Isus Hristos – Onaj koji je nad svima, Bog blagosloven zauvek! [Prvi deo]

U jednom od najranijih novozavetnih spisa blaženi apostol Pavle naziva Isusa Hrista večno blagoslovenim Bogom koji vlada nad svima:

„Koji su Izrailjci, čije je usinovljenje i slava i zavjeti i zakon i bogosluženje i obećanja, Čiji su i oci, i od kojih je Hristos po tijelu, koji je nad svima Bog blagosloveni u vijekove. Amin.“ Rimljanima 9:4-5

Postoji i drugi način prevođenja poslednje fraze u Rimljanima 9:5:

„Njima pripadaju praoci, i od njihovog roda je, po telu, Hristos koji je Bog nad svima, blagosloven zauvek. Amin.“

Ipak, postoje pojedini naučnici i prevodioci koji ne veruju da se ovaj stih odnosi na Isusa kao Boga. Oni zastupaju stav da Pavle ima u vidu dve različite Osobe, naime Hrista i Oca, i da ovde slavi Boga Oca zbog povlastica koje je ukazao narodu svoga saveza. Ti pojedinci bi predložili sledeće prevode, za koje smatraju da zapravo prenose Pavlovo nameravano značenje:

„… Hristos. Bog koji je nad svima neka je blagosloven zauvek!“

Ili:

„… Hristos, koji je nad svima. Bog neka je blagosloven zauvek!“

Gramatički i kontekstualni dokazi

Međutim, gramatički i kontekstualni podaci snažno podupiru prva dva prevoda, pri čemu dokazi ukazuju na prevod: „Hristos (ho Christos), koji je (ho on) nad svima, Bog blagosloven zauvek. Amin“, budući da se ho on gramatički slaže sa ho Christos. To znači da izraz „koji je nad svima“ govori nešto o Hristu, naime da je vrhovni nad svim stvorenjem na osnovu toga što je vaskrsli i uzvišeni Gospod svih:

„Riječ koju posla sinovima Izrailjevim, blagovjesteći mir kroz Isusa Hrista: On je Gospod sviju.“ Dela apostolska 10:36

O Isusovoj vrhovnoj vladavini i vlasti nad svim stvorenjem imaćemo još toga da kažemo kasnije u našem izlaganju. Za sada želimo da pogledamo ostale podatke koji podupiru gledište da nadahnuti apostol naziva Isusa večno blagoslovenim Bogom.

Još jedan razlog koji snažno ukazuje na to da se Isus naziva Bogom, odnosno theos, dolazi iz onoga što je Pavle ranije napisao u Rimljanima 1:3-4, mestu koje je donekle slično Rimljanima 9:5.

„O Sinu svojemu, koji je po tijelu rođen od sjemena Davidova, Isusu Hristu Gospodu našem, koji je objavljen u sili po Duhu Svetome za Sina Božijega vaskrsenjem iz mrtvih,“ Rimljanima 1:3-4

Isus je Davidov Sin po telu, to jest u odnosu na svoju ljudsku prirodu, a pokazan je kao Sin Božji u sili, što je Bog pokazao podigavši Hrista iz mrtvih Svetim Duhom.

A sada uporedite ovo sa Rimljanima 9:5:

„Čiji su i oci, i od kojih je Hristos po tijelu, koji je nad svima Bog blagosloveni u vijekove. Amin.“

Budući da Rimljanima 1:3-4 koristi istu formulaciju koja se nalazi u Rimljanima 9:5 da bi ukazao na Isusovo ljudsko poreklo, i budući da u prvom odlomku apostol suprotstavlja Hristovu ljudsku prirodu njegovom božanstvu, očekivali bismo da se sličan kontrast pojavi i na drugom mestu. Uostalom, Pavle zaista pominje večno hvaljenog Boga odmah nakon što je govorio o Hristovoj ljudskoj prirodi.

Drugim rečima, kao što u prvom primeru vidimo da Pavle suprotstavlja Isusovo ljudsko poreklo činjenici da je on Sin Božji, tako bismo očekivali da vidimo sličan kontrast i u Rimljanima 9:5, pošto se i tu pominje Hristovo ljudsko poreklo; a upravo to i dobijamo ako dopustimo da se stih čita kao izričito svedočanstvo o Hristovom božanstvu. Kontrast bi tada bio između toga da je Isus Izrailjac u pogledu svoje ljudske prirode i da je večno hvaljeni ili blagosloveni Bog u odnosu na svoje božansko sinovstvo.

Drugo, i u Svetom pismu i u semitskim natpisima doksologije su drugačije sastavljene od onoga što nalazimo u Rimljanima 9:5. Glagol ili glagolski pridev (tj. reč „blagosloven“) uvek prethodi imenu Božjem i nikada ne dolazi posle njega, kao u primeru iz Rimljanima 9:5. Drugim rečima, u slučajevima doksologija Pavle (kao i drugi biblijski pisci) stavlja reč za blagosloven (eulogetos) na prvo mesto, pre reči Bog, a ne posle nje, kao što nalazimo u sledećim stihovima:

„Blagosloven Bog i Otac Gospoda našega Isusa Hrista, Otac milosrđa i Bog svake utjehe,“ 2. Korinćanima 1:3

„Blagosloven Bog i Otac Gospoda našega Isusa Hrista, koji nas je blagoslovio u Hristu svakim blagoslovom duhovnim na nebesima,“ Efescima 1:3

Čini se da ovo dodatno podupire gledište da Rimljanima 9:5 ne sadrži nezavisnu doksologiju Bogu Ocu, nego Hristu, budući da je reč o opisnoj doksologiji, to jest o izjavi o tome ko je Hristos, naime „Bog, koji je blagosloven zauvek“.

Štaviše, svaki put kada Pavle iznosi doksologiju (a to važi i za ostale pisce), ona je vezana za neposredni kontekst (upor. Rimljanima 1:25; 11:36; Galatima 1:4-5; 2. Korinćanima 11:31; 2. Timoteju 4:18). Zapravo, ne nalazimo da Pavle skreće sa teme uvodeći nezavisnu hvalu Bogu (osim ako pretpostavimo da je Rimljanima 9:5 izuzetak). Ipak, doksologija u Rimljanima 9:5 nalazi se usred naricanja nad Pavlovim narodom. U kontekstu, Pavle govori o čežnji svoga srca da vidi svoje sunarodnike kako dolaze do spasonosne vere u Hrista, a oni su to odbili uprkos svemu čime ih je Bog blagoslovio. U svetlu toga, iznenadni izliv hvale Bogu ima malo smisla.

Međutim, budući da Pavle govori o povlasticama koje je Bog dao Izrailju, mnogo je smislenije da nadahnuti apostol govori o večnoj hvali koju Isus zaslužuje i prima, jer je upravo on najveći blagoslov koji je Izrailj ikada dobio. Uostalom, koja bi se veća čast i blagoslov mogli ukazati Izrailju od toga da večni Sin Božji, koji je hvaljen zauvek, postane Izrailjac? Stoga kontekst mnogo bolje odgovara doksologiji upućenoj Hristu.

