Isus Hrist – večni Jahve koji je postao telo

Ponovno razmatranje pitanja Isusovog primanja Božanskog imena prema Filipljanima 2:9, 2. deo

Nastavljamo sa našom raspravom.

Starozavetni tekstovi i jezik o Jahveu primenjeni izričito na Hrista

Poslanica Jevrejima nije jedini spis koji uzima starozavetne tekstove o Jahveu ili preuzima starozavetni jezik o Jahveu i primenjuje ga na Hrista. Apostol Pavle je to činio prilično često.

U sledećem odlomku nadahnuti apostol primenjuje dva starozavetna teksta o Jahveu na Gospoda Isusa:

„Jer ako ispovijedaš ustima svojim da je Isus Gospod, i vjeruješ u srcu svojemu da ga Bog podiže iz mrtvih, bićeš spasen. Jer se srcem vjeruje za pravednost, a ustima se ispovijeda za spasenje. Jer Pismo govori: Svaki koji vjeruje u Njega neće se postidjeti. Jer nema razlike između Judejca i Jelina; jer je isti Gospod sviju, bogat za sve koji ga prizivaju. Jer svaki koji prizove Ime Gospodnje biće spasen.“ Rimljanima 10:9-13

Nema nikakve sumnje da je Isus Gospod o kome se govori kroz ceo kontekst. Zapravo, na drugom mestu u Poslanici Rimljanima Pavle kaže da je Isus Gospod živih i mrtvih, te je stoga Gospod svih:

„Jer zato Hristos i umrije i vaskrse i oživi da ovlada i mrtvima i živima.“ Rimljanima 14:9 – up. Dela apostolska 10:36

Vraćajući se na Rimljanima 10, Pavle podupire svoju tvrdnju da čovek mora ispovediti Isusa kao Gospoda da bi bio spasen, citirajući sledeći starozavetni stih:

„I svaki koji prizove ime Gospodnje spašće se; jer će na gori Sionu i u Jerusalimu biti spasenje, kao što je rekao Gospod, i u ostatku koji pozove Gospod.“ Joil 2:32

Prema ovom odlomku, čovek mora prizvati ime Jahveovo da bi bio spasen! Evo kako grčka verzija Starog zaveta (poznata kao Septuaginta [LXX]) prevodi navedeni citat:

„Jer uzeste srebro moje i zlato moje, i najljepše zaklade moje unesoste u svoje crkve.“ Joil 3:5

Kao što čitaoci mogu videti, Septuaginta je Božansko ime zamenila rečju Kyrios ili Gospod. Dakle, Jahve je Gospod koga čovek mora prizvati da bi primio spasenje. A ipak Pavle koristi upravo ovaj tekst da dokaže da je Isus Gospod koji spasava svakoga ko ga ispoveda ili priziva!

Štaviše, Pavle ide toliko daleko da hrišćane naziva onima koji prizivaju ime Gospoda Isusa!

„Crkvi Božijoj koja je u Korintu, osvećenima u Hristu Isusu, pozvanima svetima, sa svima koji na svakom mjestu prizivaju ime Gospoda našega Isusa Hrista, njihovoga i našega:“ 1. Korinćanima 1:2

Ovo pokazuje da je, što se Pavla tiče, prizivati ime Gospoda Isusa isto što i prizivati ime Jahveovo!

Pavle je citirao i sledeće starozavetno mesto:

„Zato ovako veli Gospod Gospod: Evo, ja mećem u Sionu Kamen, Kamen izabran, Kamen od ugla, skupocjen, temelj tvrd; ko vjeruje neće se plašiti.“ Isaija 28:16 LXX

Knjiga proroka Isaije poistovećuje ovaj dragoceni Kamen sa samim Jahveom Bogom:

„Jer mi ovako reče Gospod uhvativši me za ruku i opomenuvši me da ne idem putem ovoga naroda, govoreći: Ne govorite buna, kad god ovaj narod kaže buna, i ne bojte se čega se on boji, i ne plašite se. Gospoda nad vojskama svetite; i on neka vam je strah i bojazan. I biće vam svetinja, a kamen za spoticanje i stijena za sablazan objema domovima Izrailjevijem, zamka i mreža stanovnicima Jerusalimskim. I spotaknuće se mnogi i pašće i satrće se, zaplešće se i uhvatiće se.“ Isaija 8:11-15

Dakle, Isus je Gospod Jahve koji neće postideti nikoga ko priziva njegovo ime radi spasenja!

Postoje i druga mesta na kojima Pavle Hristu pripisuje starozavetne odlomke koji govore o Jahveu. Na primer, u Izlasku čitamo da je Mojsijevo lice, kada je uzašao da se sretne sa Jahveom na gori Sinaj, zračilo zato što je bio u Jahveovom prisustvu:

„I reče Gospod Mojsiju: Isteši sebi dvije ploče od kamena kao što su bile prve, da napišem na tijem pločama riječi koje su bile na prvijem pločama, koje si razbio. I budi gotov za sjutra da rano izađeš na goru Sinajsku, i staneš preda me na vrh gore. Ali neka niko ne ide s tobom, i niko neka se ne pokaže na svoj gori, ni ovce ni goveda da ne pasu blizu gore. I istesa Mojsije dvije ploče od kamena kao što su bile prve, i ustavši rano izađe na goru Sinajsku, kao što mu zapovjedi Gospod, i uze u ruku svoju dvije ploče kamene. A Gospod siđe u oblaku, i stade ondje s njim, i povika po imenu: Gospod. Jer prolazeći Gospod ispred njega vikaše: Gospod, Gospod, Bog milostiv, žalostiv, spor na gnjev i obilan milosrđem i istinom. Koji čuva milost tisućama, prašta bezakonja i nepravde i grijehe, koji ne pravda krivoga, i pohodi grijehe otačke na sinovima i na unucima do trećega i četvrtoga koljena. A Mojsije brže savi glavu do zemlje i pokloni se,“… „I kad Mojsije slažaše s gore Sinajske, i držaše u ruci dvije ploče svjedočanstva slazeći s gore, ne znađaše da mu koža na licu posta svijetla dokle govoraše s njim. I vidje Aron i svi sinovi Izrailjevi Mojsija, a to mu se svijetli koža na licu, i ne smješe pristupiti k njemu. Ali ih zovnu Mojsije, i vratiše se k njemu Aron i svi glavari u zboru, i govori s njima Mojsije. Potom pristupiše svi sinovi Izrailjevi, i zapovjedi im sve što mu kaza Gospod na gori Sinajskoj. A kad im Mojsije izgovori, zastrije lice svoje pokrivalom. Ali kad Mojsije dolažaše pred Gospoda da s njim govori, skidaše pokrivalo dokle ne bi izašao; a izašavši kazivaše sinovima Izrailjevijem što mu se zapovjedaše. Tada viđahu sinovi Izrailjevi lice Mojsijevo, gdje se svijetli koža na licu njegovu, te Mojsije opet zastiraše pokrivalom lice svoje dokle ne bi opet ušao da govori s njim.“ Izlazak 34:1-8, 29-35

Ovde vidimo da je slava Jahveova, koja je zračila sa Mojsijevog lica, bila takva da je morao da se pokrije velom radi Izrailjaca koji je nisu mogli podneti. Međutim, Mojsije bi skidao veo kad god bi govorio sa Jahveom.

