Apologetizam by Sam Shamoun

Carmen Christi: Obožavanje Hrista kao Boga

Carmen Christi: Worshiping Christ as God

Božanstvo HristaIsus HristosCrkveni ociNovi zavetApologetikaIz starije arhive

Obožavanje Hrista kao Boga

Plinije Mlađi, paganski upravitelj Vitinije, u svojoj prepisci sa carem Trajanom, napisanoj oko 106. godine nove ere, uključio je izveštaj o svojim postupcima protiv hrišćana. Plinije je pomenuo da je pokušavao da primora hrišćane da „prokunu Hrista, na šta se pravi hrišćanin ne može navesti“, a zatim je nastavio da opisuje neke od njihovih postupaka i praksi:

„Tvrdili su, međutim, da se sva njihova krivica, ili njihova zabluda, sastojala u tome što su imali običaj da se sastaju određenog utvrđenog dana pre svanuća, kada su naizmenično pevali himnu Hristu kao Bogu (carmenque Christo quasi deo dicere secum invicem), i obavezivali se svečanom zakletvom, ne na kakva zlodela, već da nikada neće počiniti prevaru, krađu, preljubu, da nikada neće pogaziti datu reč, niti poreći poverenu stvar kada budu pozvani da je vrate.“

Postoje izvesni naučnici koji veruju da novozavetni dokumenti sadrže takve himne. Na primer, mnogi naučnici veruju da je sledeće primer predpavlovske himne (sa određenim Pavlovim dodacima) koju je Crkva pevala u obožavanju Hrista kao svog uzvišenog Gospoda i Boga:

„Neka vaš stav bude isti kao stav Hrista Isusa: Koji, budući po samoj svojoj prirodi Bog (hos en morphe theou hyperchon), nije smatrao jednakost sa Bogom (to einai isa theou) nečim za šta bi se trebalo grčevito držati, nego je sebe ponizio, uzevši samu prirodu sluge (morphen doulou), postavši sličan ljudima. I kada se po obličju pokazao kao čovek, ponizio je sebe i postao poslušan do smrti — čak i do smrti na krstu!“ Filipljanima 2:5-8 NIV

Izlišno je reći da je upravo ovaj tekst izazvao mnoge rasprave i polemike u vezi sa svojim tačnim značenjem i sastavom. To se delimično može videti iz načina na koji neki prevodi prenose ovaj konkretan odlomak. Obratite pažnju, na primer, na sledeći prevod, onaj koji proširuje ono što je prevodilac (ili prevodioci) pretpostavio da je značenje nadahnutog grčkog izvornika:

„Neka u vama bude isti onaj stav i namera i [ponizan] um koji je bio u Hristu Isusu: [Neka vam On bude primer u poniznosti:] Koji, iako je suštinski jedno sa Bogom i u obličju Boga [posedujući punoću svojstava koja Boga čine Bogom], nije smatrao da je ta jednakost sa Bogom nešto što treba žudno zgrabiti ili zadržati, nego je sam sebe lišio [svih povlastica i pripadajućeg dostojanstva], da bi uzeo lik sluge (roba), time što je postao poput ljudi i rodio se kao ljudsko biće. A nakon što se pojavio u ljudskom obličju, snizio je i ponizio sebe [još i više] i doveo svoju poslušnost do krajnosti smrti, čak i smrti na krstu!“ The Amplified Bible

Hrišćanski apologeta dr Džejms R. Vajt predlaže sledeći prevod:

„Morate imati među sobom isti način razmišljanja koji je bio u Hristu Isusu, koji, iako je večno postojao u samom obličju Boga, nije smatrao da je ta jednakost koju je imao sa Bogom Ocem nešto čega se treba držati po svaku cenu, nego je umesto toga sebe ponizio, uzevši na sebe samo obličje roba, postavši sličan ljudima. I ušavši u ljudsko postojanje, ponizio je sebe postavši poslušan do smrti, čak i one smrti kojom se umire na krstu! Zbog toga ga je Bog Otac uzvisio na najviše mesto i darovao mu ime koje je iznad svakog imena, da bi se pri pomenu uzvišenog imena Isusovog svako ko je na nebu, na zemlji i pod zemljom poklonio, i svaki jezik ispovedio: ‘Isus Hristos je Gospod!’ Sve na slavu Boga Oca!“

Štaviše, nisu svi naučnici ubeđeni da je ovo uopšte himna ili da je predpavlovska po poreklu. Ima novozavetnih naučnika koji su mišljenja da je ovu himnu – ako se tako uopšte može nazvati – zapravo sastavio sam Pavle.

Kako god bilo, to ne bi imalo nikakvog uticaja na predmet naše rasprave, budući da je za našu temu nebitno da li je ovo himna ili nije, i da li je reč o predpavlovskoj kompoziciji koju je Pavle upotrebio ili o onoj koju je lično sastavio za svoju poslanicu Filipljanima. Ono što je zaista važno jeste šta ovaj konkretan odlomak govori o prirodi, ulozi i statusu Gospoda Isusa Hrista, i upravo na te tačke sada usmeravamo svoju pažnju.

Isus je Onaj koji postoji u samoj prirodi Boga

Tekst počinje tvrdnjom da je Gospod Isus prvobitno bio en morphe theou hyperchon („u obličju/prirodi Boga postojeći“), a da je zatim sebe ispraznio uzevši morphen doulou („obličje/prirodu roba“) rodivši se kao čovek.

Jasno je da je ovaj odlomak izričito i naglašeno svedočanstvo o Isusovom pretčovečanskom postojanju, i to ne samo o njegovom preegzistiranju, već i o tome da je postojao kao Bog na nebu pre nego što je postao čovek. Uostalom, niko ne osporava činjenicu da postojati u obličju sluge znači biti sluga, znači imati samu prirodu sluge. Na sličan način, postojati u Božjem obličju znači imati samu prirodu Boga, znači postojati kao Bog.

Da to kažemo jednostavnije: ako neko poriče da je Hristos bio istinski Bog, mora takođe poricati i da je bio istinski sluga. Jednostavno ne postoji način da se ova tačka zaobiđe.

Pokojni tumač Biblije Vilijam Barkli objašnjava kako je ova himna prilično izričito svedočanstvo o punom Božanstvu Gospoda Isusa:

„… Nema sumnje da je Pavle o Isusu Hristu razmišljao u kategorijama Boga. On za Isusa kaže da je bio u obličju Boga (Fil. 2:6). Zatim nastavlja govoreći da se Isus našao u ljudskom obličju (Fil. 2:8, RSV), gde AV prenosi da se našao u liku čoveka. RSV pomalo zavodljivo prevodi dve grčke reči engleskom rečju form (obličje), dok AV ispravno pravi razliku među njima. U prvom slučaju reč je morphe, koja znači nepromenljivu i nepromenjivu suštinsku prirodu neke stvari; druga reč je schema, koja znači promenljivi i promenjivi spoljašnji oblik osobe ili stvari. Na primer, čovek uvek ima nepromenljivu morphe čovečanstva; to je ono što on suštinski jeste; ali imaće različite schemata, različite spoljašnje oblike, u odojčadstvu, detinjstvu, mladosti, zrelosti i starosti. Lala, ruža, hrizantema, neven, narcis, petoprsnica – svi imaju istu morphe, istu suštinsku prirodu, jer su svi cvetovi; ali imaju veoma različite spoljašnje schemata, spoljašnje oblike. Pavle kaže da je Isus bio u morphe Boga; to jest, suštinska priroda Isusa ista je kao suštinska priroda Boga; ali kaže da se Isus našao u schema čoveka; to jest, privremeno je uzeo na sebe obličje čovečanstva. NEB ovde dobro prenosi grčki. Prevodeći reč morphe prenosi odlomak**: ‘Božanska priroda bila je njegova od početka.’** Prevodeći reč schema kaže da se ‘otkrio u ljudskom obliku’. Ovaj odlomak nas ne ostavlja ni u kakvoj sumnji da je Pavle verovao da je priroda Isusa priroda Boga.“ (Barclay, Jesus As They Saw Him [Eerdmans Publishing Company; Grand Rapids MI, rpt. 1998], str. 27-28; podebljani naglasak naš)

Gordon D. Fi objašnjava zašto morphe („obličje“) prenosi Pavlovu poentu mnogo bolje nego bilo koja druga grčka reč poput physis („priroda“ – up. Galatima 4:8):

„… Njegova [Pavlova] hitnja jeste da kaže nešto o Hristovom ‘načinu razmišljanja’, prvo kao Boga a drugo kao čoveka. Ali u prelazu sa Hristovog ‘bivanja Bogom’ na njegovo ‘postajanje čovekom’, Pavle putem metafore izražava suštinski kvalitet čovečanstva: on je ‘uzeo’ na sebe ‘obličje roba’. Morphe je bila upravo prava reč za ovu dvojaku upotrebu, da okarakteriše i stvarnost (njegovo bivanje Bogom) i metaforu (njegovo preuzimanje uloge roba), budući da označava ‘obličje’ ili ‘oblik’ ne u smislu spoljašnjih odlika po kojima se nešto prepoznaje, već onih karakteristika i svojstava koja su mu suštinska. Otuda ona znači ono što istinski karakteriše datu stvarnost.“ (Fee, The New International Commentary on the New Testament – Paul’s Letter to the Philippians [William B. Eerdmans Publishing Company, Grand Rapids, MI 1995], str. 204; naglasak podvlačenjem naš)