Kako to kaže evangelikalni novozavetni naučnik Murray J. Harris:

„Mišljenja se dramatično razlikuju u pogledu primerenosti doksologije Bogu Ocu na kraju odlomka Rimljanima 9:1-5. H. A. H. Meyer smatra da je Pavla ‘nabrajanje odlika njegovog naroda podstaklo da posveti doksologiju Bogu, Tvorcu tih povlastica, koji stoga nije bio odgovoran za duboko oplakivano neverovanje Jevreja’ (Romans 361). Ali time se previđa činjenica da je nabrajanje izrailjskih povlastica bilo podstaknuto Pavlovom željom ‘da naglasi težinu neposlušnosti Jevreja’ (Cranfield, Romans 468); u stihovima 1-5 on u osnovi izražava tugu zbog jevrejske neposlušnosti, a ne radost zbog jevrejskih povlastica, tako da bi pripisivanje hvale Bogu Ocu delovalo neumesno. Kako bi sve dublja tuga, dok se izrailjske povlastice nabrajaju, mogla da porodi hvalu? Vrhunska povlastica – to što su ugostili Mesiju – izazvala je i najdublju muku, jer oni koji su bili počastvovani ovom neuporedivom čašću uglavnom nisu prihvatili svoga Mesiju. E. H. Gifford potresno pita (169): ‘Kako je apostol mogao da blagosilja Boga što se Hristos rodio kao Jevrejin, u svojoj velikoj muci što su ga Jevreji odbacili?’

„Ako je Rimljanima 9:5b nezavisna doksologija, očekivalo bi se da bude upotrebljeno de, ako ne da označi kontrast, onda barem kao znak prelaza (‘sada’; upor. Rim. 16:25; Judina 24) sa jednog subjekta (ho Christos) na drugi (theos). Zatim, asindetska doksologija Bogu koja sledi nakon pominjanja Hrista imala bi tendenciju da se nepovoljno odrazi na ličnost Hrista: ‘Ali onaj koji je nad svima nije Hristos, nego Bog Otac koji je jedini blagosloven zauvek!’ (Lyonnet 28). S druge strane, ako je stih 5b doksologija koja opisuje Hrista, postoji prirodan vrhunac koji uzdiže ličnost Mesije, kao i antiteza koja dopunjuje ograničenje označeno izrazom to kata sarka (vidi gore E2). Mesija ne samo da je došao iz jevrejskog roda, nego je i sveopšti vladar koji će večno biti obožavan kao Bog. Pripisivanje reči theos Hristu savršeno se slaže sa neposrednim kontekstom. Šta više, treba ozbiljno razmotriti mogućnost da se u Rimljanima 9:5b odjekuje formulacija Psalma 45: kralj za koga se kaže eulogetos se ho theos eis ton aiona (Ps. 44:3c LXX) i sam je oslovljen kao ‘Bog’: ho thronos sou ho theos eis ton aiona tou aionos (Ps. 44:7a LXX).“ (Harris, Jesus as God – The New Testament Use of Theos in Reference to Jesus [Baker Books, Grand Rapids, MI: prvo izdanje u mekom povezu, 1992], Chapter VI. God Blessed Forever (Romans 9:5), E. Christ as the Referent of theos, 5. eulogetos eis tous aionas, amin, str. 164-165)

Četvrto, postoje još dva mesta na kojima Pavle koristi izraz „blagosloven zauvek“. U tim odlomcima subjekat doksologije prethodi pripisivanju hvale, a ne sledi za njim:

„Koji zamijeniše istinu Božiju lažju, i više poštovaše i poslužiše tvari nego Tvorcu, koji je blagosloven u vijekove. Amin.“ Rimljanima 1:25

Jasno je da je Onaj koji je blagosloven zauvek Bog Stvoritelj. I:

„Bog i Otac Gospoda našega Isusa Hrista, koji je blagosloven vavijek, zna da ne lažem.“ 2. Korinćanima 11:31

I ovde, kontekstualno, Onaj koji je blagosloven zauvek mora biti Bog i Otac našeg Gospoda Isusa Hrista.

Stoga bi doslednost sugerisala da razumemo kako se na Isusa Hrista ukazuje kao na „Boga, koji je blagosloven zauvek“, to jest kao na večno blagoslovenog Boga, budući da u Rimljanima 9:5 nalazimo isti red reči kao i u gornjim primerima.

Rano patrističko svedočanstvo

Druga linija dokaza dolazi od svedočanstva ranih crkvenih otaca. Tokom ranih vekova hrišćanstva pojedini pisci su ovaj tekst primenjivali na Hrista, videći ga kao izričito svedočanstvo o njegovom apsolutnom božanstvu. Njihovim izjavama se sada okrećemo. Sva podebljanja, kurziv i podvlačenja su naša.

Irinej

3. Pavle je, pišući Rimljanima, objasnio upravo ovu stvar: Pavle, apostol Isusov, predodređen za jevanđelje Božje, koje je On unapred obećao preko svojih proroka u svetim Pismima, o svome Sinu, koji Mu je postao od semena Davidovog po telu, koji je predodređen za Sina Božjeg u sili po Duhu svetosti, vaskrsenjem iz mrtvih Gospoda našeg Isusa Hrista. I opet, pišući Rimljanima o Izrailju, kaže: Čiji su oci, i od kojih je Hristos po telu, koji je Bog nad svima, blagosloven zauvek. I opet, u svojoj Poslanici Galatima, kaže: A kada dođe punina vremena, posla Bog Sina svoga, rođenog od žene, rođenog pod zakonom, da iskupi one koji su bili pod zakonom, da bismo primili usinovljenje; jasno ukazujući na jednog Boga, koji je preko proroka dao obećanje o Sinu, i na jednog Isusa Hrista, Gospoda našeg, koji je bio od semena Davidovog po svome rođenju od Marije; i da je Isus Hristos postavljen za Sina Božjeg u sili, po Duhu svetosti, vaskrsenjem iz mrtvih, kao prvorođeni u svemu stvorenju; pri čemu je Sin Božji postao Sin čovečji, da bismo kroz njega primili usinovljenje — a čovečanstvo podnosi, prima i prigrljuje Sina Božjeg. Zato i Marko kaže: Početak jevanđelja Isusa Hrista, Sina Božjeg; kao što je pisano u prorocima. Poznajući jednog i istog Sina Božjeg, Isusa Hrista, koga su proroci navestili, koji je od ploda tela Davidovog bio Emanuilo, glasnik velikog saveta Očevog; kroz koga je Bog učinio da domu Davidovom izgreje zora i Pravednik, i podigao mu rog spasenja, i utvrdio svedočanstvo u Jakovu; kao što David kaže govoreći o uzrocima njegovog rođenja: I postavi zakon u Izrailju, da bi drugi naraštaj znao [njega], deca koja će se od njih roditi, i oni ustajući sami će objaviti svojoj deci, da bi svoju nadu položili u Boga i tražili njegove zapovesti. I opet, anđeo reče donoseći dobru vest Mariji: On će biti velik i nazvaće se Sinom Višnjega; i daće mu Gospod presto Davida, oca njegovog; priznajući da je Onaj koji je Sin Višnjega isti taj i Sin Davidov. A David, znajući po Duhu domostroj dolaska ove Osobe, kojim je On vrhovni nad svima živima i mrtvima, ispovedio ga je kao Gospoda, koji sedi s desne strane Svevišnjeg Oca. (Protiv jeresi, Knjiga III, Poglavlje 16)

Tertulijan

Poglavlje 13. Snaga različitih mesta iz Svetog pisma prikazana u odnosu na množinu Osoba i jedinstvo Suštine. Ovde nema politeizma, jer se na jedinstvu insistira kao na leku protiv politeizma

