono što im prethodi. Jer kad god žele da pokušaju nešto podmuklo, oni sakate Sveto pismo. Ali neka navede odlomak u celini, pa će otkriti razlog koji se imao u vidu pri njegovom pisanju. Jer početak odeljka imamo nešto iznad; i trebalo bi, naravno, odatle početi pri pokazivanju kome i o kome odlomak govori. Jer gore, početak odeljka glasi ovako: „Pitajte me što će biti; za sinove moje i za djelo ruku mojih naređujte mi. Ja sam načinio zemlju i čovjeka na njoj stvorio, ja sam razapeo nebesa svojim rukama, i svoj vojsci njihovoj dao zapovijest. Ja ga podigoh u pravdi, i sve putove njegove poravniću; on će sazidati moj grad i roblje moje otpustiće, ne za novce ni za darove, veli Gospod nad vojskama. Ovako veli Gospod: Trud Misirski i trgovina Etiopska i Savaca ljudi visoka rasta doći će k tebi i biti tvoja; za tobom će pristati, u okovima će ići, i tebi će se klanjati, tebi će se moliti govoreći: Doista, Bog je u tebi, i nema drugoga Boga. Da, ti si Bog koji se kriješ, Bog Izrailjev, spasitelj.“ U tebi je, dakle, kaže on, Bog. Ali u kome je Bog do u Hristu Isusu, Očevoj Reči, i tajni domostroja? I opet, izlažući istinu o njemu, ukazuje na činjenicu da je bio u telu kada kaže: „Ja ga podigoh u pravdi, i sve putove njegove poravniću“ Jer šta je ovo? O kome Otac tako svedoči? O Sinu Otac govori: „Ja ga podigoh u pravdi“ A da je Otac podigao svoga Sina u pravdi, apostol Pavle svedoči govoreći: „Ako li živi u vama Duh Onoga koji je vaskrsao Isusa iz mrtvih, Onaj koji je podigao Hrista iz mrtvih oživjeće i vaša smrtna tjelesa Duhom svojim koji živi u vama.“ Gle, reč koju je izgovorio prorok tako se potvrđuje: „Ja ga podigoh u pravdi“ A govoreći: „Bog je u tebi“, ukazao je na tajnu domostroja, jer kada se Reč ovaplotila i postala čovek, Otac je bio u Sinu, a Sin u Ocu, dok je Sin živeo među ljudima. To je, dakle, bilo označeno, braćo: da je zaista tajna domostroja kroz Svetoga Duha i Devu bila ova Reč, koja ipak sačinjava jednoga Sina Bogu. A to ne kažem prosto ja, nego to svedoči On sam koji je sišao s neba; jer ovako govori: „I niko se nije popeo na nebo osim Onaj koji siđe s neba, Sin Čovječiji koji je na nebu.“. Šta onda može tražiti mimo onoga što je tako napisano? Zar će zaista reći da je telo bilo na nebu? Pa ipak, postoji telo koje je Očeva Reč prinela kao prinos — telo koje je došlo kroz Duha i Devu, (i koje je) pokazano kao savršeni Sin Božji. Očigledno je, dakle, da je sebe prineo Ocu. A pre toga nije bilo tela na nebu. Ko je, dakle, bio na nebu do neovaploćena Reč, koja je poslata da pokaže da je bila na zemlji i da je bila i na nebu? Jer On beše Reč, On beše Duh, On beše Sila. Isti je uzeo na sebe ime uobičajeno i rasprostranjeno među ljudima, i od početka je nazvan Sinom čovečjim zbog onoga što je imao da bude, iako još nije bio čovek, kao što svedoči Danilo kada kaže: „Vidjeh u noćnom viđenju i, gle, sa oblacima nebeskim kao da dolazaše Sin Čovječji i da stiže do Starca dana i pred Njega bi priveden.“ S pravom je, dakle, rekao da je Onaj koji je bio na nebu od početka nazvan ovim imenom, Reč Božja, budući da je to bio od početka.
