Ponovno razmatranje ubistva Jevreja plemena Banu Kurejza –

Izdajnici ili žrtve Muhamedove izdaje?

Kao što sam obećao, evo mog odgovora na Zawadijevo opravdavanje ubistva i odrubljivanja glava 600–900 jevrejskih muškaraca (među kojima su bili i dečaci) iz plemena Banu Kurejza.

**
Zawadijeva taktika zamagljivanja**

Ako neko jednostavno pročita Zawadijev „odgovor“, ostaće mu prilično pogrešan utisak da je premisa članka na koji Zawadi navodno odgovara ta da ne postoji nikakav dokaz ni iz jednog islamskog izvora za tvrdnju da su Banu Kurejza izdali Muhameda.

Međutim, svakome ko je zaista pročitao članak jasno je da je autor svoju argumentaciju zasnivao na podacima koje je prikupio iz zbirki hadisa. On se nije bavio literaturom sire niti je razmatrao stavove muslimanskih komentatora. Pažljivo obratite pažnju na autorove reči:

Pretražio sam devet knjiga hadisa (Sahih Buhari, Sahih Muslim, Sunan al-Tirmizi, Sunan al-Nesai, Sunan Ebu Davud, Sunan Ibn Madža, Musned Ahmed, Muveta Malik i Sunan al-Darimi). U toj pretrazi nisam pronašao nijedan jedini hadis koji ukazuje na to da su Bani Kurejza zvanično (pa čak ni nezvanično) raskinuli ugovor, niti sam pronašao hadis koji ukazuje na to da su Bani Kurejza na bilo koji način prekršili ugovor.

Istoriju pišu pobednici, pa su muslimani kroz istoriju tvrdili da su Jevreji iz plemena Bani Kurejza bili izdajnici. Pa ipak, budući da su devetorica sakupljača hadisa (od Buharija do al-Darimija) bili ljudi koji su se bojali Alaha, oni u svoje knjige nisu smeli da uvrste nijedan hadis koji nije autentičan, te tako nisu mogli da pronađu nijedan hadis koji bi stavili u svoje knjige, a koji govori o izdaji plemena Bani Kurejza.

Stoga Zawadijev „odgovor“ nije ništa drugo do napad na slamnatog protivnika i dimna zavesa čiji je cilj da odvrati pažnju od te činjenice.

Predlažem čitaocima da pređu Zawadijev „odgovor“ kako bi videli koliko potpuno ne uspeva da navede nijedan jedini hadis od devetorice sakupljača hadisa koji bi dokazao da su Banu Kurejza prekršili ugovor. Prema tome, premisa članka ostaje netaknuta, a Zawadijeve dimne zavese nisu učinile apsolutno ništa da je pobiju.

Međutim, budući da Zawadi smatra da literatura sire zapravo podupire njegovu tvrdnju, sada ćemo se okrenuti upravo tim dokumentima kako bismo pokazali da je Muhamed bio napadač i počinilac koji je zapravo stvorio sve te probleme Jevrejima, koji su pre njegovog dolaska živeli u miru. Muhamed je izazivao Jevreje na isti način na koji je uznemiravao Mekance, koji su, uprkos njegovim ponovljenim uvredama i pretnjama na njihov račun, ipak činili sve što su mogli da ga umire i sklope mir.

**
Muhamed i Jevreji – ko je koga izazivao i izdao?**

Mnogo se govori o tome da je Muhamed, prema literaturi sire, sklopio ugovor ili pakt sa Jevrejima, obećavajući im pravedan postupak pod uslovom da ostanu verni sporazumu i da se ne okrenu izdaji.

Ono što se, međutim, ne pominje često jeste da je Muhamedova prava namera pri sklapanju te povelje sa Jevrejima bila da ih navede da poveruju u njega i prihvate njegove tvrdnje da je Božji prorok poslat njima. Ipak, čim je Muhamed video da Jevreji ne prihvataju ono što im nudi, jer su jasno videli da je lažni prorok, okrenuo se protiv njih i počeo da sastavlja kuranske stihove kojima ih ismeva i vređa.

Kao što objašnjava jedan poznati hrišćanski poznavalac islama:

IV. Jevreji

JEVREJSKA PLEMENA nastanjena u okolini Medine bila su u sasvim drugačijem položaju. Muhamed, kao što sam već pokazao, nije samo priznao božanski autoritet njihove religije, već je i sopstvene tvrdnje u znatnoj meri zasnivao na svedočanstvu njihovog Svetog pisma i na svedočenju njihovih učenih ljudi. Nijedan cilj nije mu bio bliži srcu od saveza sa njima. Njegovi praznici, njegovi postovi, njegovi obredi bili su do tog vremena oblikovani u tesnoj saglasnosti sa jevrejskim običajima. Sam Jerusalim bio je njegova kibla. Ka tom svetom mestu okretali su se prorok i svi njegovi sledbenici pet puta dnevno dok su padali ničice u molitvi. Nije postojala žrtva koju Muhamed ne bi bio spreman da podnese, izuzev odricanja od svoje tvrdnje o proročkoj službi, kako bi pridobio Jevreje za svoju stvar.

Muhamed želi savez sa njima

Bilo je prirodno da Muhamed, sa takvim osećanjima, poželi da stupi u tesno jedinstvo sa Jevrejima. To je i učinio na formalan način ubrzo po dolasku u Medinu; naime, pridružio ih je ugovoru o uzajamnim obavezama, sastavljenom u pisanom obliku, između Izbeglica i ljudi iz Medine, u kome je Jevrejima potvrdio pravo na upražnjavanje njihove vere i na sigurno posedovanje njihove imovine. Glavne odredbe tog Ugovora, kako nam ih prenosi Ibn Ishak, jesu sledeće…

Nastaje netrpeljivost između Muhameda i Jevreja.

