Apologetizam by Sam Shamoun

Jevsevije o Trojstvu — 3. deo

· TrojstvoCrkveni ociBožanstvo HristaArijanstvoIstorija crkve

Dolazimo do poslednjeg dela serijala: Jevsevije o Trojstvu — 2. deo.

Glava 12

(1) Pa ipak, veliki čovek koji je ujedno i jevanđelist i bogoslov, pomenuvši Reč tri puta u ovom odlomku, nije rekao samo to da je on Reč Božija. Jer nije rekao: „U početku beše Reč Božija“, nego neodređeno: „U početku bješe Logos (Riječ)“150, ostavivši nama da istražimo kakva je on Reč bio. I opet je rekao: „i Logos bješe u Boga“151, a mogao je reći: „I Reč Božija beše u Bogu“. Ali je takođe rekao: „Logos bješe Bog“152,153 a ne „Reč beše od Boga“, da ne bismo pretpostavili da je on neka delatnost Boga (2) koja nešto saopštava ili čini. I zaista, Markel je, smatrajući da je sama Reč Božija večna, to jest nerođena, to mnogo puta tvrdio, ne shvatajući da će, s jedne strane, ako kaže da je Reč nešto drugo od Boga, postojati dva večna bića (Reč i Bog), a ne više jedan izvor, a da će, s druge strane, ako kaže da postoji jedan večni, tvrdeći da je Bog isto što i Reč, otvoreno pristati uz Savelija, uvodeći (3) ono biće koje je jedno te isto, Sina-Oca****. Stoga će za njega Otac biti rođen i postradao, i on sam će biti onaj koji se moli samome sebi i koji kaže da ga je poslao on sam i da je Sin i jedinorodni samoga sebe; tu Markel ne govori istinu, nego iz svog neznanja pritvorno laže. A koja bi izjava mogla biti bezbožnija od ove? Ali hajde, da vidimo kakvu nam Reč jevanđelist objavljuje kada kaže: „U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog“154

Glava 13

(1) Dakle, izraz „reč“, onako kako je upotrebljavan u grčkom jeziku, dopušta različita značenja:

  1. Ono što je položeno u razumnu dušu, čime nam je moguće da rasuđujemo, nazvano je „reč“.

  2. Osim toga, postoji i drugo značenje: ono što nešto saopštava jezikom i artikulisanim govorom.

  3. U trećem (2) smislu, [„reč“] označava ono što je pisac izložio u pisanom obliku.

  4. A već smo navikli da „rečju“ nazivamo i onu semenu ili rastinjsku silu, kojom se u semenima u mogućnosti pohranjuje ono što još ne raste, ali će uskoro stvarno izaći na svetlost.

  5. Osim toga, inače smo navikli da „rečju“ nazivamo i ono znanje neke veštine ili nauke, koje obuhvata i sva osnovna načela takvih stvari, kao što su medicina ili arhitektura ili geometrija.

Glava 14

(1) E sad, pošto su izložena različita značenja izraza „reč“, a jevanđelist je bez ikakve odredbe rekao: „U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog“155 dolikuje [nam] da razmotrimo smisao koji se [ovde] ima u vidu — da li u ovom slučaju jevanđelist prenosi neku osobenu upotrebu izraza „reč“ pored onih koje su nam poznate, s jedne strane rekavši bez odredbe „reč“, a s druge dodavši neki neobičan i paradoksalan smisao sile koja je njemu [Reči] svojstvena, u izjavi: „i Logos bješe Bog“156 (2) Jer nemoj misliti, kaže on, da i ovo pripada onome što je u odnosu prema nečemu drugom, kao što je reč koja je u duši ili koja se čuje glasom, ili ona koja je u telesnim semenima, ili koja postoji u matematičkim teoremama. Jer za sve njih, budući da pripadaju onome što je u odnosu prema nečemu drugom, smatra se da postoje u nekoj drugoj, prethodno postojećoj suštini.157 Ali Bog-Reč nema potrebe ni za čim drugim što bi prethodno postojalo da bi, postavši u tome, imao postojanje, nego on sam po sebi (3) živi i postoji, jer je Bog. Jer „Logos bješe Bog“158

A čuvši da je on Bog — da ne bi pomislio da je i on bez izvora i nerođen kao njegov Otac — on [jevanđelist] kaže: nauči da je taj Bog-Reč bio „u početku“.159

