Hristos: rođen, a ne stvoren
Spisak citata navedenih ovde preuzet je iz knjige Dejvida V. Berkota (David W. Bercot) A Dictionary of Early Christian Beliefs, koju je 1998. objavio Hendrickson Publishers, Peabody, Masačusets.
Autor navodi određeni tom i broj stranice iz desetotomnog izdanja The Ante-Nicene Fathers, prir. Alexander Roberts i James Donaldson, 1885–1887, koje je Hendrickson ponovo štampao 1994). Na primer, ovo 1.144 znači tom 1, str. 144. Berkot takođe naznačava da li je hrišćanski pisac istočni i/ili zapadni teolog/apologeta.
Evo linkova na kojima se ovo izdanje može pristupiti onlajn:
Rani hrišćanski crkveni oci. 38 tomova.
Svi naglasci su moji.
II. Rađanje Sina
Jedno od ključnih načela nikejskog pravoverja jeste da je Sin rođen od Oca. Nikejski simvol vere kaže: „Verujem . . . u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Sina Božjeg, Jedinorodnog; od Oca rođenog pre svih vekova; Boga od Boga, Svetlost od Svetlosti, Boga istinitog od Boga istinitog; rođenog, a ne stvorenog; jednosuštnog Ocu; kroz koga je sve postalo.“ Kao što se vidi iz citata koji slede, svaki izraz Simvola vere preuzet je doslovno iz spisa prednikejske crkve.
A. Rođen od Oca
„Kazaću naredbu Gospodnju; on reče meni: „Ti si Sin moj, ja te sad rodih.“ Psalam 2:7.
„Teče iz srca mojega riječ dobra“ Psalam 45:1 (LXX).
„Gospod me je imao u početku puta svojega, prije djela svojih, prije svakoga vremena. Prije vijekova postavljena sam, prije početka, prije postanja zemlje.“ Priče Solomonove 8:22, 23 (LXX).
Reč . . . posle Boga, koji Ga je rodio. Justin Mučenik (o. 160, I), 1.166.
Tvrdimo da je Reč Božja rođena od Boga na osoben način, različit od uobičajenog rađanja. Justin Mučenik (o. 160, I), 1.170.
Isus Hristos je jedini pravi Sin koga je Bog rodio, budući Njegova Reč, Njegov Prvorođeni i Njegova Sila. Justin Mučenik (o. 160, I), 1.170.
[Hrišćani] Ga nazivaju Rečju, jer On donosi vesti od Oca ljudima. Ali oni tvrde da je ta Sila nedeljiva i neodvojiva od Oca, baš kao što kažu da je svetlost sunca na zemlji nedeljiva i neodvojiva od sunca na nebesima. . . . Kažu da Otac, kada hoće, čini da Njegova Sila potekne. A kada hoće, čini da se ona vrati Njemu. . . . Ta sila, koju proročka reč naziva Bogom . . . zaista jeste nešto brojčano različito [od Oca]. . . . Ta Sila je rođena od Oca Njegovom silom i voljom, ali ne deobom, kao da je suština Oca podeljena. Jer sve druge stvari koje se razdvajaju i dele nisu iste posle razdvajanja kakve su bile pre nego što su podeljene. I, radi primera, uzeo sam slučaj vatri upaljenih od vatre, koje vidimo kao različite od prvobitne vatre. Ipak, vatra od koje se mnoge vatre mogu upaliti nipošto nije umanjena, već ostaje ista. Justin Mučenik (o. 160, I), 1.264.
Bog je, dakle, imajući sopstvenu Reč unutar sopstvene utrobe, rodio Nju, izvevši Je zajedno sa sopstvenom Mudrošću pre svega. Teofil (o. 180, I), 2.98.
Kada je Bog hteo da načini sve što je odredio, rodio je tu Reč. Izgovorio je Prvorođenoga svake tvari. Međutim, On sam nije bio lišen Reči, nego je, rodivši Reč, uvek opštio sa svojom Rečju. I otuda nas tome uče sveti spisi i svi ljudi nadahnuti Duhom. Jedan od tih ljudi, Jovan, kaže: „U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga“, pokazujući da je Bog isprva bio sam, i da je Reč bila u Njemu. Teofil (o. 180, I), 2.103.