Nigde nije navedeno kada je taj ugovor sklopljen; ali prirodno možemo zaključiti da to nije bilo dugo nakon Muhamedovog dolaska u Medinu. Verovatno su Jevreji kratko vreme ostali u srdačnim odnosima sa svojim novim saveznikom; ali im je ubrzo postalo očigledno da judaizam ne može ići ruku pod ruku sa islamom. Muhamedov položaj više nije bio negativan: njegova religija nije bila puki protest protiv zablude i praznoverja. Iz dana u dan postajala je sve pozitivnija i isključivija u svojim odredbama. Prorok je svoje tvrdnje zasnivao na predskazanjima jevrejskog Svetog pisma; a ipak nije tvrdio da je Mesija; --- Mesija se, smatrao je, već pojavio u ličnosti Isusa i bio je odbačen. On sam je bio drugi, i veći Prorok, takođe prorečen u njihovoj Knjizi. Jevreji su, govorio je, to znali: prepoznavali su u Muhamedu obećanog Proroka, „kao što prepoznaju sopstvene sinove“; pa ipak su ga, iz ljubomore i pakosti, iz namerne slepoće, odbacili, kao što su odbacili i sopstvenog Mesiju. To je bio stav koji je Muhamed zastupao: kako su mogli da ga prihvate bez potpunog napuštanja judaizma? Bilo je nemoguće. Tako su judaizam i islam brzo dospeli u stanje neposrednog antagonizma. Oni Jevreji koji su se pridružili Muhamedu praktično su se odrekli vere svojih predaka i prešli u drugu. Uz malo izuzetaka, Jevreji su, međutim, ostali postojani, i neustrašivo su svedočili da njihovo Sveto pismo ne sadrži nikakvo uporište za pretenzije arapskog Proroka: Mesija koji treba da dođe, govorili su, biće jevrejske krvi i iz Davidove loze. Izneverena nada da će u Muhamedu naći podršku svojoj veri prirodno se pretvorila u ogorčeno i neprijateljsko osećanje. Šta su vredele njegove često ponavljane izjave o poštovanju prema njihovim drevnim prorocima i odanosti njihovom Svetom pismu, kada je sada tako otvoreno protivrečio njihovom najjasnijem svedočanstvu?

Napadaju ih kao slepe i tvrdovrate

Nekolicina izdajnika judaizma, koje je Muhamed uspeo (kojim mamcima, videćemo malo kasnije) da pridobije, bila je od najveće koristi njegovoj stvari. Na njih se stalno pozivao kao na svoje „svedoke“. Oni su svedočili da Prorokov lik odgovara svakoj oznaci prorečenoj u njihovim Knjigama; i tvrdili su da su njihova braća, pokrenuta ljubomorom i ozlojeđena time što je dar proroštva prešao sa njihovog naroda na drugi, sakrila odlomke koji su išli u prilog njegovim tvrdnjama. To su bili jedini ljudi čije su oči bile otvorene. Ostale je zahvatilo sudsko slepilo; „debeo pokrivač“ obavio je njihova srca i učinio ih otvrdlim i bezosećajnim. Išli su stopama svojih praotaca. Šta se drugo do nevere i pobune moglo očekivati od potomaka onih koji su roptali protiv Mojsija, ubijali svoje Proroke i odbacili svog Mesiju?

Jevreji kao stalni izvor nevolja za Muhameda

Takvo je bilo naizgled uverljivo rezonovanje kojim je Muhamed uspeo, bar što se njegovih sledbenika tiče, da otkloni nepovoljno svedočanstvo Jevreja; pa ipak su oni bili stalan uzrok nevolje i strepnje. Dosađivali su mu pitanjima čiju je oštricu često teško uspevao da otkloni. Upravo onaj narod na čije se potvrđivanje iznova i iznova spontano pozivao u Kuranu pokazao se kao tvrdokoran i stalan svedok protiv njega. Postojala je, takođe, snažna povezanost između klanova Medine i jevrejskih plemena, koja su im pojedinačno stajala uz bok u njihovim nevoljama i više puta prolivala svoju krv braneći ih. Naklonost u tom pravcu bila je opasna za Muhameda. Rešio je da se oslobodi tog izvora slabosti i rizika; i nije mu trebalo dugo da nađe izgovore koji bi mu omogućili da postigne svoj cilj.

Pominjanja njih u Kuranu

U međuvremenu, njegova Objava je vrvela od pogrda na račun Izrailjaca. Priče o neposlušnosti, ludosti i idolopoklonstvu njihovih praotaca ponavljane su nadugačko; a nagoveštavao se zaključak da potomci tako pokvarene i nepopravljive rase moraju biti jednako nepopravljivi i pokvareni15.

Ove napomene objašnjavaju Muhamedovo odvajanje od jevrejskih ustanova

Ovaj pregled, inače u nekim pogledima preuranjen, neophodan je kao uvod u sledeće poglavlje, u kome ćemo videti kako se Muhamed postepeno udaljava od običaja i ustanova Jevreja, čak i tamo gde ih je ranije bio prihvatio. (Muir, The Life of Mahomet: With Introductory Chapters on the Original Sources for the Biography of Mahomet, and on the Pre-Islamic History of Arabia, tom III, Chapter Ninth: State of Parties at Medina.—First two Years after Mahomet's Arrival. A.H. II. A.D. 623, str. 31, 35-38; podebljanje i podvlačenje su naši)

Budući da bi Zawadi mogao da prigovori kako je ovo samo hrišćansko izvrtanje činjenica, odlučili smo da citiramo direktno iz raznih dela sire kako bismo dokazali suprotno.

Prema Ibn Ishaku, Muhamed je pisao Jevrejima iz Hajbera da, ukoliko ne pronađu da se on pominje u Svetom pismu koje poseduju, onda nisu obavezni da ga slede.

Poslanik je pisao Jevrejima iz Hajbera, prema onome što mi je preneo jedan oslobođenik iz porodice Zayda b. Thabita od ‘Ikrime ili od Sa‘ida b. Jubayra od Ibn ‘Abbasa: „U ime Boga milostivog, samilosnog, od Muhameda, Božjeg poslanika, prijatelja i brata Mojsijevog, KOJI POTVRĐUJE ONO ŠTO JE MOJSIJE DONEO. Bog vam govori, o sledbenici Pisma, a i vi ćete to naći u svom pismu „Muhammed je Allahov Poslanik, a njegovi sledbenici su strogi prema nevernicima, a samilosni među sobom; vidiš ih kako se klanjaju i licem na tle padaju želeći Allahovu nagradu i zadovoljstvo – na licima su im znaci, tragovi od padanja licem na tlo. Tako su opisani u Tori. A u Jevanđelju: oni su kao biljka kad svoj izdanak izbaci pa ga onda učvrsti, i on ojača, i uspravi se na svojoj stabljici izazivajući divljenje sejača - da bi On sa vernicima ojadio nevernike. Onima koji veruju i rade dobra dela Allah obećava oprost i veliku nagradu.“ Zaklinjem vas Bogom, I ONIM ŠTO VAM JE OBJAVIO, manom i prepelicama koje je dao za hranu vašim plemenima pre vas, i time što je isušio more za vaše očeve kada ih je izbavio od faraona i njegovih dela, da mi kažete: DA LI U ONOME ŠTO VAM JE OBJAVIO NALAZITE da treba da verujete u Muhameda? AKO TO NE NAĐETE U SVOM PISMU, ONDA NAD VAMA NEMA NIKAKVE PRISILE. „Pravi put se jasno razlikuje od zablude“ Zato vas pozivam Bogu i Njegovom Proroku“ (313). (The Life of Muhammad: A Translation of Ibn Ishaq’s Sirat Rasul Allah, sa uvodom i beleškama Alfreda Gijoma [Oxford University Press, Karachi, deseti otisak 1995], str. 256; naglašavanje velikim slovima je naše)