A koji mu početak pripisuje, on [Jovan] razjašnjava odmah potom, ne rekavši: „i Reč beše taj Bog“, uz dodatak člana, da ne bi tvrdio da je [Reč] bio Bog koji je nad svima. Ali niti je [rekao] da je Reč bio „u Bogu“, da ga ne bi uporedio sa slikom ljudske [reči], nego je rekao: (4) „i Logos bješe u Boga“160 Jer da je rekao: „i Reč beše u Bogu“, postavivši da je on poput pripatka u podmetu i poput jedne stvari koja je u drugoj stvari, uveo bi, takoreći, složenog Boga, pretpostavljajući da je on [Bog] (5) suština161 bez razumnosti, dok Reč čini pripatkom u t[oj] suštini.162 Upravo tako misleći, Markel čini da Otac i Sin postanu jedno te isto, nazivajući suštinu****163 Ocem, a Reč koja je u njoj Sinom, ne uviđajući da bi onaj ko to dopusti, pretpostavivši da je Bog bez [svoje] Reči, upao u bezbožnu i nečastivu tvrdnju da je Bog nerazuman,164 imajući Reč kao pripadak u sebi, a ne budući ni sam (6) razuman.165

Ali nužno je ispovediti da je ono što je iznad vaseljene jedno jedino, božansko, neizrecivo, dobro, prosto, nesloženo, jednoobrazno, to jest sam Bog,166 sam Um, sama Reč, sama Premudrost, sama Svetlost, sam Život, sama Lepota, sama Dobrota, i šta god bi neko mogao pomisliti da je veće od toga, a pre iznad (7) svakog saznanja i iznad svake misli i pojma. I [treba takođe ispovediti] jedinorodnog Sina toga [Boga], kao da je on slika Oca koji je iz njega proizišao i [koji je] u svemu i na svaki način najsličniji onome koji ga je rodio, i [treba ispovediti da] je i on Bog i Um i Reč i Premudrost i Život i Svetlost i Slika samoga Dobra i Lepote; ne da je on sam Otac****, nego da je jedinorodni Sin Oca; ne da je on sam onaj koji jeste, koji je nerođen i bez izvora, nego onaj koji je proizišao167 iz njega i koji priznaje kao izvor onoga koji ga je rodio.

(8) Ali ako bi Markel, poričući ove dokaze, tvrdio da su Bog i Reč u njemu isto, određujući Boga kao nesloženog i prostog, vidi onda kako ne ispoveda ni Oca ni Sina, nego ili otvoreno ispoveda ono u šta Jevreji veruju ili uvodi savelijanstvo, jer tvrdi da je isti i Otac i Sin. Prema tome, po njemu, izjava „U početku bješe Logos (Riječ)“ jednaka je izjavi „U početku beše taj Bog**“, a izjava „i Reč beše sa tim Bogom“** jednaka je izjavi „i taj Bog beše sa (9) tim Bogom**“, i isto tako je treća izjava ista kao izjava „i Bog beše taj Bog“, a ta izjava bi, uz to** što je nesuvisla, bila i krajnje nelogična.

Uz to, kako može biti mesta za izjavu „Sve kroz njega postade“ ako je stvarnost koja leži u osnovi jedna? Jer on [jevanđelist] ne kaže da je sve postalo „od“ njega ili „iz njega“, nego „kroz njega“. A dodavanje predloga „kroz“ ukazuje na ono što je u službi, kao što isti jevanđelist dalje pokazuje govoreći: „Jer se 3akon dade preko Mojseja, a blagodat i istina postade kroz Isusa Hrista.“168 jer kao što je Zakon, budući da nije ljudska tvorevina niti dolazi od samog Mojsija, nego od Boga, odredio Mojsija za slugu i pomoćnika u davanju Zakona ljudima — i zbog toga je rečeno: „se 3akon dade preko Mojseja“ — tako je i: „blagodat i istina postade kroz Isusa Hrista“169 pri čemu je (10) Otac to ostvario kroz Hrista. Stoga je na isti način i rečeno: „Sve kroz njega postade“170 budući da je postojao jedan koji je stvarao, a kome je bilo pomognuto, tako da tvorca vaseljene treba tražiti u drugome, u onome koji je učinio da sve postoji kroz onoga o kome se govori kao o božanskom. A (11) ko bi to bio? Ali on [Markel] ne bi mogao reći. Pošto je tako, nužno je ispovediti da onaj o kome jevanđelist govori kao o božanskom nije ni Bog koji je nad svima****171 ni sam Otac, nego jedinorodni Sin ovoga potonjeg, koji nije pripadak u Ocu, niti nešto što u njemu postoji kao u podmetu, niti kao jedno te isto sa Bogom, nego istinski kao Sin, koji živi i postoji, koji je bio u početku i beše sa Bogom i beše Bog, (12) kroz koga on sve sazdaje**, tako da bi bilo ispravno, ako bi neko hteo da razjasni, da umesto „U početku bješe Logos (Riječ)“ kaže „u početku beše Sin“, i umesto „i Logos bješe u Boga“ „i** Sin beše sa Ocem“, i umesto „i Logos bješe Bog“ „****i Sin beše Bog“. A isto tako bi se sa ovim slagala i izjava koja odmah zatim sledi: jer „Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo.“172 (13) Dakle, božanski jevanđelist je s pravom rekao da je on bio u početku, pripisavši mu izvor, to jest rođenje od Oca. Jer sve što je od nečega rođeno ima onoga koji ga je rodio kao izvor. I isto tako je svakako dodao, ne „i Reč beše u Bogu“, nego „i Logos bješe u Boga“, učeći da onaj koji je rođen, imajući i Oca kao izvor, nije nekako daleko od Oca, niti je od njega odvojen ili pomeren na neko veliko rastojanje, nego da mu je prisutan i da postoji zajedno s njim.

