Mudrost kao božanska hipostas
Objavljivaću stihove na koje su se hrišćani kroz istoriju pozivali kao na dokaz da je Božja Mudrost božanska Hipostas ili Ličnost koja se ovaplotila u Isusu Hristu. To su bili tekstovi na koje je rana Crkva ukazivala kao na svedočanstvo da je Isus Hristos večna, nestvorena Božja Mudrost ovaploćena.
Počinjem sledećim odlomkom, u kome se za Mudrost kaže da čini ono što čini JHVH, naime, da izliva Svetog Duha i uslišava molitve:
„Premudrost viče na polju, na ulicama pušta glas svoj; U najvećoj vrevi viče, na vratima, u gradu govori svoje besjede: Ludi, dokle ćete ljubiti ludost? I podsmjevačima dokle će biti mio podsmijeh? I bezumnom dokle će mrziti na znanje? Obratite se na karanje moje; evo, izasuću vam duh svoj, kazaću vam riječi svoje. Što zvah, ali ne htjeste; pružah ruku svoju, ali niko ne mari, Nego odbaciste svaki savjet moj, i karanja mojega ne htjeste primiti; Zato ću se i ja smijati vašoj nevolji, rugaću se kad dođe čega se bojite; Kad kao pustoš dođe čega se bojite, i pogibao vaša kao oluja kad dođe, kad navali na vas nevolja i muka. Tada će me zvati, ali se neću odazvati; rano će tražiti, ali me neće naći. Jer mrziše na znanje, i straha Gospodnjega ne izabraše; Ne pristaše na moj svjet, i preziraše sva karanja moja. 3ato će jesti plod od putova svojih, i nasitiće se savjeta svojih. Jer će lude ubiti mir njihov, i bezumne će pogubiti sreća njihova. Ali ko me sluša, boraviće bezbrižno, i biće na miru ne bojeći se zla.“ Priče Solomonove 1:20-33 Legacy Standard Bible (LSB)
U ovim drugim primerima Mudrost je prikazana kao ona koja postoji pre stvaranja i koja izvire iz samoga JHVH, kao božanski Delatnik stvaranja koji poseduje sva Božja suštinska svojstva, poput svemoći i sveprisutnosti:
„Gospod me je imao u početku puta svojega, prije djela svojih, prije svakoga vremena. Prije vijekova postavljena sam, prije početka, prije postanja zemlje. Kad još ne bijaše bezdana, rodila sam se, kad još ne bijaše izvora obilatijeh vodom. Prije nego se gore osnovaše, prije humova ja sam se rodila; Još ne bješe načinio zemlje ni polja ni početka prahu vaseljenskom; Kad je uređivao nebesa, ondje bijah; kad je razmjeravao krug nad bezdanom. Kad je utvrđivao oblake gore i krijepio izvore bezdanu; Kad je postavljao moru među i vodama da ne prestupaju zapovijesti njegove, kad je postavljao temelje zemlji. Tada bijah kod njega hranjenica, bijah mu milina svaki dan, i veseljah se pred njim svagda; Veseljah se na vaseljeni njegovoj, i milina mi je sa sinovima ljudskim. Tako dakle sinovi, poslušajte me, jer blago onima koji se drže putova mojih. Slušajte nastavu, i budite mudri, i nemojte je odbaciti. Blago čovjeku koji me sluša stražeći na vratima mojim svaki dan i čuvajući pragove vrata mojih. Jer ko mene nalazi, nalazi život i dobija ljubav od Gospoda. A ko o mene griješi, čini krivo duši svojoj; svi koji mrze na me, ljube smrt.“ Priče Solomonove 8:22-36 LSB
„Spoznah i ono što je skriveno i što je javno; jer me naučila Premudrost – izumiteljka svega. Jer u njoj je Duh razuma, sveti, jedinorodni“ (monogenes), „mnogostrani, tanani, blagoljetni, svijetli, čisti, jasni, nezlobivi, dobrotoljubivi, prodorni, Neodoljivi, dobrotvorni, čovjekoljubivi, tvrdi, krepki, bezbrižni, svesilni, svevideći i sve duhove prožimajući umne, čiste, svetanane. Jer Premudrost je pokretljivija od svakog pokreta, a prožima i proniče sve i sva čistotom; Jer ona je dah Sile Božje i izliv čisti Svedržitelja slave; zato se nje ništa nečisto ne dotiče. Jer ona je odbljesak“ (apagausma) „svjetlosti vječne i ogledalo čisto Božanskog djejstva i slika“ (eikon) „Njegove dobrote. Jedna je ona, a sve može, i obitavajući u sebi samoj – sve obnavlja, i pokoljenjima se useljavajući u duše svetih, prijatelje Božje i proroke stvara. Zaista, Bog jedino ljubi onoga koji sa Premudrošću zajedno živi. Jer ona je od sunca blagolikija i od svih zvijezda uzvišenija. I u poređenju sa svjetlošću prvijenstvo ima; Jer ovu smjenjuje noć, a Premudrost ne nadvladava zloba.“ Premudrosti Solomonove 7:21-30 NRSVUE