Ako nam, dakle, neko kaže: „Kako je onda Sin proizveden od Oca?“, odgovaramo mu da nijedan čovek ne razume to proizvođenje, ili rađanje, ili pozivanje, ili otkrivenje—ili kako god drugačije neko nazvao Njegovo rađanje. Jer to je zapravo sasvim neopisivo. Irinej (o. 180, I/Z), 1.401.
Sin otkriva Oca, koji je rodio Sina. Irinej (o. 180, I/Z), 1.469.
Kao što je rođen od Marije u poslednje dane, tako je i proizišao od Boga kao Prvorođeni svake tvari. Irinej (o. 180, I/ Z), 1.576.
Savršena Reč rođena od savršenog Oca rođena je u savršenstvu. Kliment Aleksandrijski (o. 195, I), 2.215.
Otac je, ljubeći, postao „ženstven“. Veliki dokaz toga jeste Onaj koga je rodio od Sebe. Kliment Aleksandrijski (o. 195, I), 2.601.
Otac je rodio Reč kao Tvorca, Savetnika i Graditelja onoga što je stvoreno. Izgovorio je prvi Glas, rađajući Ga kao Svetlost od Svetlosti. I poslao Ga je u svet kao njegovog Gospoda. Ipolit (o. 205, Z), 5.227.
Reći ćeš mi: „Kako je rođen?“ . . . Ne možeš tačno objasniti domostroj u Njegovom slučaju. Jer nije u tvojoj moći da upoznaš veštu i neopisivu umetnost Tvorca, već samo da vidiš, razumeš i veruješ da je čovek Božje delo. Štaviše, tražiš objašnjenje rađanja Reči, koju je Bog Otac rodio kako je hteo, po svojoj dobroj volji. . . . Zar ti nije dovoljno da naučiš da ti se Sin Božji javio radi spasenja (ako veruješ)—nego i radoznalo pitaš kako je rođen po duhu [tj. Njegovo nebesko rođenje]? . . . Zar si onda toliko smeo da tražiš objašnjenje po duhu, koje Otac zadržava za Sebe, nameravajući da ga tada otkrije svetima i onima koji su dostojni da vide Njegovo lice? . . . Jer On govori ovako: „„U dan rata tvojega narod je tvoj gotov u svetoj krasoti. Kao rosa zori iz utrobe, takva je u tebe mladost tvoja.“.“ Ipolit (o. 205, Z), 5.229.
To usamljeno i vrhovno Božanstvo, činom razmišljanja, iznedrilo je prvo Logos. . . . Njega je jedinog [Otac] proizveo iz postojećih stvari. Jer Otac je sam ustanovio postojanje, a Biće rođeno od njega bilo je uzrok svega što je proizvedeno. Logos je bio u [Ocu] samom, noseći volju svoga Roditelja i ne budući neupoznat sa umom Oca. Ipolit (o. 225, Z), 5.150, 151.
Mi verujemo da je Hristos oduvek delovao u ime Boga Oca. . . . Verujemo da je bio Sin Tvorca i da je bio Njegova Reč. Bog Ga je učinio svojim Sinom izvevši Ga iz Sebe. On je potom postavio Sina nad svakim raspoređenjem svoje volje. Tertulijan (o. 207, Z), 3.318.
Stoga sam mišljenja da bi volja Oca sama po sebi trebalo da bude dovoljna za postojanje svega što On hoće da postoji. . . . I tako je i postojanje Sina rođeno od Njega. Jer ovu tačku moraju iznad svega da brane oni koji ne dopuštaju da išta bude nerođeno—neroditeljno—osim jedino Boga Oca. I moramo se čuvati da ne upadnemo u besmislice onih koji sebi zamišljaju izvesne emanacije, tako da dele božansku prirodu na delove. Origen (o. 225, I), 4.248.
