Origen o Ocu kao Izvoru dobrote Sina

U ovom tekstu navodiću Origenovo delo De Principiis da bih pokazao kako je ovaj briljantni teolog tumačio reči našeg Gospoda upućene bogatom mladiću da je jedino Bog dobar (up. Marko 10:17-18; Matej 19:16-17; Luka 18:18-19).

Origen je to objasnio u vezi sa Ocem kao nerođenim Izvorom/Vrelom Božanstva, iz kojeg proističu sve bitne božanske osobine, kao što je dobrota. Origen je učio da Sin i Sveti Duh večno i potpuno poseduju božansku suštinu na osnovu toga što Sina bezvremeno rađa njegov Otac, dok Božiji Duh večno ishodi od njega.

Origen naglašava da je Ličnost/Hipostas Sina nestvorena, budući da je on Božija Mudrost i Sjaj. A pošto je Origen u božanskim Pismima čitao da je Božiji Sjaj večan i da Bog nikada nije bio bez Mudrosti, ispravno je zaključio da Sin ne može biti stvorenje koje je dovedeno u postojanje.

Origen je takođe razumeo da Otac i Sin moraju biti potpuno jednaki jedan drugom ako poseduju jednu te istu suštinu. Otuda, kao Slika nevidljivog Boga, Sin mora biti nematerijalan, bestelesan, nevidljiv, svemoćan, sveznajući, istina, život, suštinska dobrota itd. Origen se čak poziva na Otkrivenje 1:8 da bi dokazao da je Hristos Svemogući Bog poput Oca.

Imajući prethodno u vidu, sada navodim Origenove sopstvene reči. Sva naglašavanja su moja

KNJIGA I

8. Ali možda će ovim tvrdnjama pridavati manju težinu oni koji žele da budu poučeni u božanskim stvarima iz Svetog pisma i koji traže da im se iz tog izvora dokaže kako priroda Boga nadilazi prirodu tela. Pogledaj, dakle, da li apostol ne kaže istu stvar kada, govoreći o Hristu, izjavljuje: „Koji je ikona Boga nevidljivoga, Prvorođeni prije svake tvari“. Ne, kao što neki pretpostavljaju, da je priroda Boga vidljiva jednima a nevidljiva drugima: jer apostol ne kaže slika Boga nevidljivog ljudima ili nevidljivog grešnicima, nego se sa nepromenljivom postojanošću izjašnjava o prirodi Boga ovim rečima: „ikona Boga nevidljivoga“. Štaviše, Jovan u svom jevanđelju, tvrdeći da „Boga niko nije vidio nikad“, očigledno objavljuje svima koji su sposobni da razumeju**, da ne postoji priroda kojoj je** Bog vidljiv: ne kao da je On biće koje je po prirodi vidljivo, a samo izmiče ili osujećuje pogled slabijeg stvorenja, nego zato što je po prirodi svoga bića nemoguće da bude viđen. A ako bi me pitao kakvo je moje mišljenje o samom Jedinorodnom, da li je priroda Boga, koja je po prirodi nevidljiva, nevidljiva čak i Njemu, neka ti takvo pitanje ne izgleda odmah ni besmisleno ni bezbožno, jer ćemo ti dati logičan razlog. Jedno je videti, a drugo znati: videti i biti viđen svojstvo je tela; znati i biti znan svojstvo je umnog bića. Sve što je, dakle, svojstvo tela, ne može se pripisati ni Ocu ni Sinu; ali ono što pripada prirodi božanstva zajedničko je Ocu i Sinu. Naposletku, čak ni On sam u jevanđelju nije rekao da niko nije video Oca osim Sina, niti Sina osim Oca; nego Njegove reči glase: „niko ne zna Sina do Otac; niti Oca ko zna do Sin“ Čime se jasno pokazuje da se ono što se među telesnim prirodama naziva viđenjem i bivanjem viđenim, između Oca i Sina naziva znanjem i bivanjem znanim, i to snagom saznanja, a ne slabošću čula vida. Pošto se, dakle, ni viđenje ni bivanje viđenim ne mogu ispravno primeniti na bestelesnu i nevidljivu prirodu, niti se u jevanđelju kaže da Oca vidi Sin, niti Sina Otac, nego se kaže da jedan zna drugoga.

Poglavlje 2. O Hristu.