(14) I zaista, on [Sin] je tome poučio i u Pričama Solomonovim, rekavši prethodno: „prije humova ja sam se rodila“ a dodavši potom: „Kad je uređivao nebesa, ondje bijah“173 Tako je Reč, to jest jedinorodni Sin, bio sa Bogom, svojim sopstvenim Ocem; postojao je zajedno s njim i (15) UVEK I SVUDA MU JE BIO PRISUTAN.

I zaista, [Jovan] i ovo pokazuje kada kaže: „i Logos bješe u Boga“ Ali pošto je dolikovalo da znamo i kom redu on pripada, nužno je dodao: „i Logos bješe Bog“ Jer kako onaj koji je rođen od jednog i jedinog nerođenog Boga ne bi bio Bog**?** Jer ako je, prema spasonosnom učenju, „Što je rođeno od tijela, tijelo je; a što je rođeno od Duha, duh je.“174 sledilo bi i to da je ono što je rođeno od Boga (16) Bog. Zbog toga je i „Logos bješe Bog“ i to Bog, tvorac i sazdatelj svega. I zaista, upravo to je jevanđelist pokazao i odmah potom, dodavši: „Sve kroz njega postade“

Stoga je Zakon, koji je bio vaspitač [dat] kroz Mojsija, uvodeći Boga kao tvorca svega u pripovesti o stvaranju vaseljene, predajući osnove i načela pobožnosti, poučavao: (17) „U početku stvori Bog nebo i zemlju.“175 i ono što sledi. I vodeći jevrejski narod kroz njih [ta načela i osnove], Zakon [ih] je podsticao da veruju da je kosmos stvoren, kako ne bi obožavali tvorevinu (18) umesto „onoga koji ju je stvorio“.176 Ali kako je i kroz koga Bog sazdao sve, Mojsije još nije predao onima pod njim, nego „blagodat i istina postade kroz Isusa Hrista“177 objavljujući tajnu koju je Mojsije prećutao i uvodeći novije i tajanstveno učenje za Crkvu Božju. Povikavši otvoreno da svi čuju: „U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog“178 i (19) „Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo.“179 i dodavši tome još: „U njemu bješe život, i život bješe svjetlost ljudima. I svjetlost svijetli u tami“180 i ono što za tim sledi, kroz [to] [Crkva] uči o Sinu Božjem i o izvrsnosti božanske svetlosti i života koji je u njemu, i o tome kako je sve što je Mojsije rekao, pa i ono što je iznad toga, kroz njega utemeljeno. Ali Markel, ne shvatajući ništa od toga, biva uhvaćen čas u judaizmu čas u savelijanstvu: (20) kao Jevrejin, tvrdeći da pre sazdavanja kosmosa nije bilo ničega osim Boga samog (dok Crkva ispoveda da su pre sazdavanja kosmosa postojali Otac i Sin**), a kao Savelije, izjavljujući da su Sin i Otac jedno te isto i uvodeći ga [Sina] čas kao unutrašnju reč čas kao izgovorenu reč**. (21) Jer iako se pretvara da ne dopušta te izraze, on ih očigledno [ima na umu] kada kaže da je [Reč] čas u Bogu, a čas izlazi u delatnoj energiji, i tim izjavama ga upodobljava ljudskoj reči.

