Jevsevije o Trojstvu — 2. deo

Nastavljam odande gde sam prethodno stao: Jevsevije o Trojstvu — 1. deo.

POŠTO SU izneta svedočanstva iz božanskih Pisama, u kojima je pokazano da je Sin Božji pre svog dolaska u telu bio nazvan ne samo „Reč“ (kako je Markel mislio) nego i mnogim drugim imenima, hajde sada da razmotrimo preostali idol Savelija, koji je, takoreći, iznikao iz zemlje.1 Jer se usudio da kaže da je sam Bog koji je nad svima,2 Otac Gospoda našeg Isusa Hrista, rođen od svete Djeve i da je sam postradao, pišući ovako:

Pa dobro, šta je onda bilo to „što je sišlo“3 pre ovaploćenja? Zacelo, pretpostavljam, kaže on [Asterije], „Duh“.4 Jer ako bi hteo da kaže nešto drugo osim toga, anđeo se neće složiti s njim, jer je rekao Djevi: „Duh Sveti doći će na tebe“5 Ali ako kaže da je Duh, neka posluša Spasitelja, koji kaže: „Bog je duh“6

(2) Kroz ove reči on je rekao da je Bog vaseljene (o kome je naš Spasitelj i Gospod poučavao rekavši: „Bog je duh; i koji mu se klanjaju, u duhu i istini treba da se klanjaju.“),7 Duh koji je sišao na Djevu, (3) na taj način otvoreno oživljavajući Savelija. I idući dalje, on Ocu pripisuje izreku proroka Jeremije, koji je jasno govorio o ovaploćenju Spasitelja: „Posle toga na zemlji se javi i sa ljudima poživje.“8 tvrdeći upravo ovim rečima: Ali Otac mora biti u Reči, čak i ako se to Asteriju i onima koji misle isto što i on ne čini tako.9

(4) Ali isto to čini i u pogledu Stradanja Spasitelja. Jer pošto je iz Plača Jeremijinog izneo mesto koje kaže:

„Disanje nozdara naših, pomazanik Gospodnji, za kojega govorasmo: Da ćemo živjeti pod sjenom njegovijem među narodima, uhvati se u jame njihove.“10

dodaje:

I ovde isto tako prorok govori o Reči koja je uzela naše telo.11

I nastavlja govoreći:

Duh nikada ne bi mogao postati tvorac senke.12 A da je sam Bog [Duh], Spasitelj je rekao: „Bog je duh“13 A da je Bog svetlost, on nas sam uči govoreći: „Ja sam svjetlost“14

Vidiš kako ono što je rečeno o Spasitelju prenosi na božanstvo (5) Oca. I opet, on besramno ukida ipostas Sina, tvrdeći da pre sazdavanja stvorenja nije bilo ničega osim Boga samog. Stoga piše ovako, ovim doslovnim rečima:

Asterije vlast15 koja mu je data naziva „slavom“, i ne samo slavom nego i „predkosmičkom slavom“,16 ne shvatajući da, kada kosmos još nije postojao, nije bilo ničega osim Boga samog.17

I opet potvrđuje isto, govoreći: ... Nebo i zemlja i sve što je na nebu i na zemlji postalo je od Boga. E sad, ako bi u ovo verovao,18 bilo bi nužno da i on ispovedi da nije bilo ničega osim Boga.19