1. Najpre moramo primetiti da je jedno priroda onog božanstva koje je u Hristu utoliko što je On jedinorodni Sin Božiji, a drugo ona ljudska priroda koju je uzeo u ova poslednja vremena radi domostroja (milosti). I zato najpre moramo utvrditi šta je jedinorodni Sin Božiji, budući da se naziva mnogim različitim imenima, prema okolnostima i shvatanjima pojedinaca. Jer se naziva Mudrošću, prema Solomonovom izrazu: „Gospod me je imao u početku puta svojega, prije djela svojih, prije svakoga vremena. Prije vijekova postavljena sam, prije početka, prije postanja zemlje. Kad još ne bijaše bezdana, rodila sam se, kad još ne bijaše izvora obilatijeh vodom. Prije nego se gore osnovaše, prije humova ja sam se rodila“. Naziva se i Prvorođenim, kao što je apostol izjavio: „Prvorođeni prije svake tvari“. Prvorođeni, međutim, nije po prirodi različita ličnost od Mudrosti, nego jedan te isti. Naposletku, apostol Pavle kaže da „Hrista, Božiju silu i Božiju premudrost“.

2. Neka, međutim, niko ne pomisli da podrazumevamo nešto bezlično kada Ga nazivamo mudrošću Božijom; niti neka pretpostavi, na primer, da Ga shvatamo ne kao živo biće obdareno mudrošću, nego kao nešto što ljude čini mudrima, predajući se i usađujući se u umove onih koji su osposobljeni da prime Njegove vrline i razumnost. Ako se, dakle, jednom ispravno razume da je jedinorodni Sin Božiji Njegova mudrost koja postoji hipostasno, ne znam da li naša radoznalost treba da ide dalje od toga, ili da gaji ikakvu sumnju da ta ὑπόστασις ili substantia sadrži išta telesne prirode, budući da se sve što je telesno razlikuje ili oblikom, ili bojom, ili veličinom. A ko je, pri zdravoj pameti, ikada tražio oblik, ili boju, ili veličinu u mudrosti, utoliko što je ona mudrost? A ko je, budući sposoban da o Bogu gaji misli ili osećanja puna strahopoštovanja, kadar da pretpostavi ili poveruje da je Bog Otac ikada postojao, makar i jedan trenutak vremena**, a da nije rodio ovu Mudrost? Jer bi u tom slučaju morao reći ili da Bog nije mogao da rodi Mudrost pre nego što ju je proizveo, tako da je potom pozvao u postojanje onu koja ranije nije postojala, ili da je zaista imao moć, ali —** što se o Bogu ne može reći bez bezbožnosti — nije hteo da je upotrebi; a obe te pretpostavke, kao što je svima očigledno, jednako su besmislene i bezbožne: jer se svode na ovo: ili da je Bog prešao iz stanja nemoći u stanje moći, ili da je, iako je imao moć, tu moć skrivao i odlagao rađanje Mudrosti. Stoga smo oduvek držali da je Bog Otac svoga jedinorodnog Sina, koji je zaista od Njega rođen i od Njega ima ono što jeste, ALI BEZ IKAKVOG POČETKA, ne samo onakvog koji bi se mogao meriti bilo kakvim podelama vremena, nego i onakvog koji jedino um može da sagleda u sebi ili da, da tako kažemo, opazi golim moćima razuma. I zato moramo verovati da je Mudrost rođena pre svakog početka koji se može shvatiti ili izraziti. A pošto je sva stvaralačka moć budućeg stvaranja bila sadržana upravo u tom postojanju Mudrosti (bilo onih stvari koje imaju izvorno, bilo onih koje imaju izvedeno postojanje), unapred uobličena i uređena silom predznanja; zbog tih istih stvorenja koja su, takoreći, bila opisana i unapred prikazana u samoj Mudrosti, Mudrost kaže, Solomonovim rečima, da je stvorena kao početak puteva Božijih, utoliko što je u sebi sadržala počela, ili oblike, ili vrste svega stvorenja.

3. Na isti način na koji smo razumeli da je Mudrost bila početak puteva Božijih i da se za nju kaže da je stvorena, pošto unapred uobličava i u sebi sadrži vrste i počela svih stvorenja, moramo razumeti i da je ona Reč Božija, zato što svim drugim bićima, to jest celokupnom stvorenju, otkriva prirodu tajni i skrivenih stvari koje su sadržane u božanskoj mudrosti; i zbog toga se naziva Rečju, jer je ona, takoreći, tumač tajni uma. I zato mi se čini da je ispravno upotrebljen onaj izraz koji se nalazi u Delima Pavlovim, gde se kaže da je Reč ovde živo biće. Jovan, međutim, uzvišenije i prikladnije, kaže na početku svog jevanđelja, određujući Boga posebnim određenjem kao Reč: „U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog. On bješe u početku u Boga.“. Neka, dakle, onaj ko Reči ili Mudrosti Božijoj pripisuje početak pazi da ne postane kriv za bezbožnost protiv samog nerođenog Oca, pošto poriče da je On oduvek bio Otac****, i da je rodio Reč, i da je posedovao mudrost u svim prethodnim razdobljima, bilo da se ona nazivaju vremenima ili vekovima, ili bilo kako drugačije što se tako može nazvati.