Zaista, božanski jevanđelist je utvrdio da onaj koga je nazvao Bogom nije bio Reč ni na jedan od nabrojanih načina, nego onako kako je dolikovalo misliti o jedinorodnom Sinu Božjem: naime, da je bio Reč tako da je sve Rečju utemeljeno i da bez Reči ništa nije postalo, a Bog i jedinorodni tako da je jedino on istinski bio Sin Boga koji je nad svima — zaista pravi i ljubljeni Sin, (22) koji je u svemu učinjen sličnim svome Ocu. Zbog toga je i istinski bio svetlost, tako da umnom i razumnom svetlošću obasjava duše stvorene po njegovom liku. Zbog toga on [Jovan] kaže da je on svetlost ne svega, nego samo ljudi. Jer je [Jovan] rekao: „Bješe svjetlost istinita koja obasjava svakoga čovjeka koji dolazi na svijet.“181 Isto tako je bio i istinski život, u tom smislu što svemu živom daje tok žive vode koji od njega teče. A ako bi razmotrio svaki pojam božanskih sila u njemu, našao bi da su i oni istinita imena njegova. Jer je Sin Božji u svemu bio istina, što i sam pokazuje govoreći: „Istina“182

150. Jovan 1:1.

151. Isto.

152. Klostermanov dodatak „i“ je suvišan.

153. Jovan 1:1.

154. Isto.

155. Isto.

156. Isto.

157. οὐσίᾳ.

158. Jovan 1:1.

159. Jevsevije ovde koristi ἀρχή u značenju „izvor“.

160. Jovan 1:1.

161. οὐσίαν.

162. οὐσίᾳ.

163. οὐσίαν.

164. Tj. doslovno: „bez svoje reči“ ili „bez svoje razumnosti“.

165. Doslovno: „ne budući ni sam Reč“.

166. Vidi dole, ET 3.17.

167. φύντα.

168. Jovan 1:17.

169. Isto.

170. Jovan 1:3.

171. Rimljanima 9:5; Efescima 4:6.

172. Jovan 1:3.

173. Priče Solomonove 8:27.

174. Jovan 3:6.

175. Postanje 1:1.

176. Rimljanima 1:25.

177. Jovan 1:17.

178. Jovan 1:1.

179. Jovan 1:3.

180. Jovan 1:4–5.

181. Jovan 1:9.

182. Jovan 14:6. (str. 242-250)

Glava 16

(1) Stoga nema potrebe ponovo razmatrati kako sve te izjave služe poricanju Sina Božjeg. Mislim da je dovoljno upitati samo ovoliko: ako je zaista postojao jedan Bog i ništa drugo, ni Otac ni Sin, zašto je Sveto pismo izmislilo takva imena? I zašto se i sam Markel pritvara, nazivajući Sina ne Sinom, nego Rečju? A pošto je kao uzor upotrebio onu reč koja je u ljudima, treba reći da, iako nema svaki čovek sina, svaki je čovek razuman i ima u sebi razum koji mu je saprirodan. (2) Dakle, sin je nešto drugo od [čovekovog] razuma. Tako, ako bi on [Markel] tvrdio da Bog ima u sebi reč i ništa drugo, [reč] kojom je i mislio i sa sobom razgovarao, govoreći: „Da načinimo čovjeka“189 zašto ga onda bez potrebe naziva i Sinom? Zašto zavodi Crkvu? Zašto se pretvara da veruje u Sina Božjeg kad ne veruje, praveći se da Reč koja je u Bogu naziva „Sinom“, dok nas slika jasno uči da pravimo veliku razliku između reči usađene u dušu i Sina koji je od nekoga [drugog] rođen i koji sam (3) postoji i živi i dela? Ali „ne ja“, reći će on, kao što se i očekuje, „nego ga je božanski jevanđelist nazvao Rečju; iz toga sledi da i mi treba to da ispovedamo [s njim]“. A i ja sam kažem da [na to] pristajem.