I:

49. Tako M-M, 417 (citirajući Kenedija), „obličje koje istinski i potpuno izražava biće koje leži u njegovoj osnovi“ (up. Martin; O’Brien)… (Isto)

Govoreći o reči „sličnost“ koju Pavle koristi u 2:8, Fi primećuje:

„… Reč se prvenstveno koristi zbog Pavlovog verovanja (zajedničkog sa ostatkom rane crkve) da Hristos, postavši čovek, time nije prestao da bude božanski. Ova reč dopušta tu dvoznačnost, naglašavajući da je on sličan našem čovečanstvu u nekim aspektima, a nesličan u drugim. Sličnost leži u njegovom punom čovečanstvu; u svom ovaploćenju bio je ‘sličan’ u smislu ‘isti kao’. Nesličnost, koja je u Rimljanima 8:3 imala veze s tim što je bio bezgrešan iako u ‘sličnosti’ grešnog tela, u ovom slučaju ima veze s tim što nikada nije prestao da bude ‘jednak Bogu’. Tako je došao u ‘sličnosti’ ljudskih bića, jer se s jedne strane potpuno poistovetio s nama, a s druge strane, postavši čovek, nije bio ‘čovek’ samo. Bio je Bog koji živi istinski ljudski život, a sve to je ovim izrazom očuvano. Pa ipak, ne treba propustiti da je ovaj izraz takođe deo suprotstavljanja. Hristos je ‘sebe lišio svakog ugleda’ postavši čovek – dopadalo se to nama ljudima ili ne.“ (Isto, str. 213-214)

O tome da je Isus zadržao svoju Božansku prirodu tokom Ovaploćenja imaćemo još ponešto da kažemo nešto kasnije.

Isus kao vidljiva pojava i slava Boga

Treba još primetiti da je u reči morphe sadržan pojam pojave ili vidljivog obličja koje ukazuje na prirodu neke osobe ili stvari, odnosno izražava je.

Grčka reč morphe može značiti ‘obličje’ u smislu nečije spoljašnje pojave, one koja često otkriva prirodu koja leži u osnovi. Drugim rečima, ako neko ima obličje čoveka, ima ljudsku pojavu, onda su izgledi da je osoba o kojoj je reč verovatno po prirodi ljudsko biće.(1)

Dakle, ovde je ideja u tome da je vidljivo obličje ili pojava koju je Isus imao u svom pretovaploćenskom stanju savršeno izražavala njegovu istinsku, suštinsku prirodu, što je stanovnicima neba ukazivalo na to da postoji kao Bog, a ne kao jedan od njih. Drugim rečima, pretčovečanski Isus bio je zaodenut Božanskom slavom i veličanstvom koji su otkrivali njegovo suštinsko i apsolutno Božanstvo nebeskom dvoru.

Rečima pokojnog velikog gramatičara i naučnika za novozavetni grčki, A. T. Robertsona:

Budući (huparchon).

Pre će biti „postojeći“, particip prezenta aktiva od huparcho. U obličju Boga (en morphe theou). Morph znači suštinska svojstva onako kako se pokazuju u obličju. U svom pretovaploćenskom stanju Hristos je posedovao Božja svojstva i tako se pokazivao onima na nebu koji su ga videli. Ovde imamo jasnu Pavlovu izjavu o božanstvu Hrista. (Robertson's Word Pictures of the New Testament; naglasak podvlačenjem naš)

Prema drugom komentatoru, reč morphe,

„… odnosi se na ono ‘što istinski i potpuno izražava biće koje leži u njegovoj osnovi’. Izraz en morphe theou najbolje se tumači na pozadini slave Božje, one blistave svetlosti u kojoj je, prema Starom zavetu i međuzavetnoj literaturi, Bog bio prikazivan [vidi gore]. Izraz se ne odnosi prosto na spoljašnju pojavu, već prikazuje preegzistentnog Hrista zaodenutog ruhom božanskog veličanstva i sjaja. Bio je u obličju Boga, deleći Božju slavu. en morphe theou tako odgovara Jovanu 17:5 („slava koju sam imao s tobom pre postanka sveta“) i podseća na Jevrejima 1:3 („odsjaj Božje slave i tačan otisak njegovog bića“).“ (Gerald F. Hawthorne, 6. In the Form of God and Equal with God (Philippians 2:6), u Where Christology Began – Essays on Philippians 2, Ralph P. Martin i Brian J. Dodd urednici [Westminster John Knox Press, Louisville, Kentucky 1998], str. 101)

I:

„Činjenica da ideja ‘pojave ili vidljivog obličja’ leži u srcu značenja reči morphe navela je ranije naučnike da ‘obličje Boga’ u kome je Hristos Isus postojao tumače u smislu ‘slave’ (doxa) Božje, onog zračećeg blistavila Boga kojim ga pisci Starog zaveta i međuzavetne literature često opisuju, njega i njegovo prisustvo. Ovo razumevanje reči morphe i danas oblikuje mišljenje naučnika. S. E. Faul, na primer, zaključuje i iz činjenice da se vidljivo obličje Boga u Septuaginti izražava u smislu Božje slave, i iz činjenice da Pavle u nekoliko navrata koristi ovu istu reč kao vidljivo očitovanje Božjeg veličanstva, da je jedino ispravno razumeti morphe theou kao upućivanje na Božju slavu, njegovo blistavilo i sjaj u kojima/kojima se njegovo veličanstvo čini vidljivim. ‘Smeštajući Hrista u tu slavu, izraz prenosi veličanstvo i sjaj njegovog pretovaploćenskog stanja’, i odgovara Jovanu 17:5. Ali Faul je oprezan i pažljivo napominje da ovo razumevanje reči morphe u smislu doxa ne proizlazi iz toga što je ideja ‘slave’ svojstvena samoj reči ‘obličje’, već je izvedeno iz šireg konteksta onoga što opisuje vidljivo prisustvo Boga. Ovde se koristi da odrazi Hristov uzvišeni položaj; nije zamišljeno kao dogmatska izjava o Hristovoj prirodi [sic], već se koristi da kaže nešto o Hristovom statusu.“ (Isto, str. 99; naglasak podvlačenjem naš)

Drugi saradnik u istom tomu navodi:

„… Drugi primećuju da je ‘obličje’ takođe način izražavanja ‘slave’ (doxa). Stiven E. Faul zapaža: ‘U Septuaginti se vidljivo obličje Boga često opisuje u kategorijama Božje doxa, Božje slave i sjaja, kojima se veličanstvo Boga očituje čovečanstvu…. Čini se, dakle, najprimerenijim uzeti morphe Boga kao upućivanje na slavu, blistavilo i sjaj kojima se Božje veličanstvo čini vidljivim. Smeštajući Hrista u tu slavu, izraz prenosi veličanstvo i sjaj njegovog pretovaploćenskog stanja.’ …

„… morphe konotira vidljivu pojavu, oblik ili obličje u kome se neko ili nešto pojavljuje… Upotreba reči morphe bila bi spojiva s viđenjem ili epifanijom na nebu (up. Pseudo-Klementinska homilija 17.7), ali bi bila jednako spojiva sa vidljivim obličjem ili izrazom Boga na zemlji. Tako bi en morphe theou vrlo lako moglo aludirati na nekoga čiji je zemaljski život bio očitovanje Boga.

„… Ja vidim Filipljanima 2:6 kao odbacivanje optužbi protiv Isusa, a stihove 7-8 kao hrišćansko protivtumačenje. Isus nije nastojao da iskoristi svoj status i vlast da bi bio ‘kao Bog’ na način kome je Adam podlegao i na koji ga je Satana nastojao navesti. Niti je bio kriv za optužbe koje su protiv njega iznošene. Kao vidljivo očitovanje Boga, žrtvovao je sebe u poslušnosti koja ga je odvela na krst.“ (Colin Brown, Ernst Lohmeyer’s Kyrios Jesus, Where Christology Began, str. 26, 27, 28; naglasak podvlačenjem naš)