4. Ovaj Sin je, prema tome, i istina i život svega što postoji. I to s razlogom. Jer kako bi ono što je stvoreno moglo da živi ako svoje biće ne bi izvodilo iz života? Ili kako bi ono što jeste moglo istinski da postoji ako ne bi sišlo od istine? Ili kako bi razumna bića mogla da postoje ako Reč ili razum nije prethodno postojao? Ili kako bi mogla biti mudra da nema mudrosti? Ali pošto je imalo da se dogodi da neki i otpadnu od života i svojim skretanjem navuku na sebe smrt — jer smrt nije ništa drugo do odlazak od života — i pošto nije trebalo da ona bića koja je Bog jednom stvorio za uživanje života potpuno propadnu, bilo je nužno da, pre smrti, postoji takva sila koja bi uništila smrt koja dolazi, i da postoji vaskrsenje, čiji je praobraz bio u našem Gospodu i Spasitelju, i da to vaskrsenje ima svoj temelj u mudrosti i reči i životu Božijem. A zatim, pošto neki od onih koji su stvoreni nisu imali uvek da budu voljni da ostanu nepromenljivi i neizmenjivi u mirnom i umerenom uživanju blagoslova koje su posedovali, nego su, usled toga što je dobro koje je bilo u njima bilo njihovo ne po prirodi ili suštini, nego po slučaju, imali da budu iskvareni i izmenjeni i da otpadnu sa svog položaja, zato su Reč i Mudrost Božija postale Put. A tako je nazvana zato što k Ocu vodi one koji njome hode.

Sve što smo, dakle, pripisali mudrosti Božijoj, prikladno će se primeniti i razumeti o Sinu Božijem, utoliko što je On Život, i Reč, i Istina, i Vaskrsenje: jer svi ovi nazivi izvedeni su iz Njegove sile i delovanja, i ni u jednom od njih nema ni najmanjeg osnova da se razume išta telesne prirode što bi izgledalo da označava veličinu, ili oblik, ili boju; jer ona deca ljudska koja se pojavljuju među nama, ili oni potomci drugih živih bića, odgovaraju semenu onih koji su ih rodili, ili od onih majki, u čijim se utrobama oblikuju i hrane, dobijaju ono što donose u ovaj život i nose sa sobom kada se rode. Ali čudovišno je i nedopušteno upoređivati Boga Oca, u rađanju Njegovog jedinorodnog Sina i u suštini istoga, sa bilo kojim čovekom ili drugim živim bićem zauzetim takvim činom; jer nužno moramo držati da postoji nešto izuzetno i dostojno Boga što uopšte ne dopušta nikakvo poređenje, ne samo u stvarima, nego što se ne može ni mišlju zamisliti ni opažanjem otkriti, tako da bi ljudski um bio kadar da shvati kako nerođeni Bog postaje Otac jedinorodnog Sina. Jer je Njegovo rađanje isto tako večno i neprolazno kao i sjaj koji sunce proizvodi. Jer On nije postao Sin primanjem daha života, nekim spoljašnjim činom, nego po sopstvenoj prirodi.

5. Utvrdimo sada kako su tvrdnje koje smo izneli potkrepljene autoritetom Svetog pisma. Apostol Pavle kaže da je jedinorodni Sin „Koji je ikona Boga nevidljivoga, Prvorođeni prije svake tvari“. A pišući Jevrejima, kaže o Njemu: „On koji je sjaj slave i obličje bića Njegovoga“. Nalazimo, dakle, u spisu koji se zove Premudrosti Solomonove sledeći opis mudrosti Božije: „Jer ona je dah Sile Božje i izliv čisti Svedržitelja slave; zato se nje ništa nečisto ne dotiče. Jer ona je odbljesak svjetlosti vječne i ogledalo čisto Božanskog djejstva i slika Njegove dobrote.“. Kažemo, dakle, kao i pre, da Mudrost svoje postojanje nema nigde drugde osim u Onome koji je početak svih stvari: od koga se izvodi i sve što je mudro, jer je On sam jedini koji je po prirodi Sin, i zato se naziva Jedinorodnim.