Zapanjuje to što Pavle upućuje na taj isti događaj kada govori o duhovnom velu koji sprečava Izrailjce da vide slavu Hristovu:

„A takvo pouzdanje imamo u Boga kroz Hrista, Ne da smo sposobni sami od sebe što pomisliti, nego je naša sposobnost od Boga, Koji nas i učini sposobnim da budemo služitelji Novoga Zavjeta, ne slova nego Duha; jer slovo ubija, a Duh oživljuje. Ako li služba smrti izrezana na kamenu slovima bješe u slavi, tako da i sinovi Izrailjevi ne mogoše gledati u lice Mojsejevo od slave lica njegova koja prolazi, Kako li neće služba Duha biti mnogo više u slavi? Jer kad je služba osude slava, mnogo većma izobiluje u slavi služba pravednosti. Jer se i ne proslavi ono što je proslavljeno tom prilikom zbog ove prevelike slave. Jer kad je slavno ono što prestaje, mnogo će više biti u slavi ovo što ostaje. Imajući, dakle, takvu nadu, sa velikom smjelošću se ponašamo, A ne kao što Mojsej metaše pokrivalo na lice svoje da ne bi mogli sinovi Izrailjevi gledati svršetak onoga što prestaje. No zaslijepiše pomisli njihove; jer do današnjeg dana to isto pokrivalo u čitanju Staroga Zavjeta ostaje neotkriveno, jer se ono u Hristu ukida; Nego do danas, kad se čita Mojsej, stoji pokrivalo na srcu njihovom; A kada bi se obratili ka Gospodu, ukinulo bi se pokrivalo. A Duh (Sveti) je Gospod; a gdje je Duh Gospodnji, ondje je sloboda. Svi mi pak koji otkrivenim licem odražavamo slavu Gospodnju, preobražavamo se u taj isti lik, iz slave u slavu, kao od Duha Gospoda.“ „Zato imajući ovo služenje, kao što bismo pomilovani, ne malaksavamo, Nego se odrekosmo tajnih sramotnih djela, ne hodeći u lukavstvu, niti izvrćući riječ Božiju, nego javljanjem istine preporučujemo sebe svakoj savjesti ljudskoj pred Bogom. Ako li je i pokriveno Jevanđelje naše, pokriveno je onima koji propadaju; U njima bog ovoga svijeta oslijepi razum nevjernika, da im ne zasvijetli svjetlost Jevanđelja slave Hrista, koji je ikona Boga nevidljivoga. Jer ne propovijedamo sebe, nego Hrista Isusa, Gospoda, a sebe kao sluge vaše Isusa radi. Jer Bog koji reče da iz tame zasija svjetlost, On zasija u srcima našim radi prosvjetljenja znanja slave Božije u licu Isusa Hrista.“ 2. Korinćanima 3:4-18, 4:1-6

Pavle je ovde učinio nešto zaista neverovatno. On i Hrista i Duha poistovećuje sa Jahveom! Blaženi apostol kaže da se veo koji pokriva umove Izrailjaca uklanja jedino kada se oni obrate Hristu Gospodu, a prema odlomku iz Izlaska upravo to se dešavalo sa Mojsijevim velom kad god bi govorio sa Jahveom! Dakle, kao što je Mojsijev veo bio uklanjan kad god bi ušao u Jahveovo prisustvo, na isti način se i duhovni veo koji ljude sprečava da poveruju u jevanđelje uklanja kada se obrate Hristu Gospodu. To, dakle, pokazuje da je Pavle, nazivajući Isusa Gospodom, mislio da je Hrist Jahve!

Pavle zatim govori o Duhu Gospodnjem koji daje slobodu, što je upućivanje na Duha Hristovog, budući da je on Gospod o kome se govori u kontekstu. Ovo nije jedino mesto na kome Pavle govori o Duhu Hristovom:

„A vi niste po tijelu nego po Duhu, pošto Duh Božiji živi u vama. Ako pak neko nema Duha Hristova, on nije njegov. A ako je Hristos u vama, onda je tijelo mrtvo za grijeh, a Duh je život za pravednost. Ako li živi u vama Duh Onoga koji je vaskrsao Isusa iz mrtvih, Onaj koji je podigao Hrista iz mrtvih oživjeće i vaša smrtna tjelesa Duhom svojim koji živi u vama.“… „Jer koje vodi Duh Božiji, oni su sinovi Božiji. Jer ne primiste duha ropstva, da se opet bojite; nego primiste Duha usinovljenja, kojim vičemo: Ava, Oče! Ovaj Duh svjedoči našemu duhu da smo djeca Božija.“ Rimljanima 8:9-11, 14-16

„A pošto ste sinovi, posla Bog Duha Sina svojega u srca vaša, koji viče: Ava, Oče!“ Galatima 4:6

„Jer znam da će se ovo okrenuti na moje spasenje po vašoj molitvi i pomoću Duha Isusa Hrista,“ Filipljanima 1:19 – up. Dela apostolska 16:6-7; 1. Petrova 1:11-12

Pavle takođe kaže da je i sam Duh Gospod, tj. da je i Duh Jahve!

Evo raščlanjivanja navedenog, koje bi trebalo da jasnije istakne ove tačke.

Hrist je Gospod koji uklanja veo, što u svetlu Starog zaveta znači da je on Jahve.
Duh pripada Gospodu, koji je u kontekstu Hrist.
Duh je takođe Gospod, što znači da je i sam Duh Jahve.
Pavle, dakle, dve različite Osobe poistovećuje sa Jahveom, i to Hrista i Duha!

Pavle ponovo poistovećuje Isusa sa Jahveom u 1. Korinćanima 10!

Prema jevrejskom Svetom pismu, Jahve je Stena koja je vodila Izrailj i starala se o njemu tokom Izlaska:

„Jer ću javljati ime Gospodnje; veličajte Boga našega. Djelo je te stijene savršeno, jer su svi putovi njegovi pravda; Bog je vjeran, bez nepravde; pravedan je i istinit.“… „Tako ga Gospod vođaše, i s njim ne bješe tuđega boga; Vođaše ga na visine zemaljske da jede rod poljski, i davaše mu da sisa med iz stijene i ulje iz tvrdoga kamena, Maslo od krava i mlijeko od ovaca s pretilinom od jaganjaca i ovnova Vasanskih i jaraca, sa srcem zrna pšeničnih; i pio si vino, krv od grožđa. Ali se Izrailj ugoji, pa se stade ritati; utio si, udebljao i zasalio; pa ostavi Boga koji ga je stvorio, i prezre stijenu spasenja svojega.“… „Stijenu koja te je rodila zaboravio si; zaboravio si Boga stvoritelja svojega.“… „Kamo da su pametni da razumiju ovo, i gledaju na pošljedak svoj! Kako bi jedan gonio tisuću, a dvojica tjerala deset tisuća, da ih nije stijena njihova prodala i Gospod ih predao? Jer stijena njihova nije kao naša stijena; neprijatelji naši neka budu sudije.“ Ponovljeni zakoni 32:3-4, 12-15, 18, 29-31

Stari zavet dalje kaže da su Izrailjci razgnevili Jahvea do te mere da je poslao zmije da ih pobiju:

„Potom pođoše od gore Ora k Crvenom moru obilazeći zemlju Edomsku, i oslabi duh narodu od puta. I vikaše narod na Boga i na Mojsija: Zašto nas izvedoste iz Misira da izginemo u ovoj pustinji? Jer nema ni hljeba ni vode, a ovaj se nikakvi hljeb već ogadio duši našoj. A Gospod pusti na narod zmije vatrene, koje ih ujedahu te pomrije mnogo naroda u Izrailju. Tada dođe narod k Mojsiju i rekoše: Zgriješismo što vikasmo na Gospoda i na tebe; moli Boga neka ukloni zmije od nas. I Mojsije se pomoli za narod. I Gospod reče Mojsiju: Načini zmiju vatrenu, i metni je na motku, i koga ujede zmija, neka pogleda u nju, pa će ozdraviti. I načini Mojsije zmiju od mjedi, i metnu je na motku, i koga god ujede zmija, on pogleda u zmiju od mjedi i ozdravi.“ Brojevi 21:4-9

Međutim, u 1. Korinćanima 10 Pavle je učio da je Stena koja je izvela Izrailj iz Egipta i starala se o njemu, Gospod koji je zmijama uništio neke od Izrailjaca zato što su ga iskušavali, zapravo bio Gospod Isus!

„A neću da ne znate, braćo, da oci naši svi pod oblakom bijahu, i svi kroz more prođoše, I svi se u Mojseja krstiše u oblaku i moru; I svi isto jelo duhovno jedoše; I svi isto piće duhovno piše; jer pijahu od duhovne stijene koja ih je slijedila, a stijena bješe Hristos. Ali većina od njih ne bješe po Božijoj volji, jer biše pobijeni u pustinji. A ovo biše primjeri nama, da ne želimo zla kao što oni želješe. Niti bivajte idolopoklonici, kao neki od njih, kao što je napisano: Sjede narod da jede i pije, i ustade da igra. Niti da bludničimo, kao što neki od njih bludničiše, i pade ih u jedan dan dvadeset i tri hiljade. Niti da kušamo Hrista, kao što neki od njih kušaše, i od zmija izgiboše. Niti ropćite kao što neki od njih roptaše, i izgiboše od istrebitelja.“ 1. Korinćanima 10:1-10

Ugledni evangelikalni naučnici Robert M. Bowman Jr. i J. Ed Komoszewski objašnjavaju kako kontekst 1. Korinćanima 10 pokazuje da je Isus Gospod koji je izbavio i kaznio Izrailj u Mojsijevo vreme:

Pavle: Izrailjci i Hrist u pustinji

Pavlova prilično zagonetna izjava o Izrailjcima u pustinji verovatno upućuje na to da je Hrist bio uključen u njihovu najraniju istoriju, „jer pijahu od duhovne stijene koja ih je slijedila, a stijena bješe Hristos.“ (1. Korinćanima 10:4). Ova izjava izgleda kao upućivanje na Hristovu stvarnu preegzistenciju, iako neki tumači smatraju da je Pavle mislio kako je „stena“ tip Hrista. Potonje gledište, međutim, ne uklapa se lako u Pavlovu izjavu da „stijena bješe Hristos“. Nekoliko rečenica kasnije Pavle upozorava korintske hrišćane: „Niti da kušamo Hrista, kao što neki od njih kušaše, i od zmija izgiboše.“ (st. 9). Ovde Pavle kaže da su neki od Izrailjaca u pustinji „da kušamo Hrista“, i upozorava Korinćane da ne naprave istu grešku. Iako neki drevni grčki rukopisi imaju čitanje „Gospod“, NRSV je ovde gotovo sigurno u pravu što sledi čitanje „Hrist“. Stoga treba razumeti da je Pavle tvrdio kako je Hrist postojao u vreme lutanja Izrailjaca po pustinji. Štaviše, ono što Pavle ovde kaže jeste ono što je Stari zavet govorio o Gospodu Bogu – da su ga Izrailjci iskušavali (Brojevi 14:22; 21:5-6; Psalam 78:18-20; 95:9). Još jednom, Novi zavet potvrđuje ne samo Hristovu preegzistenciju nego i njegovu božansku preegzistenciju. (Bowman i Komoszewski, Putting Jesus in His Place – The Case for the deity of Christ [Kregel Publications, Grand Rapids, MI 2007], Deo 2: Like Father, Like Son: Jesus Shares the Attributes of God, Poglavlje 8. Jesus Has Always Been There, str. 95; podvlačenje naše)

5. Čitanje „Hrist“ (christon) ima najraniju, najraznovrsniju i najbrojniju rukopisnu potvrdu (počev od P46**)****, datiranog oko 200. n. e.) i takođe je bolje posvedočeno ranim prevodima na druge jezike (kao što su koptski i latinski) i u drugim hrišćanskim spisima koji potiču već iz drugog veka**. Slede ga KJV, NKJV, NLT i NRSV, između ostalih. Čitanje „Gospod“ (kurion) zaista ima potporu dva velika kodeksa iz četvrtog veka (Sinajskog i Vatikanskog), ali je ostatak njegove spoljašnje potvrde srazmerno prilično slab. Slede ga (iznenađujuće) ponajviše NIV i NASB. Vidi dalje Thiselton, First Epistle to the Corinthians, 740; a naročito Carroll D. Osburn, „The Text of 1 Corinthians 10:9“, u New Testament Textual Criticism: Its Significance for Exegesis: Essays in Honour of Bruce M. Metzger, ur. Eldon Jay Epp i Gordon D. Fee (Oxford: Clarendon Press, 1981), 1-12. (Isto, str. 312; podebljanje naše)

I prevodioci NET Biblije se slažu da je „Hrist“ najbolje i najšire posvedočeno čitanje, te stoga i izvorno čitanje.