Glava 2

(1) Vidiš, Jevrejin otvoreno poriče jedinorodnog Sina Božjeg, „kroz kojega je sve“ postalo.20 Jer ako pre postanja sveta nije bilo ničega osim Boga, Sin tada ne bi postojao. **A kako bi [moglo biti da je] „Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo.“?**21 Stoga, s jedne strane, Jevrejin, poričući Hrista Božjeg, pre postanja sveta ne zna ništa osim Boga samog, uz Markela koji mu svedoči u prilog, dok se, s druge strane, Crkva Hristova ponosi time što sa punom otvorenošću kaže: (2) **„mi imamo samo jednoga Boga Oca, od kojega je sve i za kojega smo mi, i jednoga Gospoda Isusa Hrista, kroz kojega je sve i mi kroz njega“**22 Ali kada ona kaže „kroz kojega je sve“ ona priznaje da je on PRE SVEGA. I stoga čovek koji kaže da pre postanja sveta nije bilo ničega osim Boga samog izvrće istinu. Jer i Sin njegov jedinorodni beše sa jedinim Bogom pre osnivanja sveta i supostojaše sa Ocem. Jer ju je [Crkvu] tome naučio onaj koji je rekao: (3) „U ove posljednje dane govorio je nama preko Sina, kojega postavi nasljednikom svega, kroz kojega je i vijekove stvorio“23 A u Pričama Solomonovim sam Sin kroz Solomona uči o sebi, govoreći: „Kad je uređivao nebesa, ondje bijah“24 Ali i on sam „Bješe svjetlost istinita koja obasjava svakoga čovjeka koji dolazi na svijet.“25 jer „U svijetu bješe, i svijet kroz njega postade“26 A ako „svijet kroz njega postade“ (4) jasno je da je postojao pre sveta. Tako Bog nije bio sam pre osnivanja sveta, nego je njegov jedinorodni Sin bio prisutan s njim, i gledajući na njega Otac se radovao, kao što i on sam [Sin] kao Premudrost uči, govoreći u Pričama Solomonovim: „bijah mu milina svaki dan“27 A sam Sin, sazercavajući misli Očeve, beše ispunjen radošću, zbog čega kaže: „veseljah se pred njim svagda“28 Crkva Hristova, primivši ove pobožne i božanske tajne, čuva [ih]. Ali čovek koji kaže:

Kada kosmos još nije postojao, nije bilo ničega osim Boga samog,29

(5) pokazuje da je ogrnut plaštom ili Jevrejina ili Savelija.30 Jer ako od samog početka poriče Sina i uvodi Boga samog, biće Jevrejin koji odbacuje Hrista; s druge strane, ako prihvata naziv Sina utoliko što je on Reč, ali tvrdi da je jedan Bog upravo on, Sin zajedno sa Ocem, oživeće Savelija. Jer ako pre sveta nije bilo ničega osim Boga, ili će on [Bog] sam biti i Otac i Sin, ili neće imati Sina.

1. To što preostali idol „izniče iz zemlje“ podseća na lik iz grčke mitologije, Kadma, koji je, na zahtev Atine, posejao zmajeve zube u zemlju, iz kojih su iznikli takozvani Spartoí („posejani“). Oni su potom nasrnuli jedni na druge, i samo je nekolicina preživela, koje je Kadmo zatim upotrebio da sagradi novi grad Tebu.

2. Rimljanima 9:5; Efescima 4:6.

3. Asterije, fr. 58 (120 V.).

4. Isto.

5. Luka 1:35.

6. Jovan 4:24; Markel, fr. 61 (54 K./H.) (54,1–5 V.).

7. Jovan 4:24

8. Varuh 3:38; Klostermann nije prepoznao da je ovo citat Markela, fr. 93 (79 K./H.) (82,17–18 V.).

9. Markel, fr. 95 (55 K./H.) (84,3–4 V.).

10. Plač Jeremijin 4:20. LXX ima „pomazanik Gospodnji“, a ne „Hristos Gospod“. Prvi put ga je kao Markelov fragment prepoznao K. Seibt, Die Theologie des Markell, 353; Markel, fr. 62 (55 K./H.) (54,6–8 V.).

11. Markel, fr. 63 (56 K./H.) (54,8–9 V.).

12. Vidi Plač Jeremijin 4:20.

13. Jovan 4:24.

14. Jovan 8:12; Markel, fr. 64 (57 K./H.) (54,10–12 V.).

15. Vidi Matej 28:18; Jovan 17:2; 5:21–22.

16. Asterije, fr. 36 (100 V.).

17. Markel, fr. 77 (104 K./H.) (68,11–12 V.).

18. Vidi Asterije, fr. 21; 27; 29 (92; 96 V.).

19. Markel, fr. 76 (103 K./H.) (68,7–10 V.).

20. 1. Korinćanima 8:6; Jovan 1:3.

21. Jovan 1:3.

22. 1. Korinćanima 8:6.