6. Pogledajmo sada kako treba da razumemo izraz nevidljiva slika, da bismo na taj način uvideli kako se Bog s pravom naziva Ocem svoga Sina; i izvedimo najpre zaključke iz onoga što se među ljudima obično naziva slikama. Slikom se ponekad naziva ono što je naslikano ili isklesano na nekoj materijalnoj tvari, kao što je drvo ili kamen; a ponekad se dete naziva slikom svog roditelja, kada crte deteta ni u čemu ne poriču svoju sličnost sa ocem. Mislim, dakle, da se onaj čovek koji je stvoren po slici i podobiju Božijem može prikladno uporediti sa prvim primerom. O njemu ćemo, međutim, tačnije govoriti, ako Bog da, kada budemo tumačili odlomak u Postanju. Ali slika Sina Božijeg, o kome sada govorimo, može se uporediti sa drugim od navedenih primera, i to upravo utoliko što je On nevidljiva slika nevidljivog Boga, na isti način na koji kažemo, prema svetoj istoriji, da je slika Adamova njegov sin Sit. Reči glase: „rodi sina po obličju svojemu, kao što je on, i nadjede mu ime Sit“. Ova slika sadrži jedinstvo prirode i suštine koje pripada Ocu i Sinu. Jer ako Sin na isti način čini sve ono što čini Otac, onda se, utoliko što Sin sve čini kao Otac, slika Oca oblikuje u Sinu, koji je od Njega rođen, poput čina Njegove volje koji ishodi iz uma. I zato smatram da volja Oca sama treba da bude dovoljna za postojanje onoga za šta On želi da postoji. Jer u vršenju svoje volje On ne koristi nikakav drugi način osim onoga koji je obznanjen savetom Njegove volje. I tako je i postojanje Sina od Njega rođeno. Jer ovu tačku pre svih drugih moraju držati oni koji ne dopuštaju da išta bude nerođeno, to jest neporođeno, osim jedino Boga Oca. I moramo se čuvati da ne upadnemo u besmislice onih koji sebi predstavljaju izvesne emanacije, tako da božansku prirodu dele na delove i koji Boga Oca dele koliko god mogu, jer i gajiti najdalju sumnju u takvo što kada je reč o bestelesnom biću nije samo vrhunac bezbožnosti, nego i znak najveće ludosti, budući da je najdalje od svakog razumnog poimanja da bi moglo postojati ikakvo fizičko deljenje bilo koje bestelesne prirode. Radije, dakle, kao što čin volje ishodi iz razuma, i niti od njega odseca ikakav deo niti se od njega odvaja ili deli, tako na neki takav način treba pretpostaviti da je Otac rodio Sina, sopstvenu sliku; naime, tako da je, budući i sam po prirodi nevidljiv, rodio i sliku koja je nevidljiva. Jer Sin je Reč, i zato ne treba da mislimo da je išta u Njemu dostupno čulima. On je mudrost, a u mudrosti ne može biti ni sumnje na išta telesno. On je istinita svetlost, koja obasjava svakog čoveka koji dolazi na ovaj svet; ali On nema ništa zajedničko sa svetlošću ovog sunca. Naš Spasitelj je, dakle, slika nevidljivog Boga, utoliko što je, u poređenju sa samim Ocem, On istina; a u poređenju sa nama, kojima otkriva Oca, On je slika kojom dolazimo do poznanja Oca, „niti Oca ko zna do Sin, i ako Sin hoće kome otkriti“. A način otkrivanja Njega jeste kroz razumevanje. Jer onaj ko razume samog Sina, razume, kao posledicu toga, i Oca, prema Njegovim sopstvenim rečima: „Ko je vidio mene, vidio je Oca“.

7. Ali pošto smo naveli Pavlove reči o Hristu, gde za Njega kaže da je „sjaj slave i obličje bića Njegovoga“ pogledajmo kakvu predstavu o tome treba da stvorimo. Prema Jovanu, „da je Bog svjetlost“. Jedinorodni Sin je, dakle, slava te svetlosti, koja neodvojivo ishodi od Njega samog (Boga), kao što sjaj ishodi od svetlosti, i obasjava celokupno stvorenje. Jer, u skladu sa onim što smo već objasnili o načinu na koji je On Put i vodi k Ocu; i na koji je On Reč, koja tumači tajne mudrosti i tajne saznanja, obznanjujući ih razumnom stvorenju; i takođe je Istina, i Život, i Vaskrsenje — na isti način treba da razumemo i smisao toga što je On sjaj: jer upravo po njegovom blistanju razumemo i osećamo šta je sama svetlost. A to blistanje, koje se blago i nežno predstavlja krhkim i slabim očima smrtnika i koje ih, takoreći, postepeno uvežbava i navikava da podnose sjaj svetlosti, pošto od njih ukloni svaku smetnju i prepreku vidu, prema sopstvenoj Gospodnjoj zapovesti: „izvadi najprije brvno iz oka svoga“, čini ih sposobnima da podnesu blistanje svetlosti, postajući i u tom pogledu neka vrsta posrednika između ljudi i svetlosti.