Glava 17

(1) Ipak, ne smatram da dolikuje uzimati taj izraz u nekom drugom smislu osim onog u kome sam jevanđelist određuje „Reč“ kada poučava učenike. I on je jasno pokazao kakva je to reč, dodavši to odmah potom kada kaže: „i Logos bješe Bog“190 Zaista, mogao je reći: „I Reč beše taj Bog“, uz dodatak člana, ako je zaista smatrao da su Otac i Sin jedno te isto i da je sama (2) Reč bio Bog koji je nad svima191_ — ali nije tako napisao_. Jer bilo bi nužno reći ili da je Reč bio od Boga ili da je Reč bio taj Bog, uz dodatak člana, ako je hteo da ono što je napisao uskladi sa Markelovom mišlju. Ali ovako on pokazuje i da je sama Reč Bog na sličan način kao i Bog sa kojim beše. Jer, rekavši prethodno: „i Logos bješe u Boga“ nastavlja govoreći: „i Logos bješe Bog“ učeći nas ne samo jasnije da najpre mislimo da je Otac Reči, sa kojim Reč beše, Bog, onaj koji je iznad svega,192 nego i da ne budemo u neznanju o tome da, uz to, **posle njega njegova Reč, jedinorodni Sin, nije bio sam (3) Bog koji je nad svima,**193 nego je i sam bio Bog. Jer veznik „i“ povezuje božanstvo Sina sa Ocem. Zbog toga on [Jovan] kaže: „i Logos bješe Bog“ da bismo videli da je onaj koji je nad svima,194 sa kojim Reč beše, Bog, i da čujemo da je i sama Reč Bog, kao slika toga Boga, i to slika ne kao u neživoj materiji, nego kao u živom sinu, koji je i učinjen sličnim, na najbliži mogući način, praobraznom božanstvu Oca. (4) Ali pošto se Markelu učinilo dobrom zamisao da Reč Božiju uporedi sa ljudskom reči, reći ćemo i mi da je daleko bolje, ako se ljudska reč uzima kao slika, upotrebiti umesto toga ovaj primer i reći da je um otac reči u našem iskustvu, budući nešto drugo od reči. Jer nijedan čovek nikada nije saznao šta je um po svojoj suštini,195 nego je on poput cara koji, sedeći u svojim tajnim riznicama, promišlja šta treba činiti; a njegova reč, rođena iz [njegovih] najskrivenijih odaja kao od oca, (5) postaje poznata svima napolju. Stoga oni mogu imati udela u koristi od reči, ali niko nikada ne poznaje neviđeni i nevidljivi um, koji je zapravo (6) otac reči. Na isti način, dakle, ali pre iznad svake slike i primera, savršena Reč Božija, svemoćni car, ne budući sastavljena od slogova i reči i imena kao izgovorena reč ljudi, nego živeći i postojeći kao jedinorodni Sin Božji, izlazi iz očinskog božanstva i carstva, i osvežava čitav svet darovima svoga izobilja, čineći da sva stvorenja preobiluju životom i razumom i mudrošću i svetlošću i učešćem u svakom dobru. Otac i Bog vaseljene, koji je iznad svega, međutim, jeste nepristupačan i nedokučiv svima zbog svoje neizrecive i nevidljive umnosti, zbog čega je i rečeno da obitava u „nepristupačnoj svetlosti“.196 (7) Ali onaj koji je svima nepristupačan i nedokučiv bio bi Otac, dok postoji drugi, koji je bliži svima jer zaista upravlja svim stvarima uz Očevu saglasnost (zbog čega je rečeno, ne o Ocu nego o Sinu, da „U svijetu bješe, i svijet kroz njega postade“),197 i jedan beše iznad vaseljene i nad svim stvarima, „obitavajući u nepristupačnoj svetlosti“,198 dok je drugi svuda prisutan kroz sve i [jeste] u svemu svojim brižnim promislom — tako se samo na taj način slika ljudske reči može s njim uporediti. Ali pošto smo to pokazali, dolikuje da onaj ko želi da nauči upita:

Glava 18

(1) Zašto je jevanđelist na početku svoje knjige jedinorodnog Sina Božjeg objavio kao Reč? Na to ćemo odgovoriti: zbog davnašnjih skrivenih proroštava o njemu. Jer je za svakog proroka rečeno: „reč Gospodnja koja dođe“ — na primer, „Isaiji“,199 i „početak reči Gospodnje u Osiji“,200 i „reč Gospodnja koja (2) dođe Joilu“,201 i „Dođe reč Gospodnja Joni“,202 i isto tako „Miheju“.203 A i kod ostalih proroka uz svakoga pojedinačno dodat je izraz dođe (jer božansko Pismo ispravno i nužno pokazuje da [Reč] nije bila ni u jednom od proroka, nego je svakome dolazila, u meri u kojoj je sila svakoga bila kadra da [je] primi, dolazeći k njoj i dajući duši svakoga odgovarajući duh od [njega]). I razumljivo, u ovom slučaju jevanđelist se spremao da objavi umni domostroj Reči. On više ne uči da je došao kao jedan drugome, kao što je dolazio drevnima, nego da je uzeo telo i postao čovek. A pošto je nameravao da svima objavi njegov spasonosni dolazak k ljudima, kada zatim kaže: „I Logos postade tijelo i nastani se među nama“ on se nužno vraća na početak,204 pokazujući kakva je bila (3) Reč koja se nedavno ovaplotila, **i opisuje ga kao Boga, objavljujući istovremeno znanje o njemu i o njegovom božanskom javljanju među ljudima**. Zatim, pošto su drevni unapred znali iz božanskih Pisama da je Reč dolazila svakom proroku, on sam [jevanđelist] objavljuje božanskiji i uzvišeniji izvor njegov, koji nijedan od proroka (4) nije ljudima objavio tako očigledno i izričito. Zbog toga je, predajući tajnu o Reči koja je bila nepoznata i skrivena, snažnim glasom povikao svima, govoreći: (5) „U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog. On bješe u početku u Boga. Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo.“205 Jer on kaže: ako si, poučen ranijim svetim spisima, prethodno saznao u davna vremena da je reč Gospodnja dolazila čas ovom proroku, pa isto tako opet drugome, pa opet trećem, ipak sada treba svima objaviti ne da je došao, nego da „U početku bješe“ i da „Logos bješe Bog“ i da je „Sve kroz njega postade“ kroz njega, i da je upravo taj Bog-Reč kroz koga je sve postalo, po Očevom čovekoljublju, (6) „postade tijelo i nastani se među nama“206