Pa dobro, odgovaraš ti, ako je Bog bio onaj koji je govorio, a Bog i onaj koji je stvarao, onda je jedan Bog govorio a drugi stvarao; (i tako) proglašavaju se dva Boga. Ako si toliko smeo i grub, razmisli malo; i da bi bolje i promišljenije razmislio, poslušaj psalam u kome se Dvojica opisuju kao Bog: Presto je tvoj, Bože, doveka; žezlo carstva tvoga jeste žezlo pravednosti_. Ljubio si pravednost, a mrzeo bezakonje: zato te pomaza Bog, Bog tvoj_ ili te učini svojim Pomazanikom. A pošto se ovde govori Bogu i tvrdi da je Bog pomazan od Boga, mora da je potvrdio da su Dvojica Bog, na osnovu carske vlasti žezla. U skladu s tim, i Isaija govori Ličnosti Hristovoj: Savejci, ljudi visoka rasta, preći će k tebi; i poći će za tobom, okovani u lance; i obožavaće te, jer je Bog u tebi: jer ti si naš Bog, a mi to ne znasmo; ti si Bog Izrailjev. Jer i ovde, govoreći: Bog je u tebi, i ti si Bog, on iznosi Dvojicu koji behu Bog: (u prvom izrazu u tebi misli) na Hrista, a (u drugom misli) na Svetoga Duha. Još je veličanstvenija izjava koju ćeš naći izričito iznetu u jevanđelju: U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Reč beše Bog. Postojao je Jedan koji beše, i postojao je drugi sa kojim je bio. Ali u Svetom pismu nalazim da se i ime Gospod primenjuje na Obojicu: Reče Gospod Gospodu mome: Sedi meni s desne strane. A Isaija kaže ovo: Gospode, ko verova propovedanju našem, i kome se otkri mišica Gospodnja? On bi zasigurno rekao Tvoja mišica, da nije želeo da razumemo kako je Otac Gospod, i da je Sin takođe Gospod. Mnogo starije svedočanstvo imamo i u Postanju: Tada Gospod pusti dažd na i na sumpor i oganj od Gospoda s neba. Sada, ili poreci da je ovo Sveto pismo; ili (da pitam) kakav si ti čovek kada smatraš da reči ne treba uzimati i razumeti u smislu u kome su napisane, naročito kada nisu izražene u alegorijama i parabolama, nego u određenim i jednostavnim izjavama? Ako, doista, sleduješ one koji tada nisu podneli Gospoda kada je pokazivao da je Sin Božji, jer nisu hteli da veruju da je on Gospod, onda (pitam te) priseti se zajedno s njima mesta gde je napisano: Rekoh, bogovi ste, i sinovi Višnjega ste; i opet: Bog stoji u zboru bogova; kako bi, ako se Sveto pismo nije uplašilo da bogovima nazove ljudska bića koja su verom postala sinovi Božji, bio siguran da je isto to Sveto pismo sa još većim pravom ime Gospoda dodelilo istinitom i jedinom Sinu Božjem. Vrlo dobro! Kažeš: izazvaću te da od danas propovedaš (i to na osnovu autoriteta tih istih Pisama) dva Boga i dva Gospoda, dosledno svojim gledištima. Bože sačuvaj, (moj je odgovor). Jer mi, koji milošću Božjom imamo uvid i u vremena i u prilike Svetih spisa, naročito mi koji smo sledbenici Utešitelja, a ne ljudskih učitelja, zaista konačno izjavljujemo da su Dva Bića Bog, Otac i Sin, a sa dodatkom Svetoga Duha čak i Tri_, prema načelu_ božanske ekonomije, koja uvodi broj_, kako se ne bi, kao što ti izopačeno zaključuješ, verovalo da se sam Otac rodio i stradao, u šta nije dopušteno verovati, budući da nam nije tako predato. Da, međutim, postoje dva Boga ili dva Gospoda — to je izjava koja nikada ne izlazi iz naših usta_: ne kao da nije istina da je Otac Bog, i Sin Bog, i Sveti Duh Bog, i da je svaki Bog; nego zato što se u ranija vremena zaista o Dvojici govorilo kao o Bogu, i o dvojici kao o Gospodu, da bi Hristos, kada dođe, bio i priznat kao Bog i označen kao Gospod, budući Sin Onoga koji je i Bog i Gospod. A da se u Pismima nalazila samo jedna Ličnost Onoga koji je Bog i Gospod, Hristu bi s pravom bio nedostupan naziv Boga i Gospoda: jer je (u Pismima) bilo objavljeno da nema nikoga drugog osim Jednog Boga i Jednog Gospoda, i moralo bi da sledi da je sam Otac naizgled sišao (na zemlju), utoliko što se (u Pismima) uvek čitalo samo o Jednom Bogu i Jednom Gospodu, i čitava njegova Ekonomija bila bi obavijena nejasnoćom — ona koja je sa tako jasnim predviđanjem osmišljena i uređena u njegovom promisliteljskom domostroju kao predmet naše vere. Ali čim je Hristos došao i čim smo ga prepoznali kao upravo ono Biće koje je od početka izazvalo množinu (u božanskoj Ekonomiji), budući drugi od Oca, a sa Duhom treći, i koje samo objavljuje i pokazuje Oca potpunije (nego što je ikada ranije bio pokazan), naziv Onoga koji je Bog i Gospod odmah je vraćen Jedinstvu (božanske Prirode), i to zato što su neznabošci morali da pređu sa mnoštva svojih idola ka Jednom Jedinom Bogu, kako bi se jasno ustanovila razlika između poklonika Jednog Boga i sledbenika politeizma. Jer bilo je pravo da hrišćani u svetu sijaju kao deca svetlosti, obožavajući i prizivajući Onoga koji je Jedan Bog i Gospod kao svetlost sveta. Osim toga, kada bismo, na osnovu onog savršenog znanja koje nas uverava da naziv Boga i Gospoda priliči i Ocu, i Sinu, i Svetome Duhu, prizivali mnoštvo bogova i gospoda, ugasili bismo svoje baklje i postali bismo manje hrabri da podnesemo mučeničke patnje, od kojih bi nam svuda bio otvoren lak beg čim bismo se zakleli mnoštvom bogova i gospoda, kao što čine razni jeretici koji drže više bogova nego Jednoga. Stoga uopšte neću govoriti o bogovima, niti o gospodima, nego ću slediti apostola; tako da, ako se i Otac i Sin podjednako prizivaju, Oca ću nazvati Bogom, a Isusa Hrista prizivati kao Gospoda. Ali kada se pominje jedino Hristos, moći ću da ga nazovem Bogom_,_ kao što isti apostol kaže: Od kojih je Hristos, koji je nad svima, Bog blagosloven zauvek. Jer ime sunce dao bih čak i sunčevom zraku, posmatranom samom po sebi; ali kada bih pominjao sunce iz koga zrak proishodi, svakako bih odmah oduzeo ime sunca pukom zraku. Jer premda ne pravim dva sunca, ipak ću i sunce i njegov zrak smatrati za dve stvari i dva oblika jedne nepodeljene suštine, kao Boga i njegovu Reč, kao Oca i Sina. (Protiv Praksije)