8. Ali pošto ga apostol naziva ne samo sjajem Njegove slave, nego i izrazitim likom Njegove ličnosti ili supsistencije, ne čini se izlišnim ispitati kako se može reći da postoji drugi lik te ličnosti pored ličnosti samog Boga, kakvo god bilo značenje ličnosti i supsistencije. Razmotri, dakle, da li se Sin Božiji, budući da je Njegova Reč i Mudrost i da jedini zna Oca i otkriva Ga kome hoće (to jest onima koji su sposobni da prime Njegovu reč i mudrost), ne može, upravo u pogledu toga da čini da Bog bude shvaćen i priznat, nazvati likom Njegove ličnosti i supsistencije; to jest, kada ta Mudrost, koja želi da drugima obznani sredstva kojima oni Boga priznaju i razumeju, najpre opisuje samu sebe, ona se time može nazvati izrazitim likom ličnosti Božije. Da bismo, međutim, došli do potpunijeg razumevanja načina na koji je Spasitelj lik ličnosti ili supsistencije Božije, uzmimo primer koji, iako predmet o kome govorimo ne opisuje ni potpuno ni prikladno, ipak može da se vidi kao upotrebljen samo u ovu svrhu: da pokaže da Sin Božiji, koji beše u obličju Božijem, lišavajući sebe (svoje slave), upravo tim samolišavanjem ima za cilj da nam pokaže puninu svog božanstva. Na primer, pretpostavi da postoji kip tako ogromne veličine da ispunjava ceo svet i koji zbog toga niko ne bi mogao da vidi; i da je načinjen drugi kip koji mu je potpuno sličan po obliku udova, po crtama lica, po obliku i građi, ali bez iste neizmerne veličine, tako da bi oni koji nisu bili u stanju da vide onaj ogromnih razmera, ugledavši ovaj drugi, priznali da su videli onaj prvi, jer je tako verno sačuvao sve crte njegovih udova i lica, pa čak i sam oblik i građu, da se od njega uopšte ne može razlikovati; nekakvom takvom sličnošću, Sin Božiji, lišavajući sebe svoje jednakosti sa Ocem, i pokazujući nam put ka poznanju Njega, postaje izraziti lik Njegove ličnosti: tako da mi, koji nismo bili u stanju da gledamo u slavu one čudesne svetlosti kada je smeštena u veličinu Njegovog Božanstva, možemo, time što nam je On postao sjaj, zadobiti mogućnost da gledamo božansku svetlost gledajući u sjaj. Ovo poređenje sa kipovima, naravno, budući da oni pripadaju materijalnim stvarima, upotrebljeno je jedino zato da pokaže da je Sin Božiji, iako smešten u sasvim neznatan oblik ljudskog tela, usled sličnosti svojih dela i sile sa Ocem, pokazao da je u Njemu neizmerna i nevidljiva veličina, budući da je rekao svojim učenicima: „Ko je vidio mene, vidio je Oca“; i: „Ja i Otac jedno smo.“. A ovima pripada i sličan izraz: „Otac u meni i ja u njemu“.

9. Pogledajmo sada šta znači izraz koji se nalazi u Premudrostima Solomonovim, gde se za Mudrost kaže da „Jer ona je dah Sile Božje i izliv čisti Svedržitelja slave; zato se nje ništa nečisto ne dotiče. Jer ona je odbljesak svjetlosti vječne i ogledalo čisto Božanskog djejstva i slika Njegove dobrote.“. Ovo su, dakle, odredbe koje on daje o Bogu, ukazujući svakom od njih na izvesna svojstva koja pripadaju Mudrosti Božjoj, nazivajući mudrost silom, i slavom, i večnom svetlošću, i delovanjem, i dobrotom Božjom. On, međutim, ne kaže da je mudrost dah slave Svemogućega, niti večne svetlosti, niti delovanja Očevog, niti Njegove dobrote, jer nije bilo prikladno da se dah pripiše ičemu od toga; nego sasvim prikladno kaže da je mudrost dah sile Božje. A pod silom Božjom treba razumeti ono čime je On jak; čime postavlja, obuzdava i upravlja svime vidljivim i nevidljivim; što je dovoljno za sve ono čime vlada u svojoj promisli; među čime je svime prisutan kao da je jedno jedino biće. I premda dah sve te moćne i neizmerne sile, i sama snaga proizvedena, da tako kažemo, sopstvenim postojanjem, ishode iz same sile, kao što volja ishodi iz uma, ipak i ta volja Božja postaje sila Božja.

