Hristos: Bog od Boga
Spisak citata navedenih ovde preuzet je iz knjige Davida W. Bercota A Dictionary of Early Christian Beliefs, koju su 1998. objavili Hendrickson Publishers, Peabody, Masačusets.
Autor će navoditi određeni tom i broj stranice desetotomnog izdanja The Ante-Nicene Fathers, prir. Alexander Roberts i James Donaldson, 1885–1887, koje je Hendrickson ponovo štampao 1994). Na primer, ovo 1.144 znači tom 1, str. 144. Bercot će takođe naznačiti da li je hrišćanski pisac istočni i/ili zapadni teolog/apologeta.
Evo linkova na kojima se ovom izdanju može pristupiti na internetu:
Rani hrišćanski crkveni oci. 38 tomova.
Svako isticanje je moje.
I. Božanstvo Sina
„U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog“ Jovan 1:1.
„Ja i Otac jedno smo.“ Jovan 10:30.
„Ko je vidio mene, vidio je Oca; pa kako ti govoriš: Pokaži nam Oca?“ Jovan 14:9.
„I odgovori Toma i reče mu: Gospod moj i Bog moj!“ Jovan 20:28.
„Prijesto je tvoj, Bože, vavijek vijeka; žezal pravičnosti je žezal Carstva tvojega. Zavolio si pravdu i omrzao bezakonje; zbog toga te pomaza, Bože, Bog tvoj uljem radosti više nego drugove tvoje.“ Jevrejima 1:8, 9.
On je Gospod celoga sveta, kome je Bog rekao pri postanju sveta: „Da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi“ Barnaba (o. 70130, I), 1.139.
Poštujmo Gospoda Isusa Hrista, čija je krv data za nas. Kliment Rimski (o. 96, Z), 1.11.
Sam Bog se javio u ljudskom obliku radi obnove večnog života. Ignjatije (o. 105, I), 1.58.
Ostanite u prisnom jedinstvu sa Isusom Hristom, našim Bogom. Ignjatije (o. 105, I), 1.68.
Molim se za vašu sreću zauvek u našem Bogu, Isusu Hristu. Ignjatije (o. 105, I), 1.96.
Hrišćani početak svoje religije vezuju za Isusa Mesiju. On se naziva Sinom Boga Svevišnjeg. Kaže se da je Bog sišao s neba. Uzeo je telo i obukao se u njega od jevrejske device. I Sin Božiji je živeo u kćeri čovečijoj. Aristid (o. 125, I), 9.265.
Zaista je sam Bog, koji je Svemogući, Tvorac svega i nevidljiv, poslao s neba i postavio među ljude Onoga koji je istina, i svetu i nedokučivu Reč. . . . Bog nije, kako bi se moglo pomisliti, poslao ljudima nekakvog slugu, anđela ili vladara. . . . Naprotiv, poslao je samog Tvorca i Sazdatelja svega—kroz koga je stvorio nebesa. . . . Kao što car šalje svoga sina, koji je i sam car, tako je Bog poslao Njega. Poslao Ga je kao Boga. Poslanica Diognetu (o. 125–200), 1.27.
Braćo, priliči da o Isusu Hristu mislite kao o Bogu—kao o Sudiji živih i mrtvih. Drugi Kliment (o. 150), 7.517.
Razumno Ga obožavamo, pošto smo saznali da je On Sin samoga istinitog Boga, i držimo Ga na drugom mestu. Justin Mučenik (o. 160, I), 1.166.
Reč, . . . On je božanski. Justin Mučenik (o. 160, I), 1.166.
Otac svemira ima Sina. I On, budući Prvorođena Reč Božija, jeste i Bog. Justin Mučenik (o. 160, I), 1.184.
Odmah posle Boga, obožavamo i volimo Reč koja je od nerođenog i neizrecivog Boga. Justin Mučenik (o. 160, I), 1.193.
Jer Hristos je Car, Sveštenik, Bog, Gospod, Anđeo i Čovek. Justin Mučenik (o. 160, I), 1.211.
[TRIFON, JEVREJIN:] Izgovarate mnoge hule, jer nastojite da nas ubedite da je ovaj raspeti čovek bio sa Mojsijem i Aronom i da im je govorio iz stuba od oblaka. Justin Mučenik (o. 160, I), 1.213.
Mojsije . . . izjavljuje da je Onaj koji se javio Avramu pod hrastom u Mamriji Bog. Bio je poslat, u pratnji dvojice anđela, da sudi Sodomi, a poslao Ga je Drugi, koji zauvek ostaje u nadnebeskim prostorima, nevidljiv svim ljudima, ne stupajući lično ni sa kim u dodir. Verujemo da je taj Drugi Tvorac i Otac svega. . . . Ipak, kaže se da postoji drugi Bog i Gospod, podređen Tvorcu svega. On se naziva i Anđelom, jer ljudima objavljuje sve što Tvorac svega—iznad koga nema drugog Boga—želi da im objavi. Justin Mučenik (o. 160, I), 1.223.
On zaslužuje da bude obožavan kao Bog i kao Hristos. Justin Mučenik (o. 160, I), 1.229.
David je prorekao da će se roditi iz utrobe pre sunca i meseca, po volji Očevoj. Objavio Ga je, kao Hrista, kao Boga, snažnog i dostojnog obožavanja. Justin Mučenik (o. 160, I), 1.237.
Sin je služio volji Očevoj. Pa ipak, On je Bog, utoliko što je Prvorođeni od svih stvorenja. Justin Mučenik (o. 160, I), 1.262.
Da ste razumeli ono što su proroci napisali, ne biste poricali da je On Bog, Sin Jedinoga, Nerođenoga, Neizrecivoga Boga. Justin Mučenik (o. 160, I), 1.263.
„Veselite se, narodi, s narodom njegovijem, jer će pokajati krv sluga svojih, i osvetiće se neprijateljima svojim, i očistiće zemlju svoju i narod svoj.“ [Ponovljeni zakoni 32:43]. Justin Mučenik (o. 160, I), 1.264.
On je zauvek prvi po sili. Jer Hristos, budući Prvorođeni od svakog stvorenja, postao je opet glava drugog roda koji je On sam nanovo rodio kroz vodu**, veru i drvo**. Justin Mučenik (o. 160, I), 1.268.
Tada je sve stvorenje jasno videlo da je radi čoveka Sudija osuđen, i da je Nevidljivi viđen, i Neograničeni ograničen, i Nestradalni postradao, i Besmrtni umro, i Nebeski položen u grob. Meliton (o. 170, I), 8.756.
Bog je pogubljen, Car Izrailjev ubijen! Meliton (o. 170, I), 8.758.
Postoji jedan Bog i Logos koji od Njega ishodi, Sin. Razumemo da je Sin nerazdvojiv od Njega. Atinagora (o. 175, I), 2.137.
Bog je svojom sopstvenom Rečju i Mudrošću stvorio sve. Teofil (o. 180, I), 2.91.