23. Jevrejima 1:2.

24. Priče Solomonove 8:27.

25. Jovan 1:9.

26. Jovan 1:10. Čitav niz biblijskih citata čini kod Jevsevija jedan argument.

27. Priče Solomonove 8:30.

28. Isto.

29. Markel, fr. 77 (104 K./H.) (68,11–12 V.).

30. Klostermannova konjektura protivreči smislu — Jevsevije ne želi da prikaže Markela kako navlači plašt samoga sebe, savelijanca, nego plašt svojih uzora, bilo Jevrejina bilo Savelija, što potvrđuje i argument koji neposredno sledi. (Str. 219–223)

Dakle, ako su Bog i Reč u njemu jedno te isto, kako se Markelu čini, onda je onaj koji je postao u svetoj Djevi i telom se obukao i postao čovek i pretrpeo ono što je zapisano i koji je umro za naše grehe bio sam Bog koji je nad svima46 — gledište zbog kojeg je Crkva Božja ubrojala Savelija među bezbožnike i hulnike kada se usudio da to kaže.

Glava 5

Dakle, ako bi Markel rekao da je Reč Božja bila ta koja se ovaplotila, ali je odredio da je ona nerazdvojiva od Boga, ustvrdivši da je monada nedeljiva i da postoji jedna ipostas Boga i Reči u njemu, prema njemu bi trebalo misliti da onaj koji se ovaplotio nije bio niko drugi do Bog koji je nad svima.47 Ali ako je monada nedeljiva, Bog i Reč u njemu jesu jedno te isto, pa ko bi onda, mogao bi neko reći, bio Otac a ko Sin, kada je podležeća stvarnost48 jedna? I tako je Markel, uvodeći onoga koji je jedan te isti, Sina-Oca, obnovio [zabludu] Savelija.

Glava 6

(1) Ali i Crkva Božja priznaje da je monada nedeljiva, ispovedajući jedan izvor, jednoga Boga koji je nerođen i bez izvora, ali takođe smatra da je jedinorodni Sin koji je od njega rođen, koji istinski postoji i živi i ima sopstvenu ipostas, Spasitelj, premda nije ni bez izvora ni nerođen (da se ne bi postavila dva izvora i dva boga), nego rođen od samoga Oca i ima onoga koji ga je rodio kao izvor. (2) Zbog toga je i primila veru u jednoga Boga Oca, koji vlada nad svima, i u Isusa Hrista Gospoda našeg, jedinorodnog Sina Božjeg, jer ova sveta i tajanstvena vera daje preporod u Hristu onima koji se kroz nju prosvetljuju. Ali Markel kaže da se monada širi u delatnosti, koja se odvija u telima, ali nikako u bestelesnoj, neizrecivoj i neopisivoj suštini.49 (3) Jer ona se niti širi u delatnosti, niti sažima u nedelatnosti, niti dela na bilo koji način kao što ljudi čine, niti se kreće na bilo koji način kao što se ljudi kreću. Nego Bog, budući nedeljiva monada, rodi svoga jedinorodnog Sina IZ SAMOGA SEBE, niti se deleći niti trpeći izmenu, (4) promenu, tečenje ili bilo kakvo stradanje. Jer on to ne čini ni zapovedajući ni primajući zapovest ni postavljajući zakon, govoreći kao ljudi jezikom i usnama. Niti je, gledajući na uređenje vaseljene, sazercavao [ga] služeći se očima kao mi, nego je, unapred predviđajući ono što ne postoji50 svojom neizrecivom i božanskom silom, video i to kao da već postoji (5) i ima svoje biće. Ali niti [vaseljenu] gradi praveći je i oblikujući kao što to čine zanatlije među nama, uzevši u ruke i prste već postojeći materijal, nego je opet, svojom neizrecivom i nedokučivom silom priveo u postojanje IZ NIČEGA suštinu51 svih stvorenja. Dakle, ako je sve stvorio sredstvima koja su nama neizreciva i nedokučiva, zašto bi onda bilo sporno ako kažemo da se u njemu nije dogodilo nikakvo stradanje pri rađanju Sina, kao što ga ima u rađanju smrtnih živih bića, jer se [rađanje Sina] zbilo IZNAD SVEGA I PRE SVEGA, na način posve nesličan onome što se opšte priznaje da je po prirodi smrtno, nego na način koji je poznat samo njemu?