„Premudrost se rasprostire snažno sa jednog kraja (svijeta) do drugog i upravlja svime dobro. Nju zavoljeh i iskah od mladosti svoje, i tražih da je dovedem sebi za nevjestu i postah zaljubljenik ljepote njene. Blagorodstvo slavi sa Bogom živeći, i Gospodar svega zavolje je; Jer ona je tajnica Božanskog znanja i pronalazač djela Njegovih. Ako je bogatstvo željeno u životu, šta je bogatije od Premudrosti koja sve stvara? Iako razum djela tvori, ko je od nje među bićima bolji umjetnik? Ako neko opet pravednost voli, vrline su trudovi njeni; jer cjelomudrenosti i razumu uči, pravednosti i hrabrosti, od kojih nema ništa korisnije ljudima u životu. Ako li ko iskustvo mnogo želi, ona iskon zna i budućnost nazire, poznaje smisao riječi i rješenje zagonetki, znake i čudesa preduznaje i ishode vremena i ljeta.“ Premudrosti Solomonove 8:1-8 NRSVUE
Mudrost je dalje prikazana kao ona koja izlazi iz Božjih usta, čime se upodobljava Božjoj Reči, koja sa Bogom sedi na njegovom prestolu i koja obitava u stubu od oblaka. Mudrost čak deluje u jedinstvu sa Svetim Duhom, i ona je Ta koja je sa čovečanstvom od vremena Adama da bi ga spasla, budući Ona koja je izbavila Izrailj iz Egipta i povela ga kroz pustinju:
„Bože otaca i Gospode milosti, Koji si sve stvorio riječju Svojom, I koji si Premudrošću svojom sazdao čovjeka da vlada Tobom stvorenim tvarima, I da upravlja svijetom svetošću i pravednošću, i u pravoti duše da sud sudi! Podari mi Tvojim Prestolima saprestolnu Premudrost i ne odbaci me od djece svoje.“… „A sa Tobom je Premudrost koja zna djela Tvoja; prisutna kada si stvarao svijet, kojoj je poznato šta je ugodno u očima Tvojima i šta pravo u zapovijestima Tvojima. Nispošlji nju sa svetih nebesa i sa trona slave Tvoje pošalji je, da bi bila sa mnom i pomogla mi da poznam šta je Tebi ugodno. Jer ona sve zna i razumije, pa će me trezveno voditi u djelima mojim i sačuvati me slavom svojom;“… „Volju pak Tvoju ko bi poznao, da Ti nisi dao Premudrost i da nisi poslao Svetoga Duha svoga sa visina?“ Premudrosti Solomonove 9:1-4, 9-11, 17 NRSVUE
„Ona prvosazdanog oca svijeta, jedinog stvorenog, sačuva i izbavi ga od njegova grijeha; Dade mu pritom moć da vlada svima. Ali pošto nepravednik otpade od nje u gnjevu svom, pogibe zajedno sa bratoubistvenim jarostima. Radi njega opet spasi Premudrost potopljenu zemlju krhkim drvetom krmaneći pravednika.“
„Ona, i kad su se smiješali narodi savezom lukavstva, prepozna pravednika i sačuva ga Bogu neporočna, a i u odnosu na ljubav prema djetetu sačuva ga jakim.“
„Ona pravednika pri pogibiji nečastivih izbavi dok je bježao od ognja palog sa neba na Petograd; Njegovog lukavstva svjedočanstvo još uvijek stoji – pusta zemlja koja se dimi, i rastinje koje u nevrijeme plod donosi, i nevjernoj duši podignuti spomenik – stub slani. Jer oni time što Premudrost prezreše, ne samo što sebi naškodiše nepoznanjem dobra, no i spomen svojega bezumlja ostaviše svijetu da se u onome što zgriješiše ni sakriti ne mogu.“
„Premudrost, pak, one koji joj služe iz nevolje izbavi. Pravednika koji je bježao od bratovljeva gnjeva, izvede na puteve prave; pokaza mu Carstvo Božje i podari mu znanje Svetih; obdari ga izobiljem u trudovima i umnoži podvige njegove; Kad su ga lakomošću nadmoćali, stade uza nj i obogati ga; Sačuva ga od neprijatelja, i zaštiti od onih koji mu spremahu zamku za krepki pak podvig nagradi ga da bi znao da je pobožnost od svega jača.“
„Ona ne ostavi prodanog pravednika, nego ga izbavi od grijeha; Siđe sa njim u jamu i ne ostavi ga u okovima prije nego mu donese skiptar carski i vlast nad njegovim tiranima; lažnim pak pokaza njegove klevetnike i dade mu slavu vječnu.“
„Ona sveti narod i sjeme neporočno izbavi od plemena ugnjetačkih; Useli se u dušu sluge Gospodnjeg i oduprije se strašnim carevima znacima i čudesima. Dade svetima nagradu za trudove njihove, povede ih putem čudesnim i postade im pokrivalo danju i sjaj zvjezdani noću. Prevede ih preko Crvenog mora i provede između vode mnoge; Neprijatelje, pak, njihove potopi i iz dubine bezdana izrinu ih. Zato pravednici oplijeniše bezbožnike i proslaviše, Gospode, Ime sveto Tvoje, a nepobjedivu ruku Tvoju jednodušno pohvališe; Zato što Premudrost otvori usta nijemih i jezike djetinje učini jasnim.“ Premudrosti Solomonove 10 NRSVUE