„Prijesto je tvoj, Bože, vječan i nepokolebljiv; skiptar je carstva tvojega skiptar pravičnosti. Ljubiš pravdu i mrziš na bezakonje; toga radi pomaza te, Bože, Bog tvoj uljem radosti više nego drugove tvoje.“ Jer Duh imenom Boga označava i Onoga koji je pomazan kao Sin, i Onoga koji pomazuje, to jest Oca. I opet: „Bog stade na saboru Božijem, usred bogova izreče sud:“ Ovde misli na Oca i Sina, i na one koji su primili usinovljenje. Irinej (o. 180, I/Z), 1.419.
Jer On ispunjava izdašnu i sveobuhvatnu volju svoga Oca, budući da je i sam Spasitelj onih koji se spasavaju, i Gospod onih koji su pod vlašću, i Bog svega što je sazdano, Jedinorodni od Oca. Irinej (o. 180, I/Z), 1.443.
Pokazao sam iz Svetog pisma da se nijedan od sinova Adamovih, apsolutno i u svakom pogledu, ne naziva Bogom niti imenuje Gospodom. Ali Isus to jeste sam po sopstvenom pravu, iznad svih ljudi koji su ikada živeli, Bog, Gospod, Car Večni i Ovaploćena Reč. . . . On je Sveti Gospod, Divni, Savetnik, Lep izgledom, i Bog Silni. Irinej (o. 180, I/Z), 1.449.
Tako On jasnim rečima pokazuje da je Bog, i da je Njegov dolazak bio u Vitlejemu. . . . Bog je, dakle, postao čovek, i sam Gospod nas je spasao. Irinej (o. 180, I/Z), 1.451.
On je Bog, jer ime Emanuilo na to ukazuje. Irinej (o. 180, I/Z), 1.452.
Sam Hristos, dakle, zajedno sa Ocem, jeste Bog živih, koji je govorio Mojsiju, i koji se javio očevima. Irinej (o. 180, I/Z), 1.467.
A otac ljudskog roda jeste Reč Božija. Irinej (o. 180, I/Z), 1.505.
Kako se mogu spasti ako nije Bog izvršio njihovo spasenje na zemlji? Ili kako će čovek preći u Boga, ako Bog prethodno nije prešao u čoveka? Irinej (o. 180, I/Z), 1.507.
Očigledno je da je On sam bio Reč Božija, koja je postala sin čovečiji. Od Oca je primio vlast da oprašta grehe. Bio je čovek, i bio je Bog. To je bilo zato da bi, pošto je kao čovek stradao za nas, kao Bog imao samilosti prema nama. Irinej (o. 180, I/Z), 1.545.
On je Bog u obliku čoveka, neokaljan, služitelj volje svoga Oca, Reč koja je Bog, koji je u Ocu, koji je Ocu s desne strane. I sa oblikom Boga, On je Bog. Kliment Aleksandrijski (o. 195, I), 2.210.
Nagoveštaj božanstva Gospodnjeg nalazi se u tome što [Isak] nije bio zaklan. Isus je vaskrsao nakon svog pogreba, ne pretrpevši nikakvu štetu—baš kao što je i Isak bio oslobođen žrtvovanja. Kliment Aleksandrijski (o. 195, I), 2.215.
O veliki Bože! O savršeno dete! Sin u Ocu i Otac u Sinu. . . . Bog Reč, koji je radi nas postao čovek. Kliment Aleksandrijski (o. 195, I), 2.215.
Otac svega jedini je savršen, jer je Sin u Njemu i Otac je u Sinu. Kliment Aleksandrijski (o. 195, I), 2.222.
Naš Učitelj jeste sveti Bog Isus, Reč. Kliment Aleksandrijski (o. 195, I), 2.223.
Ništa, dakle, nije omrznuto Bogu, niti Reči. Jer oboje su jedno—to jest, Bog. Jer je rekao: „U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog.“ Kliment Aleksandrijski (o. 195, I), 2.225.
Onaj ko ima Svemogućeg Boga, Reč, ne oskudeva ni u čemu_. Kliment Aleksandrijski (o. 195, I), 2.281_.
Ukazujući na Prvorođenog Sina, Petar piše, tačno shvatajući izjavu: „U početku stvori Bog nebo i zemlju.“ I svi Ga proroci nazivaju Mudrošću. On je Učitelj svih stvorenih bića. Kliment Aleksandrijski (o. 195, I), 2.493.
Najbolje na zemlji jeste najpobožniji čovek. Najbolje na nebu, bliže po mestu i čistije, jeste anđeo, pričasnik večnog i blaženog života. Ali priroda Sina, koja je najbliža Onome koji je jedini Svemogući, jeste najsavršenija, najsvetija, najmoćnija, najuzvišenija, najcarskija i najdobrotvornija. To je najviše savršenstvo, koje sve uređuje u skladu s voljom Očevom i na najbolji način drži kormilo svemira. . . . Sin Božiji nikada nije pomeren . . . budući uvek svuda i nigde obuhvaćen. On je potpuni um, potpuna očinska svetlost. On je sav oko, vidi sve, čuje sve, zna sve. . . . Sva vojska anđela i bogova stavljena je pod Njegovu vlast. On, očinska Reč, vrši svetu upravu za Onoga koji Mu je [sve] podredio. Kliment Aleksandrijski (o. 195, I), 2.524.
Sin je uzrok svih dobrih stvari, po volji Svemogućeg Oca. Kliment Aleksandrijski (o. 195, I), 2.525.
On je istinski Jedinorodni, verni otisak slave sveopšteg Cara i Svemogućeg Oca, koji na čoveka Božijeg utiskuje pečat savršenog sazercanja, po sopstvenom liku. Tako da sada postoji i treći božanski lik, načinjen koliko je moguće sličan Drugom Uzroku, Suštinskom Životu. Kliment Aleksandrijski (o. 195, I), 2.527.
Niti se razlikujemo od Jevreja u pogledu Boga. Moramo, dakle, izneti koju napomenu o božanstvu Hrista. Tertulijan (o. 197, Z), 3.34.
Istražite, dakle, i vidite da li je božanstvo Hrista istinito. Tertulijan (o. 197, Z), 3.36.
Svima je jednak, svima Car, svima Sudija, svima Bog i Gospod. Tertulijan (o. 197, Z), 3.158.
Hristovo ime se širi svuda, svuda mu se veruje, obožavano od svih gore nabrojanih naroda, svuda vlada. Tertulijan (o. 197, Z), 3.158.
Ovo otvara uši Hrista našega Boga. Tertulijan (o. 200, Z), 3.715.
Mi koji verujemo da je Bog zaista živeo na zemlji i uzeo na sebe nisko stanje ljudskog obličja, radi spasenja čoveka, veoma smo daleko od mišljenja onih koji odbijaju da veruju da se Bog za išta stara. . . . Srećom, međutim, deo je hrišćanskog verovanja i to da je Bog umro**, a ipak da je živ zauvek**. Tertulijan (o. 207, Z), 3.309.
Hristos se prima u licu Hristovom, jer i na taj način On je naš Bog. Tertulijan (o. 207, Z), 3.319.