Jovan, veliki učenik i apostol Hristov, objavio je to, poučavajući sve ljude novim i nedavnim tajnama Spasitelja: ne da je Bog razuman,207 niti da on sam u sebi promišlja i sa sobom razgovara, govoreći: „Da načinimo čovjeka“208 niti da se služio rečima koje zapovedaju ono što želi da bude učinjeno. Jer to bi rekao svaki čovek koji je (7) poricao Sina Božjeg. I zaista, Markel upravo to čini kada beži drevnom Pismu kao utočištu i pokušava da skupi ono što je jevrejskom narodu u njegovom detinjstvu bilo naloženo u pogledu zabrane obožavanja idola i obaveze da priznaje i poštuje samo jednoga Boga. A bilo mu je na raspolaganju mnogo primera poučavanja o jednome Bogu, jer je to bilo predano njima [Jevrejima] na korist tada i u potonjim vremenima, kad god bi Jevreji upali u idolopoklonstvo. Zaista, bežeći na taj položaj i utvrdivši se svojom jevrejskom tvrdoćom srca kao u tvrđavi, predložio je poricanje Sina Božjeg.

189. Postanje 1:26.

190. Jovan 1:1.

191. Rimljanima 9:5; Efescima 4:6.

192. Isto.

193. Isto.

194. Isto.

195. οὐσίαν.

196. 1. Timoteju 6:16.

197. Jovan 1:10.

198. 1. Timoteju 6:16.

199. Isaija 2:1.

200. Osija 1:2.

201. Joil 1:1.

202. Jona 1:1.

203. Mihej 1:1.

204. Jovan 1:14. Jevsevije ovde koristi ἀρχή u značenju „izvor“ ili „počelo“.

205. Jovan 1:3.

206. Jovan 1:14.

207. λογικός.

208. Postanje 1:26. (str. 250-255)

(14) Upravo zbog toga je Reč, štiteći ih od takve zablude, objavila jednoga Boga, mada svakako nije poricala da je taj isti Otac. I učila ih je da obožavaju istinitoga [Boga], i zapovedila im je da ne priznaju nikoga osim njega, mada, dabome, nije poricala da je on otac. A ako ga je nazvala Gospodom i Bogom i pravednim i spasiteljem, to ipak nikoga ne bi sprečilo da misli da je on Otac svoga jedinorodnog i ljubljenog (15) Sina. **Stoga, ako bi Otac ili Sin rekao: „Ja sam onaj što jest“**260 izjava bi bila istinita za obojicu. Jer Otac bi bio „Onaj koji jeste“, budući da je jedini on „koji je nad svima, kroza sve, i u svima nama“261 kao što je božanski Apostol poučavao. A i sam Sin bi govorio istinu, nazivajući sebe „Onaj koji jeste“, jer je jedino on jedinorodni Sin „Onoga koji jeste“. Ali pošto on postoji i kao slika nevidljivog Boga, na taj način bi bio njegova slika, u pogledu činjenice da je jedino [Bog] sam „Onaj koji jeste“.262 Zbog toga [kao jedina slika nevidljivog Boga koji je „Onaj koji jeste“], i on sebe naziva „Onaj koji jeste“, budući da kroz čitavo bogonadahnuto Pismo sebe naziva i Bogom i Gospodom, kao što je bio i Otac.