Postoji značenje reči „početak“ [grč. arche] koje se odnosi na pitanje porekla, kao što bi se moglo videti u izreci: „„U početku stvori Bog nebo i zemlju.““ . . . Ovo značenje reči „početak“ u smislu „porekla“ poslužiće nam i u odlomku u kojem Mudrost govori u Pričama Solomonovim. Čitamo: „„Gospod me je imao u početku puta svojega, prije djela svojih, prije svakoga vremena.““ Ovde bi se izraz mogao tumačiti kao u prvoj primeni o kojoj smo govorili—kao put. Kaže se: „„Gospod me je imao u početku puta svojega““ S dobrim razlogom bi se moglo tvrditi da je sam Bog početak svega. I moglo bi se dalje reći—kao što je očigledno—da je Otac poreklo [arche] Sina. Tvorac je početak dela Tvorčevih. Jednom rečju, Bog je početak svega što postoji. Ovo gledište potkrepljuje: „„U početku bješe Logos (Riječ)““ U Reči se može videti Sin. A pošto je On u Ocu, može se reći da je u početku. Origen (o. 228, I), 9.306.
Niko ne može dostojno poznavati Onoga koji je bez rodoslova, Prvorođenoga svake stvorene prirode, koji je sličan Ocu koji Ga je rodio. Niti iko može poznavati Oca kao što Ga poznaje živa Reč, Njegova Mudrost i Istina. Origen (o. 248, I), 4.581.
Isto pravilo istine uči nas da verujemo, posle Oca, i u Sina Božjeg—Hrista Isusa. On je Gospod Bog naš, ali je Sin Božji, iz onoga Boga koji je i jedan i jedini. Novacijan (o. 235, Z), 5.618.
Bog Otac je Osnivač i Tvorac svega. On jedini ne zna za poreklo [arche]. On je nevidljiv, beskonačan, besmrtan, večan, i jeste jedan Bog. Njegovoj veličini, veličanstvu ili sili ne samo da se ništa ne može pretpostaviti, nego se ništa ne može ni uporediti. Sin, Reč, rođen je od Njega, kada je On [Otac] to hteo. Reč se ne prima u zvuku uzdrmanog vazduha, niti u tonu glasa istisnutog iz pluća. Nego se On prepoznaje u suštini sile koju je Bog izneo. Tajne Njegovog svetog i božanskog rođenja nije naučio nijedan apostol, niti otkrio ijedan prorok, niti spoznao ijedan anđeo, niti obuhvatila ijedna tvar. One su poznate jedino Sinu, koji je poznavao tajne Oca. Novacijan (o. 235, Z), 5.643.
Tako, On nije mogao načiniti dva Boga, jer nije načinio dva početka. Jer od Onoga koji nema početka [arche], Sin je primio izvor svoga rođenja pre svih vremena. Novacijan (o. 235, Z), 5.644.
Hristos je Prvorođeni. On je Mudrost Božja, kroz koju je sve postalo. Solomon kaže u Pričama: „„Gospod me je imao u početku puta svojega, prije djela svojih, prije svakoga vremena. Prije vijekova postavljena sam, prije početka, prije postanja zemlje. Kad još ne bijaše bezdana, rodila sam se, kad još ne bijaše izvora obilatijeh vodom. Prije nego se gore osnovaše, prije humova ja sam se rodila; Još ne bješe načinio zemlje ni polja ni početka prahu vaseljenskom; Kad je uređivao nebesa, ondje bijah; kad je razmjeravao krug nad bezdanom.““ . . . Takođe, na istom mestu, u Sirahu: „„Ja iz usta Višnjega iziđoh““ Kiprijan (o. 250, Z), 5.515.
Rekao sam da se biljka . . . razlikuje od [semena ili korena] iz kojeg je iznikla. Ipak, apsolutno je iste prirode. Slično tome, reka koja teče iz izvora poprima drugi oblik i ime. Jer niti se izvor naziva rekom, niti reka izvorom. . . . Izvor je, da tako kažemo, otac, a reka je voda iz izvora. . . . Bog je izvor svih dobrih stvari, a Sin se naziva rekom koja teče iz Njega. Dionisije Aleksandrijski (o. 262, I), 6.92, 93, kako navodi Atanasije.