Zbog toga Ga ne treba smatrati anđelom—nekim Gavrilom ili Mihailom. . . . Budući da je Duh Božiji i Sila Svevišnjega, može li se smatrati nižim od anđela? On koji je zaista Bog i Sin Božiji? Tertulijan (o. 210, Z), 3.534.
Jer je tako Otac prethodno rekao Sinu: „Da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi“ Tertulijan (o. 210, Z), 3.549.
Da Bog nije hteo da se rodi, ne bi se pokazao u obličju čoveka. Tertulijan (o. 210, Z), 3.522.
Hristos nikada nije upotrebio onu poznatu frazu svih proroka: „Ovako govori Gospod.“ Jer On je sam bio Gospod, koji je otvoreno govorio sopstvenom vlašću, uvodeći svoje reči izrazom: „Zaista, zaista, kažem vam.“ Tertulijan (o. 210, Z), 3.534.
„Blagosloven koji ide u ime Gospodnje!“ to jest, Sin u ime Očevo. A što se tiče Očevih imena—Bog Svemogući, Svevišnji, Gospod nad vojskama, Car Izrailjev, Onaj koji jeste—Sveto pismo nas uči i mi kažemo da su prikladno pripadala i Sinu. Kažemo da je Sin došao pod tim nazivima i da je uvek u njima delovao i da ih je tako u sebi objavio ljudima. On kaže: „Sve što ima Otac moje je“ Zašto onda ne i Njegova imena? Tertulijan (o. 213, Z), 3.613.
Kako to da je Sin stradao, a Otac nije stradao s Njim? [Odgovor je da] je Otac različit od Sina, premda ne odvojen od Njega kao Bog. Na primer, reka teče iz izvora istovetnog s njom po prirodi, i nije odvojena od izvora. Pa ipak, ako se reka uprlja blatom i muljem, šteta koja pogađa tok ne dopire do izvora. Doduše, to je voda izvora koja strada nizvodno. Ipak, budući da nije pogođena na izvoru (nego samo u reci), izvor ne trpi ništa. Tertulijan (o. 213, Z), 3.626.
Iako je pretrpeo krst, ipak se kao Bog vratio u život, pogazivši smrt. Jer Mu se Njegov Bog i Otac obraća i kaže: „Sjedi meni s desne strane“ Ipolit (o. 205, Z), 5.166, 167.
Pod Starcem danima on ne misli ni na koga drugog do na Gospoda, Boga i Vladara svega—čak na samog Hrista**, koji čini da dani stare, a sam ne stari od vremena i dana**. „vlast Njegova je vlast vječna“ Otac, pošto je sve podredio sopstvenom Sinu—i ono što je na nebu i ono što je na zemlji—predstavio Ga je kao Prvorođenog od Boga. Učinio je to da bi, zajedno sa Ocem, bio priznat pred anđelima kao Sin Božiji i objavljen i kao Gospod anđela. Ipolit (o. 205, Z), 5.189.
Hristovo telo ležalo je u grobu, ne lišeno božanstva. Naprotiv, dok je bio u Adu, bio je po suštini bića sa svojim Ocem. Pa ipak, bio je i u telu i u Adu. Jer Sin nije obuhvaćen prostorom, kao što nije ni Otac. I On sve obuhvata u sebi. Ipolit (o. 205, Z), 5.194.
Ko je, dakle, bio na nebu do Reč neovaploćena—koja je poslata da pokaže da je bila na zemlji, a da je bila i na nebu? Ipolit (o. 205, Z), 5.225.
Pošto je postao čovek, On je i dalje zauvek Bog. Jer u tom smislu i Jovan kaže: „Koji jeste i Koji bješe i Koji dolazi, Svedržitelj“ I prikladno je nazvao Hrista „Svedržitelj.“. Jer time je rekao samo ono što Hristos svedoči o sebi. Jer Hristos je dao ovo svedočanstvo i rekao: „Sve je meni predao Otac moj, i niko ne zna Sina do Otac; niti Oca ko zna do Sin, i ako Sin hoće kome otkriti.“ Ipolit (o. 205, Z), 5.225.
Osim toga, postoje spisi izvesne braće stariji od Viktorovog vremena, koje su napisali protiv pagana u odbranu istine i protiv jeresi svoga doba. . . . Jer ko ne zna za knjige Irineja i Melitona, i ostalih, koje objavljuju da je Hristos Bog i čovek**?** I svi psalmi i himne braće—koje su od početka pisali vernici—slave Hrista, Reč Božiju, pripisujući Mu božanstvo. Jevsevije, citirajući Gaja (o. 215, Z), 5.601.
Niko ne treba da se sablazni što je Spasitelj takođe Bog, budući da je Bog Otac. Isto tako, pošto se Otac naziva Svemogućim, niko ne treba da se sablazni što se i Sin Božiji naziva Svemogućim. Jer na taj način biće istinite reči koje On govori Ocu: „I sve moje tvoje je, i tvoje moje; i proslavio sam se u njima.“ A ako je sve što je Očevo takođe i Hristovo, onda je svakako jedna od tih stvari i svemoć Očeva. Origen (o. 225, I), 4.250.
„jer što On čini, to isto čini i Sin“ I opet kaže da Sin ne može ništa činiti sam od sebe, nego samo ono što vidi da Otac čini. Jer se Sin ni na koji način ne razlikuje od Oca po sili svojih dela. Delo Sina nije nešto drugo od dela Oca. Naprotiv, to je jedan te isti pokret. . . . Zato Ga je nazvao neokaljanim ogledalom, da bi se takvim izrazom razumelo da između Sina i Oca nema baš nikakve nesličnosti. Origen (o. 225, I), 4.251.
Sam Isus Hristos je Gospod i Tvorac duše. Origen (o. 225, I), 4.271.
On sam je svuda i brzo prolazi kroz sve. Jer Ga više ne treba shvatati kao da postoji u onim uskim granicama u koje je nekada radi nas bio zatvoren. On nije u onom ograničenom telu koje je zauzimao na zemlji, dok je boravio među ljudima—po kome bi se mogao smatrati zatvorenim u jedno određeno mesto. Origen (o. 225, I), 4.299.
Svaki početak onih porodica koje imaju odnos prema Bogu kao prema Ocu svih, uzeo je svoj početak niže, sa Hristom, koji je odmah do Boga i Oca svih**, budući tako Otac svake duše, kao što je Adam otac svih ljudi**. Origen (o. 225, I), 4.370, 371.
Niko neće razložno pomisliti da je ovaj Sin Božiji, u pogledu toga što je Reč Bog, sadržan u nekom mestu. . . . Jer je besmisleno reći da je Hristos bio u Petru i u Pavlu, a ne i u Mihailu arhanđelu, niti u Gavrilu. I iz toga se jasno pokazuje da božanstvo Sina Božijeg nije bilo zatvoreno u neko mesto. Origen (o. 225, I), 4.377.
Mogli bismo za Hrista reći da je po prirodi Njegovo prvo počelo [grč. arche****] božanstvo. Međutim, u odnosu na nas, koji zbog same njene veličine ne možemo da obuhvatimo svu istinu o Njemu, Njegovo prvo počelo jeste Njegovo čovečanstvo. Origen (o. 228, I), 9.307.