Tako se, dosledno tome, proizvodi druga sila, koja postoji sa sopstvenim svojstvima — neka vrsta daha, kako kaže Sveto pismo, prvobitne i nerođene sile Božje, koja od Njega izvodi svoje biće, i koja NIKADA NI U JEDNOM TRENUTKU NIJE BILA NEPOSTOJEĆA. Jer ako bi neko tvrdio da ona ranije nije postojala, nego je kasnije došla u postojanje, neka objasni razlog zašto Otac, koji joj je dao biće, to nije učinio ranije. A ako prizna da je jednom postojao početak, kada je taj dah izašao iz sile Božje, pitaćemo ga ponovo: zašto ne i pre tog početka, koji je dopustio; i na taj način, tražeći uvek raniji datum i idući našim pitanjima naviše, doći ćemo do ovog zaključka: pošto je Bog oduvek posedovao silu i volju, nikada nije bilo nikakvog razloga, prikladnosti ili drugačijeg, zbog kojeg ne bi oduvek posedovao onaj blagoslov koji je želeo. Čime se pokazuje da je taj dah sile Božje UVEK POSTOJAO****, nemajući NIKAKAV početak osim samog Boga. Niti je bilo prikladno da postoji ikakav drugi početak osim samog Boga, od koga ona izvodi svoje rođenje. A prema apostolovom izrazu da „Hrista, Božiju silu“, ona se ne treba nazvati samo dahom sile Božje, nego silom iz sile.

10. Ispitajmo sada izraz: „izliv čisti Svedržitelja slave“; i razmotrimo najpre šta je slava svemogućeg Boga, pa ćemo onda razumeti i šta je njeno isticanje. Kao što niko ne može biti otac a da nema sina, niti gospodar a da nema slugu, tako se ni Bog ne može nazvati svemogućim ukoliko ne postoje oni nad kojima može vršiti svoju silu; i stoga, da bi se pokazalo da je Bog svemoguć, nužno je da sve stvari postoje. Jer ako bi neko hteo da su prošli neki vekovi ili razdoblja vremena, ili kako god drugačije voli da ih naziva, dok ono što je kasnije stvoreno još nije postojalo, on bi nesumnjivo pokazao da tokom tih vekova ili razdoblja Bog nije bio svemoguć, nego je to postao kasnije, naime, od trenutka kada je počeo da ima osobe nad kojima će vršiti vlast; i na taj način ispašće da je primio izvesno uvećanje i da se uzdigao iz nižeg u više stanje; jer ne može biti sumnje da je za Njega bolje da bude svemoguć nego da to ne bude. A kako se sada može činiti drugačije nego apsurdnim to da Bog, ne posedujući ništa od onoga što Mu je priličilo da poseduje, kasnije, nekakvim napredovanjem, dođe u posed toga? Ali ako nikada nije bilo vremena kada nije bio svemoguć, nužno je da postoje i one stvari po kojima dobija to ime; i morao je oduvek imati one nad kojima je vršio vlast i kojima je upravljao bilo kao car bilo kao knez, o čemu ćemo potpunije govoriti na odgovarajućem mestu, kada dođemo do rasprave o stvorenjima. Ali i sada smatram nužnim da uputim reč upozorenja, makar i uzgred, budući da je pitanje pred nama kako je mudrost najčistije isticanje slave Svemogućega, da ne bi ko pomislio da je naziv Svemogući u Bogu bio pre rođenja Mudrosti, kroz koju se On naziva Ocem, s obzirom na to da je Mudrost, koja je Sin Božji, najčistije isticanje slave Svemogućega. Neka onaj ko je sklon takvoj sumnji čuje nesumnjivu izjavu Svetog pisma koja glasi: „Sve si premudro stvorio“, i učenje jevanđelja da „Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo“; i neka iz toga razume da naziv Svemogući u Bogu ne može biti stariji od naziva Otac; jer je Otac svemoguć kroz Sina. A iz izraza slava Svemogućega, čije je slave Mudrost isticanje, treba razumeti to da Mudrost, kroz koju se Bog naziva svemogućim, ima udela u slavi Svemogućega. Jer kroz Mudrost, koja je Hristos, Bog ima vlast nad svim stvarima, ne samo autoritetom vladara, nego i dobrovoljnom poslušnošću podanika.