Ne mislim da je Reč bila nešto načinjeno. Stoga ne kažem da je Bog bio njen Tvorac, nego pre njen Otac. Ipak, ako sam ikada, govoreći o Sinu, uzgred rekao da je Bog bio Njegov Tvorac, ni takav način govora ne bi bio bez odbrane. Jer mudri ljudi među Grcima nazivaju sebe „tvorcima“ svojih knjiga, iako su isti i „očevi“ svojih knjiga. Dionisije Aleksandrijski (o. 262, I), 6.93, kako navodi Atanasije.
Bog je posedovao najveću predviđivost u planiranju. . . . Zato je, pre nego što je započeo ovo delo sveta, . . . proizveo Duha sličnog Sebi, koji je mogao biti obdaren savršenstvom Boga Oca. Bog je to učinio da bi dobrota potekla kao potok iz Njega i mogla se razliti nadaleko. Laktancije (o. 304–313, Z), 7.52.
U trideset drugom Psalmu: „„Riječju Gospodnjom nebesa se stvoriše, i duhom usta njegovijeh sva vojska njihova.““ A takođe i u četrdeset četvrtom Psalmu: „„Teče iz srca mojega riječ dobra“.“ . . . Solomon takođe pokazuje da je Reč Božja, i niko drugi, ona čijim su rukama načinjena ova dela sveta. On kaže: „„Ja iz usta Višnjega iziđoh i kao magla pokrih zemlju; Ja se na visinama nastanih, i presto moj je u stubu oblačnom;““ [Sirah 24:3]. Jovan je takođe učio na taj način: „„U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog““ Laktancije (o. 304–313, Z), 7.107.
U 109. Psalmu David uči isto, govoreći: „„Kao rosa zori iz utrobe, takva je u tebe mladost tvoja.““ Laktancije (o. 304–313, Z), 7.113.
Ne da je Reč nerođena. Jer jedino je Otac nerođen. Naprotiv, neobjašnjivo postojanje Jedinorodnog Sina prevazilazi razumevanje jevanđelista, a možda i anđela. Iz tog razloga ne mislim da treba smatrati pobožnim onoga ko se usuđuje da istražuje išta izvan toga. . . . Jedino je Ocu pripadalo poznanje ove najbožanskije tajne. On kaže: „„niko ne zna Sina do Otac““ Aleksandar Aleksandrijski (o. 324, I), 6.292, 293.
U vezi s Njim verujemo ovako, kao što veruje i apostolska crkva: U jednoga Oca, nerođenog, koji uzrok svoga bića nema ni od koga, koji je nepromenljiv i nepreobraziv. . . . I u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Jedinorodnog Sina Božjeg. On nije rođen od onoga što nije, nego od Onoga koji jeste Otac. Nije rođen na telesan način, niti odsecanjem ili deobom (kako su mislili Savelije i Valentin), nego na izvestan neobjašnjiv i neizreciv način. Rečima gore navedenog proroka: „„rod njegov ko će iskazati?““ Zbog Njegovog postojanja, nijedna rođena priroda ne može Ga istražiti**—kao što niko ne može istražiti Oca.** Priroda razumnih bića ne može obuhvatiti poznanje Njegovog božanskog rađanja od Oca. Aleksandar Aleksandrijski (o. 324, I), 6.295.
Verujemo . . . u jednoga Gospoda Isusa Hrista, Sina Božjeg, rođenog od Oca, jedinorodnog, to jest, iz suštine Oca; Boga od Boga; Svetlost od Svetlosti; Boga istinitog od Boga istinitog; rođenog, a ne stvorenog; jednosuštnog Ocu. Nikejski simvol vere (325. n. e.), 7.524; proširena rasprava: 4.2454.251. (Str. 215–221)
I:
B. Pre svih vekova
„iz tebe će mi izaći koji će biti Gospodar u Izrailju, kojemu su izlasci od početka, od vječnijeh vremena.“ Mihej 5:2.