Jevreji su Muhamedu izričito rekli da on nije prorečen u njihovom Svetom pismu i da u stvarnosti nije ništa drugo do lažni prorok. Međutim, Muhamed to nije prihvatao i insistirao je na tome da se on pominje u njihovim nadahnutim Knjigama, ali da oni tu činjenicu prikrivaju zbog svoje tvrdoglave pobune i nevere:

Prema onome što sam čuo od ‘Ikrime, oslobođenika Ibn ‘Abbasa, ili od Sa‘ida b. Jubayra od Ibn ‘Abbasa, Jevreji su se, pre nego što je njegova misija započela, nadali da će im poslanik biti pomoć protiv Ausa i Hazredža; a kada ga je Bog poslao iz redova Arapa, nisu poverovali u njega i protivrečili su onome što su ranije o njemu govorili. Mu‘adh b. Jabal i Bishr b. al-Bara’ b. Ma‘rur, brat B. Salame, rekoše im: „O Jevreji, bojte se Boga i postanite muslimani, jer ste se nadali Muhamedovoj pomoći protiv nas dok smo bili politeisti i govorili ste nam da će on biti poslat i opisivali nam ga.“ Salam b. Mishkam, jedan od B. al-Nadira, reče: „Nije nam doneo ništa što prepoznajemo i nije onaj o kome smo vam govorili.“ Zato je Bog objavio o toj njihovoj izjavi: „I kada im je došla Knjiga od Allaha koja potvrđuje istinitost onoga što oni imaju, a još od pre su pomoć protiv nevernika molili, i kada im je došlo ono što im je poznato kao istina, oni u to ne poverovaše. Pa neka Allahovo prokletstvo stigne nevernike!“

Malik b. al-Sayf je rekao, kada je poslanik bio poslat i kada su ih podsetili na uslov koji im je bio postavljen i na ono što je Bog s njima ugovorio u vezi sa njim: „Nikada s nama nije sklopljen nikakav savez o Muhamedu.“ Zato je Bog objavio o njemu: „Zar svaki put kada neku obavezu preuzmu, deo njih je odbaci?! Naprotiv, većina ih ne veruje.“

Abu Saluba al-Fityuni reče poslaniku: „O Muhamede, nisi nam doneo ništa što prepoznajemo i Bog ti nije poslao nikakav znak da bismo te sledili.“ Zato je Bog objavio o njegovim rečima: „A Mi tebi jasne dokaze objavljujemo, u koje jedino teški grešnici neće da veruju.“ (Str. 257; podebljanje, velika slova i kurziv su naši)

Nekolicina njih dođe poslaniku i on im reče: „Vi zacelo znate da sam ja poslanik od Boga vama.“ Odgovorili su da to ne znaju i da mu neće posvedočiti. Zato je Bog objavio o njihovim rečima: „Allah svedoči da je istina ono što ti objavljuje, objavljuje ga Svojim znanjem, a i anđeli svedoče. A dovoljan je Allah kao svedok.“ (Isto, str. 265; podebljanje je naše)

Mahmud b. Sayhan i Nu’man b. Ada’ i Bahri i ‘Uzayr i Sallam dođoše mu i rekoše: „Da li je istina, Muhamede, da je ono što si doneo istina od Boga? Što se nas tiče, ne vidimo da je uređeno onako kako je uređena Tora.“ On odgovori: „Vi sasvim dobro znate da je to od Boga; naći ćete da je zapisano U TORI KOJU IMATE. Kada bi se ljudi i džini okupili da proizvedu nešto slično tome, ne bi mogli.“ Finhas i ‘Abdullah b. Suriya i Ibn Saluba i Kinana b. al-Raba‘ i Ashya‘ i Ka’b b. al-Asad i Shamwil i Jabal bejahu tu i rekoše: „Da ti to nisu rekli ni ljudi ni džini, Muhamede?“ On reče: „Vi dobro znate da je to od Boga i da sam ja Božji poslanik. Naći ćete da je zapisano U TORI KOJU IMATE.“ Oni rekoše: „Kada Bog pošalje poslanika, čini za njega šta hoće, pa spusti nam knjigu s neba da je pročitamo i saznamo šta je, inače ćemo mi proizvesti nešto slično onome što ti donosiš.“ Zato je Bog objavio o njihovim rečima: „Kad bi se svi ljudi i duhovi udružili da sastave jedan ovakav Kur'an, oni, kao što je on, ne bi sastavili, pa makar jedni drugima pomagali.“

Huyayy, Ka’b, Abu Rafi‘, Ashya‘ i Shamwil rekoše ‘Abdullahu b. Sallamu kada je postao musliman: „Nema proroštva među Arapima, nego je tvoj gospodar kralj.“ Zatim odoše poslaniku i upitaše ga o Dhu’l-Qarnaynu, a on im ispriča ono što mu je Bog o njemu poslao, od onoga što je već bio ispričao Kurejšijama. Oni behu među onima koji su naložili Kurejšijama da pitaju poslanika o njemu kada su im poslali al-Nadra i ‘Uqbu. (Isto, str. 269-270; podebljanje, podvlačenje i velika slova su naši)

Konačno:

Musa b. ‘Uqba je izjavio: „Licemeri su iskoristili žalost muslimana da ih još više ražaloste i odvoje od Božjeg Poslanika. Prevara Jevreja bila je očigledna i cela Medina je ključala od licemerja.“

Jevreji su govorili: „Da je zaista bio prorok, ne bi ga porazili i ne bi od njih pretrpeo takve gubitke. Ali on je samo ambiciozan da uspostavi vlast pod svojom apsolutnom kontrolom.“ (Ibn Kathir, The Life of the Prophet Muhammad (Al-Sira al-Nabawiyya), tom III, str. 2, str. 67; podebljanje je naše)

Muhamed je jednostavno odbijao da prihvati činjenicu da prema nadahnutom Svetom pismu Jevreja on nije bio ništa drugo do lažni prorok koji stoji osuđen od Boga Tore.