Ako je dopušteno tako reći, smatram da je početak stvarnog postojanja bio Sin Božiji, koji kaže: „Ja sam Alfa i Omega, Prvi i Posljednji, Početak i Svršetak.“ . . . A Bog je sasvim jedan i prost. Ali, iz mnogih razloga, naš Spasitelj je učinjen mnogim stvarima—pošto Ga je Bog izneo kao žrtvu pomirenja i prvinu celokupnog stvorenja. . . . Celo stvorenje, ukoliko je sposobno za iskupljenje, ima potrebu za Njim. Origen (o. 228, I), 9.308.
Ako bi neko pitao da li je sve što Otac zna . . . poznato i našem Spasitelju, i ako bi—umišljajući da će time proslaviti Oca—pokazivao da su neke stvari poznate Ocu nepoznate Sinu . . . moramo ga podsetiti da je upravo zato što je istina, On i Spasitelj. Prema tome, ako je On potpuna istina, onda nema ničega istinitog što ne zna. Istina ne sme da hramlje zbog nedostatka onoga što je—prema tim ljudima—poznato samo Ocu. Origen (o. 228, I), 9.313.
Niko ne može biti u Ocu ili sa Ocem osim uzlazeći odozdo naviše i dolazeći najpre do božanstva Sina—kojim može biti poveden za ruku i doveden do blaženstva samoga Oca. Origen (o. 228, I), 9.313.
Čini se da raspored rečenica ukazuje na neki poredak. Najpre imamo: „U početku bješe Logos (Riječ)“ Zatim: „i Logos bješe u Boga“ I treće: „i Logos bješe Bog“ Tako je uređeno da bi se videlo da upravo to što je Reč bila sa Bogom čini Reč Bogom. Origen (o. 228, I), 9.323.
Kaže se da ima napisano ime koje niko ne zna osim Njega samog. Jer postoje stvari koje su poznate samo Reči. Jer bića koja nastaju posle Njega imaju siromašniju prirodu od Njegove. Origen (o. 228, I), 9.327.
Hananejka je došla i obožavala Isusa kao Boga, govoreći: „Gospode, pomozi mi!“ Origen (o. 245, I), 9.446.
On se poima kao Reč, jer je u početku bio Bog kod Boga. On otkriva Oca. Origen (o. 245, I), 9.452.
Mi sada verujemo samom Isusu, kada govori o svom božanstvu: „Ja sam Put i Istina i Život“ Origen (o. 248, I), 4.426.
Jevanđelja ne smatraju da je Onaj koji je u Isusu izgovorio ove reči, „Ja sam Put i Istina i Život“ bio toliko ograničene prirode da nije imao postojanje nigde izvan duše i tela Isusovog. . . . Sam Isus, uzdižući umove svojih učenika ka višim mislima o Sinu Božijem, kaže: „Jer gdje su dva ili tri sabrana u ime moje, ondje sam i ja među njima.“ . . . Navodimo ove odlomke, ne praveći razliku između Sina Božijeg i Isusa. Origen (o. 248, I), 4.434.
Božanstvo Isusovo potvrđuje se ovim stvarima: postojanjem crkava spasenih, proročanstvima izrečenim o Njemu, isceljenjima izvršenim u Njegovo ime, i mudrošću i znanjem koji su u Njemu. Origen (o. 248, I), 4.477.
Reč koja je u početku bila kod Boga (a koja je i sam Bog) neka dođe k nama. Origen (o. 248, I), 4.499.
Svaka molitva, prošnja, posredovanje i zahvaljivanje treba da se uzašalju Vrhovnom Bogu kroz Prvosveštenika—živu Reč i Boga, koji je iznad svih anđela. A i samoj Reči ćemo se moliti, upućivati posredovanja i prinositi zahvalnost. Origen (o. 248, I), 4.544.
Iako Ga možemo nazvati drugim Bogom, neka ljudi znaju da pod izrazom „drugi Bog“ ne mislimo ni na šta drugo do na Vrlinu sposobnu da obuhvati sve druge vrline, i na Razum sposoban da sadrži sav razum. Origen (o. 248, I), 4.561.
Ovo nisu reči hrišćana. Naprotiv, to su reči onih koji su potpuno otuđeni od spasenja i koji ne priznaju Isusa ni za Spasitelja, ni za Boga, ni za Učitelja, ni za Sina Božijeg. Origen (o. 248, I), 4.587.
Graditelj ovoga sveta jeste Sin Božiji. Njegov Otac je prvi Bog i Suvereni Vladar nad svime. Origen (o. 248, I), 4.595.
„Narod koji sjedi u tami vidje svjetlost veliku“—Bog Isus. Origen (o. 248, I), 4.603.
Ako nam se isto pitanje postavi u pogledu obožavanja Isusa, pokazaćemo da Mu je pravo da bude poštovan dao Bog „Da svi poštuju Sina kao što poštuju Oca.“. Jer proročanstva koja su prethodila Njegovom rođenju bila su priprema za Njegovo obožavanje. Origen (o. 248, I), 4.642.
[CELZUS KAŽE:] „Kada bi ovi ljudi obožavali samo jednoga Boga i nikoga drugog, možda bi imali neki valjan argument protiv obožavanja drugih. Ali oni odaju preterano poštovanje nekome ko se tek nedavno pojavio među ljudima. I misle da nije uvreda za Boga ako obožavaju i Njegovog slugu.“ Na ovo odgovaramo da Celzus, da je znao za onu izreku, „Ja i Otac jedno smo.“ i za reči koje je u molitvi upotrebio Sin Božiji, „kao što smo mi jedno“ ne bi pomislio da obožavamo bilo koga drugog osim Onoga koji je Vrhovni Bog. Jer On kaže: „Otac u meni i ja u njemu“ . . . Međutim, na osnovu ovih reči neko bi se mogao pobojati da se pridružujem onima koji poriču da su Otac i Sin dve ličnosti. Ako je tako, neka odmeri sledeći odlomak: „A u naroda koji povjerova bješe jedno srce i jedna duša“ kako bi razumeo smisao izreke „Ja i Otac jedno smo.“ Mi zato obožavamo jednoga Boga—Oca i Sina**—kao što sam objasnio**.
Tako naš argument protiv obožavanja drugih bogova i dalje ostaje na snazi. I mi ne „poštujemo preko svake mere onoga ko se tek nedavno pojavio“, kao da nije postojao ranije. Jer Mu verujemo kada kaže: „prije nego Avraam nastade, Ja jesam“ . . . Obožavamo, dakle, Oca istine i Sina, koji je istina. I premda su dve Ličnosti ili Bića, oni su jedno u jedinstvu misli, saglasju i istovetnosti volje. Toliko su potpuno jedno da je onaj ko je video Sina . . . u Njemu (koji je lik Božiji) video samoga Boga. . . . Prema tome, obožavamo svom svojom snagom jednoga Boga i Njegovog jedinog Sina—Reč i lik Božiji—molitvama i prošnjama. I upućujemo svoje molbe Bogu svemira kroz Njegovog Jedinorodnog Sina. Sinu ih najpre prinosimo i molimo Ga, kao „žrtva pomirenja za grijehe naše“ i našeg Prvosveštenika, da prinese naše želje, žrtve i molitve Svevišnjemu. Naša vera je, dakle, upravljena Bogu kroz Njegovog Sina. Origen (o. 248, I), 4.643, 644.