Sledeći biblijski tumač piše da,

„Dve paralelne izjave pokazuju uzornu prirodu Isusovih misli. Prva glasi ‘budući po samoj svojoj prirodi Bog’, što se poredi sa drugom, ‘jednakost sa Bogom’. Prva se obično prevodi engleskom rečju ‘form’ (obličje), što je verno doslovnom značenju grčkog morphe. Komentatori su žustro raspravljali o značenju reči ‘obličje’. U osnovi, reč znači ‘obličje, spoljašnja pojava, oblik’; ali pošto se u Novom zavetu javlja samo u 2:6 i 2:7, kontekst mora odrediti njeno tačno značenje. Jasno je da ‘obličje Boga’ i ‘obličje sluge’ moraju značiti istu stvar. Neki to shvataju tako da vidljiva pojava Boga nije činilac jer je on nevidljiv, te da tekst stoga zahteva drugačiju nijansu te reči. Ovo značenje, međutim, ne bi trebalo prebrzo odbaciti. Himna je pozivala čitaoce da razmotre preegzistentno stanje Isusovo, kada je bio u obličju Boga. Fizičke oči ne mogu videti duhovne stvarnosti, samo duhovne oči mogu. S obzirom na kontekst, ne bi bilo neuobičajeno upotrebiti taj izraz da se kaže kako se on zapravo ‘pojavljivao kao Bog’ onima koji su mogli da ga vide. Ništa u kontekstu ne zahteva da ljudske oči vide to obličje. Slično tome, ‘sama priroda sluge’ ne zahteva da ljudske oči mogu videti to obličje, mada ga duhovno prosvetljene oči vide. Pitanje je da li je on imao to obličje. Zacelo su postupci koji su ovde o njemu opisani primereni ulozi sluge, i pojavljuju se u njegovoj smrti na krstu. Reč ‘obličje’ znači spoljašnju pojavu saglasnu s onim što je istinito. Obličje savršeno izražava unutrašnju stvarnost. (The New American Commentary – An Exegetical and Theological Exposition of Holy Scripture [Broadman Press, Nashville, TN 1991], Richard R. Melick, Jr., tom 32, Philippians–Colossians–Philemon, str. 101; naglasak podvlačenjem naš)

Postoje starozavetni dokazi koji podupiru to da se Jahvina slava može odnositi, i često se odnosi, na vidljivo obličje koje on uzima kada se otkriva svojim slugama. Prema jevrejskim Pismima, oblak u kome je Jahve silazio bio je vidljivo očitovanje njegove slave njegovom narodu:

„I reče Mojsije i Aron svijem sinovima Izrailjevijem: Doveče ćete poznati da vas je Gospod izveo iz zemlje Misirske; A sjutra ćete vidjeti slavu Gospodnju; jer je čuo viku vašu na Gospoda. Jer šta smo mi da vičete na nas? I reče Mojsije: Doveče će vam dati Gospod mesa da jedete, a ujutru hljeba da se nasitite; jer je čuo Gospod viku vašu, kojom vičete na nj. Jer što smo mi? Nije na nas vaša vika nego na Gospoda. I reče Mojsije Aronu: Kaži svemu zboru sinova Izrailjevih: Pristupite pred Gospoda, jer je čuo viku vašu. I kad reče Aron svemu zboru sinova Izrailjevih, pogledaše u pustinju, i gle, slava Gospodnja pokaza se u oblaku.“ Izlazak 16:6-10

Štaviše, kada je Mojsije zamolio da vidi Jahvinu slavu, Jahve je to shvatio kao molbu da vidi njegovo „Lice“, odnosno puno vidljivo očitovanje njegove slave, nešto što je Jahve rekao da nije moguće:

„Opet reče Mojsije: Molim te, pokaži mi slavu svoju. A Gospod mu reče: Učiniću da prođe sve dobro moje ispred tebe, i povikaću po imenu: Gospod pred tobom. Smilovaću se kome se smilujem, i požaliću koga požalim. I reče: Ali nećeš moći vidjeti lica mojega, jer ne može čovjek mene vidjeti i ostati živ. I reče Gospod: Evo mjesto kod mene, pa stani na stijenu. I kad stane prolaziti slava moja, metnuću te u rasjelinu kamenu, i zakloniću te rukom svojom dok ne prođem. Potom ću dignuti ruku svoju, i vidjećeš me s leđa, a lice se moje ne može vidjeti.“ Izlazak 33:18-23

Umesto da vidi Jahvino „Lice“, Mojsiju je bila data povlastica da vidi njegova „Leđa“, odnosno potpuniji prikaz njegove vidljive slave, ali ipak takav koji je bio manje od gledanja svekolikog Jahvinog sjaja i veličanstva.

Ono što je zanimljivo u vezi sa ovim jeste da nadahnuti pisac Petoknjižja poistovećuje ovu vidljivu pojavu ili prikaz Jahvine slave sa Jahvinim obličjem!

„I stadoše vikati Marija i Aron na Mojsija zbog žene Madijanke, kojom se oženi, jer se oženi Madijankom. I rekoše: Zar je samo preko Mojsija govorio Gospod? Nije li govorio i preko nas? I to ču Gospod. A Mojsije bješe čovjek vrlo krotak mimo sve ljude na zemlji. I odmah reče Gospod Mojsiju i Aronu i Mariji: Dođite vas troje u šator od sastanka. I otidoše njih troje. Tada siđe Gospod u stupu od oblaka, stade na vratima od šatora. I viknu Arona i Mariju, i dođoše oboje. I reče im: Čujte sada riječi moje: Prorok kad je među vama, ja ću mu se Gospod javljati u utvari i govoriću s njim u snu. Ali nije takav moj sluga Mojsije, koji je vjeran u svem domu mojem. Njemu govorim iz usta k ustima, i on me gleda doista, a ne u tami, niti u kakvoj prilici Gospodnjoj. Kako se, dakle, ne pobojaste vikati na slugu mojega, na Mojsija?“ Brojevi 12:1-8

Dakle, videvši Jahvina „Leđa“ Mojsije je zapravo video Jahvino obličje, što su čak i prevodioci jevrejske Biblije na grčki protumačili kao gledanje Jahvine slave:

„Njemu govorim iz usta k ustima, i on me gleda doista, a ne u tami, niti u kakvoj prilici Gospodnjoj. Kako se, dakle, ne pobojaste vikati na slugu mojega, na Mojsija?“ Brojevi 12:8 LXX

Mojsije nije bio jedina osoba kojoj je bila data povlastica da vidi vidljivi prikaz Jahvine slave. Drugi proroci su videli Jahvino obličje, poput Isaije:

„Godine koje umrije car Ozija vidjeh Gospoda gdje sjedi na prijestolu visoku i izdignutu, i skut mu ispunjavaše crkvu. Serafimi stajahu više njega, svaki ih imaše šest krila: dvjema zaklanjaše lice svoje i dvjema zaklanjaše noge svoje, a dvjema lećaše. I vikahu jedan drugome govoreći: Svet, svet, svet je Gospod nad vojskama; puna je sva zemlja slave njegove. I zadrmaše se pragovi na vratima od glasa kojim vikahu, i dom se napuni dima. I rekoh: Jaoh meni! Pogiboh, jer sam čovjek nečistijeh usana, i živim usred naroda nečistijeh usana, jer cara Gospoda nad vojskama vidjeh svojim očima. A jedan od serafima doletje k meni držeći u ruci živ ugljen, koji uze s oltara kliještima, I dotače se usta mojih i reče: Evo, ovo se dotače usta tvojih, i bezakonje tvoje uze se, i grijeh tvoj očisti se. Potom čuh glas Gospodnji gdje reče: Koga ću poslati? I ko će nam ići? A ja rekoh: Evo mene, pošlji mene.“ Isaija 6:1-10

I Jezekilja:

„I ozgo na onom nebu što im bijaše nad glavama, bijaše kao prijesto, po viđenju kao kamen safir, i na prijestolu bijaše po obličju kao čovjek. I vidjeh kao jaku svjetlost, i u njoj unutra kao oganj naokolo, od bedara gore, a od bedara dolje vidjeh kao oganj i svjetlost oko njega. Kao duga u oblaku kad je kiša, takva na oči bijaše svjetlost unaokolo. To bijaše viđenje slave Božije na očima; i kad vidjeh, padoh na lice svoje, i čuh glas nekoga koji govoraše.“ Jezekilj 1:26-28, 2:1-10

U svetlu prethodno rečenog, očigledno je da se Jahvino obličje odnosi na vidljivi prikaz ili veličanstvo Jahvino koje onima koji ga gledaju otkriva stvarnost njegove prirode. Drugim rečima, vidljivi prikaz ili pojava Božjeg obličja ukazuje onima koji ga gledaju da je on po prirodi potpuno Božanski.

Ovo je upravo ono obličje koje je Isus imao u svom pretčovečanskom nebeskom postojanju, ono koje je onima koji su ga gledali na nebu ukazivalo da je on potpuno Božanska Ličnost, a ne stvorenje poput njih.