5. Ali šta se misli, kaže on, u drugom odlomku: „On je Bog naš, i nema drugoga koji bi se sravnio sa njim.“? To je pravilno rekao. Jer ko će se uzeti u obzir u poređenju s Ocem? Ali on kaže: „On je Bog naš, i nema drugoga koji bi se sravnio sa njim. On pronađe svaki put znanja i dade ga Jakovu, slugi svome, i Izrailju, voljenom od Njega;“ Dobro kaže. Jer ko je Jakov, sluga njegov, Izrailj, ljubljeni njegov, do Onaj o kome uzvikuje govoreći: „Ovo je Sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji; njega slušajte.“? Primivši, dakle, sve znanje od Oca, savršeni Izrailj, istinski Jakov, potom se pokazao na zemlji i s ljudima poživeo. A ko se, opet, podrazumeva pod Izrailjem do čovek koji vidi Boga? A nema nikoga ko vidi Boga osim jedino Sina, savršenog čoveka koji jedini objavljuje volju Oca. Jer i Jovan kaže: „Boga niko nije vidio nikad: Jedinorodni Sin koji je u naručju Oca, on ga objavi.“ I opet: „a koji dolazi s neba nad svima je; I što je vidio i čuo, to svjedoči“ Ovo je, dakle, Onaj kome je Otac dao sve znanje, koji se pokazao na zemlji i s ljudima poživeo.
6. Pogledajmo zatim apostolovu reč: „Čiji su i oci, i od kojih je Hristos po tijelu, koji je nad svima Bog blagosloveni u vijekove. Amin.“ Ova reč objavljuje tajnu istine ispravno i jasno. Onaj koji je nad svima jeste Bog; jer tako smelo govori: „Sve je meni predao Otac moj“ Onaj koji je nad svima, Bog blagosloveni, rodio se; i postavši čovek, on je (ipak) Bog doveka. Jer u tom smislu je i Jovan rekao: „Koji jeste i Koji bješe i Koji dolazi, Svedržitelj“ I dobro je Hrista nazvao Svedržiteljem. Jer time je rekao samo ono što Hristos svedoči o sebi. Jer Hristos je dao ovo svedočanstvo i rekao: „Sve je meni predao Otac moj“; i Hristos vlada svime, i od Oca je postavljen za Svedržitelja. I na sličan način je i Pavle, izlažući istinu da je sve njemu predato, rekao: „No svaki u svome redu: prvenac Hristos, potom, o njegovu dolasku, oni koji su Hristovi; Onda kraj, kad preda Carstvo Bogu i Ocu, kad ukine svako poglavarstvo i svaku vlast i silu. Jer on treba da caruje dok ne položi sve neprijatelje pod noge svoje. Posljednji neprijatelj ukinuće se – smrt. Jer sve pokori pod noge njegove. A kada kaže da mu je sve pokoreno, očigledno, osim Onoga koji mu pokori sve. A kad mu sve pokori, onda će se i sam Sin pokoriti Onome koji mu sve pokori, da bude Bog sve u svemu“ Ako je, dakle, sve njemu potčinjeno osim Onoga koji mu je sve potčinio, on je Gospod svega, a Otac je Gospod njegov, da bi se u svemu očitovao jedan Bog, kome je sve potčinjeno zajedno s Hristom, kome je Otac sve potčinio, osim samoga sebe. A to zaista kaže i sam Hristos, kao kada je u jevanđelju ispovedio da je On njegov Otac i njegov Bog. Jer ovako govori: „Uzlazim Ocu mojemu i Ocu vašemu, i Bogu mojemu i Bogu vašemu“ Ako se, dakle, Noet usuđuje da kaže da je on sam Otac, kome će ocu, po reči jevanđelja, reći da Hristos odlazi? Ali ako hoće da napustimo jevanđelje i poverujemo njegovoj bezumnosti, uzalud troši svoj trud; jer „Bogu se treba pokoravati više nego ljudima“