„A Isus im reče: Zaista, zaista vam kažem: prije nego Avraam nastade, Ja jesam.“ Jovan 8:58.
Isus Hristos je bio sa Ocem pre vekova, i na kraju je bio otkriven. Ignjatije (o. 105, I), 1.61.
Sin Božji je stariji od svih svojih tvorevina, tako da je bio Savetnik Ocu u Njegovom delu stvaranja. Jerma (o. 150, Z), 2.47.
Njegov Sin . . . takođe je bio s Njim i bio je rođen pre dela, kada je isprva kroz Njega sve stvorio i uredio. Justin Mučenik (o. 160, I), 1.190.
A Trifon [Jevrejin] reče: „Jer nešto od toga mi izgleda paradoksalno i sasvim nedokazivo. Na primer, kažeš da je ovaj Hristos postojao kao Bog pre vekova.“ Justin Mučenik (o. 160, I), 1.219.
Ovo je Onaj koji je postojao pre svega, koji je večni Sveštenik Božji, i Car, i Hristos. Justin Mučenik (o. 160, I), 1.247.
Znamo da je On Prvorođeni Božji, i da je pre svih tvari. . . . Pošto Ga nazivamo Sinom, razumeli smo da je, pre svih tvari, proizišao od Oca Njegovom silom i voljom. Justin Mučenik (o. 160, I), 1.249.
„„Gospod me je imao u početku puta svojega, prije djela svojih, prije svakoga vremena. Prije vijekova postavljena sam, prije početka, prije postanja zemlje.““ . . . Uviđaš . . . da je Sveto pismo objavilo da je ovo Potomstvo bilo rođeno od Oca pre svega stvorenog. Sada, svako će priznati da je Onaj koji je rođen brojčano različit od Onoga koji rađa. Justin Mučenik (o. 160, I), 1.264.
Ovo Biće je savršeni Um, Reč Božja. On je rođen pre svetlosti. On je Tvorac, zajedno sa Ocem. On je Oblikovatelj čoveka. . . . On je Bog koji je od Boga. On je Sin koji je od Oca. On je Isus Hristos, Car doveka. . . . Ovo je bio Prvorođeni Božji, koji je rođen pre sunca. Melitin (o. 170, I), 8.756, 757.
Štaviše, mi smo poklonici Njegovog Hrista, koji je zaista Bog Reč, koji postoji pre svakog vremena. Melitin (o. 170, I), 8.759.
Budući istovremeno i Bog i savršen čovek, dao nam je pouzdane znake svojih dveju priroda. . . . Sakrio je znakove svoga Božanstva, iako je bio istiniti Bog koji postoji pre svih vekova. Melitin (o. 170, I), 8.760.
Šta se podrazumeva pod Sinom? Ukratko ću reći da je On prvi proizvod Oca. Ne mislim da je bio doveden u postojanje. Jer, od početka, Bog, koji je večni Um, imao je Logos u Sebi. Od večnosti, On je prožet Logosom. Međutim, [Sin je rođen] utoliko što je proizišao da bude Ideja i pokretačka Sila svih materijalnih stvari, koje su ležale kao priroda bez svojstava. . . . Proročki Duh se takođe slaže s našim tvrdnjama. „Gospod“, kaže on, „„me je imao u početku puta svojega, prije djela svojih““ Atinagora (o. 175, I), 2.133.
Svaka od onih stvari kojima se pripisuje božanstvo poima se kao da je postojala od početka. Atinagora (o. 175, I), 2.137.
Ali šta je taj glas nego Reč Božja, koja je i Njegov Sin? Ne kao što pesnici i pisci mitova govore o sinovima bogova rođenim iz snošaja, nego kao što istina izlaže, Reč koja uvek postoji, prebivajući u srcu Božjem. Jer pre nego što je išta nastalo**, imao Ju je kao savetnika**, budući Njegov sopstveni um i misao. Teofil (o. 180, I), 2.103.
Ali Sin je večno saprebivao sa Ocem. Od davnina, da, od početka, On uvek otkriva Oca. Irinej (o. 180, I/ Z), 1.406.