Zapravo, za Isusa se čak kaže da je sama slava Božja i njegov lik:

„U njima bog ovoga svijeta oslijepi razum nevjernika, da im ne zasvijetli svjetlost Jevanđelja slave Hrista, koji je ikona Boga nevidljivoga. Jer ne propovijedamo sebe, nego Hrista Isusa, Gospoda, a sebe kao sluge vaše Isusa radi. Jer Bog koji reče da iz tame zasija svjetlost, On zasija u srcima našim radi prosvjetljenja znanja slave Božije u licu Isusa Hrista.“ 2. Korinćanima 4:4-6

I:

„Bog koji je iz davnine mnogo puta i raznim načinima govorio ocima preko Proroka, U ove posljednje dane govorio je nama preko Sina, kojega postavi nasljednikom svega, kroz kojega je i vijekove stvorio; On koji je sjaj slave i obličje bića Njegovoga i koji drži sve moćnom riječju svojom“ Jevrejima 1:1-3a

Zapanjujuće je da je, prema jevanđelju po Jovanu, prorok Isaija zapravo video Isusovu slavu u svojoj viziji Jahvea zabeleženoj u Isaiji 6:

„Jer iako je učinio tolika znamenja pred njima, ne vjerovahu u njega; Da se ispuni riječ Isaije proroka koji reče: Gospode, ko vjerova propovjedi našoj? I ruka Gospodnja kome se otkri? Zato ne mogahu vjerovati, jer opet reče Isaija: Zaslijepio je oči njihove i okamenio srca njihova, da ne vide očima ni srcem razumiju, i ne obrate se da ih iscijelim. Ovo reče Isaija kada vidje slavu njegovu i govoraše o njemu. Ali i od starješina mnogi vjerovaše u njega; no zbog fariseja ne priznavahu, da ne budu isključeni iz sinagoge; Jer zavolješe više slavu ljudsku nego slavu Božiju. A Isus povika i reče: Ko vjeruje u mene, ne vjeruje u mene, nego u Onoga koji me je poslao. I ko vidi mene, vidi Onoga koji me je poslao.“ Jovan 12:37-45

Ono što četvrti jevanđelist ovde govori jeste da je Isaija, kada je video Jahvea u njegovoj slavi, zapravo gledao pretovaploćenog Hrista! Dakle, ako biste pitali Isaiju čiju je slavu gledao u Isaiji 6, njegov odgovor bi bio: Jahvinu. Pa ipak, ako biste pitali Jovana čiju je slavu Isaija video u svojoj viziji, njegov odgovor bi bio: Isusovu!

Ovo dalje podupire stanovište da je postojanje u Božjem obličju drugi način da se kaže kako je Isus imao samu vidljivu pojavu Boga na nebu i kako je delio Božanski sjaj i veličanstvo, što je nebeskim stanovnicima ukazivalo da je on po suštini potpuno Bog.

A ovo je upravo ono obličje ili slava koju je odložio zastrvši je, kako bi uzeo obličje sluge, ono koje je skrivalo činjenicu da je on po suštini potpuno Bog.(2)

Štaviše, Novi zavet poistovećuje Isusa sa Isaijinim stradajućim Slugom i često aludira na jezik Isaijinih tekstova o Sluzi ili ga odjekuje da bi opisao Isusovu ulogu i misiju (up. Matej 12:15-21, 20:28, 26:28; Marko 10:45, 14:24; Luka 22:37; Dela apostolska 2:33-36, 3:13-15, 5:30-31, 8:29-35; 1. Petrova 1:18-19, 2:21-25).

Prema jednom od tih odlomaka, Slugino obličje, njegova vidljiva pojava, prikrivalo je činjenicu da je on Božji Posrednik spasenja koji će naknadno biti uzvišen da vlada na Božjem prestolu:

„Gle, sluga će moj biti srećan, podignuće se i uzvisiće se i proslaviće se. Kako se mnogi začudiše tebi što bijaše nagrđen u licu mimo svakoga čovjeka, i u stasu mimo sinove čovječije, Tako će opet udiviti mnoge narode, carevi će pred njim zatisnuti usta svoja, jer će vidjeti što im nije kazivano i razumjeće što nijesu slušali.“ „Ko vjerova propovijedanju našemu, i mišica Gospodnja kome se otkri? Jer izniče pred njim kao šibljika, i kao korijen iz suhe zemlje; ne bi obličja ni ljepote u njega; i vidjesmo ga, i ne bješe ništa na očima čega radi bismo ga poželjeli. Prezren bješe i odbačen između ljudi, bolnik i vičan bolestima, i kao jedan od koga svak zaklanja lice, prezren da ga ni za što ne uzimasmo. A on bolesti naše nosi i nemoći naše uze na se, a mi mišljasmo da je ranjen, da ga Bog bije i muči. Ali on bi ranjen za naše prijestupe, izbijen za naša bezakonja; kar bješe na njemu našega mira radi, i ranom njegovom mi se iscijelismo. Svi mi kao ovce zađosmo, svaki nas se okrenu svojim putem, i Gospod pusti na nj bezakonje svijeh nas. Mučen bi i zlostavljen, ali ne otvori usta svojih; kao jagnje na zaklanje vođen bi i kao ovca nijema pred onijem koji je striže ne otvori usta svojih. Od tjeskobe i od suda uze se, a rod njegov ko će iskazati? Jer se istrže iz zemlje živijeh i za prijestupe naroda mojega bi ranjen. Odrediše mu grob sa zločincima, ali na smrti bi s bogatijem, jer ne učini nepravde, niti se nađe prijevara u ustima njegovijem. Ali Gospodu bi volja da ga bije, i dade ga na muke; kad položi dušu svoju u prinos za grijeh, vidjeće natražje, produljiće dane, i što je Gospodu ugodno napredovaće njegovom rukom. Vidjeće trud duše svoje i nasitiće se; pravedni sluga moj opravdaće mnoge svojim poznanjem, i sam će nositi bezakonja njihova. Zato ću mu dati dio za mnoge, i sa silnima će dijeliti plijen, jer je dao dušu svoju na smrt, i bi metnut među zločince, i sam nosi grijehe mnogih, i za zločince se moli.“ Isaija 52:13-15, 53:1-12

Isaija koristi upravo isti jezik uzvišenja i uzdizanja da opiše Jahveovo ustoličenje i njegov položaj nad celokupnim stvorenjem, ukazujući time da Sluga učestvuje u Jahveovoj Božanskoj vladavini nad svim stvarima (up. Isaija 6:1-5; 2:11-17; 33:5; 57:15; Psalam 113:5-6). Dakle, Slugino obličje i njegova pojava skrivali su ili zaklanjali činjenicu da je on zapravo bio Božji postavljeni Vladar, poslan da narodima donese pravdu i spasenje.

U svetlu prethodno rečenog, Isusovu molbu upućenu Ocu u Jevanđelju po Jovanu,

„I sada proslavi ti mene, Oče, u tebe samoga, slavom koju imadoh u tebe prije nego svijet postade.“ Jovan 17:5

treba razumeti tako da je Hristos tražio da bude vraćen u svoj pređašnji nebeski status i položaj, gde više ne bi imao potrebu da zastire ili prekriva svoje Božansko veličanstvo. Na nebu bi Hristova Božanska slava i sjaj bili u punini izloženi pred svim njegovim stanovnicima, iako bi njegovo Božansko blistanje sada zračilo kroz njegovo vaskrslo i proslavljeno fizičko telo.

Isus kao Očev jednak

Imajući prethodno u vidu, čini se prilično izvesnim da je Pavle verovao kako je Hristos već posedovao jednakost sa Bogom Ocem time što je postojao u istom obličju kao i Bog. Zapravo, budući da je Isus „tačan otisak/odraz/izraz Božje prirode/suštine/bića“ (up. Jevrejima 1:3), on mora biti jednak Ocu u svojoj nebeskoj pojavi i slavi.

Drugim rečima, budući da postojati u obličju Boga znači nositi samu prirodu i slavu Boga, Isus stoga mora biti jednak Bogu Ocu po suštini. Kako to kaže sledeći pisac:

„Određeni član to u izrazu to einai potvrđuje da je ovaj drugi izraz tesno povezan sa prvim, jer je funkcija određenog člana ovde da ukaže unazad na nešto što je prethodno pomenuto. Stoga bi trebalo očekivati da se to einai isa theoi („biti jednak Bogu“) epeksegetski [objašnjavajuće] odnosi na en morphe theou huparchon („postojeći u obličju Boga“) što mu prethodi. To onda znači da je „biti jednak Bogu“ upravo drugi način da se kaže „u obličju Boga“. Ili, još bolje, koje god značenje neko predložio kao moguće značenje izraza morphe theou, ono se može ispravno razumeti jedino u smislu isa theo, i obrnuto — to einai isa theoi se može ispravno razumeti jedino u smislu morphe theou.“ (Hawthorne, „In the Form of God and Equal with God“, Where Christology Began, str. 104)

Poznati novozavetni naučnik Richard Bauckham predlaže sledeće objašnjenje:

„… (4) Što se tiče teškog prevodilačkog pitanja o značenju stiha 6b, mislim da najbolji jezički argument sada ukazuje na prevod: ‘nije smatrao jednakost sa Bogom nečim što bi upotrebio za sopstvenu korist’. Drugim rečima, pitanje nije da li Hristos stiče jednakost ili da li je zadržava, kao u nekim prevodima. On ima jednakost sa Bogom i nema govora o tome da bi je izgubio; pitanje je kakav je njegov stav prema njoj. (5) ‘Obličje Boga’ (st. 6) i ‘obličje sluge’ (st. 7), koji su očigledno zamišljeni kao suprotstavljeni, odnose se na oblike pojavljivanja: sjaj Božanske slave na nebu nasuprot ljudskom obliku na zemlji.