Čim je Muhamed video da ga Jevreji neće prihvatiti, pribegao je pretnjama nasiljem ako ne pređu u njegovu lažnu religiju:

VI: Proterivanje Jevreja sa Arabijskog poluostrva

‘Umar je rekao da je Prorok rekao: „Ostavićemo vas u tome dokle god vas Alah ostavi tu.“

2996. Prenosi se da je Abu Hurayra rekao: „Dok smo bili u džamiji, izašao je Alahov Poslanik i rekao: ‚Idite Jevrejima.‘ Izašli smo i stigli do kuće al-Midrasa. On reče: ‚Primite islam I BIĆETE BEZBEDNI. Znajte da zemlja pripada Alahu i Njegovom Poslaniku. Želim da vas proteram iz ove zemlje. Ko od vas ima neku imovinu, neka je proda. Ipak, zemlja pripada Alahu i Njegovom Poslaniku.‘“ (Bewley, Sahih Collection of al-Bukhari, Chapter 63. Chapters on the Jizya and Truces; naglašavanje velikim slovima i kurziv su naši)

Zapravo, Muhamedove pretnje Jevrejima počele su onog trenutka kada je ušao u Medinu!

Imam Ahmed je izjavio: „‘Abd al-Samad b. ‘Abd al-Warith nam je preneo, navodeći svog oca, koji je naveo ‘Abd al-‘Aziza b. Suhayba, koji je naveo Anasa b. Malika, kako sledi: ‚Božji Poslanik je krenuo za Medinu, a Abu Bakr je jahao iza njega na istoj životinji. Abu Bakr je bio stariji čovek koga su dobro poznavali, dok je Božji Poslanik bio mladolik i nepoznat ...

„‚Božji Poslanik i Abu Bakr zatim su nastavili da jašu, a ansari su bili svuda oko njih, potpuno naoružani.

„‚U Medini su ljudi govorili: „Došao je Božji Prorok!“ I podizali su pogled ka njemu, ponavljajući da je prorok došao.

„‚Nastavio je dalje i sjahao pored kuće Abu Ayyuba.

„‚Dok je razgovarao sa članovima svog domaćinstva, ‘Abd Allah b. Salam je čuo za njega dok je radio u palmiku koji je pripadao njegovoj porodici. Brzo je prekinuo ono što je radio, ona ga je pratila, čuo je Božjeg Poslanika i zatim se vratio svom narodu.

„‚Božji Poslanik upita: „Koja je od kuća našeg naroda najbliža?“ Abu Ayyub odgovori: „Moja, o Božji Poslaniče; ovo je moja kuća, ovo su moja vrata.“ On reče: „Onda idi i pripremi nam mesto za odmor.“ Ovaj ode i tako učini, pa se vrati i reče: „O Božji Poslaniče, pripremio sam mesto za tvoj podnevni odmor. Dođi, s Božjim blagoslovom.“ I tako i učiniše.

„‚Sada kada je Božji Poslanik stigao, dođe mu ‘Abd Allah b. Salam i reče: „Svedočim da si ti zaista Božji Prorok i da si doneo istinu. Jevreji me znaju kao svog vođu i sina svog nekadašnjeg vođe, kao svog najučenijeg čoveka i sina svog nekadašnjeg najučenijeg čoveka. Pozovi ih i pitaj.“

„‚Kada su došli, Božji Poslanik im se obratio: „O Jevreji, TEŠKO VAMA! BOJTE SE BOGA! Boga mi, osim koga drugog nema, vi dobro znate da sam ja zaista Božji Poslanik i da vam donosim istinu. Primite islam!“

„‚Ali su tri puta odgovorili: „MI TO NE ZNAMO.“‘“

Samo al-Buhari ovo tako prenosi, na autoritet nekog bliže neodređenog Muhameda, a takođe i od ‘Abd al-Samada. (Ibn Kathir, The Life of the Prophet Muhammad (Al-Sira al-Nabawiyya), u prevodu profesora Trevora Le Gassicka, pregledao dr Ahmed Fareed [Garnet Publishing Limited, 8 Southern Court, south Street Reading RG1 4QS, UK; The Center for Muslim Contribution to Civilization: prvo izdanje u mekom povezu, 2000], tom II, str. 181-182; podebljanje i velika slova su naši)

U izveštaju al-Buharija, preko ‘Abd al-‘Aziza b. Suhayba od Anasa: „Kada je Prorok stigao, dođe mu ‘Abd Allah b. Salam i reče: ‚Svedočim da si ti Božji Poslanik i da donosiš istinu. Jevreji me priznaju kao svog vođu i sina svog vođe, kao svog najučenijeg čoveka i sina svog najučenijeg čoveka. Pozovi ih i pitaj ih o meni pre nego što saznaju da sam prihvatio islam, jer ako saznaju da jesam, govoriće o meni ono što nije istina.‘

„Božji Poslanik zatim posla po Jevreje, a kada dođoše, upita ih: „O Jevreji, TEŠKO VAMA! BOJTE SE BOGA! Jer, Boga mi, osim koga drugog nema, vi zacelo znate da sam ja zaista Božji Poslanik, uistinu, i da vam donosim istinu. Zato primite islam!“ Oni odgovoriše: „MI TO NE ZNAMO.“ To se ponovilo tri puta. Tada Božji Poslanik upita: „Koji je od vaših ljudi ‘Abd Allah b. Salam?“

„Oni odgovoriše: ‚To je naš vođa i sin našeg vođe, naš najučeniji čovek i sin našeg najučenijeg čoveka.‘ On zatim upita: ‚Šta biste mislili kada bi on prihvatio islam?‘ Oni odgovoriše: ‚Bože sačuvaj! On nikada ne bi prihvatio islam!‘

„Božji Poslanik zatim pozva: ‚Ibn Salame, izađi im!‘

„Kada je to učinio, obratio im se ovako: ‚O Jevreji, bojte se Boga! Boga mi, osim koga drugog nema, vi zacelo znate da je on Božji Poslanik i da vam donosi istinu.‘ Oni odgovoriše: ‚Ne, ti lažeš!‘ Nato ih Božji Poslanik otpusti.“ (Isto, str. 194-195; podebljanje i velika slova su naši)

Konačno:

NAPAD NA AL-FURU‘ KOD BUHRANA

Ibn Ishak je izjavio: „On [Muhamed] je ostao gotovo ceo Rabi‘ al-Awwal u Medini, a zatim je poveo pohod protiv Kurejšija.“

Ibn Hisham je izjavio: „Postavio je Ibn Umm Maktuma za zapovednika Medine.“

Ibn Ishak je nastavio: „Nastavio je do Buhrana, rudnika u Hidžazu prema al-Furu‘.“

Al-Waqidi je izjavio: „Božji Poslanik je izbivao iz Medine svega deset dana.“ Ali Bog najbolje zna.