Jer ne samo pre Adama, nego i pre svega stvaranja, Reč je proslavljala svoga Oca, prebivajući u Njemu. Irinej (o. 180, I/Z), 1.478.
Jer s Njim su uvek bili prisutni Reč i Mudrost, Sin i Duh, kroz koje i u kojima je, slobodno i spontano, sve načinio. Njemu govori, kazujući: „„Da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi“.“ . . . Takođe sam nadugačko pokazao da je Reč, naime Sin, uvek bila sa Ocem. Irinej (o. 180, I/Z), 1.487, 488.
On je bio sa Ocem od početka. Irinej (o. 180, I/Z), 1.489.
On je pre svega stvaranja. Irinej (o. 180, I/ Z), 1.526.
Solomon takođe kaže da je pre neba, zemlje i svih bića, Mudrost postojala u Svemogućem. Kliment Aleksandrijski (o. 195, I), 2.512.
Bezvremeno i nepostalo Prvo Načelo i Početak bića jeste Sin—od koga treba da naučimo dalji Uzrok svemira, Oca, najdrevnijeg i najdobrotvornijeg od svih. Kliment Aleksandrijski (o. 195, I), 2.523.
Prezviter je objasnio šta se podrazumeva pod „od početka“, u tom smislu: da početak rađanja nije odvojen od početka Tvorca. Jer kada kaže: „Ono što beše od početka“, on ukazuje na rađanje Sina, koje je bez početka, jer On saprebiva sa Ocem. Postojala je, dakle, Reč koja označava bespočetnu večnost. Kliment Aleksandrijski (o. 195, I), 2.574, izvod iz postnikejskog prevoda koji je načinio Kasiodor.
On nazivom Otac označava da je i Sin postojao uvek, bez početka. Kliment Aleksandrijski (o. 195, I), 2.574, izvod iz postnikejskog prevoda koji je načinio Kasiodor.
Onaj koji je saprebivao sa svojim Ocem pre svakog vremena, i pre postanja sveta, uvek je imao slavu svojstvenu Božanstvu. Ipolit (o. 205, Z), 5.167.
Rođen je kao Reč, iz srca Očevog, pre svega. Ipolit (o. 205, Z), 5.189.
Ubili su Sina svoga Dobrotvora, jer On je savečan Ocu. Ipolit (o. 205, Z), 5.220.
Uvek smo držali da je Bog Otac svoga Jedinorodnog Sina, koji je zaista rođen od Njega, i od Njega izvodi ono što jeste, ali bez ikakvog početka—ne samo takvog kakav se može meriti bilo kakvim podelama vremena, nego čak ni onakvog kakav um sam može sagledati u sebi. . . . I stoga moramo verovati da je Mudrost rođena pre svakog početka koji se može shvatiti ili izraziti. A pošto je sva stvaralačka sila budućeg stvaranja bila sadržana u samom tom postojanju Mudrosti . . . zar ne kaže Mudrost, rečima Solomonovim, da je „„Gospod me je imao u početku puta svojega““. Jer ona je sadržavala u sebi bilo početke, bilo oblike, bilo vrste svega stvaranja. Origen (o. 225, I), 4.246.
Neka onda onaj ko pripisuje početak Reči ili Mudrosti Božjoj pazi da ne bude kriv za bezbožnost prema samom nerođenom Ocu. Jer on poriče da je On oduvek bio Otac, ili da je oduvek rađao Reč, ili da je posedovao Mudrost u svim prethodnim razdobljima, bilo da se nazivaju vremenima ili vekovima. Origen (o. 225, I), 4.246, 247.
Otac rađa nestvorenog Sina i iznosi Svetoga Duha—ne kao da oni ranije nisu postojali, nego zato što je Otac poreklo i izvor Sina ili Svetoga Duha. Origen (o. 225, I), 4.270.