„Premudrost će proslaviti samu sebe i posred naroda svoga biće hvaljena. Na saboru Višnjega otvoriće usta svoja i naspram sile Njegove biće hvaljena: Ja iz usta Višnjega iziđoh i kao magla pokrih zemlju; Ja se na visinama nastanih, i presto moj je u stubu oblačnom; Krug nebesni jedina obiđoh, i dubine bezdana pohodih. Talasima morskim i svom zemljom, i svakim narodom i plemenom zavladala sam. Sa svima ovima pokoj sam tražila i u čijem nasleđu bih obitavala. Tada mi je zapovijedio Tvorac svih (stvorenja), i Onaj koji me je stvorio, dovede u pokoj šator moj i reče: U Jakovu se nastani i u Izrailju nađi sebi naslijeđe. Prije vijeka od iskoni stvori me, i dovijeka neću nestati. U Šatoru svetom (skiniji) pred Njim služih, i tako se u Sionu utvrdih; U gradu voljenom na sličan način me uspokoji, i u Jerusalimu je vlast moja. I ukrijepih se u narodu proslavljenom, u udjelu Gospodnjem, nasleđu Njegovom.“ Sirah 24:1-12 NRSVUE
[Glava 42]
1 Mudrost ne nađe mesta gde bi mogla da obitava; tada joj bi dodeljeno obitavalište na nebesima.
2 Mudrost iziđe da načini obitavalište među sinovima ljudskim, i ne nađe obitavalište: Mudrost se vrati na svoje mesto i sede među anđele.
3 A nepravednost iziđe iz svojih odaja: koje nije tražila, te nađe, i nastani se sa njima, kao kiša u pustinji i kao rosa na žednoj zemlji. 1. Enohova
[Glava 84]
1 I podigoh ruke svoje u pravednosti i blagoslovih Svetoga i Velikoga, i govorih dahom usta svojih i jezikom od tela, koji je Bog načinio za sinove tela ljudskoga, da njime govore; i dade im dah i jezik i usta da njima govore:
2 Blagosloven da si Ti, Gospode, Care, Veliki i moćni u veličini svojoj, Gospode svega stvorenja nebeskoga, Care nad carevima i Bože svega sveta. I Tvoja sila i carstvo i veličina ostaju u vekove vekova, i kroz sve naraštaje vlast Tvoja; i sva nebesa jesu presto Tvoj doveka, i sva zemlja podnožje Tvoje u vekove vekova.
3 Jer Ti si sve načinio i Ti svime vladaš, i ništa Ti nije preteško, Mudrost ne odstupa od mesta prestola Tvoga, niti se odvraća od lica Tvoga. I Ti znaš i vidiš i čuješ sve, i ništa Ti nije skriveno [jer Ti sve vidiš]
4 A sada su anđeli nebesa Tvojih krivi za prestup, i na telu ljudskom ostaje gnev Tvoj do velikoga dana suda.
5 A sada, o Bože i Gospode i Veliki Care, molim Te i preklinjem Te da ispuniš molitvu moju, da mi ostaviš potomstvo na zemlji i da ne uništiš svako telo ljudsko i ne učiniš zemlju bez stanovnika, tako da nastane večno uništenje.
6 A sada, Gospode moj, uništi sa zemlje telo koje je izazvalo gnev Tvoj, a telo pravednosti i pravičnosti utvrdi kao sadnicu večnoga semena, i ne sakrij lice svoje od molitve sluge svoga, Gospode.'
Ovo su primeri koji su neke naučnike naveli na zaključak da je postojao deo judaizma koji je na Mudrost gledao više kao na stvarnu Božansku Ličnost/Hipostaziranje, nego prosto kao na personifikaciju Božjeg svojstva:
(1) Personifikovana Mudrost u jevrejskoj tradiciji.
U svetoj književnosti Izrailja, reč hokma u hebrejskom Svetom pismu i Sofija u grčkom Svetom pismu označavaju mudrost: svojstvo razumnosti, uvida i praktične sposobnosti, koje se često pripisuje Bogu, a ipak se može deliti sa ljudima. Obe imenice su ženskoga roda, pa je Mudrost shodno tome personifikovana kao žena, propovednica istine, koja poziva pažljive da poslušaju njenu pouku (Priče Solomonove 8:1-11; Varuh 3:9; Sirah 4:11; 24:19-21; 4Q185 I—II 1.13-2.8) uz obećanje da će oni koji je prihvate postati njena deca i izbeći nesreću (Priče Solomonove 8:32-36; Varuh 3:10-14; Sirah 4:12-13; 24:22). Među najranijim jevrejskim mudrosnim tekstovima jeste Jov 28, koji oplakuje nedostatak ljudskog pristupa Mudrosti. Mudrost je prikazana kao dragocena, a ipak ostaje neuhvatljiva, i njeno poreklo je neizrecivo. Bog je Mudrost ili izumeo ili otkrio, a ljudski put ka Mudrosti jeste „strah je Božji“ i „uklanjati se oda zla“ (Jov 28:27-28). Potonja jevrejska tradicija pridala je veliki značaj odnosu Gospoda prema Mudrosti i tome kako je ona uzela boravište među Izrailjem prevashodno kroz Toru.