„Ove uvodne napomene o egzegetskim odlukama koje donosim vode do sledeće egzegeze stihova 6-11. Preegzistentni Hristos, budući jednak sa Bogom, delio je Božansku slavu na nebu. Ali on nije smatrao jednakost sa Bogom nečim što bi trebalo da upotrebi za sopstvenu korist. Svoju jednakost sa Bogom nije shvatao kao stvar toga da drugi njemu služe, već kao nešto što može izraziti u služenju, poslušnosti, samoodricanju i samoponiženju radi drugih. Stoga se odrekao spoljašnjeg sjaja nebeskog dvora radi života ljudskog bića na zemlji, onoga koji je svoju poslušnost Bogu živeo u samoponiženju čak do naročito sramotne smrti raspećem, smrti roba… (Richard Bauckham, Jesus and the God of Israel – God Crucified and Other Studies on the New Testament’s Christology of Divine Identity [William B. Eerdmans Publishing Company, Grand Rapids, MI/ Cambridge, U.K. 2008], 1. God Crucified, str. 41-42; podvlačenje naše)

Da sažmemo ono što ovi naučnici govore, posebno Bauckham: Isus nije prigrabio to da bude Božji jednak, već je izabrao da tu jednakost ne iskoristi niti je upotrebi za sopstvenu korist. Umesto toga, izabrao je da tu jednakost upotrebi kako bi ostvario Božji plan iskupljenja, umirući na krstu za spasenje Božjeg naroda.(3)

Isus je večni Stvoritelj, a ne stvorenje

Druga važna tačka koja dodatno podupire stanovište da je Isus postojao kao Bog, a ne kao stvorenje, jeste tvrdnja da je Hristos postao sluga tek onda kada je izabrao da postane čovek u ovaploćenju. Prema svedočanstvu nadahnutih hrišćanskih grčkih Spisa, i duhovna stvorenja i ljudska bića po prirodi su sluge, budući stvoreni da služe Bogu. Zapravo, kroz čitavo Sveto pismo hrišćani se opisuju kao sluge Boga i Hrista:

„Jakov, sluga Boga i Gospoda Isusa Hrista, pozdravlja dvanaest plemena rasijanih po svijetu.“ Jakovljeva 1:1

„Otkrivenje Isusa Hrista, koje njemu dade Bog, da pokaže slugama svojim šta se ima zbiti uskoro; i objavi ga poslavši ga preko anđela svojega slugi svojemu Jovanu, Koji posvjedoči riječ Božiju i svjedočanstvo Isusa Hrista, sve što vidje.“ Otkrivenje 1:1-2

„I anđelu Crkve u Tijatiri napiši: Tako govori Sin Božiji, čije su oči kao plamen ognjeni, a noge kao sjajni bakar: Znam djela tvoja, i ljubav, i vjeru, i služenje, i trpljenje tvoje, i sadašnja djela tvoja su brojnija od ranijih. Ali malo mi je krivo na tebe što dopuštaš ženi Jezavelji, koja veli za sebe da je proročica, da uči i zavodi sluge moje da bludniče i da jedu žrtve idolske.“ Otkrivenje 2:18-20

„I više neće biti nikakvoga prokletstva; i prijesto Božiji i Jagnjetov biće u njemu, i sluge njegove služiće Mu.“… „I reče mi: Ove su riječi vjerne i istinite, i Gospod Bog svetih proroka posla anđela svojega da pokaže slugama svojim šta će biti uskoro. I evo, dolazim uskoro. Blažen je koji drži riječi proroštva knjige ove.“ Otkrivenje 22:3, 6-7

Kao što je i sam Gospod Isus lično rekao svojim sledbenicima:

„A koji će od vas, ako ima slugu koji ore ili koji čuva stado, kada dođe iz polja, reći mu: Hodi i odmah sjedi za trpezu? Zar mu neće reći: Ugotovi nešto da večeram i opaši se te mi služi dok jedem i pijem, pa poslije ti jedi i pij? Eda li će on zahvaliti slugi tome kad učini što mu je zapovjeđeno? Ne smatram. Tako i vi kad izvršite sve što vam je zapovjeđeno, govorite: Mi smo nepotrebne sluge, jer smo učinili što smo dužni učiniti.“ Luka 17:7-10

Što se tiče anđela, nadahnuti pisac Poslanice Jevrejima o njima kaže sledeće,

„A za anđele govori: Koji čini anđele svoje duhovima i sluge svoje plamenom ognjenim.“ … „Nisu li svi oni duhovi za služenje, koji se šalju da služe onima koji će naslijediti spasenje?“ Jevrejima 1:7, 14

A evo šta je anđeo služitelj rekao Jovanu:

„I padoh pred noge njegove da mu se poklonim. I reče mi: Pazi, nemoj! Ja sam sluga kao i ti i kao braća tvoja koja imaju svjedočanstvo Isusovo; Bogu se pokloni – jer je svjedočanstvo Isusovo duh proroštva.“ Otkrivenje 19:10

„I ja, Jovan, čuh i vidjeh ovo. I kada čuh i vidjeh, klanjajući se padoh pred noge anđela koji mi ovo pokaza. I reče mi: Pazi, nemoj! I ja sam sluga kao i ti i kao braća tvoja proroci i oni koji drže riječi knjige ove. Bogu se pokloni.“ Otkrivenje 22:8-9

Dakle, i anđeli i ljudi su po prirodi sluge, budući da su stvoreni da služe i proslavljaju živoga Boga.(4)

Međutim, budući da je Isus postao sluga tek kada je izabrao da se rodi kao čovek, on ne može biti nebesko Božje stvorenje, jer da jeste, već bi postojao u obličju sluge dok je bio na nebu. Činjenica da je slugom postao isključivo sopstvenim ličnim izborom, kada je odlučio da uzme prirodu čoveka, dokazuje da je nestvoren i da stoga mora biti večni Bog (ali ne Otac ni Sveti Duh)!

Dodatak, a ne oduzimanje

Od suštinske je važnosti primetiti da – suprotno tvrdnjama nekih – Pavle ne kaže da je Isus sebe ispraznio od svoje Božanske prirode ili od bilo kojih određenih Božanskih svojstava. Hristovo samoispražnjenje sastojalo se u tome što je ostavio po strani svoj nebeski status i povlastice i što je zastro svoje Božansko obličje, odnosno slavu.

U jednom drugom svom nadahnutom spisu blaženi apostol je učio da je Isus i na zemlji, nakon što je postao čovek, nastavio da bude potpuno Bog:

„Koji je ikona Boga nevidljivoga, Prvorođeni prije svake tvari, Jer Njime bi sazdano sve, što je na nebesima i što je na zemlji, što je vidljivo i što je nevidljivo, bili prijestoli ili gospodstva, ili načalstva ili vlasti; sve je Njime i za Njega sazdano. I On je prije svega, i sve u njemu postoji. I On je Glava Tijela, Crkve, koji je početak, Prvorođeni iz mrtvih, da u svemu On bude prvi. Jer (Otac) blagoizvoli da se u Njemu nastani sva punoća. I da kroz Njega izmiri sve sa sobom, učinivši mir njegovom krvlju na krstu, (pomirivši) kroz Njega i ono što je na zemlji i ono što je na nebesima. I vas koji ste nekada bili otuđeni i svjesno neprijatelji u zlim djelima, Sada vas izmiri smrću njegovog ljudskog tijela da vas izvede preda se svete, neporočne i nevine, Ako samo ostanete u vjeri utemeljeni i postojani, i ne odvajajući se od nade Jevanđelja, koje čuste, koje je propovijedano svoj tvari pod nebom, kojemu ja, Pavle, postadoh služitelj.“ Kološanima 1:15-23

U ovom odlomku (za koji neki zapravo veruju da je još jedna himna koju je apostol preuzeo) Pavle izjavljuje da je punina Boga prebivala u Hristu u ovaploćenju, naročito u vreme kada je Hristos svojom smrću na krstu izmirivao sve stvari sa Bogom. Neki prevodi to ispravno prenose u smislu da je Hristos i u to vreme i dalje imao svu puninu Božje prirode:

„Bogu je bilo po volji da čitava njegova priroda prebiva u Hristu.“ Kološanima 1:19 New International Reader’s Version (NIRV)

„Jer se [Ocu] svidelo da sva božanska punina (ukupnost božanskog savršenstva, moći i svojstava) trajno prebiva u Njemu.“ Amplified

„Jer se Ocu svidelo da u njemu prebiva božanska priroda u svoj svojoj punini,“ Twentieth Century New Testament

„Jer je sopstvenom Božjom odlukom Sin u sebi ima punu prirodu Boga.“ Good News Translation

„U njemu je puna Božja priroda izabrala da živi, i kroz njega je Bog naumio da u sopstvenoj ličnosti, takoreći, izmiri sve na zemlji i sve na Nebu na osnovu žrtve krsta.“ Kološanima 1:19-20 J. B. Phillipsov Novi zavet

Pokojni poznati biblijski tumač Adam Clarke objasnio je da,

Budući da se reči Otac ne nalaze u tekstu, neki su ovaj stih preveli ovako: Jer se u njemu učinilo ispravnim da sva punina prebiva; to jest, da se veličanstvo, moć i dobrota Boga objave u Hristu Isusu i kroz njega, i da tako Otac kroz njega izmiruje sve sa sobom. Πληρωμα, ili punina, mora se ovde odnositi na Božansku prirodu koja prebiva u čoveku Hristu Isusu. (The Adam Clarke Commentary; podvlačenje naše)

Drugi biblijski tumač piše,

„… Izraz [pleroma] može izražavati prosto ‘celokupnost’. Onako kako je izmenjen u 2:9, izraz znači ‘puna mera božanstva’, i 1:19 mora nositi isto značenje. Stoga on izražava da je Isus bio potpuno Bog. Sve što Bog jeste, Isus jeste… Ovde Pavle izjavljuje da je Božanstvo odredilo da čovek Isus bude Bog, deleći sva svojstva, odlike i prerogative samoga Boga. Naravno, kretanje u ovaploćenju bilo je to da je Bog uzeo telo, a ne da je čovek uzdignut do božanstva. Ta izjava zapravo znači da je Bogu bilo po volji da u Isusu uzme ljudski oblik. On nije bio ništa manje od Boga i on i dalje ostaje potpuno božanski (‘prebiva’ je u prezentu, čime se naglašava trajna stvarnost).