Jovan takođe ukazuje da je „„da je Bog svjetlost““ . . . Pošto svetlost nikada ne bi mogla postojati bez sjaja, tako se ni Sin ne može shvatiti kao da postoji bez Oca. Jer On se naziva „„obličje bića Njegovoga““ i Reč i Mudrost. Kako se onda može tvrditi da je nekada bilo vreme kada On nije bio Sin? Jer to nije ništa drugo nego reći da je nekada bilo vreme kada On nije bio Istina, ni Mudrost, ni Život. . . . Sada, ovaj izraz koji koristimo—„da nikada nije bilo vremena kada On nije postojao“ treba razumeti s izvesnim dopuštanjem. Jer same te reči—„kada“ i „nikada“—imaju značenje koje se odnosi na vreme. Međutim, tvrdnje iznesene o Ocu, Sinu i Svetom Duhu treba razumeti kao da prevazilaze sva vremena, sve vekove i svu večnost. Origen (o. 225, I), 4.377.
Nisu samo Grci ti koji smatraju da reč „početak“ [grč. arche] ima mnoga značenja. Neka svako sabere odlomke Svetog pisma u kojima se ta reč javlja i . . . zapazi šta ona označava u svakom odlomku. Otkriće da ta reč ima mnoga značenja i u svetom govoru. Origen (o. 228, I), 9.305.
„„Ti si Sin moj, ja te sad rodih““ Ovo Mu govori Bog, s kojim je svako vreme danas**. Jer kod Boga nema večeri . . . i nema jutra**. Nema ničega osim vremena koje se proteže, zajedno s Njegovim bespočetnim i nevidljivim životom. Dan je kod Njega danas, u kojem je Sin rođen. Prema tome, početak Njegovog rođenja se ne nalazi, niti dan toga rođenja. Origen (o. 228, I), 9.314.
Reč je uvek bila sa Ocem. I zato se kaže: „„i Logos bješe u Boga““ . . . On je bio u početku u isto vreme kad je bio s Bogom—niti odvojen od početka, niti lišen svoga Oca. I opet, niti je nastao u početku pošto u njemu nije bio. Niti je nastao s Bogom pošto s njim nije bio. Jer pre svakog vremena i najdaljeg veka, Reč beše u početku, i Reč beše u Boga. Origen (o. 228, I), 9.322.
On beše u početku u Boga. Izraz „početak“ može se uzeti kao početak sveta, tako da iz rečenog možemo naučiti da je Reč bila starija od stvari koje su načinjene od početka. Origen (o. 228, I), 9.325.
Reč nije načinjena u početku. Nije bilo vremena kada je početak bio lišen Reči. Iz tog razloga se kaže: „„U početku bješe Logos (Riječ)““ Origen (o. 228, I), 9.334.
On je stoga Bog, jer je bio pre sveta, i imao je svoju slavu pre sveta. Novacijan (o. 235, Z), 5.626.
Pošto je rođen od Oca, On je uvek u Ocu. Govoreći „uvek“, ne mislim da je nerođen, nego rođen. Ipak, za Onoga koji je pre svakog vremena mora se reći da je uvek bio u Ocu. Jer se nikakvo vreme ne može pripisati Onome koji je pre svakog vremena. On je uvek u Ocu, osim ako Otac nije uvek Otac. Ipak, Otac Mu u izvesnom smislu i prethodi. Jer nužno je, donekle, da On bude pre nego što je Otac. Jer bitno je da Onaj koji ne zna za početak ide pre Onoga koji ima početak. Kao što je Sin manji, znajući da je u Ocu, imajući poreklo jer je rođen. I On je donekle iste prirode s Ocem zbog svoga rođenja. Ima početak utoliko što je rođen, budući da je rođen od onoga Oca koji jedini nema početka. On je onda, kada je Otac to hteo, proizišao od Oca. Onaj koji je bio u Ocu izašao je iz Oca. A Onaj koji je bio u Ocu jer je bio od Oca, potom je bio s Ocem, jer je izašao od Oca. Govorim o Božanskoj suštini čije je ime Reč. Novacijan (o. 235, Z), 5.643.