Da bismo ovo potpuno objasnili i opravdali postupanje hrišćana koji odbijaju da odaju poštu bilo kom predmetu osim Svevišnjem Bogu i Prvorođenom svega stvorenja (koji je Njegova Reč i koji je Bog), moramo navesti ovo iz Svetog pisma. Origen (o. 248, I), 4.639.
Pevamo himne jedino Svevišnjem i Njegovom Jedinorodnom, koji je Reč i Bog. Origen (o. 248, I), 4.665.
Zašto bi, onda, čovek oklevao da Hrista nazove „Bogom“, kada vidi da Ga sam Otac proglašava Bogom, prema Svetom pismu? . . . Razumno je, dakle, da ko god Ga prizna za Boga može naći spasenje u Hristu kao Bogu. Ko Ga ne prizna za Boga izgubiće spasenje koje nigde drugde nije mogao naći osim u Hristu kao Bogu. Novacijan (o. 235, Z), 5.621.
Na koji način oni [jeretici] primaju Hrista kao Boga? Jer sada ne mogu poreći da je On Bog. Primaju li Ga kao Boga Oca ili Boga Sina? Ako kao Sina, zašto poriču da je Sin Božiji Bog? Ako kao Oca, zašto ne slede one koji, kako izgleda, zastupaju takve hule? Novacijan (o. 235, Z), 5.621.
Ova izreka ne može biti istinita ni za jednog čoveka: „Ja i Otac jedno smo.“ Jedino je Hristos izgovorio ovu izreku iz svesti o svom božanstvu. Najzad, apostol Toma, poučen svim dokazima i uslovima Hristovog božanstva, odgovara Hristu: „Gospod moj i Bog moj!“ Osim toga, apostol Pavle kaže: . . . „od kojih je Hristos po tijelu, koji je nad svima Bog blagosloveni u vijekove“ Novacijan (o. 235, Z), 5.622.
Stoga, On nije samo čovek, nego i Bog, jer je sve kroz Njega. . . . Ako je Hristos samo čovek, kako je prisutan svuda gde Ga prizivaju? Jer nije svojstvo čoveka, nego Boga, da bude prisutan na svakom mestu. Novacijan (o. 235, Z), 5.623.
Ako je Hristos bio samo čovek, kako je rekao: „prije nego Avraam nastade, Ja jesam“? Jer nijedan čovek ne može biti pre onoga od koga je i sam potekao. Niti može biti da je iko postojao pre onoga od koga je i sam uzeo poreklo. Pa ipak, Hristos, iako je rođen od Avrama, kaže da je pre Avrama. Novacijan (o. 235, Z), 5.624, 625.
Kako se može reći „Ja i Otac jedno smo.“ ako On nije i Bog i Sin? Novacijan (o. 235, Z), 5.625.
Snažno je pobio svoje protivnike primerom i svedočanstvom Svetog pisma. Rekao je: „Kad one nazva bogovima, kojima riječ Božija bi data, a Pismo se ne može ukinuti, Kako vi govorite onome koga Otac posveti i posla na svijet: huliš, zato što rekoh: Ja sam Sin Božiji?“ Tim rečima nije poricao da je Bog, nego je, naprotiv, potvrdio tvrdnju da je Bog. . . . Ipak, optužbu za hulu pobio je na prikladan način, zakonitom veštinom. Jer je hteo da se tako razume da je Bog, kao Sin Božiji. Nije hteo da se razume da je On sam Otac. . . . On je, dakle, Bog, ali Bog na takav način da bude Sin, a ne Otac. Novacijan (o. 235, Z), 5.625.
Sve nebesko, zemaljsko i ono pod zemljom podređeno je Hristu—čak i sami anđeli, sa svim ostalim stvorenjima. A pošto se mnogi koji su podređeni Hristu nazivaju bogovima, s pravom je i Hristos Bog. I ako se bilo koji anđeo podređen Hristu može nazvati bogom, i to se, ako se tako kaže, ispoveda bez hule, svakako mnogo više to može priličiti samom Hristu, Sinu Božijem, da se nazove Bogom. Novacijan (o. 235, Z), 5.631.
Da je Hristos bio samo čovek, za Njega bi se govorilo da je u „liku Božijem“, a ne u „u obličju Božijem“. Novacijan (o. 235, Z), 5.633.
Isus Hristos, naš Gospod i Bog. Kiprijan (o. 250, Z), 5.359.
Bog Otac je odredio da se Njegov Sin obožava. Apostol Pavle, imajući na umu božansku zapovest, to utvrđuje i kaže: „Zato i Njega Bog visoko uzdiže, i darova mu Ime koje je iznad svakoga imena. Da se u Ime Isusovo pokloni svako koljeno što je na nebesima i na zemlji i pod zemljom“ A u Apokalipsi anđeo prekoreva Jovana . . . i kaže: „Bogu se pokloni.“ Kiprijan (o. 250, Z), 5.491.
Hristos je Bog. . . . Kod Isaije: . . . „Doista, Bog je u tebi, i nema drugoga Boga. Da, ti si Bog koji se kriješ, Bog Izrailjev, spasitelj.“ . . . Štaviše, kod Jeremije: „On je Bog naš, i nema drugoga koji bi se sravnio sa njim. On pronađe svaki put znanja i dade ga Jakovu, slugi svome, i Izrailju, voljenom od Njega“ [Varuh 3:35–37]. . . . Takođe, u četrdeset četvrtom Psalmu: „Prijesto je tvoj, Bože, vječan i nepokolebljiv; skiptar je carstva tvojega skiptar pravičnosti. Ljubiš pravdu i mrziš na bezakonje; toga radi pomaza te, Bože, Bog tvoj uljem radosti više nego drugove tvoje.“ . . . Takođe, u šezdeset sedmom Psalmu: „Pojte Bogu, popijevajte imenu njegovu; ravnite put onome što ide preko pustinje; Gospod mu je ime, radujte mu se.“ . . .
Takođe, u Jevanđelju po Jovanu: „U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog“ Takođe, . . . Toma odgovori i reče Mu: „Gospod moj i Bog moj!“ . . . Takođe, Pavle je rekao Rimljanima: . . . „od kojih je Hristos po tijelu, koji je nad svima Bog blagosloveni u vijekove.“ Takođe, u Apokalipsi: „Ja sam Alfa i Omega, Početak i Svršetak. Ja ću žednome na dar dati sa izvora vode života. Koji pobijedi naslijediće sve ovo, i biću mu Bog, i on će mi biti sin.“ . . . Takođe, u Jevanđelju po Mateju: „nadjenuće mu ime Emanuil, što će reći: S nama Bog.“ Kiprijan (o. 250, Z), 5.517, 518.
Isus Hristos, naš Gospod i Bog, jeste Sin Boga Oca i Stvoritelja. Sedmi kartaginski sabor (o. 256, Z), 5.567.