Izveštaj o Jevrejima iz plemena Banu Kajnuka koji su živeli u Medini.

Al-Waqidi je tvrdio da se ovo odnosi na jednu subotu (tokom prve) polovine ševala 2. godine po Hidžri. Ali Bog najbolje zna.

Na njih se odnose reči Svemogućeg: „Slični su onima koji su, tu nedavno, iskusili svu pogubnost svojih postupaka - njih čeka bolna patnja.“ (sura al-Hashr, LIX, stih 15).

Ibn Ishak je izjavio: „U vreme tih pohoda Božjeg Poslanika izbila je stvar sa plemenom Banu Kajnuka.

„Ljudi kažu da ih je Božji Poslanik okupio na pijaci i obratio im se rečima: ‚O Jevreji, čuvajte se da vas Bog ne pogodi kao što je pogodio Kurejšije. Zato primite islam. Vi dobro znate da sam ja prorok poslat s poslanjem; to nalazite u svojoj Knjizi i u Božjem savezu sa vama.‘

„Oni odgovoriše: ‚Muhamede, zar misliš da smo mi tvoj narod? Nemoj se zavaravati samo zato što si vojevao protiv onih koji nisu poznavali ratovanje, pa si mogao da ih iskoristiš. Ako se boriš protiv nas, videćeš da smo pravi ljudi.‘“ (Ibn Kathir, The Life of the Prophet Muhammad (Al-Sira al-Nabawiyya), tom III, str. 2; napomene u zagradama i podebljanje i podvlačenje su naši)

Al-Tabari pruža još neke pojedinosti:

Abu Ja‘far (al-Tabari) kaže: Božji Poslanik je ostao u Medini nakon povratka sa Bedra. Kada je prvi put došao u Medinu, imao je sporazum sa njenim Jevrejima da neće nikome pomagati protiv njega i da će mu, ako neprijatelj tamo napadne, priteći u pomoć. Nakon što je Božji Poslanik POBIO MNOGE POLITEISTE NA BEDRU, (Jevreji) su bili zavidni i loše su se ponašali prema njemu, govoreći: „Muhamed nije sreo nikoga ko je vešt u borbi. Da je sreo nas, imao bi bitku kakva ne bi ličila ni na jednu drugu.“ Takođe su na razne načine kršili [sic] ugovor.

Prema Ibn Humaydu – Salamahu – Muhammadu b. Ishaqu: Ono što se dogodilo u vezi sa plemenom Banu Kajnuka bilo je to da ih je Božji Poslanik okupio na Pijaci Banu Kajnuke i rekao: „O Jevreji, čuvajte se da vam Bog ne donese kaznu sličnu onoj koju je doneo Kurejšijama. Primite islam, jer znate da sam ja prorok koga je Bog poslao. To ćete naći u svojim spisima i u Božjem savezu sa vama.“ Oni odgovoriše: „Muhamede, zar misliš da smo mi kao tvoj narod? Nemoj se zavaravati time što si sreo narod koji nema znanja o ratu i što si dobro iskoristio svoju priliku. Boga mi, ako se boriš protiv nas, saznaćeš da smo pravi ljudi!“

Prema Ibn Humaydu – Salamahu – Muhammadu b. Ishaqu – ‘Asimu b. ‘Umaru b. Qatadahu: Banu Kajnuka su bili prvi Jevreji koji su prekršili [sic] sporazum između njih i Božjeg Poslanika; latili su se oružja između Bedra i Uhuda.

Prema Al-Harithu – Ibn Sa‘du – Muhammadu b. ‘Umaru – Muhammadu b. ‘Abd Allahu – al-Zuhriju: Pohod Božjeg Poslanika protiv plemena Banu Kajnuka bio je u ševalu (koji je počeo 27. marta 624) druge godine po Hidžri.

Prema al-Zuhriju – ‘Urwahu: Gavrilo je Božjem Poslaniku spustio sledeći stih: „čim primetiš izdajstvo kod nekog naroda, ti njima ugovor otkaži“ Kada je Gavrilo završio sa prenošenjem tog stiha, Božji Poslanik reče: „Bojim se plemena Banu Kajnuka.“

‘Urwah kaže: Na osnovu tog stiha Božji Poslanik je krenuo na njih.

Prema Al-Waqidiju – Muhammadu b. Salihu – ‘Asimu b. ‘Umaru b. Qatadahu: Božji Poslanik ih je opsedao petnaest dana i nikome od njih nije dozvolio da izađe. Oni su se zatim predali na milost Božjem Poslaniku. Bili su okovani, i on je hteo da ih pobije, ali je ‘Abd Allah b. Ubayy govorio u njihovu korist.

Nastavak pripovesti Ibn Ishaka – ‘Asima b. ‘Umara b. Qatadaha.

Božji Poslanik ih je opsedao dok se nisu predali na njegovu milost. ‘Abd Allah b. Ubayy b. Salul ustade kada ih je Bog stavio u njegovu vlast i reče: „Muhamede, postupi dobro sa mojim mawali“; jer oni behu saveznici Hazredža. Prorok odloži odgovor, pa ‘Abd Allah ponovi: „Muhamede, postupi dobro sa mojim mawali.“ Prorok se okrete od njega, a on mu gurnu ruku za okovratnik. Božji Poslanik reče: „Pusti me!“ – bio je toliko ljut da su mogli videti senke na njegovom licu (to jest, lice mu se obojilo). Zatim reče: „Prokleto bilo, pusti me!“ Ovaj odgovori: „Ne, Boga mi, neću te pustiti dok ne postupiš dobro sa mojim mawali. Četiri stotine ljudi bez oklopa i tri stotine ljudi sa oklopima, koji su me branili i od Arapina i od nearapina, A TI BI IH POKOSIO U JEDNOM JEDINOM JUTRU? BOGA MI, NE OSEĆAM SE SIGURNIM I PLAŠIM SE ONOGA ŠTO BUDUĆNOST DONOSI.“ Tada Božji Poslanik reče: „Tvoji su.“

Prema Abu Ja‘faru (al-Tabariju) – Muhammadu b. ‘Umaru – Muhammadu b. Salihu – ‘Asimu b. ‘Umaru b. Qatadahu. Prorok reče: „Pustite ih; neka ih Bog prokune, i neka sa njima prokune i (‘Abd Allaha b. Ubayya). Zatim je Poslanik naredio da ih proteraju i Bog je njihovu imovinu dao KAO RATNI PLEN SVOM POSLANIKU I MUSLIMANIMA… (The History of al-Tabari –The Foundation of the Community, u prevodu M. V. McDonalda, sa napomenama W. Montgomeryja Watta [State University of New York Press (SUNY), Albany 1987], tom VII, str. 85-87; podebljanje i velika slova su naši)

Obratite pažnju na to kako Alah opravdava Muhamedove napade na Jevreje na osnovu puke sumnje! Zapanjujuće je da je bio potreban takozvani muslimanski licemer po imenu Abdalah b. Ubaj da spase Jevreje – čovek koji je pokazao više saosećanja prema ljudskom životu nego takozvani Božji prorok!