Glava 21

(1) Ovo je moguće saznati i iz proroštva datog Mojsiju. Tako Pismo kaže: „Još govori Bog Mojsiju i reče mu: Ja sam Gospod. I javio sam se Avramu, Isaku i Jakovu“263 Vidiš kako je rekao da se on sam javio ocima. A kada se javio, Pismo opet svedoči, govoreći: „Poslije mu se javi Gospod u ravnici Mamrijskoj kad sjeđaše na vratima pred šatorom svojim u podne.“264 A kako se javio ako ne u ljudskom obličju? I za koga bi trebalo verovati da je to, ako ne za Sina Božjeg? Zaista, [Hristos] je to pokazao i u jevanđeljima, govoreći Jevrejima: (2) „Avraam, otac vaš, bio je rad da vidi dan moj; i vidje i obradova se.“265 A pošto su se njegovi slušaoci čudili, dodao je izjavi: „prije nego Avraam nastade, Ja jesam“266 pokazujući na najjasniji mogući način svoje sopstveno pretpostojanje. Šta, dakle, ta izjava prenosi **osim to da je on Sin Božji, koji je dao proroštvo Mojsiju i rekao: „Ja sam onaj što jest“?**267 Jer je učio da se on sam javio Avraamu. A kako (3) je bio „Onaj koji jeste“, već je rečeno.

A veliki apostol Pavle je znao da je Sin Božji bio posrednik u davanju Zakona kroz Mojsija, čemu je i poučavao govoreći: „i ustanovljen je preko anđela, rukom posrednika. Posrednika pak nema gdje je jedan“268 Stoga je onaj koji je govorio Mojsiju bio posrednik, posredujući pomoću tog [zakona] za (4) spasenje ljudi još pre uzimanja tela. Isti Apostol je pokazao da je to bio Isus Hristos, rekavši: „Jer jedan je Bog, jedan i posrednik između Boga i ljudi, čovjek Hristos Isus“269 Stoga, bilo da je izjava „Ja sam onaj što jest“ bila upućena Mojsiju iz njegovog sopstvenog lica,270 bilo da je Otac bio taj koji je tu izjavu izgovorio kroz njega, u svakom slučaju (5) bi izjava bila istinita. Neka se, dakle, Markel ne zbunjuje, služeći se, kako misli, neoborivim silogizmom, kada kaže:

Pa dobro, ko je, po Asterijevom mišljenju, onaj koji kaže: „Ja sam onaj što jest“271 Sin ili Otac?272

podrazumevajući zatim da, ako bi Otac bio „Onaj koji jeste“, Sin neće biti Bog, jer

... on [Asterije] kaže da je „onaj koji jeste“ on sam, za razliku od onoga koji nije? Ali ako bi tvrdio da je Sin rekao ovo: „Ja sam onaj što jest“ budući odvojen po ipostasi, smatraće se da isto to opet kaže i o Ocu [naime, da Otac nije]. A svako od toga je nečastivo.273

(6) Govoreći to, isti čovek je upao u svaku od tih besmislenih tvrdnji, s jedne strane tvrdeći da je „onaj koji jeste“ jedan, a s druge poričući drugoga. A ko je to, trebalo bi da zna. Jer će ili, priznavši Oca, poreći Sina, ili će, prihvativši samo Sina, odbaciti Oca. Štaviše, biće uhvaćen da ne poznaje ni Oca ni Sina, jer priznajući samo jednoga, drugoga odbacuje.

A ako čuje Boga kako govori: (7) „Ja sam Gospod Bog tvoj, koji sam te izveo iz zemlje Misirske, iz doma ropskoga. Nemoj imati drugih Bogova uza me.“274 neka mu se ni tada duša ne uznemiri time, nego neka posluša ono što odmah potom sledi. Jer rekavši: „Nemoj imati drugih Bogova uza me.“ nastavlja: (8) „Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga što je gore na nebu, ili dolje na zemlji, ili u vodi ispod zemlje. Nemoj im se klanjati niti im služiti, jer sam ja Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj“275 Vidiš kako je dao zapovest — da [narod] ne bi bio zaveden politeističkom zabludom neznabožaca — da jedino njega priznaju za Boga i Gospoda. A ko je to bio? Sin, koji je u sebi imao sliku Oca, i koji je to zapovedio sopstvenom vlašću onima koji su bolovali od idolopoklonstva. Jer kao što je „Sve kroz njega postade“276 **pošto je Otac učinio da kroz Spasitelja postoji suština**277 svih stvorenja, tako je i sam Otac ljudima predao znanje o njemu i (9) pobožnost prema njemu kroz Sina kao posrednika...

260. Izlazak 3:14.

261. Efescima 4:6.

262. Tj. Sin i niko drugi. To znači da je Otac „jedini bio“, dok je Sin bio „jedini rođeni“ (rođen bez pomoćnika), dok su svi ostali rođeni uz pomoć Sina; otuda „jedini“ označava Sina kao jedinu „sliku“ Oca; vidi Asterije, fr. 10 (86 V.).

263. Izlazak 6:2–3.

264. Postanje 18:1. 265. Jovan 8:56.

266. Jovan 8:58.

267. Izlazak 3:14.

268. Galatima 3:19–20.

269. 1. Timoteju 2:5.

270. προσώπου.