„On jeste“ zato što neprestano traje. „On beše“, zato što je zajedno s Ocem načinio sve. Viktorin (o. 280, Z), 7.344.
Budući da je zaista bio i jeste, jer beše u početku sa Bogom i beše Bog, On je vrhovni Vojvoda i Pastir nebeskih bića. Metodije (o. 290, I), 6.318.
Ova svedočanstva proroka prorekla su da će se dogoditi da će Jevreji podići ruke na svoga Boga i pogubiti Ga. Laktancije (o. 304–313, Z), 7.121.
Verujemo da je On Bog. Laktancije (o. 304–313, Z), 7.139.
Da li onda ovi [pagani] uvređenim ušima slušaju da se Hristos obožava i da je od nas prihvaćen i smatran Božanskom Ličnošću? Arnobije (o. 305, I), 6.423.
Vi [pagani] kažete da obožavamo onoga ko je rođen kao ljudsko biće. . . . Ipak, s obzirom na mnoge velikodušne darove koje nam je udelio, treba Ga nazivati i oslovljavati Bogom. Budući da je On zaista Bog i bez ikakve senke sumnje, mislite li da ćemo poricati da Ga obožavamo svom žestinom koje smo sposobni. . . . „Zar je taj vaš Hristos, dakle, bog?“ reći će neki mahnit, gnevan i uzbuđen čovek. „Bog“, odgovorićemo, „i Bog unutrašnjih sila.“ . . . Poslao Ga je k nama Vrhovni Kralj radi cilja od najvišeg značaja. Arnobije (o. 305, I), 6.424.
Hristos je sva ona čuda činio . . . svojstvenom moći svoje vlasti. Jer to je bila prava dužnost istinskog Božanstva, kako je bilo u skladu s Njegovom prirodom i kako Mu je bilo dostojno. Arnobije (o. 305, I), 6.425.
Hristos je pomagao i dobrima i zlima. . . . Jer to je znak istinskog Božanstva i kraljevske moći: nikome ne uskratiti svoju darežljivost i ne razmatrati ko je zaslužuje, a ko ne. Arnobije (o. 305, I), 6.426.
On beše Bog na visini, Bog u svojoj najdubljoj prirodi, Bog iz nepoznatih područja, i Vladar svega Ga je poslao kao Boga Spasitelja. . . . Kada je bio oslobođen tela — koje je nosio sa sobom kao tek veoma mali deo sebe — dopustio je da bude viđen. Arnobije (o. 305, I), 6.428.
Ako se prizna da je istinito ono što govorimo, dokazano je da je bio Bog po priznanju svih. Arnobije (o. 305, I), 6.429.
Ispovedamo da Hristos nije puki čovek, nego je Bog Reč i čovek, Posrednik između Boga i ljudi. On je Prvosveštenik Očev. Apostolske ustanove (sastavljene o. 390, I), 7.454; opširnija rasprava: 3.597–3.627, 5.515–5.520, 5.611–5.644. (str. 201-215)
I:
C. Bog od Boga
„U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog“ Jovan 1:1.
„Boga niko nije vidio nikad: Jedinorodni Sin koji je u naručju Oca, on ga objavi.“ Jovan 1:18 (NAS).
Daću vam još jedno svedočanstvo . . . iz Svetog pisma, da je Bog pre svih stvorenja rodio Početak, izvesnu razumnu Silu . . . koju Sveti Duh naziva čas Slavom Gospodnjom, čas Sinom, pa opet Premudrošću, pa opet Anđelom, zatim Bogom, pa Gospodom, i Logosom. Justin Mučenik (o. 160, I), 1.227.
Ti ljudi zastupaju daleko primereniji [pogled na Hrista] nego oni drugi koji rađanje večne Reči Božije izjednačavaju s nastankom reči koje ljudi izgovaraju. Jer Njemu pripisuju početak i tok nastajanja, baš kao i sopstvenim rečima. Kada bi to bilo istina, po čemu bi se Reč Božija — da, sam Bog, budući da je On Reč — razlikovala od ljudskih reči? Jer bi sledila isti red i proces rađanja. Irinej (o. 180, I/Z), 1.488.
Kao što je i Gospod rekao: „Jedinorodni Sin koji je u naručju Oca, on ga objavi.“ Irinej (o. 180, I/Z), 1.491.
On je Knez anđeoskih sila, Bog od Boga, i Sin Očev. Irinej (o. 180, I/Z), 1.577.
Poučeni smo da On ishodi od Boga, i u tom ishođenju biva rođen. Tako da je On Sin Božiji i naziva se Bogom zbog jedinstva suštine s Bogom. Jer i Bog je Duh. Čak i kada zrak izbije iz sunca, on je i dalje deo matične mase. Sunce će i dalje biti u zraku, jer je to zrak sunca. Nema deobe suštine, već samo njeno protezanje. . . . Tako je Hristos Duh od Duha i Bog od Boga — kao što se svetlost pali od svetlosti. Materijalni koren ostaje ceo i neoštećen, iako iz njega izvodiš ma koliko izdanaka koji poseduju njegova svojstva. Tako je i ono što je izišlo iz Boga ujedno Bog i Sin Božiji, a njih dvojica su jedno. Tertulijan (o. 197, Z), 3.34.
Reč beše u početku „u Boga“ Ocem. Nije Otac bio sa Rečju. Jer iako Reč beše Bog, beše sa Bogom, jer je On Bog od Boga. Tertulijan (o. 213, Z), 3.610.
To ukazuje na povratak u slavu koju je imao po prirodi. Ako to ispravno razumemo, Njemu se zapravo slava samo vraća. Jer, kao Jedinorodna Reč Božija, budući Bog od Boga, „Nego je sebe ponizio“, prema Svetom pismu, ponizivši sebe sopstvenom voljom do onoga što ranije nije bio. I uzeo je na sebe ovo bedno telo i pojavio se u „obličje sluge“. I „bio poslušan do smrti“. Zato se zatim za Njega kaže da je „visoko uzdiže“. . . . On „darova mu Ime koje je iznad svakoga imena“, prema reči blaženog Pavla. Ali stvar, uistinu, nije bila „davanje“ — kao da po prvi put — onoga što nije imao po prirodi. Daleko od toga. Moramo to razumeti kao povratak i obnovu onoga što je u Njemu postojalo od početka, suštinski i nerazdvojno. Ipolit (o. 205, Z), 5.167.
Velika je opasnost reći da je Spasitelj ljudskog roda bio samo čovek. . . . Jer ovaj prezir koji jeretici pokazuju napada i Boga Oca — kao da Bog Otac ne bi mogao da rodi Boga Sina. Novacijan (o. 235, Z), 5.620.
Sama priroda je propisala da se mora verovati da je čovek onaj koji je od čoveka. Isto tako, mora se verovati da je Bog onaj koji je od Boga. Novacijan (o. 235, Z), 5.620.