Hipolit

2. A oni nastoje da pokažu temelj svoje dogme navodeći reč iz zakona: Ja sam Bog otaca tvojih: nemoj imati drugih bogova osim mene; i opet, na drugom mestu: Ja sam prvi, kaže on, i poslednji; i osim mene nema drugoga. Tako, kažu, dokazuju da je Bog jedan. A zatim odgovaraju ovako: Ako, dakle, priznajem da je Hristos Bog, onda je on sam Otac, ako je zaista Bog; a Hristos je stradao, budući i sam Bog; i posledično je Otac stradao, jer je on bio sam Otac. Ali stvar ne stoji tako; jer Pisma ne izlažu tu stvar na taj način. Ali oni se služe i drugim svedočanstvima i kažu: Ovako je pisano: Ovo je Bog naš, i nijedan drugi neće se s njim uporediti. On je pronašao sav put znanja i dao ga Jakovu, sluzi (sinu) svome, i Izrailju, ljubljenome svome. Potom se pokazao na zemlji i sa ljudima opštio. Vidiš, dakle, kaže on, da je ovo Bog, koji je jedini, i koji se potom pokazao i sa ljudima opštio. A na drugom mestu kaže: Egipat se trudio; i trgovina Etiopije i Savejci, ljudi visoka rasta, preći će k tebi (i biće ti robovi); i poći će za tobom okovani u lisice, i padaće pred tobom, jer je Bog u tebi; i moliće ti se: i nema Boga osim tebe. Jer ti si Bog, a mi ne znasmo; Bog Izrailjev, Spasitelj. Vidiš li, kaže on, kako Pisma objavljuju jednog Boga? I pošto je to jasno pokazano, i ova mesta su tome svedočanstvo, prinuđen sam, kaže on, budući da se priznaje jedan, da tog Jednog učinim subjektom stradanja. Jer Hristos je bio Bog i stradao je radi nas, budući i sam Otac, da bi mogao i da nas spase. I ne možemo se drugačije izraziti, kaže on; jer i apostol priznaje jednog Boga kada kaže: Čiji su oci, (i) od kojih je po telu došao Hristos, koji je nad svima, Bog blagosloven zauvek…

6. Pogledajmo zatim apostolovu reč: Čiji su oci, od kojih je po telu došao Hristos, koji je nad svima, Bog blagosloven zauvek. Ova reč pravilno i jasno objavljuje tajnu istine. Onaj koji je nad svima jeste Bog; jer tako on smelo govori: Sve mi je predao Otac moj. Onaj koji je nad svima, Bog blagosloveni, rodio se; i postavši čovek, on je (ipak) Bog zauvek. Jer u tom smislu je i Jovan rekao: Koji jeste, i koji beše, i koji dolazi, Svedržitelj. I dobro je nazvao Hrista Svedržiteljem. Jer time je rekao samo ono što Hristos svedoči o sebi. Jer Hristos je dao ovo svedočanstvo i rekao: Sve mi je predao Otac moj; i Hristos vlada svime, i postavljen je od Oca za Svedržitelja. I na sličan način je i Pavle, izlažući istinu da mu je sve predato, rekao: Hristos prvina; potom oni koji su Hristovi, o njegovom dolasku. Zatim dolazi kraj, kada preda carstvo Bogu i Ocu; kada ukine svako poglavarstvo i svaku vlast i silu. Jer on mora carovati dok ne položi sve neprijatelje pod noge svoje. Poslednji neprijatelj koji će biti uništen jeste smrt. Jer sve je pokoreno pod njega. Ali kada kaže: Sve je pokoreno pod njega, očigledno je da je izuzet onaj koji mu je sve pokorio. Tada će se i on sam pokoriti onome koji mu je sve pokorio, da Bog bude sve u svemu. Ako je, dakle, sve pokoreno pod njega, osim Onoga koji mu je sve pokorio, on je Gospod svega, a Otac je njegov Gospod, da bi se u svemu pokazao jedan Bog, kome je sve pokoreno zajedno sa Hristom, kome je Otac sve pokorio, osim samoga sebe. A to, doista, govori i sam Hristos, kao kada je u jevanđelju ispovedio da je on njegov Otac i njegov Bog. Jer ovako govori: Idem Ocu svome i Ocu vašem, i Bogu svome i Bogu vašem. Ako se, dakle, Noet usuđuje da kaže da je on sam Otac, kome ocu će reći da Hristos odlazi, po reči jevanđelja? Ali ako želi da napustimo jevanđelje i poverujemo njegovoj besmislenosti, uzalud troši svoj trud; jer treba se većma pokoravati Bogu nego ljudima. (Protiv jeresi izvesnog Noeta)

Zanimljivo je videti kod Hipolita da su čak i jeretici poput Noeta koristili Rimljanima 9:5 ne samo da dokažu da je Hristos Bog, nego i da je on Bog Otac! Kao modalista, Noet nije verovao da su Otac, Sin i Sveti Duh tri večno različite Osobe, nego tri različita načina postojanja jedne božanske Osobe. Hipolit je, međutim, navodio ovaj odlomak da podupre svoje sopstveno gledište da je Hristos zaista „Bog nad svima“, ali ne i Otac. Tako su i trinitarci i izvesni jeretici citirali ovaj tekst da dokažu da je Isus večno blagosloveni Bog!

Novacijan

Poglavlje 13

I tako i Jovan, opisujući rođenje Hrista, kaže: Reč je postala telo i nastanila se među nama, i videli smo slavu Njegovu, slavu kao Jedinorodnoga od Oca, punu milosti i istine. Jer se, štaviše, Njegovo ime naziva Reč Božja, i to ne bez razloga. Srce moje iznese dobru reč; a tu Reč On potom posredno naziva imenom Cara: Kazaću dela svoja Caru. Jer su kroz Njega načinjena sva dela, i bez Njega ništa nije načinjeno. Bilo da su, kaže apostol, prestoli ili gospodstva, ili poglavarstva, ili sile, vidljivo i nevidljivo, sve postoji kroz Njega. Štaviše, to je ona Reč koja dođe k svojima, i svoji Je ne primiše. Jer svet kroz Nju postade, a svet Je ne pozna. Štaviše, ta Reč beše u početku u Boga, i Bog beše Reč. Ko onda može sumnjati, kada se u poslednjoj rečenici kaže: Reč je postala telo i nastanila se među nama, da je Hristos, čije je to rođenje, i zato što je postao telo, čovek; a zato što je Reč Božja, ko bi mogao ustuknuti pred tim da bez oklevanja objavi da je On Bog, posebno kada uzme u obzir jevanđeosko Pismo, koje je obe ove suštinske prirode sjedinilo u jednu saglasnost rođenja Hristovog? Jer On je taj koji kao ženik izlazi iz ložnice svoje; obradova se kao div da pretrči put svoj. Izlazak je Njegov s kraja neba, a povratak Njegov do krajeva njegovih. Jer, čak ni do najvišega, niko se nije popeo na nebo osim Onoga koji je sišao s neba, Sina Čovečijeg koji je na nebu. Ponavljajući to isto, On kaže: Oče, proslavi me onom slavom kojom sam bio s Tobom pre nego što je svet postao. A ako je ta Reč sišla s neba kao ženik k telu, da bi uzimanjem tela uzašla onamo kao Sin Čovečiji, odakle je Sin Božji sišao kao Reč, onda s razlogom — dok uzajamnim spajanjem i telo nosi Reč Božju, i Sin Božji uzima na sebe slabost tela — kada telo, budući zaručeno, uzlazi onamo odakle je bez tela sišlo, ono najzad prima onu slavu za koju se pokazuje da ju je imalo pre postanja sveta, čime se najočiglednije dokazuje da je Bog. Pa ipak, dok se za sam svet kaže da je utemeljen posle Njega, nalazi se da je kroz Njega i stvoren; upravo onim božanstvom u Njemu kojim je svet načinjen dokazuju se i Njegova slava i Njegova vlast. Štaviše, ako — budući da nikome osim Bogu nije svojstveno da zna tajne srca — Hristos gleda tajne srca; i ako — budući da nikome osim Bogu ne pripada da oprašta grehe — taj isti Hristos oprašta grehe; i ako — budući da nijednom čoveku nije dato da dođe s neba — On siđe došavši s neba; i ako — budući da ova reč ne može biti istinita ni za jednog čoveka: Ja i Otac jedno smo — jedini Hristos izgovori tu reč iz svesti o svome božanstvu; i ako, najzad, apostol Toma, poučen svim dokazima i uslovima Hristovog božanstva, odgovara Hristu: Gospod moj i Bog moj; i ako, uz to, apostol Pavle kaže: Čiji su oci i od kojih je Hristos došao po telu, koji je nad svima, Bog blagosloven doveka, pišući u svojim poslanicama; i ako isti apostol izjavljuje da je postavljen za apostola ne od ljudi niti preko čoveka, nego preko Isusa Hrista; i ako isti tvrdi da jevanđelje nije naučio od ljudi niti preko čoveka, nego ga je primio od Isusa Hrista — onda je s razlogom Hristos Bog. Stoga se, u tom pogledu, nužno mora utvrditi jedno od dvoga. Jer pošto je očigledno da je sve postalo kroz Hrista, On je ili pre svega, budući da je sve kroz Njega, i tako je s pravom Bog; ili je, zato što je čovek, posle svega, i s pravom ništa nije postalo kroz Njega. Ali ne možemo reći da ništa nije postalo kroz Njega, kada vidimo da je napisano da je sve postalo kroz Njega. On dakle nije posle svega; to jest, On nije samo čovek, koji je posle svega, nego i Bog, budući da je Bog pre svega. Jer On je pre svega, zato što je sve kroz Njega; a da je samo čovek, ništa ne bi bilo kroz Njega; ili, ako je sve kroz Njega, onda On nije samo čovek, jer da je samo čovek, ne bi sve bilo kroz Njega; štaviše, ništa ne bi bilo kroz Njega. Šta, dakle, oni odgovaraju? Da ništa nije kroz Njega, tako da je On samo čovek? Kako je onda sve kroz Njega? On dakle nije samo čovek, nego i Bog, budući da je sve kroz Njega; tako da s razlogom treba da razumemo da Hristos nije samo čovek, koji je posle svega, nego i Bog, budući da je kroz Njega sve postalo. Jer kako možeš reći da je On samo čovek, kada Ga vidiš i u telu, osim ako se, kada se razmotre oba vida, s pravom veruje u obe istine? …