1 tc Χριστόν (Criston, „Hrist“) posvedočeno je u VEĆINI rukopisa, uključujući MNOGE VAŽNE SVEDOKE aleksandrijskog (Ì46 1739 1881) i zapadnog (D F G) tipa teksta, kao i druge rukopise i verzije (Ψ latt sy co). S druge strane, neki važni aleksandrijski svedoci imaju κύριον (kurion, „Gospod“; א B C P 33 104 1175 al). Nekoliko rukopisa (A 81 pc) ima θεόν (qeon, „Bog“). Nomina sacra za ova čitanja veoma su slična (cMn, kMn, odnosno qMn), pa bi se različita čitanja mogla objasniti zabunom. Pri pažljivijem razmatranju, varijante izgledaju kao namerne izmene. Aleksandrijski prepisivači zamenili su veoma određen izraz „Hrist“ manje određenim izrazima „Gospod“ i „Bog“, jer se u kontekstu čini anahronim govoriti o tome da je naraštaj izlaska iskušavao Hrista. Da je izvorno stajalo „Gospod“, malo je verovatno da bi prepisivač svojevoljno stvorio teškoću uvodeći određenije „Hrist“. Štaviše, čak i da ga nije pokretala sklonost ka preteranom ispravljanju, prepisivač bi verovatno prilagodio reč „Hrist“ reči „Gospod“ u skladu sa Ponovljeni zakoni 6:16 ili drugim odlomcima. Svedočanstvo rane crkve o čitanju ovog stiha prilično je UBEDLJIVO u prilog „Hrista“. Markion, jeretik iz drugog veka i protivnik jevrejstva, prirodno bi se protivio svakom pominjanju Hrista u istorijskom delovanju sa Izrailjem, jer je Boga Stvoritelja iz Starog zaveta smatrao suštinski zlim. Uprkos toj snažnoj predrasudi, {Markion} je ipak čitao tekst sa „Hristom“. Prisustvo reči „Hrist“ potvrđuju i drugi rani crkveni pisci, uključujući {Klimenta Aleksandrijskog} i Origena. Povrh toga, sinod u Antiohiji 268. n. e. koristio je čitanje „Hrist“ kao dokaz Hristove preegzistencije kada je osudio Pavla iz Samosate. (Vidi G. Zuntz, The Text of the Epistles, 126-27; TCGNT 494; C. D. Osburn, „The Text of 1 Corinthians 10:9“, New Testament Textual Criticism: Its Significance for Exegesis, 201-11; contra A. Robertson i A. Plummer, First Corinthians [ICC], 205-6.) Budući da je „Hrist“ po svemu teže čitanje, gotovo je sigurno izvorno. Uz to, „Hrist“ je u skladu sa Pavlovim stilom u ovom odlomku (up. 10:4, tekst u kome {Markion} takođe čita „Hrist“). Ovaj tekst je i hristološki značajan, jer čitanje „Hrist“ predstavlja IZRIČITU TVRDNJU o Hristovoj preegzistenciji. (Tekstualni kritičar suočava se sa sličnom dilemom u Judina 5. U sličnom kontekstu izlaska, neki od važnijih aleksandrijskih rukopisa [A B 33 81 pc] i Vulgata čitaju „Isus“ umesto „Gospod“. Dva od tih rukopisa [A 81] jesu isti oni rukopisi koji imaju „Hrist“ umesto „Bog“ u 1. Korinćanima 10:9. Vidi tc napomene uz Judina 5 za više informacija.) Ukratko, „Hrist“ ima sva obeležja izvornosti i treba ga smatrati izvornim čitanjem. (NET Bible; velika slova i podvlačenje naši)

Pavle nije bio jedini nadahnuti pisac koji je verovao da je Isus Gospod koji je i izbavio i kaznio Izrailjce u Mojsijevo vreme:

„Jer se uvukoše neki ljudi odavno unaprijed zapisani za ovu osudu, bezbožnici koji blagodat Boga našega izvrću na razvrat, i odriču se jedinoga Vladike i Gospoda našega Isusa Hrista. A hoću da vas podsjetim, što vi svakako znate, da Gospod spasivši narod iz zemlje egipatske, pogubi zatim one koji ne vjerovaše;“ Judina 1:4-5

Bowman i Komoszewski pišu:

„Nakon što je Isusa Hrista nazvao „jedinoga Vladike i Gospoda našega“, Juda teško da je mogao u sledećoj rečenici da nekoga drugog osim Isusa nazove ‚Gospodom‘. Gospod koji je izbavio svoj narod iz Egipta, dakle, mora biti Gospod Isus.

„Zapravo, to je verovatno ono što je izvorni tekst Judine poslanice izričito govorio. Mnogi od najranijih rukopisa zaista u petom stihu imaju ‚Isus‘ umesto ‚Gospod‘, i to je najverovatnije izvorno čitanje. Postoje tri načela discipline tekstualne kritike koja, uzeta zajedno, upućuju na ovaj zaključak.

„Prvo načelo tiče se spoljašnjih svedočanstava o poreklu rukopisa. Ako je sve ostalo jednako, prednost treba dati ranijem i šire posvedočenom čitanju. U ovom slučaju i ‚Gospod‘ i ‚Isus‘ spadaju među najranija čitanja, ali je ‚Isus‘ ŠIRE posvedočeno. Vatikanski i Aleksandrijski uncijali (iz četvrtog, odnosno petog veka) oba imaju ‚Isus‘, dok su Sinajski i uncijal C (takođe iz četvrtog i petog veka) glavni svedoci za ‚Gospod‘. Čitanje ‚Isus‘ ipak ima MNOGO VEĆU POTPORU u ranim prevodima Novog zaveta na druge jezike (kao što su koptski, etiopski i latinski) i BOLJU POTPORU kod vodećih bibličara rane crkve, uključujući Jeronima (početak petog veka) i možda Origena iz trećeg veka. Čitanje ‚Isus‘, dakle, jasno ima prednost u pogledu spoljašnjih svedočanstava.

„Drugo načelo jeste da je, ako je sve ostalo jednako, teže ili složenije čitanje – ono koje, grubo rečeno, zvuči najčudnije – verovatnije izvorno (jer je verovatnije da će prepisivač promeniti tekst iz onoga što zvuči čudno u ono što ne zvuči tako, nego obrnuto). Ovde čitanje ‚Isus‘ očigledno ima prednost. Trojica od petorice članova uredničkog odbora Grčkog Novog zaveta Ujedinjenih biblijskih društava zapravo su smatrala ‚da je čitanje bilo teško do granice nemogućnosti‘. Druga dvojica članova odbora, Brus Metzger i Alen Vikgren, složili su se da je teško, ali ne i nemoguće, i zaključili su da je ono ispravno čitanje.

„Treće i najopštije načelo jeste da je izvorno verovatno ono čitanje koje je najverovatnije dovelo do nastanka ostalih kao izmena. Odgovor na ovo pitanje veoma je sporan, ali se slažemo sa onima koji tvrde da je ‚Isus‘ verovatno izvorno jer je verovatnije da bi prepisivači promenili ‚Isus‘ (priznato teže čitanje) u ‚Gospod‘ (ili, u nekoliko drugih rukopisa, ‚Bog‘), a ne obrnuto.

„Koje god čitanje da sledimo, Judino neposredno prethodno nazivanje Isusa ‚Gospodom‘ na kraju četvrtog stiha jasno pokazuje da je on subjekat petog stiha**. Prema Judi, Gospod Isus ne samo da je postojao u vreme izlaska nego je bio i onaj koji je izbavio Izrailj iz Egipta, a zatim uništio Izrailjce koji nisu verovali**.“ (Isto, str. 98-99; podebljanje i velika slova naši)

Prevodioci NET-a se slažu:

sn Konstrukcija „Vladike i Gospoda našega Isusa Hrista“ u st. 4 sledi Granvil Šarpovo pravilo (vidi napomenu uz Gospod). Ta konstrukcija snažno podrazumeva božanstvo Hrista. Zatim sledi izjava da je Isus bio uključen u spasenje (a kasnije i sud) Jevreja. On se, dakle, treba poistovetiti sa Gospodom Bogom, Jahveom. Peti stih, dakle, jednostavno razrađuje ono što je implicitno u četvrtom.