Glava 7

(1) Ali bojiš li se, čoveče, da, ispovedivši da postoje dve ipostasi, ne uvedeš dva izvora i ne odbaciš monarhijsko božanstvo? Pa dobro, nauči da će, budući da postoji jedan Bog koji je bez izvora i nerođen, a Sin je od njega rođen, biti jedan izvor i jedna monarhija i carstvo, jer i sam Sin priznaje svoga Oca za izvor. (2) „Bog je glava Hristu“52 po Apostolu. Ali strepiš li da bi se moralo prihvatiti da postoje dva boga ako ispovediš da postoje dve ipostasi, Očeva i Sinovljeva?53 Ali znaj i ovo: da čovek koji dopušta da postoje dve ipostasi, Očeva i Sinovljeva, nije prinuđen da kaže da postoje dva Oca, niti da postoje dva Sina, nego će dopustiti da je jedan Otac a drugi Sin. Tako, na isti način, nije nužno da čovek koji postavlja dve ipostasi dopusti da postoje dva boga. (3) Jer mi ih ne smatramo jednako dostojnima časti, niti oboje bez izvora i nerođenima, nego jednu [ipostas] smatramo nerođenom i bez izvora, dok drugu [smatramo] rođenom i takvom koja Oca ima za svoj izvor. Zbog toga i sam Sin uči da je njegov Otac ujedno i njegov Bog, kada kaže: (4) „Uzlazim Ocu mojemu i Ocu vašemu, i Bogu mojemu i Bogu vašemu.“54 Tako se pokazuje da je Bog i Otac i (5) Bog samoga Sina. Zbog toga, dakle, Crkva propoveda da je Bog Sina jedan. A Sin, kada se uporedi sa Ocem, neće biti i Bog samoga Oca, nego jedinorodni Sin, njegov „ljubljeni“,55 „ikona Boga nevidljivoga“56 i „sjaj“57 očinske slave; i on poštuje, obožava i slavi sopstvenog Oca, priznajući ga za Boga i samome sebi, njemu se, kako je zabeleženo, i moli, njemu i zahvaljuje, i njemu je postao „bio poslušan do smrti“58 (6) A ispoveda da živi „zbog Oca“59 i da ne može ništa činiti bez Oca i da ne čini svoju volju nego volju Očevu. Zaista, izričito kaže: „Jer sam sišao s neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me posla.“60 i opet: „Ja ne mogu ništa činiti sam od sebe. Kako čujem onako sudim, i sud je moj pravedan; jer ne tražim volju svoju no volju Oca koji me je poslao.“61 Pa ipak, da je onaj koji ga je poslao neko drugi osim njega samog, pokazuje odmah zatim, kada kaže: „Ako ja svjedočim sam za sebe, svjedočanstvo moje nije istinito.“ (7) „Drugi je koji svjedoči za mene“62 Zatim, prisetivši se Krstitelja, uči da mu je Otac svedok, govoreći: „I Otac koji me posla on je i posvjedočio za mene.“63 I dodaje: (8) „Kad biste me ljubili, obradovali biste se što rekoh: idem Ocu; jer Otac moj veći je od mene.“64 Kroz sve ove izreke pokazuje da je on sam drugi od Oca. A nadmoć Očeve slave pokazuje kada govori o onome koji je poslao i o sebi kao poslatome i onome koji je sišao s neba „ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me posla“65.