Sasvim izvesno nije bilo vremena kada Bog nije bio Otac. . . . To što Sin ima postojanje od Oca, a ne od Sebe, ne znači da je Bog naknadno rodio Sina. . . . Budući sjaj večne Svetlosti, On sam je takođe apsolutno večan. Ako svetlost uvek postoji, očigledno je da i njen sjaj postoji. . . . Bog je večna Svetlost, koja niti je imala početak, niti će ikada prestati. Stoga večni sjaj sija pred Njim i saprebiva s Njim. Postojeći bez početka**, i uvek rođen**, On uvek sija pred Njim. On je ona Mudrost koja kaže: „„Tada bijah kod njega hranjenica, bijah mu milina svaki dan, i veseljah se pred njim svagda““ Dionisije Aleksandrijski (o. 262, I), 6.92, kako navodi Atanasije.
Sada, ova reč „ja jesam“ izražava Njegovo večno postojanje. Jer ako je on odsjaj večne svetlosti, mora i sam biti večan. Jer ako svetlost postoji zauvek, očigledno je da i odsjaj postoji zauvek. Dionisije Aleksandrijski (o. 262, I), 6.120.
Niti su manje za osudu oni koji misle da je Sin bio tvorevina, određujući da je Gospod načinjen—baš kao jedna od onih stvari koje su zaista načinjene. Jer božanske izjave svedoče da je On rođen (kako i dolikuje i priliči), ali ne da je stvoren ili načinjen. Stoga nije mala stvar—nego veoma velika bezbožnost—reći da je Gospod na bilo koji način načinjen rukama. Jer ako je Sin načinjen, bilo je vreme kada Ga nije bilo. Međutim, On je uvek bio, ako je (kako sam izjavljuje) nesumnjivo u Ocu. I ako je Hristos Reč, Mudrost i Sila (jer nam božanski spisi kažu da je Hristos to, kao što i sami znate), zacelo su to sile Božje. Otuda, ako je Sin načinjen, bilo je vreme kada ovo nije postojalo. I tako je bilo vreme kada je Bog bio bez ovih stvari, što je krajnje besmisleno. Dionisije Rimski (o. 265, Z), 7.365, kako navodi Atanasije.
On nije ni nedavno dostigao odnos Sina, niti je, pošto je počeo ranije, imao kraj posle toga. Naprotiv, bio je prethodno rođen, i imao je biti, i bio je isti. Ali izraz „„ja te sad rodih““ znači da je hteo da Onaj koji je postojao pre vekova na nebu bude rođen na zemlji. Metodije (o. 290, I), 6.338.
Pošto je Sin uvek s Njim, Otac je uvek potpun, ne oskudevajući ni u čemu što se tiče dobra. Rodio je svoga Jedinorodnog Sina—ne u vremenu, niti nakon nekog razmaka, niti iz onoga što nije. Kako onda nije bezbožno reći da Mudrosti Božje nekada nije bilo. . . . Ili da Sila Božja nekada nije postojala? . . . Stoga se može videti da sinovstvo našeg Spasitelja nema baš ništa zajedničko sa sinovstvom ostalih. Aleksandar Aleksandrijski (o. 324, I), 6.293.
Kako može biti načinjen od onoga što nije, kada Otac kaže: „„Teče iz srca mojega riječ dobra““? I: „„Kao rosa zori iz utrobe, takva je u tebe mladost tvoja.““? Ili kako može biti nesličan suštini Oca—On koji je savršeni lik i sjaj Oca i koji kaže: „„Ko je vidio mene, vidio je Oca““? Štaviše, ako je Sin Reč, Mudrost i Um Božji, kako može postojati vreme kada Ga nije bilo**? Isto je kao da su rekli da je bilo vreme kada je Bog bio bez uma i mudrosti**. Aleksandar Aleksandrijski (o. 324, I), 6.297. (Str. 221–226)
Dalje čitanje
Hristos kao rođeni i božanska hijerarhija
Rana crkva, monarhija i hijerarhija
RANA CRKVA O VEČNOM RAĐANJU SINA
SVETI AMVROSIJE O BEZVREMENOM RAĐANJU SINA
HRISTOVO VEČNO RAĐANJE: DA LI JE ROĐENJE ISTO ŠTO I STVARANJE?