Bog je, dakle, izišao od Boga, čineći ličnost drugu u odnosu na Oca, budući da je Sin. Ali On ne lišava Oca one odlike da je Otac jedan Bog. Jer da Sin nije rođen — u poređenju s Onim koji je nerođen — u obojici bi se pokazala jednakost. Tako bi, dakle, dodavanje Sina dalo dva nerođena Bića. A to bi značilo dva Boga. Da nije bio rođen — u poređenju s Onim koji nije rođen — bili bi nađeni jednaki. Da obojica nisu bili rođeni, to bi razumno dalo dva Boga. Da je bio oblikovan bez početka, baš kao Otac, i da je On sam bio početak svega kao što je Otac, to bi dalo dva početka. Sledstveno, i to bi nam pokazalo dva Boga. Novacijan (o. 235, Z), 5.643.
Reč koja beše u početku sa Bogom (koja je takođe i sam Bog) neka dođe k nama. Origen (o. 248, I), 4.499.
Koliko više moramo verovati da glas Božiji i ostaje zauvek i praćen je opažanjem i moći. To je izveo od Boga Oca kao potok iz izvora. Nekoga može zbuniti da je Bog mogao biti proizveden od Boga [Oca] izlaskom glasa i daha. Međutim, ako je takav upoznat sa svetim izrekama proroka, prestaće da se čudi. Laktancije (o. 304–313, Z), 7.106.
Verujemo u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Jedinorodnog Sina Božijeg. On nije rođen iz onoga što nije. Naprotiv, rođen je od Onoga koji je Otac. Aleksandar Aleksandrijski (o. 324, I), 6.295.
Jakov, brat Hristov po telu, ali Njegov sluga s obzirom na to da je On Jedinorodni Bog. Apostolske ustanove (sastavljene o. 390, I), 7.496. (str. 227-229)
Konačno:
F. Biti jedne suštine sa Ocem
„U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog“ Jovan 1:1.
„Da svi jedno budu, kao ti, Oče, što si u meni i ja u tebi, da i oni u nama jedno budu“ Jovan 17:21.
„Jer u Njemu obitava sva punoća Božanstva tjelesno“ Kološanima 2:9 [NAS].
Sama Reč, to jest Sin Božiji, jedno je s Ocem po jednakosti suštine. On je večan i nestvoren. Klement Aleksandrijski (o. 195, I), 2.574, izvod iz postnikejskog prevoda koji je načinio Kasiodor.
Kada ne poričeš da je Sin i Duh i suština Stvoritelja ujedno i Njegov Hristos, nužno dopuštaš da oni koji nisu priznali Oca isto tako nisu priznali ni Sina, zbog istovetnosti njihove prirodne suštine. Tertulijan (o. 207, Z), 3.326.
Zacelo bih se mogao usuditi da i samu Reč proglasim za nešto što je od suštine Stvoriteljeve. Tertulijan (o. 207, Z), 3.356.
Ova jeres [monarhijanizam] misli da poseduje čistu istinu, smatrajući da se u samo jednoga Boga ne može verovati ni na koji drugi način osim tvrdnjom da su Otac, Sin i Sveti Duh jedna te ista Osoba. Kao da i na ovaj način Jedan nije Sve, utoliko što je Sve od Jednoga, po jedinstvu suštine. Ipak, oni su jedne suštine, jednog stanja i jedne moći utoliko što je On jedan Bog od koga se ovi stepeni, oblici i vidovi računaju pod imenom Oca, Sina i Svetoga Duha. Kako su podložni broju bez deobe, biće pokazano. Tertulijan (o. 213, Z), 3.598.
Kako to biva da se misli da Bog trpi deobu i razdvajanje u Sinu i u Svetome Duhu, kojima su dodeljena drugo i treće mesto i koji su tako tesno sjedinjeni s Ocem u Njegovoj suštini? . . . Da li zaista mislite da su oni koji su po prirodi udovi same Očeve suštine, zaloge Njegove ljubavi, oruđa Njegove moći . . . njeno rušenje i uništenje? Ne mislite ispravno kada tako mislite. . . . Što se mene tiče, Sina ne izvodim ni iz kog drugog izvora do iz suštine Očeve. I verujem da On ne čini ništa bez volje Očeve i da je svu vlast primio od Oca. Kako onda uopšte mogu razarati monarhiju u veri, kada je čuvam u Sinu upravo onako kako Mu je poverena od Oca? . . . Isto tako i s trećim stepenom, jer verujem da Duh nije ni iz kog drugog izvora do od Oca kroz Sina. Tertulijan (o. 213, Z), 3.599.
Otac nije isto što i Sin, jer se međusobno razlikuju po načinu svoga postojanja. Jer Otac je cela suština. Sin je, međutim, izvod i deo celine. Tertulijan (o. 213, Z), 3.604.
Ako je, dakle, i On Bog — jer prema Jovanu, „Logos bješe Bog“ — onda imaš dva Bića: Jedno koje zapoveda da stvar bude načinjena, i drugo koje stvara. U kom smislu, međutim, treba da Ga razumeš kao drugoga, već sam objasnio: na osnovu ličnosti, a ne suštine. I na način razlikovanja, a ne deobe. Moram svuda držati samo jednu suštinu, u tri povezana i nerazdvojiva [lica]. Tertulijan (o. 213, Z), 3.607.
Jedino je Logos ovoga Jednoga od samoga Boga. Iz tog razloga i On je Bog, budući od suštine Božije. Nasuprot tome, svet je načinjen ni iz čega. Stoga nije Bog. Ipolit (o. 225, Z), 5.151.
Sve što je svojstvo fizičkih tela ne može se pripisati ni Ocu ni Sinu. Ono što pripada prirodi božanstva zajedničko je Ocu i Sinu. Origen (o. 225, I), 4.245.
Svojstvo je jedino božanske prirode — Oca, Sina i Svetoga Duha — da postoji bez ikakve materijalne suštine i bez ikakvog udela u pridruženom telu. Neko drugi može reći da će na kraju svaka telesna suština biti tako čista i prefinjena da bude nalik etru — nebeske čistote i bistrine. Međutim, kako će stvari biti, sa sigurnošću zna samo Bog. Origen (o. 225, I), 4.262.
Sin se od Oca ne razlikuje po suštini. Origen (o. 228, I), 9.336.
Rasprava o „suštini“ bila bi dugotrajna i teška. To je naročito tako ako bi bilo pitanje da li se ono što je postojano i nematerijalno uopšte s pravom naziva „suštinom“. . . . Pitanje je za ispitivanje i to da li „Jedinorodnoga“ i „Prvorođenoga svake tvari“ treba nazvati „suštinom suština“, . . . dok je iznad svega Njegov Otac i Bog. Origen (o. 248, I), 4.602, 603.
Suština Sina nije suština smišljena spolja. Niti je uvedena ni iz čega. Naprotiv, rođena je iz suštine Očeve, kao odsjaj svetlosti ili kao potok vode. Jer odsjaj nije isto što i samo sunce. Isto tako, potok nije sama voda; ali niti mu je išta strano. On je emanacija iz suštine Očeve. Ipak, suština Očeva nije pretrpela nikakvu podelu. Teognost Aleksandrijski (o. 260, I), 6.155.