A šta bi Markel rekao na ovo, slušajući onoga koji je sišao s neba kako tome uči? Jer ni sada, mislim, neće reći da to govori telo Spasiteljevo; (9) jer telo nije sišlo s neba. Pa dobro, ko će onda, po njemu, biti onaj koji je sišao s neba i tome uči? Da li sam Bog ili Reč koja mu je sjedinjena? Ali ako bi rekao da je to Otac, obelodanivši svoje golo savelijanstvo, sam Spasitelj će ga izobličiti kao lažova, govoreći: (10) „Jer sam sišao s neba ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me posla.“66 i: „Ja ne mogu ništa činiti sam od sebe. Kako čujem onako sudim,“67 i: „ne tražim volju svoju no volju Oca koji me je poslao.“68 i: „Otac moj veći je od mene“69 Jer misliti da (11) Otac ovo govori bio bi vrhunac ludila. Ali ako kaže da se prethodne izreke odnose na Reč koja je saprirodna70 Bogu i na njegovo rasuđivanje kojim rasuđuje i razmišlja u sebi, kako je onda misao Božja i rasuđivanje u njemu moglo sići s neba? I kako je, došavši u telo koje je uzelo, ovo pripovedalo? Kako će Reč, koja je u Bogu, reći da je sišla (12) „ne da tvorim volju svoju, nego volju Oca, koji me posla“71? Kroz ove izreke Sin Božji pokazuje sopstveno strahopoštovanje prema Ocu. A pošto on [Sin] vodi sva stvorenja koja su kroz njega postala, budući Spasitelj i Gospod **i Sazdatelj svega (jer „Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo.“),**72 onda se može nazvati i Bogom, (13) Vladikom, Spasiteljem i Carem. Zbog toga je njegova Crkva naučena da ga poštuje i obožava i časti kao Boga, (14) naučivši to od njega. Tako sam Spasitelj kaže: „Jer Otac ne sudi nikome, nego je sav sud dao Sinu,“ **„Da svi poštuju Sina kao što poštuju Oca.“**73 jasno zapovedajući [Crkvi] da ga časti ne kao proroke niti kao anđele ili sile koje se od njih razlikuju, **nego gotovo isto kao**74 samoga Oca. Jer sam Otac, poželevši ovo, „je sav sud dao Sinu,“ (15) **„Da svi poštuju Sina kao što poštuju Oca.“**75

Zaista, i Toma Blizanac, znajući ovo ispravno, budući da je bio jedan iz družine dvanaestorice učenika, priznao ga je i kao Boga i kao Gospoda posve jasnim rečima, govoreći: **„Gospod moj i Bog moj!“**76 Zbog toga, dakle, i nama priliči da jedino Sina i nikoga drugog poštujemo božanskom čašću, kao što poštujemo Oca, (16) i na taj način se Otac poštuje kroz Sina. I zaista, [Sin] uči upravo to, kada kaže: „Da svi poštuju Sina kao što poštuju Oca. Ko ne poštuje Sina ne poštuje ni Oca koji ga je poslao.“77

Jer kao što bismo, poštujući sliku cara koja nam je poslata, poštovali samoga cara koji je praobraz slike, na isti način bi se Otac poštovao kroz Sina, kao što se (17) kroz njega i vidi. Jer „Ko je vidio mene“ Sina „vidio je Oca“78 videći nerođeno božanstvo utisnuto u Sinu kao u slici i ogledalu. **„Jer ona je odbljesak svjetlosti vječne i ogledalo čisto Božanskog djejstva i slika Njegove dobrote.“**79 I primivši sve ovo od Oca, primio je slavu od njega [Oca] i od božanstva, kao što bi je primio istinski i jedinorodni Sin. Ali Otac je nije primio ni od koga, i pošto je on sam izvor, vrelo i koren svih dobara, s pravom bi se nazvao [jednim] i jedinim Bogom.

45. Markel, fr. 74 (73 K./H.) (62,11–14 V.).

46. Rimljanima 9:5; Efescima 4:6.

47. Isto.

48. τοῦ ὑποκειμένου.

49. οὐσίας.

50. Rimljanima 4:17.

51. οὐσίαν.

52. 1. Korinćanima 11:3.

53. Klostermannov dodatak εἴη je nepotreban.

54. Jovan 20:17.

55. Matej 3:17.

56. Kološanima 1:15.

57. Jevrejima 1:3.

58. Filipljanima 2:8.

59. Jovan 6:57.

60. Jovan 6:38.

61. Jovan 5:30.

62. Jovan 5:31–32.

63. Jovan 5:37.

64. Jovan 14:28.

65. Jovan 6:38.

66. Isto.

67. Jovan 5:30.

68. Isto.

69. Jovan 14:28.

70. συμφυᾶ.

71. Jovan 6:38.

72. Jovan 1:3.

73. Jovan 5:22–23.

74. τῷ πατρὶ παραπλησίως.