„Još jedan činilac koji treba uzeti u obzir u ovoj izjavi jeste to što je Pavle sve pripisao Ocu. Kontekst naglašava delo Boga Oca u korist hrišćana. Taj motiv se nastavlja i ovde. U planu spasenja postoji savršena saglasnost, jer je Bog Otac pokrenuo izbavljenje svoga naroda (1:12-14), a Bog Otac se radovao činjenici da je Isus bio potpuno i savršeno Bog (1:19)…“ (Richard R. Melick, Jr., The New American Commentary, Philippians–Colossians–Philemon, str. 224-225; napomene u uglastim zagradama i podebljanje i podvlačenje naši)

Zanimljivo je da Pavle nije samo verovao da je Božja priroda u punini prebivala u Hristu tokom njegovog vremena na zemlji – i da stoga nikada nije prestao da bude Bog – nego je dalje napisao da Isus i posle svog vaskrsenja utelovljuje čitavu puninu Božanstva:

„Jer u Njemu obitava sva punoća Božanstva tjelesno, I vi ste ispunjeni u Njemu, koji je glava svakoga načalstva i vlasti;“ Kološanima 2:9-10

U svetlu prethodnog, čini se prilično izvesnim da Pavle nije učio da je Isus sebe ispraznio od svoje Božanske prirode, budući da je to nešto što nije mogao učiniti s obzirom na činjenicu da je njegova Božanska suština nepromenljiva i nepodložna promeni (up. Jevrejima 1:10-12, 13:8). Pavle pre ukazuje na to da je Hristos „sebe ispraznio“ tako što je odustao od svog nebeskog statusa i zastro svoju slavnu pojavu kao Boga, kako bi umesto toga uzeo obličje, odnosno pojavu roba.

Isus je suvereni Gospod celokupnog stvorenja

Zatim nam se kaže da je Otac, kao odgovor na Isusov dobrovoljni čin samoponiženja, uzvisio Hrista na najviši položaj vlasti koji postoji i dao mu Ime koje je iznad svih imena, tako da svako stvorenje obožava Isusa kao Gospoda. Za obožavanje koje Isus prima kaže se da je na slavu Boga Oca, to jest, Otac se proslavlja u jedinstvu sa svojim Sinom, tako da svi moraju obožavati Oca u odnosu na Hrista Gospoda i kroz njega.

Ono što sve ovo čini još zadivljujućijim jeste to što je Pavle (ili sastavljač[i] himne) uzeo žestoko monoteistički tekst, koji govori o obožavanju koje će Jahve primiti kao priznanje da je on jedini Bog i Spasitelj, i primenio ga na Hrista!

„Jer ovako veli Gospod koji je stvorio nebo, Bog koji je sazdao zemlju i načinio je i utvrdio, i nije je stvorio naprazno, nego je načinio da se na njoj nastava: Ja sam Gospod, i nema drugoga. Nijesam govorio tajno ni na mračnu mjestu na zemlji, nijesam rekao sjemenu Jakovljevu: Tražite me uzalud. Ja Gospod govorim pravdu, javljam što je pravo. Skupite se i dođite, pristupite svi koji ste se izbavili između naroda. Ništa ne znaju koji nose drvo od svojega lika i mole se bogu koji ne može pomoći. Oglasite, i dovedite, neka vijećaju zajedno: Ko je to od starine kazao? Ko je javio još onda? Nijesam li ja, Gospod? Nema osim mene drugoga Boga, nema Boga pravednoga i Spasitelja drugoga osim mene. Pogledajte u mene, i spašćete se svi krajevi zemaljski; jer sam ja Bog, i nema drugoga. Sobom se zakleh; izide iz usta mojih riječ pravedna, i neće se poreći, da će im se pokloniti svako koljeno, i zaklinjati se svaki jezik. I govoriće: U Gospodu je pravda i sila; k njemu će doći; ali će se posramiti svi koji se gnjeve na nj. U Gospodu će se opravdati i proslaviti sve sjeme Izrailjevo.“ Isaija 45:18-25

Primena ovog teksta na obožavanje koje će biti dato uzvišenom Hristu podupire stanovište da je Ime koje je Isus primio Ime Jahve, tako da Gospod (Kyrios) ovde funkcioniše kao novozavetni sinonim ili zamena za to isključivo Božje Ime.

Dakle, u ovom određenom kontekstu, ispovediti da je Isus Gospod znači ispovediti da je on Jahve Bog (ali ne Otac ni Sveti Duh).

Međutim, moramo biti pažljivi da ne pretpostavimo kako odlomak govori da je Isus postao Jahve tek pri svom uzvišenju, budući da je Jahve Ime jedinog istinitog večnog Boga i stoga se odnosi na nepromenljivog Boga. To nije nešto što neko postaje, već nešto što neko već jeste.

Ono što ovde stoga treba da razumemo jeste da je Isus tek nakon svog uzvišenja počeo da vrši svoju vlast kao Jahve, to jest, Ime koje ovde prima odnosi se na Božansku vlast koju je ostavio po strani dok je bio na zemlji, zbog svog položaja i statusa roba. Hristos je tek nakon što je uzvišen da deli Očevu vladavinu nad celim stvorenjem počeo da deluje u svojoj ulozi suverenog Gospoda.

Ovo nas vodi do naše sledeće tačke.

Niko nije kao Jahve i niko nije uzvišen kao on – osim Isusa!

Prema nadahnutom proročkom svedočanstvu, ne postoji stvorenje, bilo nebesko bilo zemaljsko, koje je slično Jahveu:

„Nema svetoga kao što je Gospod; jer nema drugoga osim tebe; i nema stijene kao što je Bog naš.“ 1. Samuilova 2:2

„Zato si velik, Gospode Bože, nema takvoga kakav si ti; i nema Boga osim tebe, po svemu što čusmo svojim ušima.“ 2. Samuilova 7:22

„Nebo kazuje čudesa tvoja, Gospode, i istinu tvoju sabor svetijeh. Jer ko je nad oblacima ravan Gospodu? Ko će se izjednačiti s Gospodom među sinovima Božijim? Bogu se valja klanjagi na saboru svetijeh, strašniji je od svijeh koji su oko njega. Gospode, Bože nad vojskama! Ko je silan kao ti, Bože? I istina je tvoja oko tebe.“ Psalam 89:5-8

Štaviše, ne postoji nijedno stvorenje koje je visoko uzvišeno kao Jahve i kome je dopušteno da sedi na Jahveovom nebeskom prestolu:

„Uzvišen je nad svima narodima Gospod; svrh nebesa je slava njegova. Ko je kao Gospod, Bog naš, koji sjedi na visini; Koji se sagiba da vidi što je na nebesima i na zemlji;“ Psalam 113:4-6

„I neka znadu da si ti, kojemu je ime Gospod, jedini najviši nad svom zemljom.“ Psalam 83:18

Niti postoji stvorenje koje prima upravo isto obožavanje koje prima Jahve:

„Nema među bogovima takvoga kakav si ti, Gospode, i nema djela takvijeh kakva su tvoja. Svi narodi, koje si stvorio, doći će i pokloniti se pred tobom, Gospode, i slaviti ime tvoje. Jer si ti velik i tvoriš čudesa; ti si jedan Bog.“ Psalam 86:8-10

„Nek se stide svi koji se klanjaju kipovima, koji se hvale idolima svojim. Poklonite mu se svi bogovi.“… „Jer si ti, Gospode, visok nad svom zemljom i nadvisuješ sve bogove.“ Psalam 97:7, 9

„Tada mu Isus reče: Idi od mene, Satano, jer je napisano: Gospodu Bogu svome klanjaj se i njemu jedinome služi!“ Matej 4:10 – up. Luka 4:8; Otkrivenje 19:10, 22:8-9

Pa ipak, Isus je upravo poput Jahvea, budući da deli samu prirodu i vidljivo obličje, odnosno slavu Jahveovu, jer je tačan otisak ili izraz Božje večne suštine. Isus je takođe visoko uzvišen kao Jahve i čak sedi na samom Jahveovom nebeskom prestolu kao suvereni Gospod celokupnog stvorenja. Isus, dalje, opravdava ljude na isti način na koji to čini Jahve. Kao da sve to nije dovoljno zapanjujuće, Isus čak prima potpuno istu vrstu obožavanja koju prima Jahve!