Takođe sam dokazao neistinitost optužbe koju mi upućuju da ne tvrdim da je Hristos jednosuštan s Bogom. Jer iako kažem da ovu reč nikada nisam ni našao ni pročitao u svetim Pismima, ipak druga razmatranja . . . nikako nisu u neskladu s ovim gledištem. Štaviše, naveo sam primer ljudskog potomstva, koje je svakako iste vrste kao i roditelj. I rekao sam da se roditelji suštinski razlikuju od svoje dece jedino po tome što oni sami nisu svoja deca. Dionisije Aleksandrijski (o. 262, I), 6.92, kako navodi Atanasije.
Ako, na osnovu činjenice da postoje tri ličnosti [grč. hypostases], kažu da su podeljene, njih je troje, hteli oni to ili ne. Inače, neka se sasvim otarase božanskog Trojstva. Dionisije Aleksandrijski (o. 262, I), 6.94, kako navodi Atanasije.
Bilo bi pravedno raspravljati protiv onih koji razaraju monarhiju deleći je i cepajući . . . na tri sile i zasebne suštine [grč. hypostases] i božanstva. . . . Na izvestan način, ovi ljudi objavljuju tri Boga, time što dele Sveto Jedinstvo na tri različite suštine, apsolutno odvojene jedna od druge. Dionisije Rimski (o. 265, Z), 7.365, kako navodi Atanasije.
Što se tiče Oca i Sina, [Pierije] iznosi svoja shvatanja na pobožan način, osim što govori o dve suštine i dve prirode. Međutim, i iz onoga što sledi i iz onoga što prethodi ovom odlomku očigledno je da izraze „suština“ i „priroda“ upotrebljava u smislu ličnosti [grč. hypostasis], a ne u smislu koji im daju Arijeve pristalice. Pierije (o. 275, I), 6.157, kako navodi Fotije.
Budući, dakle, da Otac čini Sina, a Sin Oca, obojica imaju jedan um, jedan duh, jednu suštinu. Otac je, međutim, takoreći izvor koji se preliva. Sin je, takoreći, potok koji iz njega teče. Otac je kao sunce; Sin je, takoreći, zrak koji se iz sunca proteže. Laktancije (o. 304–313, Z), 7.132, 133.
Postoji samo jedna nepromenljiva suština — božanska suština, večna i nevidljiva, kao što je svima poznato i kao što potvrđuje i ovo mesto iz Svetog pisma: „Boga niko nije vidio nikad: Jedinorodni Sin koji je u naručju Oca, on ga objavi.“ Rasprava Arhelaja i Maneta (o. 320, I), 6.205.
Ko se može usuditi da govori o suštini Božijoj, osim, možda, jedino naš Gospod Isus Hristos? Rasprava Arhelaja i Maneta (o. 320, I), 6.212.
G. Kroz koga je sve postalo
„Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo.“ Jovan 1:3.
„Jer Njime bi sazdano sve, što je na nebesima i što je na zemlji, što je vidljivo i što je nevidljivo, bili prijestoli ili gospodstva, ili načalstva ili vlasti; sve je Njime i za Njega sazdano.“ Kološanima 1:16.
I Logos je, pre stvaranja ljudi, bio Tvorac anđela. Tatijan (o. 160, I), 2.67.
Svemir je stvoren i uređen kroz Njegov Logos. . . . Jer priznajemo i Sina Božijeg. Atinagora (o. 175, I), 2.133.
Imao je ovu Reč kao Pomoćnika u onome što je od Njega stvoreno. Kroz Njega je Bog sve načinio. Teofil (o. 180, I), 2.98.
„Da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi“ A nikome drugom do svojoj sopstvenoj Reči i Premudrosti nije rekao: „Da načinimo“ Teofil (o. 180, I), 2.101.
Jer Stvoritelj sveta je zaista Reč Božija. I to je naš Gospod. Irinej (o. 180, I/Z), 1.546.
On je Bog i Stvoritelj. „Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo.“ Klement Aleksandrijski (o. 195, I), 2.234.
On je desnica Gospodnja, štaviše Njegove dve ruke, kojima je delovao i sazdao svemir. Tertulijan (o. 200, Z), 3.502.
Sve ostale stvorene stvari na isti način je načinio onaj koji je načinio i one prethodne. Mislim na Reč Božiju, „Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo.“ Tertulijan (o. 213, Z), 3.607.
Hristos je, na neki način, Stvoritelj, kome Otac kaže: „Neka bude svjetlost“ Origen (o. 228, I), 9.307…
A. Jednakost prirode (suštine)
„U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog“ Jovan 1:1.
„Da svi jedno budu, kao ti, Oče, što si u meni i ja u tebi“ Jovan 17:21.
„Jer u Njemu obitava sva punoća Božanstva tjelesno“ Kološanima 2:9 [NAS].
Navodi iznad pod II.F. „Biti jedne suštine sa Ocem“ jasno pokazuju da je prednikejska crkva verovala da postoji jednakost prirode između Oca i Sina. Nekoliko tih navoda ovde se ponavlja:
Sama Reč, to jest Sin Božiji, jedno je s Ocem po jednakosti suštine. On je večan i nestvoren. Klement Aleksandrijski (o. 195, I), 2.574, izvod iz postnikejskog prevoda koji je načinio Kasiodor.
On je učinjen drugim po načinu postojanja — po položaju, a ne po prirodi. Nije se povukao od izvornog izvora, nego je izišao. Tertulijan (o. 197, Z), 3.34.
Ako je, dakle, i On Bog — jer prema Jovanu, „Logos bješe Bog“ — onda imaš dva Bića: Jedno koje zapoveda da stvar bude načinjena, i Drugo koje stvara. U kom smislu, međutim, treba da Ga razumeš kao drugoga, već sam objasnio: na osnovu ličnosti, a ne suštine. Tertulijan (o. 213, Z), 3.607.
Jedino je Logos ovoga Jednoga od samoga Boga. Iz tog razloga i On je Bog, budući od suštine Božije. Ipolit (o. 225, Z), 5.151.
Osim toga, On je u [Ocu] i zaista je i potpuno sjedinjen s Njim. . . . Otac svega učinio Ga je jednim sa sobom . . . i časti Ga moći u svemu jednakom svojoj, kao što je i sam počastvovan. Prvi i jedini od svih bića koja postoje, Njemu je dodeljen ovaj položaj. To je Jedinorodni Očev, koji je u Njemu i koji je Bog Reč. . . . On je sasvim savršena, živa i istinski oduhovljena Reč samoga Prvoga Uma. Grigorije Čudotvorac (o. 255, I), 6.24.
Suština Sina nije suština smišljena spolja. Niti je uvedena ni iz čega. Naprotiv, rođena je iz suštine Očeve. Teognost Aleksandrijski (o. 260, I), 6.155. (str. 235-241)
Dodatno čitanje
Hristos kao rođeni i božanska hijerarhija
Rana crkva, monarhija i hijerarhija
RANA CRKVA O VEČNOM RAĐANJU SINA
SV. AMBROSIJE O BEZVREMENOM RAĐANJU SINA
HRISTOVO VEČNO RAĐANJE: DA LI JE RAĐANJE ISTO ŠTO I BITI STVOREN?