A da biste razumeli da su svemoć Oca i Sina jedna te ista**, kao što su Bog i Gospod jedno te isto sa** Ocem, čujte kako Jovan govori u Otkrivenju: „Ja sam Alfa i Omega, govori Gospod Bog, Koji jeste i Koji bješe i Koji dolazi, Svedržitelj.“. Jer ko je drugi bio Onaj „Koji dolazi“ nego Hristos**? I kao što niko ne treba da se sablazni, budući da je Bog** Otac, time što je i Spasitelj Bog; tako isto, pošto se Otac naziva svemogućim, niko ne treba da se sablazni time što se i Sin Božji naziva svemogućim. Jer će na taj način biti istinita ona reč koju On izgovara Ocu: „I sve moje tvoje je, i tvoje moje; i proslavio sam se u njima.“. A ako je sve što je Očevo takođe i Hristovo, onda je svakako među onim što postoji i svemoć Očeva; i nesumnjivo jedinorodni Sin treba da bude svemoguć, da bi i Sin imao sve što Otac poseduje. „i proslavio sam se u njima.“, izjavljuje On. „Da se u Ime Isusovo pokloni svako koljeno što je na nebesima i na zemlji i pod zemljom; I da svaki jezik prizna da je Isus Hristos Gospod na slavu Boga Oca.“. Stoga je On isticanje slave Božje u tom pogledu, što je svemoguć— sama čista i bistra Mudrost — proslavljena kao isticanje svemoći ili slave. A da bi se jasnije razumelo šta je slava svemoći, dodaćemo sledeće. Bog Otac je svemoguć zato što ima vlast nad svim stvarima, to jest, nad nebom i zemljom, suncem, mesecom i zvezdama, i svime što je u njima. I On vrši svoju vlast nad njima posredstvom svoje Reči, jer „Da se u Ime Isusovo pokloni svako koljeno što je na nebesima i na zemlji i pod zemljom;“. A ako se svako koleno savija Isusu, onda je, bez sumnje, Isus taj kome je sve pokoreno, i On je taj koji vrši vlast nad svim stvarima****, i kroz koga je sve pokoreno Ocu; jer je kroz mudrost, to jest rečju i razumom, a ne silom i nuždom, sve pokoreno. I stoga se Njegova slava sastoji upravo u tome što poseduje sve stvari, i to je najčistija i najbistrija slava svemoći — da je razumom i mudrošću, a ne silom i nuždom, sve pokoreno. A najčistija i najbistrija slava mudrosti jeste pogodan izraz da se ona razluči od one slave koja se ne može nazvati čistom i iskrenom. Ali svaka priroda koja je podložna preokretu i promeni, iako proslavljena u delima pravednosti ili mudrosti, ipak — usled toga što su pravednost ili mudrost akcidentalna svojstva, i zato što ono što je akcidentalno može i otpasti — njena se slava ne može nazvati iskrenom i čistom. Ali Mudrost Božja, koja je Njegov jedinorodni Sin, budući u svakom pogledu nesposobna za promenu ili izmenu, i pošto je svako dobro svojstvo u Njemu suštinsko****, i takvo da se ne može promeniti niti preokrenuti****, Njegova slava se stoga proglašava čistom i iskrenom.

11. Na trećem mestu, mudrost se naziva sjajem večne svetlosti. Snagu ovog izraza objasnili smo na prethodnim stranicama, kada smo uveli poređenje sa suncem i sjajem njegovih zrakova, i pokazali koliko smo mogli kako to treba razumeti. Onome što smo tada rekli dodaćemo samo sledeću napomenu. U pravom smislu se večnim ili večitim naziva ono ŠTO NIJE IMALO POČETAK POSTOJANJA****, niti ikada može prestati da bude ono što jeste. I to je misao koju Jovan prenosi kada kaže da „da je Bog svjetlost“. A Njegova mudrost jeste sjaj te svetlosti, ne samo u pogledu toga što je svetlost, nego i što je večna svetlost, tako da je Njegova mudrost večni i večiti sjaj. Ako se ovo potpuno razume, jasno pokazuje da je postojanje Sina izvedeno iz Oca ALI NE U VREMENU, NITI IZ IKAKVOG DRUGOG POČETKA****, osim, kao što rekosmo, iz samog Boga.