Poglavlje 30

Najzad, iako su pomenuti jeretici izvor svoje zablude izveli iz razmatranja onoga što je napisano: premda Hrista nazivamo Bogom, i Oca Bogom, Sveto pismo ipak ne izlaže dva Boga, kao što ne izlaže ni dva Gospoda ni dva Učitelja.

A sada, zaista, o Ocu, i Sinu, i Svetom Duhu, neka bude dovoljno što je ovoliko ukratko rečeno i što su ove tačke sažeto izložene, bez razvijanja u opširnu raspravu. Jer bi se mogle izložiti opširnije i nastaviti u širem prepiranju, budući da bi se ceo Stari i Novi zavet mogao navesti kao svedočanstvo da tako stoji prava vera. Ali pošto jeretici, uvek se boreći protiv istine, običavaju da razvlače spor o čistom predanju i sabornoj veri, sablažnjavajući se o Hrista; zato što se, štaviše, i u Svetom pismu tvrdi da je On Bog, i mi verujemo da je tako; moramo s pravom — da bi svaka jeretička kleveta bila uklonjena od naše vere — da branimo činjenicu da je Hristos takođe Bog, i to tako da to ne bude na štetu istine Svetog pisma; niti pak na štetu naše vere, s obzirom na to kako Sveto pismo objavljuje da je jedan Bog, i kako to mi držimo i verujemo. Jer i oni koji kažu da je sam Isus Hristos Bog Otac, kao i oni koji bi hteli da je On samo čovek, odatle su crpli izvore i razloge svoje zablude i izopačenosti; jer kada su primetili da je napisano da je Bog jedan, mislili su da takvo mišljenje ne mogu drugačije držati nego pretpostavljajući da se mora verovati ili da je Hristos bio samo čovek, ili zaista Bog Otac. I običavali su da svoje sofizme tako povezuju da bi pokušali da opravdaju sopstvenu zabludu. I tako oni koji kažu da je Isus Hristos Otac ovako rasuđuju: — Ako je Bog jedan, a Hristos je Bog, onda je Hristos Otac, budući da je Bog jedan. Ako Hristos nije Otac, jer je Hristos Bog Sin, onda izgleda da su uvedena dva Boga, protivno Svetom pismu. A oni koji tvrde da je Hristos samo čovek, s druge strane zaključuju ovako: — Ako je Otac jedan, a Sin drugi, a Otac je Bog i Hristos je Bog, onda nema jednog Boga, nego su odmah uvedena dva Boga, Otac i Sin; a ako je Bog jedan, iz toga sledi da Hristos mora biti čovek, kako bi s pravom Otac bio jedan Bog. Tako je zaista Gospod, takoreći, raspet između dva razbojnika, baš kao što je nekada i bio postavljen; i tako s obe strane prima svetogrdna vređanja ovakvih jeretika. Ali im ni Sveto pismo ni mi ne pružamo razloge za njihovu propast i slepilo, ako oni ili neće ili ne mogu da vide ono što je očigledno napisano usred božanskih spisa. Jer mi i znamo, i čitamo, i verujemo, i držimo da je jedan Bog, koji je načinio i nebo i zemlju, budući da ne poznajemo nijednog drugog, niti ćemo ikada takvog upoznati, jer ga nema. Ja sam, kaže On, Bog, i nema drugoga osim mene, pravednog i Spasitelja. I na drugom mestu: Ja sam prvi i poslednji, i osim mene nema Boga koji je kao ja. I: Ko je izmerio nebo pedljem, a zemlju pregrštom? Ko je obesio gore na kantar, i šume na merila? I Jezekija: Da svi znaju da si Ti jedini Bog. Štaviše, sam Gospod: Zašto me pitaš za ono što je dobro? Jedini je Bog dobar. Štaviše, apostol Pavle kaže: Koji jedini ima besmrtnost, i živi u svetlosti kojoj se ne može pristupiti, koga niko od ljudi nije video niti može videti. I na drugom mestu: Ali posrednik nije posrednik jednoga, a Bog je jedan. Ali kao što ovo držimo, i čitamo, i verujemo, tako ne smemo mimoići nijedan deo nebeskih Pisama, budući da nipošto ne smemo odbaciti ni one znake Hristovog božanstva koji su položeni u Svetom pismu, da se ne bi, kvarenjem autoriteta Pisama, smatralo da smo pokvarili celovitost naše svete vere. I zato verujmo ovo, jer je najpouzdanije da je Isus Hristos, Sin Božji, naš Gospod i Bog; jer u početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše Reč. Ona beše u početku u Boga. I: Reč je postala telo i nastanila se u nama. I: Gospod moj i Bog moj. I: Čiji su oci i od kojih je po telu došao Hristos, koji je nad svima, Bog blagosloven doveka. Šta ćemo, dakle, reći? Da li nam Sveto pismo iznosi dva Boga? Kako onda kaže da je Bog jedan? Ili zar Hristos nije takođe Bog? Kako se onda Hristu kaže: Gospod moj i Bog moj? Ako, dakle, sve to ne držimo s dolikujućim poštovanjem i zakonitim dokazivanjem, s razlogom će se smatrati da smo jereticima pružili sablazan — ne, doduše, krivicom nebeskih Pisama, koja nikada ne varaju, nego drskošću ljudske zablude, kojom su izabrali da budu jeretici. I pre svega, moramo okrenuti napad protiv onih koji se prihvataju da nas optuže da govorimo kako postoje dva Boga. Napisano je, i to ne mogu poreći, da je jedan Gospod. Šta, dakle, misle o Hristu? — da je Gospod, ili da uopšte nije Gospod? Ali oni nikako ne sumnjaju da je On Gospod; dakle, ako je njihovo rasuđivanje istinito, evo već dva Gospoda. Kako je onda istinito, po Svetom pismu, da je jedan Gospod? A Hristos se naziva jedinim Učiteljem. Pa ipak čitamo da je i apostol Pavle učitelj. Onda, po tome, naš Učitelj nije jedan, jer iz toga zaključujemo da postoje dva učitelja. Kako je onda, po Svetom pismu, jedan naš Učitelj, i to Hristos? U Svetom pismu jedan se naziva dobrim, i to Bog; ali se u istom Svetom pismu i za Hrista tvrdi da je dobar. Nema, dakle, ako oni ispravno zaključuju, jednoga dobrog, nego čak dvojice dobrih. Kako se onda, po veri Svetog pisma, kaže da je samo jedan dobar? Ali ako smatraju da to što je i Hristos Gospod nikako ne može smetati istini da je jedan Gospod, niti to što je i Pavle naš učitelj istini da je jedan naš Učitelj, niti to što se i Hristos naziva dobrim istini da je jedan dobar — onda neka po istom rasuđivanju razumeju da iz činjenice da je Bog jedan ne proizlazi nikakva smetnja istini da se i za Hrista objavljuje da je Bog. (Rasprava o Trojstvu)