3 tc ‡ Čitanje ᾿Ιησοῦς (Ihsous, „Isus“) neki naučnici smatraju suviše teškim, budući da uključuje predstavu o Isusu koji deluje u ranoj istoriji naroda Izrailja. Međutim, ne samo da ovo čitanje uživa NAJSNAŽNIJU POTPORU raznovrsnih ranih svedoka (npr. A B 33 81 1241 1739 1881 2344 pc vg co Or1739mg), nego mnoštvo varijanti pokazuje da su prepisivačima bile nelagodne, jer su, izgleda, zamenjivali ᾿Ιησοῦς sa κύριος (kurios, „Gospod“) ili θεός (qeos, „Bog“) (mada P72 ima zanimljivo čitanje θεὸς Χριστός [qeos Cristos, „Bog Hrist“] umesto ᾿Ιησοῦς). Pored svedočanstava navedenih u NA27 za ovo čitanje, obratite pažnju i na {88 322 323 424c 665 915 2298 eth Cyr Hier Bede}. Koliko god čitanje ᾿Ιησοῦς bilo teško, u svetlu četvrtog stiha i u svetlu napretka otkrivenja (budući da je Judina poslanica jedna od poslednjih napisanih knjiga Novog zaveta), ono je sasvim primereno. (NET Bible; velika slova i podvlačenje naši)

U svetlu prethodno rečenog sada prelazimo na naš poslednji odeljak.

Hrišćanska Šema

Budući da je Pavle preuzimao starozavetne tekstove o Jahveu i primenjivao ih na Hrista, ne treba da čudi otkriće da je ovaj blaženi i nadahnuti apostol uzeo monoteističko veroispovedanje Izrailja, poznato kao Šema, i hristijanizovao ga kako bi Isusa uključio u Božanski identitet jednoga istinitog Boga Izrailjevog. Prema Ponovljenim zakonima 6:4-5 Izrailjci je trebalo da znaju i potvrđuju da je Jahve jedini Bog kome će služiti i koga će voleti:

„Čuj, Izrailju: Gospod je Bog naš jedini Gospod. Zato ljubi Gospoda Boga svojega iz svega srca svojega i iz sve duše svoje i iz sve snage svoje.“

„Čuj, Izrailju: Gospod je Bog naš jedini Gospod.“ Ponovljeni zakoni 6:4 LXX

A sada obratite pažnju na to šta Pavle čini sa ovim veroispovedanjem:

„A o žrtvama idolskim poznato nam je da svi imamo znanje. Znanje nadima, a ljubav izgrađuje. Ako li neko misli da nešto zna, još ništa nije saznao kao što treba znati. A ako neko ljubi Boga, toga je Bog poznao. Što se pak tiče jedenja idolskih žrtava, znamo da idol nije ništa na svijetu, i da nema nijednoga drugoga Boga osim jednoga. Jer ako i ima takozvanih bogova, bilo na nebu bilo na zemlji, kao što je mnogo bogova i mnogo gospoda, Ali mi imamo samo jednoga Boga Oca, od kojega je sve i za kojega smo mi, i jednoga Gospoda Isusa Hrista, kroz kojega je sve i mi kroz njega. Ali svi nemaju to saznanje; jer neki, sa savješću naviklom na idole, do sada jedu kao idolsku žrtvu, i njihova savjest, budući slaba, prlja se. A jelo nas ne postavlja pred Boga; jer niti dobijamo ako jedemo, niti gubimo ako ne jedemo. A čuvajte se da kako ova vaša sloboda ne postane spoticanje slabima. Jer ako tebe, koji imaš znanje, vidi neko gdje sjediš za trpezom u idolskom hramu, neće li se savjest njegova, zato što je slab, ohrabriti da jede idolske žrtve? I zbog tvoga znanja propada slabi brat, za kojega Hristos umrije. A tako, griješeći se o braću i ranjavajući njihovu slabu savjest, o Hrista se griješite. Zato, ako jelo sablažnjava brata mojega, neću jesti mesa do vijeka, da ne sablaznim brata svojega.“ 1. Korinćanima 8:1-13

Pre nego što prokomentarišemo Pavlovo hristijanizovanje Šeme, od suštinske je važnosti primetiti da se Pavle bavi pitanjem koje je mučilo vernike iz neznaboštva u Korintu, naime, treba li hrišćani da jedu hranu koja je prethodno bila prinesena idolima? Pavlov odgovor je da hrišćani koji su zreli znaju da idoli i božanska bića koja oni predstavljaju nemaju stvarno postojanje, uprkos činjenici da neznabošci koji im služe misle da zaista prinose žrtve bogovima i gospodima koji istinski postoje. Štaviše, Pavle veruje da neznabošci zapravo obožavaju demone koji nisu božanski!

Pavle nešto kasnije u svojoj poslanici razrađuje ovu temu:

„Zato, ljubljeni moji, bježite od idolopoklonstva. Kao mudrima govorim; sudite vi šta kažem. Čaša blagoslova koju blagosiljamo, nije li zajednica krvi Hristove? Hljeb koji lomimo, nije li zajednica tijela Hristova? Jer jedan je hljeb, jedno smo tijelo mnogi, pošto se svi od jednoga hljeba pričešćujemo. Gledajte Izrailja po tijelu: koji jedu žrtve nisu li zajedničari žrtvenika? Šta, dakle, kažem? Da je idol nešto? Ili da je idolska žrtva nešto? Ne, nego da ono što neznabošci žrtvuju, demonima žrtvuju, a ne Bogu; a ja neću da ste vi zajedničari sa demonima. Ne možete piti čašu Gospodnju i čašu demonsku; ne možete učestvovati u trpezi Gospodnjoj i u trpezi demonskoj. Zar da razljutimo Gospoda? Jesmo li jači od njega? Sve mi je slobodno, ali sve ne koristi; sve mi je slobodno, ali sve ne izgrađuje. Niko neka ne traži što je njegovo, nego svaki ono što je drugoga. Sve što se prodaje na tržištu jedite, ništa ne ispitujući savjesti radi; Jer je Gospodnja zemlja i sve što je na njoj. Ako li vas neko od nevjernika zove, i hoćete ići, jedite sve što vam se prinese, ništa ne ispitujući savjesti radi. Ako li vam neko reče: Ovo je idolska žrtva, ne jedite radi onoga koji vas izvijesti i radi savjesti; jer je Gospodnja zemlja i sve što je na njoj. Ali ne govorim za savjest tvoju, nego drugoga. Jer zašto da moju slobodu sudi savjest drugoga? Ako ja s blagodarnošću jedem, zašto da me ruže za ono za što ja blagodarim? Ako, dakle, jedete, ako li pijete, ako li što drugo činite, sve na slavu Božiju činite. Ne budite na spoticanje ni Judejcima, ni Jelinima, ni Crkvi Božijoj. Kao što i ja u svemu svima ugađam, ne tražeći korist svoju nego mnogih, da se spasu.“ 1. Korinćanima 10:14-33

U svetlu ovoga Pavle kaže da nije greh ako hrišćanin jede meso koje je bilo prineseno idolu, pod uslovom da to hrišćanin ne čini u kontekstu obožavanja u neznabožačkom svetilištu ili hramu, budući da će vernik onda stupiti u zajedništvo sa demonima.

Pavle u osnovi tvrdi da su takve namirnice dozvoljene verniku zato što postoji samo jedan Bog i jedan Gospod, i zato što cela zemlja i sve što je na njoj pripada jednome istinitom Gospodu.

Upravo u ovom određenom kontekstu Pavle piše da hrišćani koji imaju znanje znaju da postoji samo jedan Bog, naime Otac, i samo jedan Gospod, konkretno Isus Hristos. Pavle dalje kaže da sve postoji od Oca, tj. zato što je bila Očeva volja i želja da izvede stvorenje (up. Otkrivenje 4:11), i da je to stvorenje nastalo posredstvom Hrista. Pavle takođe uči da iskupljeni žive za Boga kroz Hrista, tj. Hristos je otkupio narod da bi ga izdvojio za službu Bogu (up. 1. Korinćanima 6:9-11; Titu 2:11-14).