U Pričama Solomonovim, Gospa Mudrost je mudrac na ulici koji prekoreva bezumne i nudi svoj uvid (Priče Solomonove 1:20-33; 8:1-11), boginja koja nudi život i bogatstvo (Priče Solomonove 3:18-20; 8:12-21) i saputnica u Božjem stvaralačkom delu (8:22-31). U ovom poslednjem odlomku, Gospa Mudrost je personifikovana kao neko ko je „stvoren“ (qana/ektisen), „postavljen/utemeljen“ (nissakhti/ethemeliosen) i „iznedren“ (holalti/genna) u početku stvaranja, ali pre početka zemlje. Ona je „majstor graditelj“ (’amon)143 uz Boga, koja se raduje Božjem stvaralačkom delu i naslađuje se čovečanstvom (Priče Solomonove 8:22-31). Važno je da Mudrost ovde nije večna, nego stvoreno biće, niti je demijurg, jer ne sarađuje u delu stvaranja.144 Tačnije, ona je nešto poput potvrđivača i publike Božje stvaralačke umetnosti.
Varuh je posleizgnanički spis koji iznova tumači priču Izrailja o izgnanstvu i predstojećem obnovljenju i usput gradi diskurs o odnosu Mudrosti i Tore (Varuh 3:9-4:4). Izrailjevo „izgnanstvo“ neće se potpuno okončati dok ne nauči Mudrost iz „zapovjesti života“ u Tori. Iako Mudrost može izgledati nedostupna, kao u Jovu 28, Bog je ipak dao znanje Izrailju u vidu Tore: „Posle toga na zemlji se javi i sa ljudima poživje.“ „Ovo je knjiga zapovjesti Božjih i Zakon koji postoji vavijek“ (Varuh 3:37-4:1). Mudrost je personifikovana kao učiteljica data Izrailju, a njeno otkrivenje opisano je epifanijskim („pojavila se“, ophthe) i antropomorfnim („živela je sa“, synavestraphe) jezikom (Varuh 3:38).
Knjigu Sirahovu napisao je pisar i mudrac Ješua ben Sira oko 200. g. pre Hrista i ona sadrži razne izreke za svakovrsne okolnosti i situacije; izvorno je sastavljena na hebrejskom, ali je dobila grčki prevod od unuka Ben Sirinog. Čini se da Ben Sira smatra da je Mudrost Bog stvorio pre početka stvaranja, a da ona ipak traje u večnu budućnost (Sirah 1:1, 4; 24:3, 9). Mudrost je posebno povezana sa Torom kao njeno ispunjenje (Sirah 15:1; 19:20; 21:11; 34:8; 39:1). Na jednom mestu Gospa Mudrost pripoveda svoje putovanje od usta Gospodnjih, nebeske vojske i Božjeg prestola do obitavanja u hramu Izrailja kroz nastanjenje u Tori (Sirah 24:1-23). Prekretnica je u tome što ona dolazi da obitava u Izrailju na način sličan onome kako je šekina obitavala u hramu (Izlazak 40:34-35; Sirah 24:8-10). Zatim, u vrhuncu: „Sve je ovo knjiga Zavjeta Boga Višnjega, Zakon koji nam je zapovijedio Mojsije“ (Sirah 24:23).115 Ono što je upadljivo jeste to da Ben Sira predstavlja Mudrost kao personifikovanu Božju reč (Sirah 4:24; 24:1-2), tesno povezanu sa Božjim duhom (Sirah 39:6; 24:3) i slavom (Sirah 24:1-2, 8-10, 16) i otelovljenu u Tori (Sirah 24:23).