7. Ako, opet, navodi njegovu sopstvenu reč kada je rekao: „Ja i Otac jedno smo.“, neka obrati pažnju na činjenicu i shvati da nije rekao: Ja i Otac jesam jedno, nego: jesmo jedno. Jer reč jesmo ne kazuje se o jednom licu, nego se odnosi na dva lica, i jednu silu. On je to sam razjasnio kada je govorio svome Ocu o učenicima: „I slavu koju si mi dao ja sam dao njima, da budu jedno kao što smo mi jedno. Ja u njima i ti u meni, da budu usavršeni u jedno, i da pozna svijet da si me ti poslao“ Šta noetijanci imaju da kažu na ovo? Da li su svi jedno telo po suštini, ili pak postajemo jedno u sili i raspoloženju jednodušnosti? Na isti način je i Sin, koji je poslat i nije bio poznat onima koji su u svetu, ispovedio da je u Ocu po sili i raspoloženju. Jer Sin je jedini um Oca. Mi koji imamo Očev um tako verujemo (u njega); a oni koji ga nemaju odrekli su se Sina. A ako, opet, izaberu da navedu činjenicu da je Filip pitao za Oca, govoreći: „pokaži nam Oca, i biće nam dosta“, kome je Gospod odgovorio ovim rečima: „Toliko sam vremena s vama i nisi me poznao, Filipe? Ko je vidio mene, vidio je Oca; pa kako ti govoriš: Pokaži nam Oca? Zar ne vjeruješ da sam ja u Ocu i Otac u meni?“ — i ako budu tvrdili da je njihova dogma potvrđena ovim odlomkom, kao da je priznao da je on Otac, neka znaju da je to odlučno protiv njih i da ih upravo ova reč pobija. Jer iako je Hristos govorio o sebi i pokazivao se pred svima kao Sin, oni ga još nisu prepoznali kao takvog, niti su bili u stanju da shvate ili sagledaju njegovu stvarnu silu. A Filip, ne mogavši to da primi, koliko je bilo moguće to videti, zatražio je da vidi Oca. Kome je onda Gospod rekao: „Toliko sam vremena s vama i nisi me poznao, Filipe? Ko je vidio mene, vidio je Oca“ Time hoće da kaže: Ako ste mene videli, možete kroz mene poznati Oca. Jer kroz sliku, koja je slična (izvorniku), Otac postaje lako poznat. Ali ako niste upoznali sliku, koja je Sin, kako tražite da vidite Oca? A da je tako, jasno pokazuje ostatak poglavlja, koji označava da je Sin koji je izložen bio poslat od Oca i odlazi Ocu.
8. Mnogi drugi odlomci, ili bolje reći svi oni, svedoče istinu. Čovek je, dakle, i ako to ne želi, prinuđen da prizna Boga Oca Svedržitelja, i Hrista Isusa Sina Božjeg, koji je, budući Bog, postao čovek, kome je i Otac sve potčinio, osim samoga sebe, i Svetoga Duha; te da su, dakle, ovo trojica. Ali ako želi da nauči kako se ipak pokazuje da postoji jedan Bog, neka zna da je njegova sila jedna. Što se, dakle, sile tiče, Bog je jedan. Ali što se domostroja tiče, postoji trostruko projavljivanje, kao što će kasnije biti dokazano kada budemo izlagali istinito učenje. U ovim stvarima, međutim, koje smo tako izložili, mi smo jedno. Jer postoji jedan Bog u koga moramo verovati, ali bespočetan, nestradalan, besmrtan, koji čini sve kako hoće, na način na koji hoće i kada hoće. Šta će, dakle, ovaj Noet, koji ništa ne zna o istini, smeti da kaže na ovo? A sada, pošto je Noet pobijen, okrenimo se izlaganju same istine, da utvrdimo istinu protiv koje su ustale sve ove silne jeresi, ne mogavši da kažu ništa svrsishodno.
9. Postoji, braćo, jedan Bog, čije znanje stičemo iz Svetoga pisma, i ni iz kog drugog izvora. Jer kao što čovek, ako želi da bude vešt u mudrosti ovoga sveta, neće moći do nje da dođe ni na koji drugi način do savladavanjem dogmi filosofa, tako ni svi mi koji želimo da vršimo pobožnost nećemo moći da naučimo njeno vršenje ni odakle drugde do iz izreka Božjih. Šta god, dakle, Sveto pismo objavljuje, u to gledajmo; i šta god uči, to učimo; i kako Otac hoće da naša vera bude, tako verujmo; i kako hoće da Sin bude proslavljen, tako ga slavimo; i kako hoće da Sveti Duh bude darovan, tako ga primimo. Ne po sopstvenoj volji, niti po sopstvenom razumu, niti nasilno koristeći ono što je od Boga dato, nego onako kako je izabrao da nas tome pouči kroz Sveto pismo, tako to i razlučujmo.