Tako Pavle ne samo da potvrđuje da je Isus Posrednik stvaranja kroz koga je sve nastalo, i time pokazuje da je Hristos lično preegzistirao, nego i da je on jedini Gospod koji se obožava i ispoveda u Šemi!

Budući da Gordon D. Fi (Gordon D. Fee) izvrsno iznosi hristološke implikacije Pavlovih reči u ovom određenom kontekstu, navešćemo šta on ima da kaže:

„Ono što je Pavle učinio deluje dovoljno jasno. Zadržao je ‚jedan‘ netaknutim, ali je podelio Šemu na dva dela, tako da se theos (Bog) sada odnosi na Oca, a kyrios (Gospod) na Isusa Hrista, Sina. Budući da su Pavlovi interesi ovde pastirski, on ‚jednoga Gospoda‘ poistovećuje ni sa kim drugim do sa istorijskim ‚Isusom Hristom‘, onim koji je umro za sve, posebno za one slabe savesti… Nasuprot ‚mnogim gospodima‘ neznaboštva, postoji samo jedan Gospod, Isus Hristos, čiji je odnos prema stvorenju odnos delatnog posrednika. Tako je Otac stvorio sve stvari posredstvom Sina, koji kao jedini Gospod jeste takođe – i sada se utvrđuje Pavlova druga tačka – posrednik njihovog iskupljenja (‚i mi kroz njega‘). Ceo odlomak stoga, tipično za Pavla, zatvara delo Sina unutar dela Oca; to jest, dve dia fraze o ulozi jednoga Gospoda kao posrednika stvaranja i iskupljenja (logički) su uokvirene ek i eis frazama o Ocu kao krajnjem izvoru i cilju ili svrsi svih stvari – i stvaranja i iskupljenja.

„Jedva da treba isticati – ali biće istaknuto zbog onoga što se govori u literaturi – da je ovaj drugi red jasan, neporeciv izraz Pavlovog pretpostavljenog uverenja o Hristovoj preegzistenciji kao Sina Božjeg: preegzistencija, zbog tvrdnje da je ‚kroz njega ta panta [sve stvari]‘, sa stvaranjem u vidu; Sin Božji, zbog toga što Pavle identifikuje ‚jednoga Boga‘ kao ‚Oca‘…

„Sve ovo izgleda namerno sa Pavlove strane. To jest, on Korinćanima ponovo potvrđuje da je njihovo bogoslovlje ispravno: zaista postoji samo jedan Bog, nasuprot svim drugim ‚mnogim bogovima i mnogim gospodima‘. Ali istovremeno on insistira da identitet jednoga Boga uključuje i jednoga Gospoda; i to na kraju čini zato što (1) to jeste sada zajednička hrišćanska perspektiva o jednome Bogu i (2) upravo uključivanje Hrista kao Gospoda u Božji identitet daje Pavlu polugu da zabrani prisustvovanje neznabožačkim svečanim obedima… mada se konceptualni okvir za ovu konstrukciju (ek-dia-eis) može naći i drugde u Novom zavetu, nema ničega sasvim sličnog ovoj upotrebi predloških fraza osim kod samog Pavla. Zaista, jedina druga poznata upotreba ove specifične sheme predloga u antičkoj literaturi jeste u Rimljanima 11:36, gde se puna fraza ex autou kai di’ autou kai eis auton ta panta (od njega i kroz njega i za njega [su] sve stvari) javlja u doksologiji bez ove hristološke modifikacije. Od značajnog je bogoslovskog interesa primetiti ovde da je u doksologiji u Rimljanima Bog (theos) onaj ‚kroz koga‘ su sve stvari, dok je u Kološanima 1:16 Sin onaj ‚za koga‘ su sve stvari. Kao što je [Ričard] Bokam (Bauckham) nedavno tvrdio na nešto drugačiji način, ova razmena predloga sama po sebi ukazuje na potpunu istovetnost Hrista sa Bogom.“

„Drugo, ova tvrdnja je upadljiva zato što na jednom nivou deluje sasvim nepotrebna za sadašnji argument, budući da ništa hristološko nije u pitanju. To jest, Pavle ovde ne pokušava da dokaže Hristovo stvaralačko posredništvo; on ga jednostavno pretpostavlja tvrdnjom. Pa ipak, na dubljem nivou upravo je to tvrdnja koja čini da i bogoslovska i etička dimenzija argumenta funkcionišu. Imenujući Hrista kao ‚jednoga Gospoda‘ kroz koga su ostvareni i stvaranje i iskupljenje, Pavle ne samo da proširuje perspektivu Korinćana na Šemu, nego istovremeno anticipira ulogu koju Hristos treba da odigra u argumentu koji sledi (naročito 8:11-12; 10:4, 9, 16-22), gde sve zavisi od njihovog trajnog odnosa prema Hristu. Ono što je važno za našu sadašnju svrhu jeste (1) Pavlova namerna upotreba kyrios za Hrista, jezika koji je u Septuaginti bio zamena za Božansko Ime jednoga Boga (vidi str. 20-23 gore), i (2) pretpostavljena priroda istorijske ličnosti, Isusa Hrista, kao preegzistentnog i ličnog posrednika samoga stvaranja. Nema ničega sličnog ovome u Pavlovom jevrejskom nasleđu kao takvom. To jest, on nema prethodni referentni okvir u koji bi se ova modifikacija Šeme mogla uklopiti. Kao što je istaknuto uz 1. Korinćanima 9:1 dole (str. 125-127), ovo prilagođavanje je za Pavla najverovatnije imalo svoj izvor u njegovom vlastitom susretu sa vaskrslim Hristom.“ (Fee, Pauline Christology: An Exegetical-Theological Commentary [Hendrickson Publishers, mart 2007], str. 90-92; podvlačenje masnim slovima naše)

„U upadljivom odlomku (1. Korinćanima 8:6) gde Pavle preoblikuje jevrejsku Šemu da obuhvati i Oca i Sina, dok istovremeno naglašava svoj nasleđeni monoteizam, Pavle tvrdi da se ‚jedini Gospod‘ (=Jahve) iz Šeme treba poistovetiti sa Gospodom Isusom Hristom … Na još dublje bogoslovski način, time što je uključio preegzistentnog Sina kao posrednika stvaranja, Pavle ga je tako uključio u božanski identitet u njegovoj najtemeljnijoj tački, budući da je jedini Bog Jevreja redovno bio identifikovan naspram svih drugih ‚bogova‘ kao Tvorac i Vladar svih stvari. Tako je jedno to što je Hristos sredstvo iskupljenja, ali to što je on isto tako i božanski posrednik stvaranja jeste ono što ga jasno uključuje u Pavlovo sada prilagođeno razumevanje ‚jednoga Boga‘…

„Svakako, bilo je pokušaja da se ova jasna tvrdnja o Hristovoj preegzistenciji zaobiđe. Ali ta poricanja suočavaju se sa OGROMNIM EGZEGETSKIM TEŠKOĆAMA, i postoje prvenstveno da bi se izbegao jasan smisao teksta i time zanemarili kontekstualni razlozi zbog kojih Pavle ovde iznosi ovu tvrdnju. Štaviše, ona sasvim promašuju jedan od razloga za imenovanje Hrista kao ‚Gospoda‘ = Jahvea iz Šeme: da se Hristos postavi kao već prisutan sa Izrailjem kojem je Šema izvorno data…“ (Isto, 502-504; podvlačenje masnim slovima i velikim slovima naše)