Kiprijan

6. Da je Hristos Bog.

U Postanju: „I reče Bog Jakovu: Ustani i idi gore u mesto Vetilj, i nastani se onde; i načini onde žrtvenik onome Bogu koji ti se javio kad si bežao od lica brata svoga Isava.“ Takođe u Isaiji: „Ovako govori Gospod, Bog nad vojskama: Egipat se umorio; i trgovina etiopska, i visoki ljudi savejski preći će k Tebi, i biće Tvoje sluge; i ići će za Tobom svezani lancima; i klanjaće Ti se, i moliće Ti se, jer je Bog u Tebi, i nema drugoga Boga osim Tebe. Jer Ti si Bog, a mi to ne znasmo, Bože Izrailjev, Spasitelju naš. Postideće se i uplašiti svi koji Ti se protive, i pašće u sramotu.“ Isto tako na istom mestu: „Glas onoga koji viče u pustinji: Pripremite put Gospodnji, poravnajte staze Boga našega. Svaka jaruga neka se ispuni, i svaka gora i brdo neka se snize, i sva kriva mesta neka postanu prava, a neravna ravna; i javiće se slava Gospodnja, i svako telo videće spasenje Božje, jer Gospod je to rekao.“ Štaviše, u Jeremiji: „Ovo je Bog naš, i nijedan drugi neće se ceniti pored Njega, koji je našao sav put znanja i dao ga Jakovu, sinu svome, i Izrailju, ljubljenome svome. Potom se javio na zemlji i sa ljudima je opštio.“ Takođe u Zahariji Bog kaže: „I preći će preko uskoga mora, i udariće talase u moru, i presušiće sve dubine reka; i sva oholost asirska biće posramljena, i skiptar egipatski biće oduzet. I ojačaću ih u Gospodu Bogu njihovom, i u ime Njegovo hvaliće se, govori Gospod.“ Štaviše, u Osiji Gospod kaže: „Neću učiniti po gnevu jarosti svoje, neću dopustiti da Jefrem bude uništen: jer ja sam Bog, a u tebi nema svetog čoveka: i neću ući u grad; ići ću za Bogom.“ Takođe u četrdeset četvrtom Psalmu: „Presto je Tvoj, Bože, u vek veka: skiptar pravde skiptar je Tvoga carstva. Zavoleo si pravdu, a omrznuo bezakonje: zato Te je Bog, Bog Tvoj, pomazao uljem radosti više nego drugove Tvoje.“ Tako i u četrdeset petom Psalmu: „Umirite se i znajte da sam ja Bog. Uzvisiću se među narodima, i uzvisiću se na zemlji.“ Takođe u osamdeset prvom Psalmu: „Ne znaju niti razumeju: hodiće u tami.“ Takođe u šezdeset sedmom Psalmu: „Pojte Bogu, pevajte hvale imenu Njegovom: pripremite put Onome koji uzlazi na zapad: Bog je ime Njegovo.“ Ta****kođe u Jevanđelju po Jovanu: „U početku beše Reč, i Reč beše u Boga, i Bog beše Reč.“ Takođe na istom mestu: „Gospod reče Tomi: Pruži prst svoj ovamo i vidi ruke moje: i ne budi neveran, nego veran. Toma odgovori i reče Mu: Gospod moj i Bog moj. Isus mu reče: Zato što si me video, poverovao si: blaženi su oni koji nisu videli, a verovali su.“ Takođe Pavle Rimljanima: „Želeo bih da sam ja sam proklet od Hrista za braću svoju i rodbinu svoju po telu: koji su Izrailjci: čije je usinovljenje, i slava, i savez, i davanje zakona, i služba (Bogu), i obećanja; čiji su oci, od kojih je, po telu, došao Hristos, koji je Bog nad svima, blagosloven doveka.“ Takođe u Otkrivenju: „Ja sam Alfa i Omega, početak i kraj: žednome ću dati od izvora vode žive besplatno. Onaj koji pobedi posedovaće ovo, i njihovo nasledstvo; i ja ću mu biti Bog, i on će mi biti sin.“ Takođe u osamdeset prvom Psalmu: „Bog stade u zboru bogova, i sudi bogovima usred njih.“ I opet na istom mestu: „Rekoh: bogovi ste; i svi ste sinovi Višnjega: ali ćete pomreti kao ljudi.“ Ali ako se oni koji su bili pravedni i koji su slušali božanske zapovesti mogu nazvati bogovima, koliko je više Hristos, Sin Božji, Bog! Tako On sam kaže u Jevanđelju po Jovanu: „Nije li napisano u zakonu: Ja rekoh, bogovi ste? Ako je bogovima nazvao one kojima je reč Božja data, a Pismo se ne može ukinuti, kako vi kažete Onome koga je Otac posvetio i poslao na svet: huliš, zato što rekoh: Ja sam Sin Božji? Ako ne činim dela Oca svoga, ne verujte mi; ali ako ih činim, pa mi ne verujete, verujte delima, i znajte da je Otac u meni i ja u Njemu.“ Takođe u Jevanđelju po Mateju: „I nazvaćete ime Njegovo Emanuil, što u prevodu znači: Bog s nama.“ (Tri knjige svedočanstava protiv Jevreja, Knjiga II)

Atanasije

Poglavlje 1. Uvod. Razlog za pisanje; izvesne osobe ravnodušne prema arijanstvu; arijanci nisu hrišćani, jer sektaši uvek uzimaju ime svoga osnivača…

10. Koja od dve teologije izlaže Gospoda našega Isusa Hrista kao Boga i Sina Očevog — ova koju ste vi izbljuvali, ili ona koju smo mi izrekli i držimo na osnovu Svetog pisma? Ako Spasitelj nije Bog, ni Reč, ni Sin, imaćete slobodu da govorite šta hoćete, a tako i neznabošci i današnji Jevreji. Ali ako je On Reč Očeva i istiniti Sin, i_ Bog od Boga, i „nad svima blagosloven doveka_“, zar ne priliči da se izbrišu i unište one druge fraze i ona arijanska Talija, kao puki obrazac zla, riznica svake bezbožnosti, u koju ko padne, „ne zna da divovi ginu s njom i dopire do dubina Hada“? … (Atanasije, Prva beseda protiv arijanaca)

1-5. Suštinskost Reči dokazana iz Svetog pisma. Ako je jedno Počelo suštinsko, i Njegova Reč je suštinska. Ako Reč i Sin nisu drugo Počelo, ili delo, ili svojstvo (te bi Bog bio složen), ili istovremeno Otac, i ako ne uvode drugu prirodu u Boga, onda je On iz Očeve Suštine i različit od Njega. Ilustracija Jovana 10:30, izvedena iz Ponovljenih zakona 4:4.