- Bog, postojeći sam i nemajući ništa savremeno sebi, odlučio je da stvori svet. I zamislivši svet u umu, i hoteći i izgovorivši reč, načinio ga je; i on se odmah pojavio, oblikovan onako kako je njemu bilo ugodno. Za nas je, dakle, dovoljno prosto znati da nije bilo ničega savremenog Bogu. Osim njega nije bilo ničega; ali on je, dok je postojao sam, ipak postojao u mnoštvu. Jer nije bio ni bez razuma, ni bez mudrosti, ni bez sile, ni bez saveta; i sve je bilo u njemu, i on je bio Sve. Kada je hteo, i kako je hteo, projavio je svoju Reč u vremenima koja je sam odredio, i kroz nju je sve načinio. Kada hoće, čini; i kada misli, izvršava; i kada govori, projavljuje; kada oblikuje, smišlja u mudrosti. Jer sve što je načinjeno oblikuje razumom i mudrošću — stvarajući ga u razumu i uređujući ga u mudrosti. Načinio ga je, dakle, kako mu je bilo ugodno, jer je bio Bog. I kao Tvorac, i Savetnik, i Graditelj onoga što nastaje, rodio je Reč; i budući da tu Reč nosi u sebi, i to kao (još) nevidljivu svetu koji je stvoren, čini je vidljivom; (i) izgovorivši najpre glas, i rodivši je kao Svetlost od Svetlosti, postavio ju je svetu kao njegovog Gospoda, (i) sopstveni um; a pošto je ranije bila vidljiva jedino njemu samom, a nevidljiva svetu koji je načinjen, čini je vidljivom da bi je svet video u njenom projavljenju i mogao da bude spasen.
11. I tako se pojavio drugi pored njega. Ali kada kažem drugi, ne mislim da postoje dva Boga, nego da je to samo kao svetlost od svetlosti, ili kao voda iz izvora, ili kao zrak od sunca. Jer postoji samo jedna sila, koja je od Svega; a Otac je Sve, od koga dolazi ova Sila, Reč. I to je um koji je izašao u svet, i projavio se kao Sin Božji. Sve je, dakle, kroz njega, a on jedini je od Oca. Ko onda uvodi mnoštvo bogova, jedne za drugima? Jer svi su, ma koliko nevoljno, primorani da priznaju tu činjenicu: da se Sve svodi na jedno. Ako se, dakle, sve svodi na jedno, čak i po Valentinu, i Markionu, i Kerintu, i svim njihovim ludorijama, i oni su, ma koliko nevoljno, svedeni na taj položaj da moraju priznati kako je Jedan uzrok svega. Tako, dakle, i oni, iako to ne žele, pristaju uz istinu i priznaju da je jedan Bog sve načinio po svojoj dobroj volji. I dao je zakon i proroke; i dajući ih, učinio je da govore Svetim Duhom, da bi, obdareni nadahnućem Očeve sile, objavili Očev savet i volju.
12. Delujući, dakle, u njima (prorocima), Reč je govorila o sebi. Jer je već postala sopstveni vesnik i pokazala da će se Reč javiti među ljudima. I zato je ovako uzviknula: „Potražiše me koji ne pitahu za me; nađoše me koji me ne tražahu“ A ko je Onaj koji se javio, ako ne Reč Očeva? — koju je Otac poslao i u kojoj je ljudima pokazao silu koja od Njega ishodi. Tako se, dakle, Reč javila, kao što kaže blaženi Jovan. Jer on sažima ono što su rekli proroci i pokazuje da je to Reč, kroz koju je sve postalo. Jer on govori ovako: „U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog. On bješe u početku u Boga. Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo“ A niže kaže: „U svijetu bješe, i svijet kroz njega postade, i svijet ga ne pozna. Svojima dođe, i svoji ga ne primiše“ Ako je, dakle, kaže on, svet postao kroz Njega, prema reči proroka, „Riječju Gospodnjom nebesa se stvoriše“ onda je to ona Reč koja se i javila. Prema tome, vidimo ovaploćenu Reč, i po njoj poznajemo Oca, i verujemo u Sina, (i) obožavamo Svetog Duha. Pogledajmo, dakle, svedočanstvo Svetog pisma o najavi budućeg javljanja Reči.