271. Izlazak 3:14.

272. Prvi deo Markelovog fr. 85 (63 K./H.) (74,1–2 V.).

273. Drugi deo Markelovog fr. 86 (64 K./H.) (74,6–11 V.).

274. Izlazak 20:2–3.

275. Izlazak 20:4–5.

276. Jovan 1:3.

277. τὴν τῶν γενητῶν ἁπάντων οὐσίαν ὑποστησαμένου. (str. 263-266)

(4) E sad, neka Markel nauči, ako — ostarevši u episkopstvu Crkve Hristove — ni sada još nije naučio, da poznanje skrivene tajne o Sinu Božjem nikako nije bilo dato drevnom narodu, koji je bio skliznuo u idolopoklonstvo, i da je „Tajnu sakrivenu od vijekova i pokoljenja“292 bila razdeljena jedino njegovoj Crkvi kroz njegovu milost, a u toj tajni bilo je sadržano učenje o svetom Trojstvu Oca i Sina i Svetoga (5) Duha. Ali taj čovek [Markel], koji je sabrao sve te izjave, koliko bi ih i jevrejski učitelj mogao izgovoriti o obrezanju razgovarajući u jevrejskoj sinagogi, smatra sebe tako uzvišenim i moćnim zato što to baca pred učenike Hristove, ne znajući da bi onaj ko je Jevrejin po telu mogao reći više od njega. I tako se time hvali, praveći od sebe predstavu dok izvrće istinito božansko učenje o našem Spasitelju.

Glava 23

(1) Dakle, pošto ne razume izjave svetog Apostola, koji je na razne načine učio da je on slika Boga, kroz one njegove reči koje sam izlagao, nužno je odsad razumeti da Crkva Božja ne propoveda dva boga.

Jer ne uvodi dva nerođena niti dve stvari bez izvora, kao što smo mnogo puta rekli, niti uvodi dve suštine****293 uporedne jedna drugoj zbog njihove jednake slave, i zbog toga ne dva boga, nego uči o jednom izvoru i Bogu i da je taj isti Otac jedinorodnog i ljubljenog Sina, kao što uči i o jednoj slici „nevidljivog Boga“,294 koja je isto što i njegov jedinorodni i ljubljeni Sin. A čak i ako Apostol, govoreći o Bogu, Oca naziva (2) „blaženi i jedini Vladar“295 i opet: „On koji jedini ima besmrtnost i živi u svjetlosti nepristupnoj“296 i opet: „Caru vijekova, neprolaznome, nevidljivome, jedinome premudrome Bogu“297 i opet: „jedinome premudrome Bogu slava vavek kroz Isusa Hrista! Amin“298 i čak i ako bi se za slavljenje Boga koji je jedan i nad svima299 reklo još i više od toga, nužno je misliti da je jedinorodni Sin Božji slika čak i svega toga****, ne kao da je slika oblikovana u neživoj materiji, nego kao ona u živom Sinu. I čak i ako sam Spasitelj uči da je Otac jedini istiniti Bog, govoreći: „da poznaju tebe jednoga istinitoga Boga“300 ne treba oklevati da se ispovedi da je on [Sin] istiniti Bog i da to ima kao u slici, tako da se dodatak reči „jedini“ odnosi jedino na Oca kao na praobraz slike. Upravo tako je bogonadahnuti Pavle (3) najjasnije učio da je on [Sin] slika301 i sjaj302 Oca i da je „u obličju Božjem“,303 kao što je pokazano kroz ono što je prethodilo. Stoga, kao što, kada postoji jedan otac i kada je jedan sin od oca proizveden, niko ne bi ispravno pomislio da kaže da postoje dva oca ili dva sina, i kao što, kada je jedan car došao na vlast, a njegova se slika nosi po svoj zemlji, niko ne bi mudro rekao da postoje dva vladara, nego da postoji jedan koji se poštuje i kroz sliku — na isti način (kao što smo često govorili) Crkva Božja, prihvativši obožavanje jednoga Boga, (4) nastavlja da obožava toga istoga i kroz Sina, kao kroz sliku...

292. Kološanima 1:26.

293. οὐσίας.

294. Kološanima 1:15.

295. 1. Timoteju 6:15.

296. 1. Timoteju 6:16.

297. 1. Timoteju 1:17.

298. Rimljanima 16:27.

299. Rimljanima 9:5; Efescima 4:6. 300. Jovan 17:3.

301. Kološanima 1:15.

302. Jevrejima 1:3.

303. Filipljanima 2:6. (str. 269-270)

Za dalje čitanje

Jevsevijeva trojstvena krsna formula

Jevsevije o Trojstvu, 4. deo: Priče Solomonove 8:22-36