1. Reč je Bog od Boga; jer „Reč beše Bog“, i opet: „Čiji su oci i od kojih je Hristos, koji je Bog nad svima, blagosloven doveka. Amin.“ I pošto je Hristos Bog od Boga, i Božja Reč, Mudrost, Sin i Sila, zato se u božanskim Pismima objavljuje samo jedan Bog. Jer Reč, budući Sin jednoga Boga, odnosi se na Onoga od koga i jeste; tako da su Otac i Sin dvojica, a ipak je Monada Božanstva nedeljiva i nerazdvojiva. I tako takođe čuvamo jedno Počelo Božanstva, a ne dva Počela, odakle strogo postoji Monarhija. I upravo tome Počelu Reč je po prirodi Sin, ne kao neko drugo počelo koje postoji samo po sebi, niti kao da je nastala izvan toga Počela, da iz te različitosti ne bi proizašli diarhija i poliarhija; nego je Ona jednoga Počela sopstveni Sin, sopstvena Mudrost, sopstvena Reč, koja postoji iz Njega. Jer, prema Jovanu, „u“ tom „Početku beše Reč, i Reč beše u Boga“, jer Počelo beše Bog; i pošto je On iz Njega, zato takođe „Reč beše Bog“. I kao što je jedno Počelo i stoga jedan Bog, tako je jedna i ona Suština i Postojanje koje uistinu i zaista i stvarno jeste, i koje reče: „Ja sam onaj koji jesam“, a ne dve, da ne bi bila dva Počela; i od Jednoga je Sin po prirodi i istini — Njegova sopstvena Reč, Njegova Mudrost, Njegova Sila, i nerazdvojiv od Njega. I kao što nema druge suštine, da ne bi bila dva Počela, tako Reč koja je iz te jedne Suštine nema raspadanja, niti je označavajući zvuk, nego je suštinska Reč i suštinska Mudrost, koja je istiniti Sin. Jer da nije suštinska, Bog bi govorio u vazduh, i imao telo, ni u čemu se ne razlikujući od ljudi; ali pošto On nije čovek, ni Njegova Reč nije po ljudskoj slabosti. Jer kao što je Počelo jedna Suština, tako je i Njegova Reč jedna, suštinska i postojeća, i Njegova Mudrost. Jer kao što je On Bog od Boga, i Mudrost od Mudroga, i Reč od Razumnoga, i Sin od Oca, tako je i od Postojanja Postojeći, i od Suštine Suštinski i Samobitan, i Biće od Bića. (Četvrta beseda protiv arijanaca)

Najzad:

10. Iz tog razloga odsad će ćutati i oni koji su nekada govorili da Onaj koji je izašao iz Marije nije pravi Hristos, ni Gospod, ni Bog. Jer da nije bio Bog u telu, kako je, odmah po izlasku iz Marije, nazvan „Emanuil, što u prevodu znači Bog s nama“? Zašto je opet, ako Reč nije bila u telu, Pavle pisao Rimljanima: „od kojih je Hristos po telu, koji je nad svima Bog blagosloven doveka. Amin“? Neka dakle priznaju, čak i oni koji su ranije poricali da je Raspeti Bog, da su pogrešili; jer im to nalažu božanska Pisma, a naročito Toma, koji je, videvši na Njemu tragove klinova, uzviknuo: „Gospod moj i Bog moj!“ Jer Sin, budući Bog i Gospod slave, beše u telu koje je neslavno prikovano i obeščašćeno; ali telo, dok je stradalo, probodeno na drvetu, i dok je iz njegovog boka tekla voda i krv, ipak je, zato što je bilo hram Reči, bilo ispunjeno Božanstvom. Iz tog razloga je sunce, videvši svoga tvorca kako strada u svome oskrnavljenom telu, povuklo svoje zrake i pomračilo zemlju. Ali samo telo, budući smrtne prirode, iznad sopstvene prirode ponovo je ustalo zbog Reči koja je bila u njemu; i prestalo je s prirodnim raspadanjem, i, obukavši Reč koja je iznad čoveka, postalo je neraspadljivo. (Poslanica 59. Epiktetu)

Sa svim navedenim u pozadini, pošteno je reći da su već u drugom veku hrišćani Rimljanima 9:5 razumevali kao tekst koji Isusa naziva Bogom, i da su taj citat smeštali u kontekste prepune drugih biblijskih priznanja božanstva Hrista. Činjenica da su neki od njih, poput Irineja, Hipolita, Novacijana i Kiprijana – ljudi koji su pisali i mislili na koine grčkom, jeziku Novog zaveta – navodili Rimljanima 9:5 da bi utvrdili božanstvo Hrista, nosi veoma veliku težinu, budući da su se tim jezikom svakodnevno služili i stoga bi razumeli šta taj stih znači.

Sada prelazimo na sledeći odeljak, u kojem ćemo upotrebiti argument onih koji poriču da je Pavle u Rimljanima 9:5 učio da je Isus Bog, kako bismo pokazali kako ta primedba nepovoljno pogađa suverenost Boga Oca.

Da li je Otac Gospod? Kako primedbe naučnika i kritičara dokazuju previše

Kroz svoje poslanice Pavle po pravilu Isusa naziva Gospodom, odnosno kyrios. Retko taj blaženi apostol primenjuje ovaj naziv na Boga Oca. Zapravo, Pavle izričito kaže da postoji jedan Gospod, naime Isus Hristos:

„i jednoga Gospoda Isusa Hrista, kroz kojega je sve i mi kroz njega.“ 1. Korinćanima 8:6b

Budući da je Pavlov uobičajeni obrazac da reč Gospod koristi za Isusa, a ne za Oca, sledeće tekstove treba stoga shvatiti kao mesta na kojima apostol Isusa dalje naziva i Gospodom i Bogom:

„Kao što i David govori da je blažen onaj čovjek kome Bog uračunava pravednost bez djela: Blaženi su oni kojima se oprostiše bezakonja i kojima se pokriše grijesi. Blažen je čovjek kome Gospod ne uračuna grijeh.“ Rimljanima 4:6-8

Isus je Gospod Bog koji opravdava.

„A šta ako Bog, hoteći da pokaže gnjev svoj i da objavi moć svoju, podnese sa velikim strpljenjem sasude gnjeva, koji su spremljeni za propast. Da bi objavio bogatstvo slave svoje na sasudima milosti, koje pripravi za slavu, Nas koje i prizva, ne samo od Judejaca nego i od neznabožaca. Kao što i govori kod Osije: Nazvaću narodom svojim narod koji nije moj, i nemilu milom; I biće da na mjestu gdje im je bilo rečeno: Vi niste moj narod, tamo će se nazvati sinovi Boga živoga. A Isaija viče za Izrailj: Ako bude broj sinova Izrailjevih kao pijesak morski, ostatak će se spasti. Jer će izvršiti brzo riječ svoju po pravdi, izvršiće Gospod brzo riječ svoju na zemlji. I kao što proreče Isaija: Da nam Gospod Savaot nije ostavio sjeme, postali bismo kao Sodom i slični Gomori.“ Rimljanima 9:22-29

Bog koji je izabrao da spase neznabošce i pokaže im milost učinivši ih svojim narodom jeste Gospod Isus.