13. A Jeremija kaže: „Jer ko je stajao u vijeću Gospodnjem, i vidio ili čuo riječ njegovu?“ Ali je jedino Reč Božja vidljiva, dok se ljudska reč čuje. Kada govori o gledanju Reči, moram verovati da je ta vidljiva (Reč) poslana. A niko drugi nije poslan osim Reči. A da je poslana, svedoči Petar kada kaže kapetanu Korniliju: „Riječ koju posla sinovima Izrailjevim, blagovjesteći mir kroz Isusa Hrista: On je Gospod sviju“ Ako je, dakle, Reč poslana po Isusu Hristu, onda je volja Očeva Isus Hristos.
14. Ovo, dakle, braćo, objavljuje Sveto pismo. A blaženi Jovan nam u svedočanstvu svog jevanđelja izlaže ovaj domostroj (raspored) i priznaje ovu Reč kao Boga, kada kaže: „U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog“ Ako je, dakle, Reč bila kod Boga i bila Bog, šta iz toga sledi? Da li bi neko rekao da on govori o dva Boga? Zaista neću govoriti o dva Boga, nego o jednom; ali o dve Osobe, i o trećem domostroju (rasporedu), naime o milosti Svetog Duha. Jer Otac je zaista jedan, ali postoje dve Osobe, jer postoji i Sin; a zatim je tu i treći, Sveti Duh. Otac odlučuje, Reč izvršava, a Sin se javlja, kroz koga se veruje u Oca. Domostroj sklada vraća se na jednoga Boga; jer Bog je jedan. Otac je taj koji zapoveda, i Sin koji sluša, i Sveti Duh koji daje razumevanje: Otac koji je „koji je nad svima“, i Sin koji je „kroza sve“, i Sveti Duh koji je „u svima nama“. I ne možemo drugačije misliti o jednom Bogu, nego verujući u istini u Oca i Sina i Svetog Duha. Jer su Jevreji slavili (ili se hvalili) Ocem, ali Mu nisu zahvaljivali, jer nisu prepoznali Sina. Učenici su prepoznali Sina, ali ne u Svetom Duhu; stoga su Ga se i odrekli. Očeva Reč je, dakle, znajući domostroj (raspored) i volju Očevu, naime da Otac traži da bude obožavan ni na koji drugi način osim na ovaj, dala ovu zapovest učenicima nakon što je vaskrsla iz mrtvih: „Idite, dakle, i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha“ A time je pokazao da onaj ko izostavi bilo koga od njih, ne proslavlja Boga savršeno. Jer se kroz ovo Trojstvo Otac proslavlja. Jer Otac je hteo, Sin je učinio, Duh je objavio. Celo Sveto pismo, dakle, objavljuje ovu istinu.
15. Ali neko će mi reći: „Iznosiš mi nešto čudno kada Sina nazivaš Rečju. Jovan zaista govori o Reči, ali je to figura govora.“ Ne, to nikako nije figura govora. Jer, predstavljajući tako ovu Reč koja beše od početka, a sada je poslana, on niže u Otkrivenju kaže: „I vidjeh nebo otvoreno, i gle, konj bijeli, i Onaj koji sjedi na njemu zove se Vjerni i Istiniti, i po pravdi sudi i ratuje; A oči su mu kao plamen ognjeni, i na glavi njegovoj krune mnoge, i ima Ime napisano, koje niko ne zna do On sam; I obučen je u haljinu crvenu od krvi, i Ime se njegovo zove: Logos (Riječ) Božiji“ Vidite, dakle, braćo, kako je haljina poprskana krvlju u simbolu označavala telo, kroz koje je nestradalna Reč Božja došla pod stradanje, kao što mi i proroci svedoče. Jer ovako govori blaženi Mihej: „O ti koji se zoveš dom Jakovljev, je li se umalio duh Gospodnji? Jesu li to djela njegova? Eda li moje riječi nijesu dobre onome koji hodi pravo? A narod se moj prije podiže kao neprijatelj; preko haljine skidate plašt s onijeh koji prolaze ne bojeći se, koji se vraćaju iz boja. Žene naroda mojega izgonite iz milijeh kuća njihovijeh, od djece njihove otimate slavu moju navijek“ To znači Njegovo stradanje u telu. A na sličan način govori i blaženi Pavle: „Jer što zakonu bješe nemoguće, pošto bješe oslabljen tijelom, Bog poslavši Sina svoga u obličju tijela grjehovnoga i zbog grijeha, osudi grijeh u tijelu, Da se pravda zakona ispuni u nama koji ne živimo po tijelu nego po Duhu“ Kog je, dakle, svog Sina Bog poslao kroz telo ako ne Reč, koju je nazvao Sinom jer je trebalo da to postane (ili da bude rođena) u budućnosti? I uzima uobičajeno ime za nežnu naklonost među ljudima time što se naziva Sinom. Jer Reč, pre ovaploćenja i dok beše sama po sebi, još nije bila savršeni Sin, iako je bila savršena Reč, jedinorodna. Niti je telo moglo da postoji samo po sebi, odvojeno od Reči, jer svoje postojanje ima u Reči. Tako se, dakle, javio jedan savršeni Sin Božji.