Ono što ovo čini još zanimljivijim jeste to što Abdalahove izjave ukazuju na to da su se Jevreji savršeno dobro slagali sa arapskim plemenima u Medini, poput Hazredža. Tek kada se pojavio Muhamed i izazvao probleme, ta arapska plemena su se na kraju okrenula protiv svojih jevrejskih saveznika.

Još je važnije uočiti koliko je smešna tvrdnja al-Tabarija da su Banu Kajnuka prekršili svoj sporazum time što su se latili oružja. Zar iko zamera Jevrejima što su hteli da se naoružaju kako bi zaštitili svoje živote i imovinu od Muhamedove pretnje uperene protiv njih? Koji bi musliman ikada osudio svoje sunarodnike vernike što skupljaju oružje da bi se naoružali protiv naroda koji im preti nasiljem i pokoljem ako odbiju da pređu u drugu veru ili da se predaju? Da li bi ijedan musliman osudio svoju palestinsku braću što napadaju i bombarduju izraelska naselja u znak protesta zbog toga što Jevreji „kradu“ njihovu zemlju i čine im život „bednim“?

Ako ne bi, zašto bi onda Jevreji iz plemena Banu Kajnuka bili smatrani izdajnicima kada su jednostavno činili ono što bi svako od nas učinio kada tiranin dođe preteći našim životima i bezbednosti? Zar ti Jevreji nisu imali svako pravo da nose oružje kako bi se zaštitili od Muhamedove pretnje pokoljem zato što su odbili da veruju da je on istinski Božji prorok?

Uostalom, čak ni kuranski tekst koji je „objavljen“ da bi opravdao napad na Jevreje ne kaže da su Jevreji zaista prekršili savez:

„čim primetiš izdajstvo kod nekog naroda, ti njima ugovor otkaži – jer Allah, uistinu, ne voli izdajice.“ S. 8:58 Hilali-Khan

Stih jasno kaže da Muhamed može da raskine bilo koji ugovor ako samo strahuje od izdaje ili je kod nekoga posumnja. Drugim rečima, upravo je Muhamed prekršio sporazum na pukoj osnovi svoje sumnje i optužbe Jevreja za izdaju! (1)

Tako se ispostavlja da su Abdalahove reči bile prilično proročke i da je bio potpuno u pravu što se nije osećao bezbednim od Muhamedovog verolomstva i žeđi za nasiljem.

Ove konkretne reference pobijaju Zavadijevu tvrdnju da su Muhamedove pretnje mogle imati dva moguća značenja:

Prvo, ili je značilo da Jevreji treba da pređu na islam kako bi bili bezbedni od Alahovog gneva na Sudnjem danu.

Drugo, značilo je da su fizički morali biti bezbedni od muslimana ako ne pređu na islam, a Poslanik je takođe želeo da ih protera iz njihove zemlje.

Muhamedovo upozorenje da će ista sudbina koja je zadesila Kurejšije zadesiti i Jevreje, kao i njegova tvrdnja da želi da ih protera iz njihovih sopstvenih zemalja, pokazuje da je Muhamed jasno nameravao da im nanese fizičku štetu.

Prethodno navedeni podaci takođe pobijaju sledeću Zavadijevu tvrdnju:

Poslanik nije izgovorio ove izjave Jevrejima dok su međusobno imali mirovni sporazum!

Suprotno Zavadijevoj tvrdnji, citati koje sam upravo naveo pokazuju da je Muhamed počeo da uznemirava Jevreje i da im preti od samog trenutka kada je prvi put kročio u Medinu. To dokazuje da je Muhamedova prava namera pri sklapanju sporazuma sa njima bila da ih pridobije za svoju religiju. Nakon što je video da neće poverovati u njega, isplivali su njegovi pravi motivi i osećanja prema njima, što je dovelo do istrebljenja i/ili proterivanja Jevreja sa Arabijskog poluostrva:

Prenosi Ibn Omer:
Omer je proterao Jevreje i hrišćane iz Hidžaza_. Kada je Alahov Poslanik osvojio Hajber, želeo je da iz njega protera Jevreje jer je njegova zemlja postala vlasništvo Alaha, Njegovog Poslanika i muslimana_. Alahov Poslanik je nameravao da protera Jevreje, ali su ga oni zamolili da im dozvoli da ostanu tamo pod uslovom da obavljaju posao i dobijaju polovinu plodova. Alahov Poslanik im je rekao: „Pustićemo vas da ostanete pod tim uslovom, dokle god budemo želeli.“ I tako su oni (tj. Jevreji) nastavili da žive tamo sve dok ih Omer nije prisilio da odu prema Tejmi i Arihi. (Sahih al-Buhari, tom 3, knjiga 39, broj 531)

Poglavlje 20: ISELJAVANJE JEVREJA IZ HIDŽAZA

Preneseno je od Ebu Hurejre, koji je rekao: Bili smo (sedeli) u džamiji kada nam je došao Alahov Poslanik i rekao: (Hajdemo) do Jevreja. Izašli smo sa njim dok nismo došli do njih. Alahov Poslanik je ustao i doviknuo im (rekavši): O skupe jevrejski, prihvatite islam (i) bićete bezbedni. Rekli su: Ebu-l-Kasime, preneo si (nam Božju poruku). Alahov Poslanik reče: Želim ovo (tj. treba da priznate da vam je Božja poruka prenesena), prihvatite islam i bićete bezbedni. Rekoše: Ebu-l-Kasime, preneo si (Alahovu poruku). Alahov Poslanik reče: Želim ovo… – Rekao im je (iste reči) i treći put (i, dobivši isti odgovor) dodao: Treba da znate da zemlja pripada Alahu i Njegovom Poslaniku, i želim da vas proteram iz ove zemlje. Oni od vas koji kod sebe imaju bilo kakvu imovinu neka je prodaju, u suprotnom neka znaju da zemlja pripada Alahu i Njegovom Poslaniku (i možda će morati da odu ostavljajući sve za sobom). (Sahih Muslim, knjiga 019, broj 4363)