Premudrost Solomonova je najverovatnije aleksandrijski tekst, napisan neposredno pre ili posle prelaza era, zavisan od Priča Solomonovih i Siraha, i predstavlja sintezu jevrejskih mudrosnih tradicija i helenizma. Gospa Mudrost je ona koja je „kako je nastala“ od „od samog njenog rođenja“ (Premudrosti Solomonove 6:22), a njeno znanje je „spasenje je svijetu“ (Premudrosti Solomonove 6:24; up. 9:18). U Solomonovom pohvalnom slovu mudrosti, ona je „Jer u njoj je Duh razuma, sveti, jedinorodni, mnogostrani, tanani, blagoljetni, svijetli, čisti, jasni, nezlobivi, dobrotoljubivi, prodorni“ (panton technitis) sa izrazito imanentnim svojstvima kao „svesilni, svevideći i sve duhove prožimajući“ ... „Jer Premudrost je pokretljivija od svakog pokreta, a prožima i proniče sve i sva čistotom“ (Premudrosti Solomonove 7:22-24). Mudrost je personifikacija božanskih svojstava koja su na mnogostruke načine proizišla iz Boga: „dah Sile Božje“, „izliv čisti Svedržitelja slave“, „odbljesak svjetlosti vječne“, „ogledalo čisto Božanskog djejstva“ i „slika Njegove dobrote“ (Premudrosti Solomonove 7:25-26). Ona ima „sa Bogom živeći“, ona je „tajnica Božanskog znanja“ i „pronalazač djela Njegovih“ (Premudrosti Solomonove 8:3-4). Pored toga, Bog je sve načinio svojom Rečju/Mudrošću, a Mudrost „Tvojim Prestolima saprestolnu Premudrost“ (Premudrosti Solomonove 9:1-4; up. 1. Enoh 84:2-3). Mudrost je verovatno istovetna sa sudom nad prvencima Egipta tokom Pashe, pri čemu je „Svesilna Tvoja riječ sa nebesa od carstvenih prijestola, munjeviti ratnik, usred propale zemlje siđe mač oštri, nelicemjernu Tvoju naredbu, noseći“ (Premudrosti Solomonove 18:15-16). Važno je da se prisustvo helenističkih uticaja raspoznaje u tome što je Mudrost analogna sveprožimajućoj prirodi stoičkog Logosa/Pneume (Premudrosti Solomonove 1:7; 7:23-24; 8:1; 12:1) i platonskom shvatanju Logosa kao emanacije iz jednoga Boga (Premudrosti Solomonove 7:25-26).116
I enohovska tradicija doprinosi personifikaciji Mudrosti u jevrejskoj misli. Mnoge jevrejske tradicije bave se nedostupnošću i odsutnošću Mudrosti (Jov 28:12-28; Priče Solomonove 30:4-5; Varuh 3:14-23), zbog čega Mudrost mora biti data kao dar od Gospoda (1. Carevima 4:29; 5:12; Priče Solomonove 2:6; Danilo 1:17; Varuh 3:36-37; Sirah 1:1; 39:6; 43:33; 51:17; Premudrosti Solomonove 8:21). Kao što smo videli, Ben Sira preinačuje ovaj motiv time što Gospa Mudrost silazi da obitava sa Izrailjem (Sirah 24:8-10). Ovde možemo zabeležiti 1. Enoh 42:1-3, iz najstarijeg dela enohovskih parabola, gde se opisuje silazak Mudrosti i njeno iskustvo odbačenosti:
Mudrost ne mogaše naći mesto gde bi obitavala; stoga je njeno obitavalište bilo na nebesima.
Mudrost iziđe da obitava među sinovima ljudskim, ali ne nađe obitavalište.
Mudrost se vrati na svoje mesto i sede usred anđela.
Tada Nepravda iziđe iz svojih odaja; one koje nije tražila, te nađe, i nastani se među njima, kao kiša u pustinji, kao rosa na žednoj zemlji.
Odbacivanje Mudrosti dovoljno je posvedočeno, pripisano posebno Adamu (Sirah 24:28) i uopšte zlima (Premudrosti Solomonove 10:8). Ipak, enohovsko pripovedanje o silasku Mudrosti izuzetno je iz nekoliko razloga. Prvo, ono prepričava priču iz Siraha 24, ali kao vrstu tragedije, u kojoj Mudrost ne nalazi obitavalište na zemlji i stoga se vraća na nebo, dok je Nepravda potom mogla da uzme boravište među sinovima ljudskim. Drugo, postoji analogija sa kasnijim gnostičkim izveštajima o tragičnom silasku Sofije na zemlju i njenom povratku u pleromu. Treće, to podseća na Jovana 1:10-11: „U svijetu bješe, i svijet kroz njega postade, i svijet ga ne pozna. Svojima dođe, i svoji ga ne primiše.“ Odbacivanje Mudrosti prevedeno je u hrišćanske narative koji se odnose bilo na kosmologiju (gnostičku) bilo na hristologiju (jovanovsku).
Filonov doprinos jevrejskim personifikacijama Mudrosti sastoji se prevashodno u njenom sjedinjenju sa platonskim i stoičkim pojmovima. Filon upoređuje Mudrost sa nekoliko stvari: sa gradom ili domom za čestitog čoveka (Leg. all. 3.3), sa skinijom u kojoj mudrac obitava (Leg. all. 3.46), sa drvetom života (Leg. all. 3.52) i sa izvorom (Leg. all. 2.86-87; Det. 117; Post. 136-38; Somn. 2.242; Spec. leg. 4.75). Filon prikazuje Mudrost kao onu koja poseduje mnoga imena (Leg. all. 1.43), i ona je „majka svega“ (Leg. all. 2.49; Det. 54, 115-17; Ebr. 31, 61; Her. 53; Fug. 109; Mut. 137), a oboje važi i za Isidu (Apulej, Met. 11.5; Plutarh, Is. Os. 53).