16. I ovo su zaista svedočanstva koja se odnose na ovaploćenje Reči; a ima ih i veoma mnogo drugih. Ali pogledajmo i predmet o kome je reč — naime, pitanje, braćo, da je zaista Očeva sila, koja je Reč, sišla s neba, a ne sam Otac. Jer ovako govori: „Iziđoh od Oca, i došao sam na svijet“ A koji se subjekt podrazumeva u ovoj rečenici, „Iziđoh od Oca“ ako ne upravo Reč? A šta je to što je od Njega rođeno, ako ne upravo Duh, to jest Reč? Ali ćeš mi reći: kako je rođena? U sopstvenom slučaju ne možeš objasniti način na koji si rođen, iako svakoga dana vidiš uzrok po čoveku; niti možeš tačno reći kakav je domostroj u Njegovom slučaju. Jer nije u tvojoj moći da upoznaš izvežbano i neopisivo umeće (način) Tvorca, nego samo da vidiš, razumeš i veruješ da je čovek Božje delo. Štaviše, tražiš objašnjenje rađanja Reči, koju je Bog Otac po svojoj dobroj volji rodio kako je hteo. Zar ti nije dovoljno da saznaš da je Bog načinio svet, nego se usuđuješ i da pitaš od čega ga je načinio? Zar ti nije dovoljno da saznaš da ti se Sin Božji javio radi spasenja ako veruješ, nego radoznalo istražuješ i kako je rođen po Duhu? Zaista, ne više od dvojice bilo je udostojeno da izlože izveštaj o Njegovom rađanju po telu**; a ti si onda toliko smeo** da tražiš izveštaj (o Njegovom rađanju) po Duhu, koji Otac zadržava kod sebe****, nameravajući da ga tada otkrije svetima i onima koji su dostojni da vide Njegovo lice? Zadovolji se rečju koju je izgovorio Hristos, naime: „a što je rođeno od Duha, duh je“ kao što, govoreći kroz proroka o rađanju Reči, pokazuje činjenicu da je rođena, ali zadržava pitanje načina i sredstava, da bi ga otkrio tek u vreme koje sam odredi. Jer ovako govori: „U dan rata tvojega narod je tvoj gotov u svetoj krasoti. Kao rosa zori iz utrobe, takva je u tebe mladost tvoja.“.
17. Ova svedočanstva su dovoljna vernima koji izučavaju istinu, a neverni ne veruju nijednom svedočanstvu. Jer je Sveti Duh, zaista, u ličnosti apostola, o ovome posvedočio, govoreći: „Ko vjerova propovijedanju našemu“ Zato ne pokazujmo se nevernima, da se na nama ne ispuni izgovorena reč. Verujmo dakle, draga braćo, prema predanju apostola, da je Bog Reč sišao s neba (i ušao) u svetu Devu Mariju, da bi, uzevši od nje telo i primivši takođe ljudsku, pod čime mislim razumnu dušu, i postavši tako sve što je čovek osim greha, spasao palog čoveka i darovao besmrtnost ljudima koji veruju u Njegovo ime. U svemu nam se, dakle, pokazuje reč istine, naime da je Otac jedan, čija je reč prisutna (kod Njega), kroz koju je sve načinio; koju je takođe, kao što smo gore rekli, Otac poslao u kasnija vremena radi spasenja ljudi. Ova (Reč) je propovedana zakonom i prorocima kao ona koja treba da dođe na svet. I kao što je tada propovedana, na isti način je i došla i javila se, postavši kroz Devu i Svetog Duha nov čovek; jer, imajući nebesku (prirodu) Očevu, kao Reč, i zemaljsku (prirodu), uzimajući na sebe telo od starog Adama posredstvom Deve, sada je, izlazeći na svet, javljena kao Bog u telu, izišavši i kao savršen čovek. Jer nije prividno niti pretvaranjem, nego u istini, postao čovek.