Zaključak

Naše ispitivanje pružilo je dodatni dokaz da je Pavle verovao da je Isus preegzistirao kao Jahve i da je stoga oduvek posedovao ime Jahve. Ovo potvrđuje da Pavle u Filipljanima 2:9 nije tvrdio da je Hristos tek pri svom uzvišenju postao ili primio ime Jahve, nego da je Isus jednostavno ponovo zadobio status, ugled, slavu i čast koji pripadaju Onome koji poseduje ili nosi Božansko Ime. Drugim rečima, pri svom uzvišenju Isus nije primio Ime koje već nije imao, niti je postao nešto što po suštini već nije bio. Naprotiv, Hristu je dat položaj i vlast koji pripadaju Jahveu, budući da ih je on bio odložio kako bi uzeo status sluge postavši čovek radi našeg iskupljenja i proslavljenja. Rečima sledećih ranih crkvenih otaca:

O Hristu.

7. Veruj i u Sina Božjeg, Jednoga i Jedinoga, Gospoda našega Isusa Hrista, koji je rođen Bog od Boga, rođen Život od Života, rođen Svetlost od Svetlosti, koji je u svemu sličan Onome koji ga je rodio, koji svoje biće nije primio u vremenu, nego je pre svih vekova večno i nepojmljivo rođen od Oca: Mudrost i Sila Božja, i Njegova Pravednost koja lično postoji: koji sedi sa desne strane Oca PRE SVIH VEKOVA.

Jer presto sa desne strane Boga On NIJE primio, kako su neki mislili, ZBOG SVOG STRPLJIVOG PODNOŠENJA, kao da je bio ovenčan od Boga POSLE SVOG STRADANJA; NEGO KROZ CELO SVOJE BIĆE — BIĆE VEČNIM ROĐENJEM — On drži svoje carsko dostojanstvo i deli Očev presto, budući Bog i Mudrost i Sila, kao što je rečeno; carujući zajedno sa Ocem i stvarajući sve stvari za Oca, a ipak ne oskudevajući ni u čemu u dostojanstvu Božanstva, i poznajući Onoga koji ga je rodio, kao što je i poznat od Onoga koji ga je rodio; i da kratko kažemo, seti se onoga što je zapisano u jevanđeljima, da niko ne poznaje Sina do Otac, niti ko poznaje Oca do Sin.

8. Dalje, nemoj ni odvajati Sina od Oca, niti stvarajući pometnju verovati u Sino-Očinstvo; nego veruj da od Jednoga Boga postoji Jedan Jedinorodni Sin, KOJI JE PRE SVIH VEKOVA Bog Reč; ne izgovorena reč rasuta u vazduh, niti reč koju treba upoređivati sa bezličnim rečima; nego Reč Sin, Tvorac svih koji imaju udela u razumu, Reč koja sluša Oca i sama govori. A o ovim pitanjima, ako Bog dopusti, govorićemo opširnije u pravo vreme; jer ne zaboravljamo našu sadašnju nameru da damo sažeti uvod u Veru.

O Njegovom rođenju od Device.

9. Veruj, dakle, da je ovaj Jedinorodni Sin Božji zbog naših greha sišao sa neba na zemlju i uzeo na sebe ovu ljudsku prirodu, istih osećanja kao i mi, i da je bio rođen od Svete Device i od Svetog Duha, i postao Čovek, ne prividno i tek naizgled, nego uistinu; i to ne prolazeći kroz Devicu kao kroz kanal, nego je od nje uistinu postao telo, [i uistinu bio hranjen mlekom], i uistinu je jeo kao i mi, i uistinu pio kao i mi. Jer ako je ovaploćenje bilo priviđenje, onda je i spasenje priviđenje. Hristos je bio OD DVE PRIRODE, Čovek u onome što se videlo, ALI BOG U ONOME ŠTO SE NIJE VIDELO; kao Čovek uistinu jedući kao mi, jer je imao isto osećanje tela kao i mi; ali kao Bog hraneći pet hiljada sa pet hlebova; kao Čovek uistinu umirući, ali kao Bog podižući onoga koji je bio mrtav četiri dana; uistinu spavajući u lađi kao Čovek, i hodajući po vodama kao Bog. (Kirilo Jerusalimski, Kateheza 4; isticanje velikim slovima i podvlačenje naše)

2. Ako, dakle, neko želi da pokaže pobožnost prema Bogu, neka obožava Sina, jer inače Otac ne prihvata njegovu službu. Otac je progovorio jakim glasom sa neba, govoreći: Ovo je Sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji. Otac je bio zadovoljan; ako i ti nisi zadovoljan Njime, nemaš života. Ne daj se povesti za Jevrejima kada lukavo kažu: postoji samo jedan Bog; nego sa saznanjem da je Bog Jedan, znaj da postoji i Jedinorodni Sin Božji. Nisam ja prvi koji to kaže, nego Psalmopevac u ime Sina govori: Reče Gospod meni: Ti si Sin moj. Ne obaziri se, dakle, na ono što Jevreji govore, nego na ono što proroci govore. Čudiš li se što su oni koji su kamenovali i ubijali proroke, prezreli reči proroka?

3. Veruj u Jednoga Gospoda Isusa Hrista, Jedinorodnog Sina Božjeg. Jer kažemo Jedan Gospod Isus Hristos, da bi Njegovo Sinovstvo bilo Jedinorodno: kažemo Jedan, da ne bi pretpostavio nekog drugog: kažemo Jedan, da ne bi bezbožno raspršio mnoga imena Njegovog delovanja među mnoge sinove…

4. On se naziva Hristos, ne kao da je bio pomazan ljudskim rukama, nego večno pomazan od Oca za svoje Prvosveštenstvo u korist ljudi. Naziva se Mrtvim, ne kao da je boravio među mrtvima, kao svi u Hadu, nego kao onaj koji je jedini slobodan među mrtvima. Naziva se Sinom Čovečjim, ne kao da je imao svoje rođenje od zemlje, kao svako od nas, nego kao onaj koji dolazi na oblacima Da Sudi Živima I Mrtvima. Naziva se Gospodom, ne u nesvojstvenom smislu kao oni koji se tako nazivaju među ljudima, nego kao onaj koji ima PRIRODNO i VEČNO Gospodstvo. Naziva se Isusom prikladnim imenom, jer taj naziv ima od svog spasonosnog isceljenja. Naziva se Sinom, ne kao uzdignut usvojenjem, nego kao prirodno rođen. I mnogi su nazivi našeg Spasitelja…

5. Ali Spasitelj dolazi u različitim vidovima svakom čoveku na njegovu korist. Jer onima kojima je potrebna radost On postaje Čokot; a onima koji hoće da uđu On stoji kao Vrata; a onima kojima je potrebno da uznose svoje molitve On stoji kao posrednički Prvosveštenik. Opet, onima koji imaju grehe On postaje Jagnje, da bi bio žrtvovan za njih. On postaje sve svima, ostajući u svojoj sopstvenoj prirodi ono što jeste. Jer tako ostajući, i držeći dostojanstvo svog Sinovstva zaista nepromenljivim, On se prilagođava našim slabostima, baš kao neki izvrsni lekar ili saosećajni učitelj; premda je On Sam Gospod, i nije primio Gospodstvo napredovanjem, nego ima dostojanstvo svog Gospodstva po prirodi, i ne naziva se Gospodom u nesvojstvenom smislu, kao mi, nego to jeste uistinu, budući da je po Očevom nalogu Gospod svojih sopstvenih dela. Jer naše gospodstvo je nad ljudima jednakih prava i istih osećanja, štaviše često nad našim starijima, i često mlad gospodar vlada nad ostarelim slugama. Ali u slučaju našeg Gospoda Isusa Hrista Gospodstvo nije takvo: nego je On prvo Tvorac, potom Gospod: prvo je stvorio sve stvari po Očevoj volji, potom, ON JE GOSPOD STVARI KOJE JE ON NAČINIO.