Dakle, budući da je Isus

  • Visoko uzvišen upravo kao Jahve i sedi na prestolu na nebu.

  • Postoji u samoj prirodi Boga i tačan je otisak Božjeg večnog, nestvorenog Bića.

  • Deli isto vidljivo obličje i slavu Jahveovu.

  • Opravdava i spasava na isti način na koji to čini Jahve.

  • I takođe prima samo obožavanje koje pripada Jahveu.

Isus stoga mora biti Jahve, Bog Svemogući (ali ne Otac ni Sveti Duh)! Jednostavno nema načina da se ova činjenica zaobiđe, nema načina da se izbegne ova logika (osim poricanjem istinitosti i nadahnutosti Svetog pisma, posebno novozavetnih dokumenata).

Filipljanima 2 – izričito svedočanstvo o apsolutnom božanstvu Gospoda Isusa

Imajući prethodno u vidu, evo kako verujemo da bi odlomak iz Poslanice Filipljanima trebalo prevesti:

„Morate imati među sobom isti način razmišljanja koji je bio u Hristu Isusu, koji, iako je postojao u prirodi Boga i stoga imao isto vidljivo obličje i slavu Boga, nije smatrao jednakost koju je imao sa Bogom [Ocem] u slavi nečim čega se treba držati po svaku cenu ili što treba iskoristiti; umesto toga, sebe je ispraznio zastirući svoju Božansku slavu i ostavljajući po strani svoj nebeski status, kako bi uzeo samu pojavu i položaj roba, postavši sličan ljudima. I ušavši u ljudsko postojanje, ponizio je sebe postavši poslušan do smrti, i to smrti kojom se umire na krstu. Zbog tog čina poniznosti, Bog [Otac] ga je visoko uzvisio na najviše mesto koje postoji i darovao mu ime koje je iznad svakog imena – a to je Božansko ime Jahve – da bi se u ime Isusovo poklonilo svako koleno onih koji su na nebu, na zemlji i pod zemljom, u obožavanju, i da bi svaki jezik ispovedio da je Isus Hristos Jahve, na slavu Boga Oca!“

Da bismo potpunije cenili ovo hristološko ispovedanje, mora se imati na umu da je Pavlova poslanica Filipljanima sastavljena oko dvadeset pet godina nakon smrti i vaskrsenja našeg Gospoda Isusa Hrista. To znači da je u roku od dvadeset pet godina sasvim prva generacija hrišćana već obožavala i ispovedala Isusa kao svog vaskrslog Gospoda i Boga! Novozavetni naučnik Martin Hengel jasnije iznosi značaj ove tačke,

„Na praznik Pashe 30. godine, u Jerusalimu, jedan galilejski Jevrejin bio je prikovan na krst zbog tvrdnje da je Mesija. Otprilike dvadeset pet godina kasnije, bivši farisej Pavle citira himnu o tom raspetom čoveku u poslanici koju piše jednoj od zajednica mesijanske sekte koju je osnovao u rimskoj koloniji Filipi... Nesklad između sramne smrti jednog jevrejskog državnog zločinca i ispovedanja koje tog pogubljenog čoveka prikazuje kao preegzistentnu božansku figuru koja postaje čovek i ponižava sebe do ropske smrti jeste, koliko ja mogu da vidim, bez analogije u antičkom svetu. To takođe rasvetljava zagonetku porekla hristologije rane crkve. Pavle je osnovao zajednicu u Filipima oko 49. godine, i u poslanici koju je vernicima tamo napisao otprilike šest ili sedam godina kasnije predstavio je istog Hrista kao i u propovedanju koje je tu zajednicu dovelo u postojanje. To znači da se ‘apoteoza raspetog Isusa’ već morala dogoditi četrdesetih godina, i čovek je u iskušenju da kaže da se u tom razdoblju kraćem od dve decenije dogodilo više nego u čitavih narednih sedam vekova, sve do vremena kada je učenje rane crkve bilo dovršeno. Zaista, moglo bi se čak zapitati da li je formiranje učenja u ranoj crkvi bilo bitno više od doslednog razvoja i dovršenja onoga što se već razvilo u iskonskom događaju prve dve decenije, ali na jeziku i u misaonim oblicima grčkog sveta, koji je bio njegov nužni okvir.“ (Hengel, The Son of God: The Origin of Christology and the History of Jewish Hellenistic Religion [Wipf & Stock Publishers, Eugene, Oregon 1976], I. The Problem, str. 1-2; podvlačenje naše)

Amin! Dođi, vaskrsli Gospode Isuse, dođi! Klanjamo ti se u obožavanju i ispovedamo, po tvojoj milosti, da si ti Jahve, Bog Sin, znajući da naše obožavanje i ispovedanje tebe raduje i poštuje Boga Oca, budući da se on proslavlja u jedinstvu sa tobom, kad god i gde god si voljen, obožavan i slavljen! Amin.

Beleške

(1) Naravno, moramo biti pažljivi da ne preteramo i da ne pretpostavimo kako izraz morphe ili „obličje“ uvek označava unutrašnju, trajnu prirodu osobe ili stvari, budući da postoje slučajevi u kojima su duhovna bića uzimala ljudsko obličje čak do te mere da su i jela (Postanje 19:1-3; Jevrejima 13:1-2). Očigledno je da obličje tih nematerijalnih bića nije odgovaralo njihovim istinskim prirodama, jer ta bića očito nisu bila ljudi. Stoga će kontekst biti od suštinskog značaja za utvrđivanje da li nečije obličje odgovara unutrašnjoj stvarnosti ili prirodi te osobe ili stvari.

U slučaju predljudskog Hrista, pak, kaže se da je on zaista „postade tijelo“ (Jovan 1:14). Otuda, za razliku od anđela koji su i u Starom i u Novom zavetu samo uzimali ljudsku pojavu (Dela apostolska 1:10), Reč je zaista bila začeta u ljudskoj utrobi (Luka 1:31), rođena kao dete (Luka 2:7), te je odrasla i „našla se“ kao čovek (Filipljanima 2:7). To je bilo stvarno obličje koje je istinski uzeo postavši istinsko ljudsko biće od krvi i mesa, ostavljajući time po strani jednakost/sličnost koju je imao sa Bogom kako bi uzeo status i položaj sluge.

(2) Razlog zbog kojeg kažemo da se Isus nije odrekao svog Božanskog obličja ili slave u smislu da ga više nije posedovao, već pre u smislu da ga je privremeno zastro ili prekrio ljudskim obličjem koje je uzeo, jeste njegovo preobraženje. Tu je Isus pokazao svoje Božansko veličanstvo i sjaj nekima od svojih sledbenika:

„Zaista vam kažem: Ima nekih među vama što stoje ovdje koji neće okusiti smrti dok ne vide Sina Čovječijega gdje dolazi u Carstvu svome.“ „I poslije šest dana uze Isus Petra i Jakova i Jovana, brata njegova, i izvede ih na goru visoku same. I preobrazi se pred njima, i zasija se lice njegovo kao sunce, a haljine njegove postadoše bijele kao svjetlost. I gle, javiše im se Mojsej i Ilija koji s njim govorahu. A Petar odgovarajući reče Isusu: Gospode, dobro nam je ovdje biti; ako hoćeš da načinimo ovdje tri sjenice: tebi jednu, i Mojseju jednu, i jednu Iliji. Dok on još govoraše, gle, oblak sjajan zakloni ih i, gle, glas iz oblaka koji govori: Ovo je Sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji; njega slušajte. I čuvši učenici padoše ničice i uplašiše se veoma. I pristupivši Isus dohvati ih se i reče: Ustanite i ne bojte se. A oni, podignuvši oči svoje, nikoga ne vidješe do Isusa sama. I kada silažahu sa gore, zapovjedi im Isus govoreći: Nikom ne kazujte što ste vidjeli dok Sin Čovječiji iz mrtvih ne vaskrsne.“ Matej 16:28, 17:1-9

Prema objašnjenju jednog određenog novozavetnog spisa, ovaj događaj je otkrio ili razotkrio Isusovo nebesko veličanstvo, slavu koju poseduje na osnovu toga što je Božanski Sin Čovečji i Sin Božji koji vlada:

„Jer vam ne objavismo silu i dolazak Gospoda našega Isusa Hrista sljedujući izmišljenim bajkama, nego smo sami bili očevici veličanstva njegova. Jer on primi od Boga Oca čast i slavu kada mu dođe ovaj glas od veličanstvene slave: Ovo je Sin moj ljubljeni, koji je po mojoj volji. I ovaj glas čusmo mi kako siđe s neba dok bijasmo s Njim na gori svetoj.“ 2. Petrova 1:16-18