„I kažem, dakle: Zar Bog odbaci narod svoj? Nikako! Jer sam i ja Izrailjac, od sjemena Avraamova, od plemena Venijaminova. Ne odbaci Bog narod svoj, koji unaprijed pozna. Ili ne znate šta govori Pismo za Iliju kako se tuži Bogu na Izrailja govoreći: Gospode, proroke tvoje pobiše i žrtvenike tvoje raskopaše, i ja ostadoh jedini i traže život moj. A šta mu veli Božiji odgovor? Ostavih sebi sedam hiljada ljudi, koji ne prikloniše koljena pred Vaalom.“ Rimljanima 11:1-4

Gospod Isus je bio Bog koji je govorio Iliji i obavestio ga da je sačuvao ostatak od sedam hiljada Izrailjaca koji nisu obožavali lažnog boga Vala.

„O dubino bogatstva i premudrosti i razuma Božijega! Kako su neispitivi sudovi njegovi i neistraživi putevi njegovi! Jer ko poznade um Gospodnji? Ili ko mu bi savjetnik? Ili ko njemu prethodno dade, da mu bude vraćeno? Jer je od njega i kroz njega i radi njega sve. Njemu slava u vijekove. Amin.“ Rimljanima 11:33-36

Isus je Gospod čiji se um ne može potpuno spoznati, i On je Bog čiji su mudrost, znanje i sudovi neistraživi. Zapravo, Pavle navodi upravo ovaj isti starozavetni tekst u vezi s tim da je vernicima dat um Hristov kako bi znali ono što im je Bog pripremio:

„Nego kao što je napisano: Što oko ne vidje, i uho ne ču, i u srce čovjeku ne dođe, ono pripremi Bog onima koji ga ljube. A nama Bog otkri Duhom svojim; jer Duh sve ispituje, i dubine Božije. Jer ko od ljudi zna šta je u čovjeku osim duha čovjekova koji je u njemu? Tako i šta je u Bogu niko ne zna osim Duha Božijega. A mi ne primismo duha ovoga svijeta, nego Duha koji je od Boga, da znamo što nam je darovano od Boga; Što i govorimo, ne riječima naučenim od ljudske mudrosti, nego naučenim od Duha Svetog; duhovno duhovnim dokazujući. A tjelesni čovjek ne prima što je od Duha Božijega, jer mu je ludost, i ne može da razumije, jer se to ispituje duhovno. Duhovan pak sve ispituje, a njega samog niko ne ispituje. Jer ko poznade um Gospodnji da bi ga poučio? A mi imamo um Hristov.“ 1. Korinćanima 2:9-16

Evo još nekoliko primera u kojima se Bog i Gospod koriste zajedno:

„Ne činite osvetu za sebe, ljubljeni, nego podajte mjesto gnjevu (Božijem), jer je napisano: Moja je osveta, ja ću vratiti, govori Gospod.“ Rimljanima 12:19

Gospod Isus je Bog koji zlima uzvraća gnevom.

„Niko neka se ne vara; ako neko među vama misli da je mudar u ovome vijeku, neka bude lud da bi bio mudar. Jer je mudrost ovoga svijeta ludost pred Bogom; jer je napisano: On hvata mudre u njihovom lukavstvu. I opet: Gospod zna pomisli mudrih da su ništavne.“ 1. Korinćanima 3:18-20

Isus Hristos, Gospod Bog, mudre čini ludima i hvata ih u njihovom lukavstvu.

„Samo kako Bog svakome dodijeli, svaki kako ga je Gospod prizvao, onako neka živi. I tako zapovijedam po svima Crkvama.“ 1. Korinćanima 7:17

Hristos Gospod je Bog koji poziva ljude da obavljaju određene zadatke tako što im dodeljuje njihove službe.

„Jer niko od nas ne živi samome sebi, i niko ne umire samome sebi; Jer ako živimo, Gospodu živimo; ako li umiremo, Gospodu umiremo. Dakle, i kad živimo i kad umiremo, Gospodnji smo. Jer zato Hristos i umrije i vaskrse i oživi da ovlada i mrtvima i živima. A ti, zašto osuđuješ brata svoga? Ili ti, zašto nipodaštavaš brata svoga? Jer ćemo svi predstati sudu Hristovom. Jer je pisano: Živ sam ja, govori Gospod, pokloniće mi se svako koljeno, i svaki jezik ispovijediće Boga. Dakle, svaki će od nas dati Bogu odgovor za sebe.“ Rimljanima 14:7-12

U svetlu Pavlove dosledne upotrebe reči Gospod za Isusa, može se tvrditi da apostol i ovde Isusa naziva i Gospodom i Bogom, naročito kada ga u ovom istom kontekstu izričito naziva Gospodom živih i mrtvih. Uverljivost ovog objašnjenja postaje još očiglednija kada uzmemo u obzir da Pavle na drugom mestu pominje da će svi stati pred Hristov sudijski presto:

„Jer nam se svima valja javiti na sudu Hristovom, da primi svaki ono što u tijelu učini, bilo dobro ili zlo.“ 2. Korinćanima 5:10

I da će se svi pokloniti pred Isusom i priznati ga za Gospoda:

„Zato i Njega Bog visoko uzdiže, i darova mu Ime koje je iznad svakoga imena. Da se u Ime Isusovo pokloni svako koljeno što je na nebesima i na zemlji i pod zemljom; I da svaki jezik prizna da je Isus Hristos Gospod na slavu Boga Oca.“ Filipljanima 2:9-11

Nakon svega rečenog, očigledno je da se Pavle u Rimljanima 14 odnosi i na Boga Oca i na Isusa Hrista, te stoga titulu Gospod primenjuje na obojicu. Takođe je očigledno da je u svim ostalim primerima koje smo naveli nadahnuti apostol koristio reč Gospod u vezi sa Ocem, budući da je on Bog o kome je Pavle govorio, a ne Hrist.

Ono što prethodni stihovi pokazuju jeste da je kontekst presudan za utvrđivanje značenja reči i njihove tačne primene. Ne može se jednostavno preinačiti jasno značenje nekog teksta pozivanjem na piščevu uobičajenu upotrebu date reči, tj. Pavle ne bi mogao nazivati Isusa theos kada taj izraz obično koristi za Boga Oca. Uostalom, ako se ovo načelo primenjuje dosledno, onda bismo morali zaključiti da u svim gorenavedenim citatima Pavle nije mogao koristiti reč kyrios ili Gospod za Oca, budući da ovaj izraz obično koristi za vaskrslog i uzvišenog Hrista. A pošto je Pavle izričito izjavio da postoji jedan Gospod, naime Isus Hrist, dok Novi zavet dalje kaže da je Isus naš JEDINI Suvereni Vladar i Gospod:

„Jer se uvukoše neki ljudi odavno unaprijed zapisani za ovu osudu, bezbožnici koji blagodat Boga našega izvrću na razvrat, i odriču se jedinoga Vladike i Gospoda našega Isusa Hrista.“ Judina 1:4

Moramo stoga zaključiti da je blaženi apostol u svim tim stihovima Hrista identifikovao i kao Gospoda i kao Boga. Time se obara prigovor da, osim Rimljanima 9:5, apostol nikada nije upotrebio theos u odnosu na Hrista ni u jednoj od svojih neospornih poslanica, jer su svi prethodni odlomci primeri u kojima je Pavle upravo tu reč primenio na vaskrslog i uzvišenog Gospoda slave!

Sada dolazimo do zaključka prvog dela ove rasprave. Molimo vas da pređete na drugi deo jer ćemo ceo sledeći članak posvetiti daljem razmatranju ovog glavnog prigovora da Pavle nikada nije nazvao Isusa theos.