18. Tako, dakle, iako pokazan kao Bog, ne odbija ono što Mu pripada kao čoveku, jer gladuje i trudi se i žedni u umoru, i beži u strahu, i moli se u nevolji. A Onaj koji kao Bog ima nesanu prirodu, spava na uzglavlju. I Onaj koji je radi toga došao na svet, moli da Ga mimoiđe čaša stradanja. I u agoniji znoji krv, i krepi Ga anđeo, On koji sam krepi one koji veruju u Njega, i koji je svojim delom naučio ljude da preziru smrt. I Onaj koji je znao kakav je čovek Juda, biva izdan od Jude. I Onaj koga je on ranije poštovao kao Boga, biva prezren od Kajafe. I biva ponižen od Iroda, On koji će sam suditi celoj zemlji. I biva bičevan od Pilata, On koji je uzeo na sebe naše slabosti. I vojnici Mu se rugaju, a na Njegovu zapovest stoje hiljade hiljada i mirijade mirijada anđela i arhanđela. I Onaj koji je nebesa utvrdio kao svod biva prikovan na krst od Jevreja. I Onaj koji je nerazdvojiv od Oca vapije Ocu, i predaje Mu svoj duh; i pognuvši glavu, ispušta dušu, On koji je rekao: „Vlast imam položiti ga i vlast imam opet uzeti ga“ a pošto Ga smrt nije nadvladala, jer je i sam Život, rekao je ovo: „ga ja sam od sebe polažem“ I Onaj koji svima obilno daje život biva proboden kopljem u rebra. I Onaj koji vaskrsava mrtve biva uvijen u platno i položen u grob, i trećeg dana Ga Otac vaskrsava, iako je i sam Vaskrsenje i Život. Jer sve je to izvršio za nas, On koji je radi nas postao ono što smo mi. Jer „A on bolesti naše nosi i nemoći naše uze na se“ kao što je rekao prorok Isaija. Ovo je Onaj koga su opevali anđeli, koga su videli pastiri, koga je iščekivao Simeon i o kome je svedočila Ana. Ovo je Onaj za koga su pitali mudraci i na koga je ukazala zvezda; Onaj koji je bio u domu svoga Oca, na koga je ukazao Jovan i o kome je Otac odozgo posvedočio glasom: „Ovo je Sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji; njega slušajte.“ On je ovenčan kao pobednik nad đavolom. Ovo je Isus iz Nazareta, koji je bio pozvan na svadbu u Kani, i pretvorio vodu u vino, i zapretio moru kada ga je uzburkala silina vetrova, i hodao po dubini kao po suvom, i učinio da progleda čovek slep od rođenja, i vaskrsao Lazara nakon što je četiri dana bio mrtav, i učinio mnoga silna dela, i opraštao grehe, i dao vlast učenicima, i iz čijeg su svetog rebra potekli krv i voda kada je proboden kopljem. Njega radi sunce se pomračuje, dan ostaje bez svetlosti, stene se raspadaju, zavesa se cepa, temelji zemlje se tresu, grobovi se otvaraju, i mrtvi vaskrsavaju, i vladari se stide kada vide Upravitelja svemira na krstu kako sklapa oko i ispušta dušu. Tvorevina je videla i uznemirila se; i, ne mogavši da podnese prizor Njegove preizobilne slave, zaogrnula se tamom. Ovo (je Onaj koji) duva na učenike i daje im Duha, i ulazi među njih kada su vrata zatvorena, i biva uznet oblakom na nebesa dok učenici gledaju u Njega, i seda s desne strane Ocu, i ponovo dolazi kao Sudija živih i mrtvih. Ovo je Bog koji je radi nas postao čovek, kome je Otac sve i pokorio. Njemu slava i sila, s Ocem i Svetim Duhom, u svetoj Crkvi i sada i uvek, i u vekove vekova. Amin.
Dodatna literatura