Filonova Mudrost odnosi se prema Logosu na nekoliko načina. Prvo, Mudrost je Božja ženska družbenica (Cher. 49), sa kojom je Bog oblikovao vasionu u tradiciji Priča Solomonovih 3:19 i 8:22-23, 30, i tako ima demijuršku ulogu (Fug. 109; Ebr. 30-31; Det. 54; Her. 199). Drugo, Mudrost takođe ima mnoge iste nazive kao i Logos, uključujući „početak“ i „lik“ (Leg. all. 1.43). Treće, Mudrost je majka Logosa, dok je Logos izvor Mudrosti, motiv sa jasnim odjekom kod kasnijih gnostičkih pisaca (Fug. 97, 108-9). Četvrto, Mudrost se izričito poistovećuje sa Logosom u alegoriji o reci koja teče iz Edena (Leg. all. 1.65; Somn. 2.242-45). Mudrost takođe ima blizak odnos sa Bogom, jer je sam Bog „izvor mudrosti“, a Mudrost teče ka ljudima kroz Logosa (Leg. all. 2.87; Sacr. 64; Post. 136, 138; Fug. 97; Spec. leg. 1.277).
U svetim tradicijama Izrailja, Mudrosti se poklanja značajna pažnja u vezi sa kraljevskom vrlinom i praktičnom pobožnošću. Kraljevima je potreban njen savet, a čestiti idu njenim putem. Pored toga, uobičajeno je mesto da je Mudrost nedostupna i odsutna zato što prebiva sa Bogom (Jov 28; Varuh 3:29-31). Stoga, naći božansku volju znači naći Mudrost personifikovanu u Tori (Varuh 3:9-4:4; Sirah 24:1-23). Mudrost je takođe imanentno obeležje Božjeg uređivanja sveta, otuda i veza sa stvaranjem. Naročito, Mudrost je božansko svojstvo očigledno u delu stvaranja (Priče Solomonove 3:19) i književno sredstvo koje se odnosi na Božju personifikovanu saputnicu u stvaranju (Priče Solomonove 8:22-30), saradnicu (Premudrosti Solomonove 8:4) ili savetnicu (2. Enoh 33:4). Uopšteno, Mudrost je pesnički personifikovani vid Božjih stvaralačkih dela i pronicljiva ženska vodilja za donošenje zdravih životnih odluka, kako je usmereno u Tori.147 Božja mudrost obično nije nešto različito od Boga — ona nije nezavisan entitet, nego je Bog u svojoj mudrosti, način govora o Bogu koji dela u svetu.148 Izuzeci su, prvo, Premudrost Solomonova, gde je Mudrost dobila stoičko i platonsko tumačenje, gde je Mudrost opisana na način saglasan helenističkim shvatanjima posredovanja, a gde možda postoje i prećutni odjeci tradicija o Isidi (tj. ženski lik, kraljevska savetnica i spasiteljka).149 Drugo, Filon pripisuje Mudrosti neka demijurška svojstva i tretira Mudrost kao metaforičku družbenicu Gospodnju sa materinskim odnosom prema stvaranju. U tim slučajevima Mudrost postaje više od pesničke personifikacije; ona je polunezavisan entitet i predstavlja „hipostaziranje“ u smislu „kvazi-personifikacije određenih svojstava svojstvenih Bogu, koja zauzima posredni položaj između ličnosti i apstraktnih bića“.150 (Michael F. Bird, Jesus Among the Gods: Early Christology in the Greco-Roman World [Baylor University Press, Waco, TX, 2022], II. Isus i posrednički likovi, 4. Isus i „oni između“: Poređenje ranih hristologija i posredničkih likova, str. 171-175; naglasak moj)
150 W. O. E. Oesterley i G. H. Box, The Religion and Worship of the Synagogue (London: Pitman, 1911), 195, citirano u Dunn, Christology in the Making, 168. Pohvalno je i razlikovanje koje Lee pravi između božanske personifikacije i božanske hipostasi: „Pod ’personifikovanim božanskim svojstvom‘ podrazumevamo ’osobinu, epitet, svojstvo, ispoljavanje ili slično nekog božanstva koje se, pošto je bilo podvrgnuto književnoj personifikaciji, ponaša kao da je zasebno (ako ne i potpuno nezavisno) božansko biće samo po sebi, ali i dalje ostaje u okviru književne ravni.‘ Pod ’božanskom hipostasi‘ podrazumevamo ’osobinu, epitet, svojstvo, ispoljavanje ili slično nekog božanstva koje je, kroz proces personifikacije, konkretizacije ili razlikovanja, postalo zasebno (ako ne i potpuno nezavisno) božansko biće samo po sebi.‘ Dok prvo i dalje ostaje u okviru književne ravni, drugo je već prešlo granicu književnoga sveta da bi obuhvatilo konkretno, stvarno, božansko biće uz božanstvo“ (From Messiah to Preexistent Son, 39, naglasak izvorni). (Isto, str. 175)
I dalje:
Mudrost kao zaseban entitet
Kao što smo videli sa Rečju Božjom, neki bi tvrdili da je sva jevrejska književnost koja opisuje Božju Mudrost kao zaseban entitet zapravo pesnička personifikacija. Za početak, mogli bismo ustanoviti kako se Reč i Mudrost često poistovećuju, a pošto smo u prethodnim poglavljima pokazali kako se Božja Reč u mnogim tekstovima najbolje razume kao zasebna hipostas, sledi da i Mudrost treba tako razumeti. Ipak, umesto da se oslanjamo na proste dedukcije i poređenja, ovde ćemo razmotriti argumente i dokaze koji su u igri u ovoj raspravi.