6. Hristos Gospod je Onaj koji je rođen u gradu Davidovom. A želiš li da znaš da je Hristos Gospod sa Ocem I PRE SVOG OVAPLOĆENJA, kako ne bi tu tvrdnju prihvatio samo verom, nego mogao primiti i dokaz iz Starog zaveta? Idi na prvu knjigu, Postanje: Bog kaže: Da načinimo čoveka, ne ‚po mom obličju‘, nego po našem obličju. A pošto je Adam bio načinjen, sveti pisac kaže: I stvori Bog čoveka; po obličju Božjem stvori ga. Jer on nije ograničio dostojanstvo Božanstva samo na Oca, nego je uključio i Sina: da bi se pokazalo da čovek nije samo delo Boga, nego i našeg Gospoda Isusa Hrista, koji je i sam takođe Sam Bog. Ovaj Gospod, koji dela zajedno sa Ocem, delao je sa Njim i u slučaju Sodoma, prema Svetom pismu: I pusti Gospod na Sodom i Gomor dažd od ognja i sumpora od Gospoda s neba. Ovaj Gospod je Onaj koga je kasnije video Mojsije, koliko je bio u stanju da vidi. Jer Gospod je čovekoljubiv, uvek snishodeći našim slabostima.

7. Štaviše, da bi bio siguran DA JE OVO ONAJ KOGA JE VIDEO MOJSIJE, ČUJ PAVLOVO SVEDOČANSTVO, kada kaže: Jer su pili iz duhovne stene koja je išla za njima; a stena beše Hristos. I opet: Verom ostavi Mojsije Egipat, i malo zatim kaže: smatrajući sramotu Hristovu većim bogatstvom od blaga u Egiptu. Ovaj Mojsije Mu govori: Pokaži mi sebe. Vidiš da su i proroci u ono vreme videli Hrista, to jest, koliko je svaki bio u stanju. Pokaži mi sebe, da Te vidim sa razumevanjem. Ali On kaže: Neće čovek videti lice moje i ostati živ. Iz tog razloga, dakle, pošto niko nije mogao videti lice Božanstva i živeti, On je uzeo na sebe lice ljudske prirode, da bismo mi to videli i živeli. Pa ipak, kada je hteo da pokaže i to sa malo veličanstva, kada je lice Njegovo zasijalo kao sunce, učenici padoše prestrašeni. Ako je onda Njegovo telesno lice, koje nije sijalo u punoj sili Onoga koji je delovao, nego prema sposobnosti učenika, tako ih uplašilo da čak ni tako nisu mogli to podneti, kako bi iko mogao gledati u veličanstvo Božanstva? ‚Veliku stvar‘, kaže Gospod, ‚želiš, o Mojsije: i odobravam tvoju nezasitu želju, i učiniću ovo za tebe, ali onoliko koliko si u stanju. Evo, staviću te u rasedu stene: jer kao mali, smestićeš se u malom prostoru.‘ (Kirilo, Kateheza 10; isticanje masnim i velikim slovima naše)

Na kraju:

Poglavlje 7. Javljanje Hrista

Jer, kao što rekoh, ovo nije bio puki zemaljski izum koji im je predat, niti je to puko ljudsko mišljenje koje smatraju ispravnim da tako brižljivo čuvaju, niti im je poveren domostroj pukih ljudskih tajni, nego je uistinu sam Bog, koji je svemoćan, Tvorac svih stvari, i nevidljiv, poslao sa neba i postavio među ljude [Onoga koji je] istina, i sveta i nepojmljiva Reč, i čvrsto Ga utvrdio u njihovim srcima. On nije, kako bi se moglo pomisliti, poslao ljudima nekog slugu, ili anđela, ili vladara, ili nekoga od onih koji vladaju zemaljskim stvarima, ili nekoga od onih kojima je poverena uprava nad stvarima na nebesima, NEGO SAMOGA TVORCA I OBLIKOVATELJA SVIH STVARI — kroz koga je načinio nebesa — kroz koga je zatvorio more u njegove granice — čije uredbe sve zvezde verno drže — od koga je sunce primilo meru svoga dnevnog toka koju treba da drži — koga mesec sluša, pošto mu je zapoveđeno da sija noću, i koga slušaju i zvezde, prateći mesec na njegovom putu; kroz koga je sve raspoređeno i postavljeno u svoje granice, i kome je sve podložno — nebesa i ono što je na njima, zemlja i ono što je na njoj, more i ono što je u njemu — oganj, vazduh i bezdan — stvari koje su u visinama, stvari koje su u dubinama, i stvari koje leže između. Ovoga [glasnika] On im je poslao. Da li je to onda bilo, kako bi neko mogao zamisliti, radi vršenja tiranije, ili radi ulivanja straha i užasa? Nipošto, nego pod dejstvom blagosti i krotosti. Kao što car šalje svoga sina, KOJI JE TAKOĐE CAR, tako Ga je On poslao; POSLAO GA JE KAO BOGA kao ljudima Ga je poslao; kao Spasitelja Ga je poslao, i kao onoga koji nastoji da nas ubedi, a ne da nas prisili; jer nasilje nema mesta u karakteru Boga. Poslao Ga je kao onoga koji nas poziva, a ne kao onoga koji nas osvetnički goni; poslao Ga je kao onaj koji nas voli, a ne kao onaj koji nam sudi. Jer On će Ga još poslati da nam sudi, i ko će podneti Njegovo javljanje? ... Zar ih ne vidite izložene divljim zverima, da bi bili nagovoreni da se odreknu Gospoda, a ipak nisu savladani? Zar ne vidite da što ih je više kažnjeno, to biva veći broj ostalih? Ovo ne izgleda kao delo čoveka: ovo je sila Božja; ovo su dokazi Njegovog javljanja. (Matet, Poslanica Diognetu; isticanje velikim slovima i podvlačenje naše)

Amin! Dođi, Gospode Isuse, dođi! Ispovedamo i verujemo da si ti večni Jahve koji je postao telo radi našeg iskupljenja, vaskrsli Gospod Slave, i večno ljubljeni od Oca! Molimo se da ćemo po suverenoj milosti Božjoj nastaviti da te volimo i obožavamo u vekove vekova, o slavni i veličanstveni Sine Svevišnjega! Amin.

Dodatak: Isusov status posle vaskrsenja i jednakost sa Bogom Ocem

Srodni članci