12. Ali mudrost se naziva i neokaljanim ogledalom ἐνέργεια, odnosno delovanja Božjeg. Moramo, dakle, najpre razumeti šta je delovanje sile Božje. To je neka vrsta snage, da tako kažemo, kojom Bog dela bilo u stvaranju, bilo u promisli, bilo u sudu, bilo u raspoređivanju i uređivanju pojedinačnih stvari, svake u svoje vreme. Jer kao što lik obrazovan u ogledalu nepogrešivo odražava sva dela i pokrete onoga ko u njega gleda, tako i Mudrost hoće da bude shvaćena kada se naziva neokaljanim ogledalom sile i delovanja Očevog: kao što i Gospod Isus Hristos, koji je Mudrost Božja, izjavljuje o sebi kada kaže: „jer što On čini, to isto čini i Sin“. I opet kaže da „Sin ne može ništa činiti sam od sebe nego što vidi da Otac čini“. Kako se, dakle, Sin ni u čemu ne razlikuje od Oca u sili svojih dela, i kako delo Sinovljevo nije nešto različito od dela Očevog, nego je, da tako kažemo, u svemu jedan te isti pokret, On Ga je stoga nazvao neokaljanim ogledalom, da bi se takvim izrazom razumelo da između Sina i Oca nema baš nikakve nesličnosti. Kako se, zaista, ono za šta neki kažu da biva na način na koji učenik liči na svog učitelja ili ga podražava, ili prema shvatanju da Sin u telesnoj materiji čini ono što je Otac najpre oblikovao u njihovoj duhovnoj suštini, može složiti sa izjavama Svetog pisma, kada se u jevanđelju za Sina kaže da ne čini slične stvari, nego iste stvari na sličan način?

13. Ostaje da ispitamo šta je „slika Njegove dobrote“; a ovde, mislim, moramo razumeti isto ono što smo malopre izrazili, govoreći o liku obrazovanom u ogledalu. Jer On je, bez sumnje, prvobitna dobrota, iz koje se Sin rađa, koji, budući u svakom pogledu lik Očev, svakako se s pravom može nazvati i likom Njegove dobrote. Jer u Sinu ne postoji nikakva druga, drugotna dobrota, osim one koja je u Ocu. I stoga i sam Spasitelj s pravom kaže u jevanđelju: „Niko nije blag osim jednoga Boga.“, da bi se takvim izrazom razumelo da Sin nije od druge dobrote, nego samo od one koja postoji u Ocu, čijim se likom s pravom naziva, jer ne proishodi ni iz kakvog drugog izvora nego iz te prvobitne dobrote, da se ne bi činilo da je u Sinu neka druga dobrota od one koja je u Ocu. Niti u Sinu ima ikakve nesličnosti ili razlike u dobroti. I stoga ne treba zamišljati da postoji nekakvo bogohuljenje, tako reći, u rečima: „Niko nije blag osim jednoga Boga.“, kao da se time može smatrati da se poriče da su Hristos ili Sveti Duh bili dobri. Nego, kao što smo već rekli, prvobitnu dobrotu treba razumeti kao onu koja prebiva u Bogu Ocu, od koga se i Sin rađa i od koga Sveti Duh ishodi****, pri čemu oni u sebi zadržavaju, bez ikakve sumnje, prirodu one dobrote koja je u izvoru iz kojeg su izvedeni. A ako u Svetom pismu ima još nečega što se naziva dobrim, bilo anđeo, bilo čovek, bilo sluga, bilo blago, ili dobro srce, ili dobro drvo, sve se to tako naziva katahrestički, jer u sebi ima akcidentalnu, a ne suštinsku dobrotu. Ali bilo bi potrebno mnogo vremena i truda da se saberu svi nazivi Sina Božjeg, kao što su, na primer, istinska svetlost, ili vrata, ili pravednost, ili posvećenje, ili iskupljenje, i bezbrojni drugi; i da se pokaže iz kojih se razloga svaki od njih tako daje. Zadovoljni, dakle, onim što smo već izneli, nastavljamo svoja istraživanja o onim drugim stvarima koje slede.

Dalje čitanje

Origen o nestvorenom Prvorođenom Sinu Božjem

Atanasije o Origenovoj hristologiji

Origen: Trojstvo, creatio ex nihilo i Crkva kao duhovni Izrailj