Procena statusa Mudrosti
U svetlu ovih argumenata, Dunn i drugi zaključuju da se ono što bi moglo izgledati kao hipostatski prikazi Mudrosti bolje razume kao živopisne personifikacije bilo božanskog svojstva bilo božanske funkcije. Dunn je spreman da dopusti da je Mudrost možda bila način na koji su Jevreji opisivali funkciju božanske imanencije, ali odbacuje zaključak da je ona zasebno biće.
Prvi argument koji treba razmotriti jeste tvrdnja da se prikazi Mudrosti najbolje razumeju na isti način kao i druge personifikacije koje se nalaze u jevrejskim tekstovima. Svakako postoje slučajevi u kojima bi se zadaci i opisi Mudrosti mogli razumeti kao prosta personifikacija upotrebljena da apstraktnim pojmovima ili božanskim svojstvima dâ živost (npr. Mudrost koja doziva i opominje Božji narod [Priče Solomonove 1:20; 8:1] ili Mudrost koja se smeje onima koji je ne slušaju [Priče Solomonove 1:26]). Na taj način Mudrost bi mogla biti uporedna sa sličnim personifikacijama svojstava kao što su Božja vernost, pravednost i milost. Ali mnogo puta se način na koji je Mudrost opisana odupire takvom tumačenju i takođe je izdvaja od personifikacije pojmova kao što su vernost i milost. Mudrost je prikazana kao ona koja učestvuje u samom činu stvaranja, koja deluje kao božanski posrednik između Boga i stvorenja i koja vrši vlast nad stvorenjem. Takvi zadaci se ne pripisuju božanskim svojstvima vernosti, milosti, niti bilo kom drugom božanskom svojstvu. Ovi prikazi Mudrosti izgleda da nadilaze živopisnu personifikaciju apstraktnih ideja/svojstava i idu ka zasebnim i značajnim teološkim pojmovima. Ovi primeri otvaraju pitanje zašto bi pisac pripisivao takve zadatke pojmu kao što je Mudrost, kada su takvi zadaci obično funkcija samoga Boga. Takav potez teško je objasniti samo književnim sredstvom i on traži uverljiviji teološki odgovor.
Drugi argument tiče se fluidnosti pojmova Božje Mudrosti. Svakako je tačno da Mudrost ponekad nije predstavljena kao zasebno biće, nego prosto kao apstraktan pojam ili svojstvo samoga Boga. Ali da li takva fluidnost poriče mogućnost da bi i pisac i čitalac mogli takođe da zamišljaju Mudrost kao zasebno biće? Nije nužno tačno da, zato što je Mudrost ponekad opisana kao svojstvo Boga ili ljudi, ona ne bi mogla biti zamišljena i kao zaseban Božji delatnik, možda delatnik kroz koga se neko Božje svojstvo ispoljava i deli sa Božjim narodom. Filon svakako razume Mudrost na takav dvojan način. On razlikuje božansku silu Mudrosti, koja je prikazana kao zasebno biće i delatnik, i ispoljavanje osobine mudrosti u Božjem stvorenju, za koje Filon izričito kaže da nije božansko na isti način kao nebeska sila; ovo drugo je tek odraz onog prvog i stoga nije prikazano kao zasebno božansko biće. U grčko-rimskom svetu ljudima je bilo sasvim lako da o silama ili „vrlinama“ (u latinskom smislu te reči), kao što su pravda, vernost, dobra sreća i mudrost, govore kao o svojstvima i bogova i ljudskih bića, ali da ih istovremeno zamišljaju sve kao zasebna božanska bića sama po sebi.21 U svetlu takvih primera, čini se pogrešnim zaključiti da fluidnost prikaza Mudrosti u jevrejskoj književnosti Drugoga hrama sprečava da se Mudrost razume kao zaseban božanski entitet.22
Treći argument koji treba razmotriti odnosi se na moguću zavisnost jevrejske tradicije o Mudrosti od božanstava starog Bliskog istoka. Tvrdi se da su hipostatski prikazi Mudrosti načini bilo prilagođavanja bilo suprotstavljanja paganskim božanstvima, time što se osobine tih božanstava uključuju u jevrejski monoteizam. Drugim rečima, ovi prikazi Mudrosti nisu istinski hipostatski, nego su tek jevrejski odgovori na pagansku religiju. Najpre treba primetiti da su takve tradicije, iako moguće, daleko od izvesnih, i da je istorija razvoja takvih tradicija predmet rasprave.23 Ali bez obzira na to da li zavisnost postoji, to teško da je argument protiv čitanja jevrejskih tradicija o Mudrosti u smislu druge božanske hipostasi. Takvo jevrejsko pozajmljivanje moglo bi zapravo biti izvor jevrejskog poimanja Mudrosti kao božanske hipostasi: egipatska boginja Isida koja stvara svet postaje hipostatska Mudrost Boga Izrailjevog kroz koju taj Bog stvara svet. Moguće je i da su sličnosti između paganskih božanstava i jevrejske Mudrosti rezultat stapanja takvih paganskih božanstava sa zasebnom hipostasi Boga Izrailjevog koja je već postojala, možda nešto poput uticaja helenističke filozofije na jevrejske prikaze Božje Reči. Zaključivanje da zavisnost od paganskih tradicija nekako podupire stanovište da su naizgled hipostatske tradicije o Mudrosti zapravo nehipostatske, čini se izgrađenim na pretpostavci o jednostrukosti jednoga Boga Izrailjevog. Ali ako se prihvati da su Jevreji Drugoga hrama mogli razumeti svoga jednog Boga u smislu dve sile na nebu, svaki dokaz paganskog uticaja mogao bi se razumeti u smislu oblikovanja jevrejskih prikaza takvih sila. Kao što je rečeno u našem prvom poglavlju, ne možemo davati prednost jednom shvatanju jevrejskog monoteizma nad drugim dok pristupamo relevantnim dokazima — pitanje o prirodi jevrejskog monoteizma trenutno je otvoreno.