75. Jovan 5:22–23.

76. Jovan 20:28.

77. Jovan 5:23.

78. Jovan 14:9.

79. Premudrosti Solomonove 7:26. (Str. 225–230)

Glava 9

(1) Pa dobro, sada je vreme da on odgovori na naša pitanja. Dakle, šta treba da mislimo o onom međuvremenu kada je Reč bila izvan Boga? I kako je izišla? I u kakvom je onda stanju bio Bog kada nije imao sopstvenu Reč u sebi? Jer ako će Reč biti u Bogu na svršetku vaseljene, kao što je bila i pre vremena svršetka, kako će biti Reč koja je izišla iz Boga? Jer ako je, s jedne strane, postojeći sam po sebi, postao drugi od Boga, trud Markelov biće uzaludan; ali ako je, s druge strane, izišavši iz Boga, poput izgovorene reči u našem iskustvu, ostao nerazdvojiv od Oca, onda je uvek i kroz sve bio (2) u Bogu, čak i kada je bio delatan. Kako ga onda on [Markel] u vreme suda šalje natrag, govoreći da će tada biti sjedinjen s Bogom i biti upravo onakav kakav je i pre bio? Jer ako će tada biti upravo onakav kakav je i pre bio, Reč koja je izišla iz Boga neće biti onakva kakva je bila pre, nego će i sam Bog biti nesličan samome sebi, pošto je nekada imao Reč u sebi i prima je natrag na svršetku vaseljene i [tek] tada postaje onakav kakav je i pre bio, dok je u međuvremenu bio drugačiji. A Reč, postavši, da tako kažemo, izvan Boga, neće pre svršetka vaseljene biti onakva (3) kakva je ranije bila. A koja bi od ovih tvrdnji bila bezbožnija?

Jer uopšte uzev, [izrazi] „beše“ i „bude“ i „jednom postade“ i opet „koji će biti“, koji ukazuju na promenu u vremenu, bili bi strani suštini94 koja je bezvremena, bez izvora, nenastala i nepromenljiva, o kojoj priliči misliti da jedino ona postoji i uvek postoji nepromenljivo i posve na isti način, budući da se niti umanjuje, niti sažima, niti proteže, niti širi, niti ima išta izvan ili unutar sebe, niti postaje jedno u jedno vreme a drugo u drugo, niti je jedno pre a postaje nešto drugo posle i onda opet (4) biva vraćena u svoje pređašnje stanje.

Zaista, Markel se usudio da iznese ove zamisli, govoreći da je odavno postojao Bog i izvesna tišina zajedno s Bogom, skicirajući za sebe gledišta upravo onog rodonačelnika bezbožnih jeretika koji je od sebe napravio predstavu propovedajući bezbožništvo, govoreći: „Beše Bog i ćutanje“,95 i da je posle ćutanja i tišine Reč Božja izišla u početku stvaranja vaseljene u delatnoj energiji, tako da više nije onakva kakva je bila kada je ranije počivala u ćutljivom Bogu, nego, (5) izišavši iz Boga, postaje delatna. I kako je onda izišla? Sasvim, pretpostavljam, kao izraz artikulisanog glasa, to jest, Bog govori i priča upravo kao što ljudi [čine]...

(7) Dakle, ako je Reč na taj način izišla od Oca, [to jest,] u delatnoj energiji, iz kog razloga je Markelu palo na pamet da postavi granicu delatnosti Reči, [naime,] vreme svršetka, tokom kojeg će, kako kaže, Reč biti u Bogu, kao što je i pre bila (dopustio je da je pre toga počivala u ćutanju Božjem)? Dakle, i posle svršetka biće izvesna tišina, budući da Reč neće nameravati nikakvu delatnost. Ali pre sazdavanja stvorenja nije bilo ničega, kaže on, osim Boga, a pošto nije bilo ničega, (8) sasvim je opravdano [reći] da je on [Bog] ćutao. Ali prorok Danilo prorokuje da će u vreme svršetka biti desetine hiljada pred prestolom Božjim, govoreći: (9) „tisuće tisuća su mu služile, i neizbrojno mnoštvo stajalo pred Njim;“98 i svi će u izvesnoj meri biti sinovi veka koji tada dolazi, naime, blažene duše patrijaraha, proroka, apostola i svi sveti duhovi mučenika, i ovce Spasitelja našeg, koje će stajati s njegove desne strane i čuti: (10) „Hodite blagosloveni Oca mojega; primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja svijeta.“99

E sad, budući da će sve ovo postojati i živeti besmrtnim životom posle vremena suda, zašto Reč Božja ni tada neće biti delatna? Iz kog razloga je Markelu palo na pamet da objavi da Bog tada više neće govoriti svetima niti upotrebljavati svoju delatnu Reč, **nego će biti, kao što je i pre bio, to jest, ćutljiv i u počinku?**100 Jer on to i tvrdi, rekavši nekoliko puta da će tada biti onakav kakav je i pre bio — a pre je bio, kako je [Markel] sam rekao, u počinku. (11) Tako će u to vreme Bog prestati da govori, premda je pre toga vremena [bio] govorio i upotrebljavao svoju delatnu Reč, a posle će svoje svete lišiti sopstvene Reči i Premudrosti u njemu, i to u samom obećanom carstvu nebeskom.