(3) Postoje neki naučnici trinitarci koji zaista veruju da je Pavle učio ili prihvatao gledište da je Hristos, čak i u svom pretljudskom postojanju, bio funkcionalno podređen Ocu i stoga mu u tom pogledu nije bio jednak. Jedan takav naučnik je čuveni tekstualni kritičar novozavetnog grčkog teksta i profesor dr Daniel B. Wallace:

5 Ako smem, želeo bih da dodam jedno lično zapažanje. Velik deo feminističkog gledišta u današnjoj evangeoskoj crkvi zasniva se na pojednostavljenom shvatanju Trojstva, koje je veoma rašireno među evangelicima (uglavnom zato što je, kako pretpostavljam, u reakciji crkve na uspon kultova prošlog veka jedan deo njenih teoloških uverenja bio potisnut). Evangelici snažno potvrđuju ontološku jednakost Sina sa Ocem. Pa ipak, teško je pronaći doktrinarne izjave — bilo u crkvama bilo u bogoslovijama — u kojima se kaže da je Sin funkcionalno podređen Ocu. A ipak, Jovan 14:28; Filipljanima 2:6-11; 1. Korinćanima 11:3; 15:28 svi jasno uče večnu podređenost Sina (Jovan 14 i 1. Korinćanima 11 govore o njegovoj sadašnjoj podređenosti; Filipljanima 2 govori o njegovoj podređenosti u prošloj večnosti; a 1. Korinćanima 15 govori o njegovoj podređenosti u budućoj večnosti). Pošto te iste knjige snažno potvrđuju ontološku jednakost Sina sa Ocem, podređenost o kojoj je reč mora biti funkcionalna. (Wallace, What is the Head Covering in 1 Cor 11:2-16 and Does it Apply to Us Today?; podebljanje i podvlačenje naši)

U svojoj gramatici grčkog jezika dr Wallace je o upotrebi participa hyparchon izjavio sledeće:

„U Filipljanima 2:6-7 postoje dva tumačiteljska problema koja su značajna za obradu ovog participa. Prvi je, naravno, gramatički problem — da li je on dopusni ili uzročni. Drugi je leksički problem — da li harpagmon u st. 6 znači otimanje ili nešto što treba zgrabiti. Gramatičko i leksičko uzajamno se osvetljavaju i ne mogu se razmatrati odvojeno. Dakle, ako je hyparchon uzročni, harpagmon znači otimanje (‘koji, budući da je postojao u Božjem obličju, nije smatrao jednakost sa Bogom otimanjem’); ako je hyparchon dopusni, onda harpagmon znači nešto što treba zgrabiti (‘koji, iako je postojao u Božjem obličju, nije smatrao jednakost sa Bogom nečim što treba zgrabiti’). Koliko god prva mogućnost bila teološki privlačna, ona nije zadovoljavajuća. Naposletku, ovaj stih se ne može tumačiti izolovano, već se mora sagledati u svetlu pozitivne izjave u st. 7 – „Nego je sebe ponizio“ (particip hyparchon podjednako zavisi i od hegesato i od ekenosen). Samo dopusno značenje participa i prevod nešto što treba zgrabiti za harpagmon dobro se uklapaju sa st. 7.“ (Wallace, Greek Grammar Beyond the Basics: An Exegetical Study of the New Testament with Scripture, Subject, and Greek Word Indexes [Zondervan Publishing House, Grand Rapids, MI 1996], str. 634-635)

Wallace zatim dodaje opširnu fusnotu koja dalje objašnjava njegovo gledište:

„Možda je najveće pitanje ovog teksta značenje reči harpagmon. Da li je to nešto za čime treba posegnuti ili nešto što treba zadržati? Ako je ono prvo, ideja bi bila da Hristos, iako je postojao u Božjem obličju, nije pokušavao da postane jednak Bogu. Ako je ono drugo, značenje bi bilo da Hristos, iako je postojao u Božjem obličju, nije osećao potrebu da održi svoju jednakost sa Bogom. Oba gledišta prirodno se uklapaju sa dopusnim participom, mada odnos to einai isa theo prema morphe theou time ostaje neizvestan.

„Pozivalo se na član uz infinitiv, kao da je anaforičan (tako N. T. Wright, ‘harpagmos and the Meaning of Philippians 2:5-11,’ JTS, NS 37 [1986] 344). Ako je tako, onda ‘obličje Božje’ znači isto što i ‘jednakost sa Bogom’, a harpagmon je nešto što treba zadržati. Ali, kao što smo tvrdili na drugom mestu (vidi poglavlja o akuzativu i infinitivu), član se verovatnije koristi da označi objekat u konstrukciji objekat-komplement. Veza sa ‘obličjem Božjim’ time ostaje otvorena, u svetlu preovlađujuće upotrebe reči harpagmon u značenju nešto za čime treba posegnuti. Sklon sam da vidim razliku između morphe theou i to einai isa theo. Time se ne poriče da ovaj tekst potvrđuje božanstvo Hrista, već samo to da se takav pojam nalazi u to einai isa theo. morphe theou i samo po sebi nosi tu težinu (inter alia, tu je i kontekstualni argument: ako neko poriče da je Hristos bio zaista Bog, mora takođe poricati i da je bio zaista sluga [obrati pažnju na morphen doulou u st. 7]). Šta je onda značenje infinitivne fraze? Čini se da ukazuje na hijerarhiju, a ne na ontologiju.

„Kada se tumačenje svih elemenata sastavi, dobija se sledeće. Iako je Hristos bio zaista Bog (morphe theou), proizašle su dve stvari: (1) nije pokušavao da, tako reći, ‘nadmaši Oca po rangu’ (uporedi Jovan 14:28 za sličnu misao: „Otac moj veći je od mene“); (2) umesto toga, pokorio se Očevoj volji, čak do smrti na krstu. Dakle, nije božanstvo Hrista bilo ono što je nalagalo njegovo ovaploćenje i stradanje, već njegova poslušnost.“ (Isto, fusnota 56, str. 635)

Dr Wallace stoga jednakost ovde ne razume u smislu nebeske slave koju je Isus imao sa Ocem, niti u smislu njegove prirode ili suštine — tj. da Sin nikada nije bio niti će ikada biti jednak Bogu po prirodi — već u smislu Sinovljevog autoriteta i ranga u odnosu na Oca. Ova egzegeza podrazumeva da se Hristos nije samo odrekao časti i položaja koje je imao na nebu kao Sin Božji i Naslednik stvorenja, već je i odbio da postane nešto što nije bio, naime, da postane jednak Bogu Ocu po rangu i autoritetu.

Wallace zastupa stav da je Isus u potpunosti Bog po prirodi i stoga jednak Ocu po suštini, veličanstvu, slavi i časti. Ipak, pošto je Isus Sin Božji, on je u izvesnom smislu podložan Ocu po autoritetu i položaju. Isusova podređenost je funkcionalna i hijerarhijska, a ne ontološka.

Ovo je legitiman način razumevanja odlomka, koji ne poništava jasno svedočanstvo samog teksta o tome da Hristos večno preegzistira en morphe theou, to jest u samoj prirodi i obličju Boga.

Za temeljnu odbranu istorijskog hrišćanskog pravovernog gledišta o Isusovoj večnoj podređenosti Ocu po funkciji, a da to ne zadire u njegovu suštinsku sujednakost i apsolutno Božanstvo, preporučujemo ovaj članak.

Posebno preporučujemo čitanje odeljaka 1.3 i 10.2-4, jer pružaju dubinski uvid u biblijsku osnovu za Sinovljevu podložnost Ocu čak i pre ovaploćenja, iako je pritom i dalje potpuno i večno Bog.

(4) Postoji jedan određeni Anđeo koji predstavlja izuzetak po tome što nije stvorenje, već je zapravo Bog koji preuzima ulogu Glasnika (što je doslovno značenje i prevod hebrejske i grčke reči za anđela). Govorimo o starozavetnom Anđelu Jahvinom/Božjem, koji se često prikazuje i kao različit od Jahvea Boga Svemogućeg i kao istovetan sa njim (uporedi Postanje 16:71-14; 31:10-13; 48:15-16; Izlazak 3:1-4; 23:20-23; Brojevi 22:21-22, 31-32, 35; Sudije 2:1-15; 6:11-23; 13:3-24; Isaija 63:9; Zaharija 3:1-7). Postoje i dodatni dokazi koji ukazuju na to da je ovaj određeni Glasnik zapravo pretljudsko javljanje Gospoda Isusa Hrista. Više o ovoj temi možete naći u sledećim člancima koje preporučujemo:

http://answering-islam.org/Responses/Menj/tam1.htm
http://answering-islam.org/authors/shamoun/israels_gods.html
http://answering-islam.org/Shamoun/plurality1.htm
http://answering-islam.org/Shamoun/plurality2.htm
http://answering-islam.org/Shamoun/isaiah6_trinity.htm
http://answering-islam.org/Shamoun/aaronic_blessing_trinity.htm
http://answering-islam.org/Shamoun/jesus_angel_of_yahweh.htm