Preneseno je od Ibn Omera da su se Jevreji plemena Benu Nadir i Benu Kurejza borili protiv Alahovog Poslanika, koji je proterao Benu Nadir, a Kurejzi dozvolio da ostanu i ukazao im naklonost sve dok se i oni nisu borili protiv njega. Tada je pobio njihove muškarce i razdelio njihove žene, decu i imovinu među muslimanima, osim što su se neki od njih pridružili Alahovom Poslaniku koji im je dao bezbednost. Oni su prihvatili islam. Alahov Poslanik je proterao sve Jevreje Medine, Benu Kajnuku (pleme Abdulaha b. Salima) i Jevreje Benu Harise i svakog drugog Jevrejina koji je bio u Medini. (Sahih Muslim, knjiga 019, broj 4364)

Preneseno je od Omera b. el-Hataba da je čuo Alahovog Poslanika kako kaže: Proteraću Jevreje i hrišćane sa Arabijskog poluostrva i neću ostaviti nikoga osim muslimana. (Sahih Muslim, knjiga 019, broj 4366)

Stoga su Jevreji bili potpuno u pravu što su se okrenuli protiv Muhameda i stali na stranu njegovih neprijatelja, budući da je on počeo da ih uznemirava od trenutka kada je ušao u Medinu i pretio da će im naneti istu štetu i kaznu koju je naneo Kurejšijama.

Zanimljivo je da čak i jedan od samih izvora koje Zavadi citira posredno pruža valjan razlog zašto su Jevreji želeli da se okrenu protiv Muhameda:

Tokom borbe, Sada bin Muaza pogodila je strela koja mu je probila arteriju. Osećajući da mu se bliži kraj, zazvao je Alaha govoreći: „O Alahu, Ti znaš da mi ništa nije bliže srcu od borbe na Tvom putu protiv onih ljudi (nevernika) koji su porekli Tvog Poslanika i proterali ga iz njegovog grada. O Alahu, duboko verujem da si odredio da se borimo protiv njih, pa ako sa njima predstoji još borbe, poštedi me da ostanem živ kako bih se još više borio protiv njih. Ako je ona prestala, molim Te da je ponovo raspališ kako bih u njoj izdahnuo.“[Sahih Al-Buhari 3/591] Svoju molbu je zaključio moleći Alaha da mu ne dozvoli da umre dok se u potpunosti ne osveti Benu Kurejzi. Usred ovih teških okolnosti, spletke i intrige žustro su se plele protiv muslimana. Glavni zlikovac plemena Beni Nadir, Hujej, uputio se ka naseljima Benu Kurejze da podstakne njihovog poglavara Kaba bin Asada el-Kurazija, koji je bio sklopio sporazum sa Alahovim Poslanikom da mu pritekne u pomoć u vreme rata. Kab je u početku odolevao svim Hujejevim iskušenjima, ali je Hujej bio dovoljno lukav da njime manipuliše, govoreći o Kurejšijama i njihovim uglednicima u El-Asjalu, kao i o Gatfanu i njihovim poglavicama ukopanim kod Uhuda, koji su svi bili jednodušni i rešeni da istrebe Muhameda i njegove sledbenike. Štaviše, obećao je da će ostati u Kabovoj tvrđavi, izlažući se svakoj mogućoj opasnosti u slučaju da se Kurejšije i Gatfan povuku. Taj opaki čovek je tako nastavio sve dok kasnije nije uspeo da pridobije Kaba na svoju stranu i nagovori ga da prekrši svoj savez sa muslimanima. [Ibn Hišam 3/337] Benu Kurejza je potom počela da pokreće ratne operacije protiv muslimana, naročito protiv izdvojenih utvrđenja u kojima su bile smeštene muslimanske žene i deca. Prema Ibn Ishaku, Safija, kći Abdul Mutaliba, zatekla se u jednom utvrđenju sa Hasanom bin Sabitom, kao i sa nekim ženama i decom. Safija je rekla: „Primećen je jedan Jevrejin kako se šunja oko našeg mesta, koje je bilo izloženo svakom neprijateljskom napadu jer nije bilo muškaraca da ga brane. Obavestila sam Hasana da sumnjam u prisustvo tog čoveka blizu nas. Mogao bi da nas iznenadi sada kada su Alahov Poslanik i muslimani suviše zauzeti da nam priteknu u pomoć; zašto ne siđeš i ne ubiješ ga? Hasan je odgovorio da to neće učiniti, pa sam uzela drvenu motku, sišla i udarcem usmrtila tog Jevrejina. Vratila sam se i zamolila Hasana da ga opljačka, ali je Hasan i to odbio.[isto 2/228] Ovaj događaj je imao dalekosežan učinak i obeshrabrio je Jevreje da izvode dalje napade, jer su mislili da su ta mesta utvrđena i zaštićena muslimanskim borcima. Oni su, međutim, nastavili da snabdevaju idolopoklonike zalihama u znak svoje podrške protiv muslimana. (Saifur Rahman al-Mubarakpuri, Ar-Raheeq Al-Makhtum (THE SEALED NECTAR), Invazija saveznika; podebljanje naše)

Prema ovom izvoru, dvojica vođa Beni Nadira i Benu Kurejze odlučila su da se pridruže redovima Kurejšija i njihovih saveznika protiv muslimana kako bi istrebili Muhameda i njegovu bandu terorista. A zašto je to značajno?

Setite se da je razlog zbog kojeg su se Kurejšije uopšte borile protiv muslimana taj što je Muhamed slao neke od svojih razbojnika da napadaju i pljačkaju mekanske karavane kako bi im oteli robu. Tokom jednog od tih pohoda Mekanci su bili spremni za muslimanski napad i među njima se odigrala bitka koja je postala poznata kao bitka kod Bedra. Kurejšije su znale da ih Muhamed neće ostaviti na miru dok ih ne pokori, pa su odlučile da nešto preduzmu povodom toga.

Jevreji su, shvativši da je Muhamed lažni prorok i tiranin koji nastoji da im nametne svoju religiju i svoju volju, u tome videli zlatnu priliku da ga se otarase.

Za više o pitanju Muhamedovog uznemiravanja i izazivanja Mekanaca preporučujemo sledeći članak i odgovor:

http://answering-islam.org/Shamoun/antagonizing.htm
http://answering-islam.org/authors/shamoun/rebuttals/zawadi/mo_antagonizer.html

Ali Zavadijevi problemi tu ne prestaju. Prema al-Buhariju, Jevrejin koji je otišao da vidi Muhameda kada je ovaj prvi put stigao u Medinu postavio je Muhamedu konkretna pitanja kako bi utvrdio da li je pravi prorok ili nije.