Vidiš preko kakve je provalije on [Markel] prešao, ne posluživši se nikakvim vodičem — svakako ne božanskim Pismima. U svakom slučaju, sve ove zamisli je za sebe smislio (12) na osnovu jedne izreke, koju ipak nije razumeo.

Glava 10

(1) Pa ipak, sam veliki i božanski jevanđelist nazvao ga je ne samo „Rečju“, kao što smo mi mnogo puta rekli,104 nego i „Bogom“105 i „Svetlošću“106 i „Sinom“107 i „Jedinorodnim“.108 **A pripoveda i da sam Spasitelj sebe nigde u Pismu ne naziva „Rečju“, nego kroz čitavo jevanđelje „Životom“109 i „Svetlošću“110 i „Jedinorodnim“111 i „Sinom Božjim“112 i „Istinom“113 i „Vaskrsenjem“114 i „Hlebom života“115 i „Čokotom“116 i „Pastirom“**117 i bezbroj drugih stvari, kao (2) što je već pokazano. Zašto onda, zaboga, s obzirom na to da su ovi nazivi tako brojni, on [Markel] ne zastaje [kada naiđe na] sve preostale nazive u tekstu i ne ispituje pažljivo smisao onoga što je rečeno, nego umesto toga kaže da se on ponajviše označava jedino [nazivom] „Reč“,118 kao da nije ništa drugo do Reč?

94. οὐσίας.

95. O Simonu Magu vidi Theodor Zahn, Ignatius von Antiochien (Gota: Friedrich Andreas Perthes, 1873), 390...

98. Danilo 7:10.

99. Matej 25:34.

100. Jevsevije ovde nije baš precizan, jer stapa Reč i Boga i govori kao da je Markel govorio o tome kako i Reč i Bog (Otac) prelaze između ćutanja i govora, nedelatnosti i delatnosti

101. Klostermannovo „ali“ je nepotrebno.

102. Jevsevije ovde ismeva to kako Markel pretvara „Novi“ zavet u „Mladi“ zavet svojom tvrdnjom da samo Novi zavet može svedočiti o „delatnoj Reči“ koja se ovaplotila u relativno nedavnoj prošlosti („ne pre četiri stotine godina“), kako kaže u svom fr.

103 (105 K./H.). 103. Jovan 1:1.

104. Izraz „kao što smo mi mnogo puta rekli“ možda se odnosi na mukotrpni pregled u ET 1.20.

105. Jovan 1:1.

106. Jovan 1:4; 1:5; 3:19; 8:12; 11:9; 12:35–36.

107. Jovan 1:34; 1:49; 3:18; 5:25; 10:36; 11:4, 27; 17:1; 19:7.

108. Jovan 1:14, 18; 3:16, 18.

109. Jovan 11:25; 14:6.

110. Jovan 8:12; 12:46.

111. Jovan 1:18; 3:16.

112. Jovan 10:36.

113. Jovan 14:6.

114. Jovan 11:25.

115. Jovan 6:35.

116. Jovan 15:1, 5.

117. Jovan 10:11. Iznenađuje što Jevsevije izostavlja još tri Isusova samoopisa po Jovanu: Hristos (Jovan 4:26), onaj koji je odozgo (Jovan 8:23), vrata (Jovan 10:7) i put (vidi Jovan 14:6). On očigledno reaguje protiv Markela, fr. 3 (43 K./H.) (4,18–6,11 V.), gde je ovaj spisak naziva kod Jovana shvaćen tako da se odnosi na ovaploćenu Reč.