Mudrost i predloženi kriterijumi
Uvereni smo da je Mudrost zasebna hipostas u mnogim tekstovima Drugoga hrama. Ovo stanovište osnaženo je kako snažnim poistovećivanjem Mudrosti sa Rečju, koje smo gore pokazali, tako i identitetom Mudrosti kao Anđela Gospodnjeg, koji ćemo pokazati u narednim poglavljima. Ako smo u pravu da Mudrost deluje kao delatnik različit od Boga Svevišnjega, onda će biti korisno da razmotrimo kriterijume koje smo izneli u prvom poglavlju kako bismo videli da li se Mudrost kvalifikuje kao druga sila na nebu.
U našem ispitivanju Mudrosti videli smo da je ona redovno prikazana kao delatna u stvaranju kosmosa. Takvi prikazi mogu se naći u širokom korpusu književnosti, uključujući hebrejsku Bibliju, Filona, Premudrost Solomonovu i targume. Stoga ovaj kriterijum podupire zaključak da bi Mudrost često mogla biti prepoznata u tim tekstovima kao druga sila na nebu.
Takođe smo videli da je Mudrost redovno prikazana i kao ona koja vlada nad kosmosom. Mudrost je čak prikazana kako sedi na Božjem prestolu, što je crta koja se retko pripisuje bilo kome osim samome Bogu i koja je simbol kosmičke vladavine. Stoga i ovaj kriterijum podupire zaključak da bi Mudrost mogla biti prepoznata kao druga sila na nebu.
Takođe smo pokazali da je za više izvora iz Drugoga hrama Mudrost izjednačena sa Božjom Rečju. Stoga se snaga dokaznog postupka izloženog radi utvrđivanja da je Božja Reč druga sila na nebu može primeniti i na Božju Mudrost. Čak i ako Mudrost nije tako temeljno potvrđena kriterijumima kao Božja Reč, njen zajednički identitet sa Božjom Rečju podrazumeva da se kriterijumi koji podupiru ovo drugo mogu primeniti i na ono prvo, bar u delima Filona ili u Premudrosti Solomonovoj. Stoga zajednički identitet Mudrosti sa Božjom Rečju znatno osnažuje tvrdnju da se Mudrost, kao i Božja Reč, najbolje razume kao druga sila na nebu.
Zaključci o Mudrosti
Kao što smo videli sa Božjom Rečju u prethodnim poglavljima, u ovom poglavlju smo pokazali da Mudrost nije samo zaseban entitet, nego da ispunjava nekoliko kriterijuma za poistovećivanje sa drugom silom na nebu. Štaviše, pošto su Mudrost i Reč izjednačene u mnogim od ovih izvora, došli smo do istoga zaključka za Mudrost do kojeg smo došli i za Božju Reč: neki Jevreji u periodu Drugoga hrama razumeli su Mudrost kao drugu silu na nebu.
Ovaj zaključak biće dalje osnažen kada se okrenemo tekstovima o Anđelu Gospodnjem. Procenićemo ovaj lik koristeći isti skup kriterijuma izloženih u prvom poglavlju, da bismo utvrdili da je taj Anđeo druga sila na nebu. Štaviše, pokazaće se da je Anđeo — bar u nekim izvorima — izjednačen sa Božjom Rečju i Mudrošću. (David E. Wilhite i Adam Winn, Israel’s Lord: YHWH as “Two Powers” in Second Temple Literature [Fortress Academic, 2026], str. 97-100; naglasak moj)
Za dalje čitanje
HRISTOS: BOŽJA STVORENA MUDROST?