118. Vidi Markel, fr. 3 (43 K./H.) (4,18–6,11 V.). (Str. 233–237)

Bilo bi ispravno izneti ovakvo ispitivanje pred Markela kada ovo govori: (4) iz kog razloga, dobri moj čoveče, dodaješ nam [reči] „ništa drugo“ i „jedino“? Jer mi ispravno znamo onu izreku: „U početku bješe Logos (Riječ)“127 bez odredbe „jedino“, ali i izreku da „Logos bješe Bog“128 i da „Bješe svjetlost istinita koja obasjava svakoga čovjeka“129 i „jedinorodni Sin“130 i sve ostale izreke koje su iznete. Ali niko ne bi mogao da pokaže da je rečeno da je bio „jedino“ Reč i „ništa drugo“ do Reč. (5) Odakle onda smelost ovog dodatka [„jedino“]? Jer zašto radije ne bi neko rekao da je bio jedino Sin i ništa drugo do Sin? Zašto ne bi neko rekao da je bio Bog i ništa drugo do Bog? Zašto ne „Svetlost sveta“131 i ništa drugo do to? Zašto ne „Život“132 i ništa drugo [do to]? I isti niz razmišljanja mogao bi se sa punim pravom protegnuti i na slična [tvrđenja]. (6) Ali kao što bi svako, ako bi to rekao, bio optužen da greši (jer on je sve to zajedno, budući jedan Sin Božji, čak i ako neko jedno od toga ceni kao važnije od ostaloga,133 prema svakom pojmu različitih božanskih sila u njemu i naziva), (7) tako bi se i za čoveka koji je za Reč rekao da je jedino Reč i ništa drugo s pravom reklo da greši. Jer pošto ga je jedino jevanđelist Jovan nazvao „Rečju“ i ne samo tako, nego i drugim imenima, dok je Spasitelj sebe nazivao „Svetlošću“ i „Istinom“ i „Životom“ i „Jedinorodnim Sinom“ i ostalim, ali nigde „Rečju“,134 kako ne bi bilo besmisleno reći, u pogledu onoga čime je sebe nazivao, da je jedno od toga i ništa drugo, a u pogledu jevanđelistovog naziva za njega, kojim ga je nazvao Rečju, potvrditi da nije ništa drugo (8) do Reč? Ali „ponajviše i uistinu“ on [jevanđelist] takođe kaže „on jeste“ „Bog“.135 Jer nije jedan čovek njega nazvao Rečju a drugi čovek Bogom, **nego je jedan te isti jevanđelist u isto vreme učio da je on Bog i Reč, rekavši: „i Logos bješe Bog“**136 a isti jevanđelist ga je nazvao i „Svetlošću“. Dakle, zar nije sam Vladika i Spasitelj137 jevanđelist posvedočio o njemu da je on ponajviše i uistinu jedinorodni Sin i sve ostalo? Ali onaj koji je zanemario sve [to] kaže da je on ponajviše i uistinu jedino Reč, i dodaje da bi on prema tome bio jedino Reč, i odatle se spotiče o analogiju sa ljudskom rečju.

127. Jovan 1:1.

128. Isto.

129. Jovan 1:9.

130. Jovan 1:18.

131. Jovan 8:12.

132. Jovan 14:6.

133. Markel, fr. 3 (43 K./H.) (4,18–6,11 V.), tvrdi da bi „Reč“ bio vlastiti, a ne nevlastiti ili metaforični naziv (ovaploćenog) Hrista.

134. Ovo je tačna primedba, jer samoopisi Gospoda u Novom zavetu ne uključuju naziv „Reč“.

135. Drugi deo Markelovog fr. 94 (46 K./H.) (84,2 V.). Ovde je jedna od najopsežnijih Klostermannovih ispravki rukopisnog teksta, koja proističe iz nerazumevanja argumenta. Prevideo je da Jevsevije spaja (namerno ili ne?) citat iz Markela (na koji se prvi deo odnosi) sa Jovanom — kako naredni argument ističe — od koga je uzeto „Bog“ (Jovan 1:1) da bi se protivrečilo Markelu. Vidi Markel, fr. 94 (46 K./H.), gde se ovaj fragment ne završava jovanovskim pripisivanjem „Boga“, nego „Logosa/Reči“. Čitav Klostermannov dodatak mora biti izbrisan.

136. Jovan 1:1.

137. Ove zagrade označavaju rukopisnu ispravku. (Str. 238–239)

Sada dolazimo do poslednjeg dela: Jevsevije o Trojstvu — 3. deo.