Prenosi Enes:

Kada je Abdulah bin Salam čuo za dolazak Poslanika u Medinu, došao mu je i rekao: „Pitaću te o tri stvari KOJE NIKO NE ZNA OSIM PROROKA: Šta je prvi predznak Časa? Koje će biti prvo jelo koje će uzeti stanovnici Raja? Zašto dete liči na svog oca, a zašto liči na SVOG UJAKA?“ Alahov Poslanik reče: „Gavrilo mi je upravo sada saopštio odgovore na njih.“ Abdulah reče: „On (tj. Gavrilo) je, od svih anđela, neprijatelj Jevreja.“ Alahov Poslanik reče: „Prvi predznak Časa biće vatra koja će sakupiti ljude od istoka do zapada; prvo jelo stanovnika Raja biće dodatni režanj (repati režanj) riblje džigerice. Što se tiče sličnosti deteta sa roditeljima: Ako čovek ima polni odnos sa svojom ženom i njegova tečnost izađe prva, dete će ličiti na oca, a ako ženina tečnost izađe prva, dete će ličiti na nju.“ Na to Abdulah bin Salam reče: „Svedočim da si ti Alahov Poslanik.“ Abdulah bin Salam još reče: „O Alahov Poslaniče! JEVREJI SU LAŽOVI, i ako saznaju za moj prelazak na islam pre nego što ih upitaš (o meni), slagaće o meni.“ Jevreji dođoše Alahovom Poslaniku, a Abdulah uđe u kuću. Alahov Poslanik ih upita: „Kakav je čovek Abdulah bin Salam među vama?“ Odgovoriše: „On je najučeniji među nama, i najbolji među nama, i sin najboljeg među nama.“ Alahov Poslanik reče: „Šta mislite ako prihvati islam (hoćete li i vi učiniti kao on)?“ Jevreji rekoše: „Neka ga Alah sačuva od toga.“ Tada Abdulah bin Salam izađe pred njih govoreći: „Svedočim da niko nema pravo da bude obožavan osim Alaha i da je Muhamed Alahov Poslanik.“ Nato oni rekoše: „On je najgori među nama i sin najgoreg među nama“, i nastaviše da govore ružno o njemu. (Sahih al-Buhari, tom 4, knjiga 55, broj 546)

Ibn Kesir prenosi sličnu verziju od el-Bejhakija:

„… On [ibn Salam] je otišao Poslaniku i rekao: ‚Pitaću te tri stvari na koje bi SAMO prorok znao odgovore. To su … I šta čini da dete liči na svog oca ili na svoju majku?‘

„Odgovorio je: ‚Gavrilo mi je o tome ranije rekao… A ako muškarčeva tečnost pretekne ženinu, on će ličiti na dete, dok ako ŽENINA TEČNOST pretekne muškarčevu, ona će ličiti na dete.‘

„Abd Alah bin Salam uzviknu: ‚Svedočim da nema boga osim Boga i da si ti Božji Poslanik; o Božji Poslaniče, Jevreji su narod lažova. Ako saznaju za moje prihvatanje islama pre nego što ih upitaš o meni, slagaće te.‘“ (The Life of the Prophet Muhammad (al-Sira al-Nabawiyya), tom II, str. 195; komentari u zagradama, kao i podebljanje, velika slova i kurziv, naši su)

Ovi izveštaji predstavljaju ozbiljne probleme ne samo za Muhamedovu verodostojnost već i za svedočenje ibn Salama. Oni sadrže i krupnu naučnu grešku i ozbiljnu logičku zabludu, jer u rasuđivanju ibn Salama postoji problem.

Prvo, ako su Jevreji lažovi, šta to onda čini od ibn Salama? Zar on nije Jevrejin? Zar, dakle, nije i on lažov? Koji razlog postoji da se on izuzme od ove presude? Nema nikakvog dokaza da su Jevreji lažovi išta više od drugih ljudi. Među njima ima lažova, ali ima i poštenih ljudi, što priznaje čak i Kuran:

„Ima onih kojima je data Knjiga koji će da ti vrate ako im poveriš tovar blaga, a ima ih koji neće da ti vrate ako im poveriš i samo jedan dinar, osim ako ga od njih ne budeš stalno potraživao. To je zato jer oni govore: „Nama nije greh u onome što učinimo nepismenima“, i o Allahu govore laži, a znaju istinu.“ S. 3:75 Hilali-Khan

„Nisu svi oni isti! Među onima kojima je data Knjiga ima ispravnih, koji po celu noć uče Allahove reči i padaju Mu ničice. Oni veruju u Allaha i Budući svet, naređuju da se čine dobra dela, a odvraćaju od zlih, i žure da čine dobro. Oni su među dobrima.“ S. 3:113-114 Hilali-Khan

„Ima i onih kojima je data Knjiga koji veruju u Allaha i u ono što je vama objavljeno, i u ono što je njima objavljeno, koji su ponizni Allahu i ne prodaju Allahove reči za nešto bezvredno. Njima pripada nagrada njihovog Gospodara, a Allah će, zaista, brzo da svede račun.“ S. 3:199 Hilali-Khan

Ibn Salam prosto kleveta sopstveni narod i očigledno pokušava da se dodvori Muhamedu. Bio je pametan i shvatio je da budućnost moći u toj oblasti leži kod Muhameda, pa je želeo da se svrsta uz njega. Takođe je znao da Jevreji koji su bili verni svom Svetom pismu nemaju druge mogućnosti nego da odbace Muhameda i tako upadnu u nevolju. Ibn Salam je želeo da bude među pobednicima i pripremao je svoje prebegavanje.

Drugo, evo ozbiljnog logičkog problema u tvrdnjama ibn Salama: ako bi samo prorok znao odgovore na tri pitanja koja je ibn Salam postavio Muhamedu, kako je onda on sam znao odgovore? Kako je ibn Salam znao da je Muhamed tačno odgovorio? Zar to ne dokazuje da je i ibn Salam morao biti prorok? Obratite ponovo pažnju na logiku iza toga:

Niko ne zna odgovore na tri pitanja ibn Salama osim proroka.
Ibn Salam je znao odgovore na ta pitanja.
Dakle, ibn Salam je morao biti prorok!

Ili to, ili ibn Salam nije bio zainteresovan za istinsku proveru, već samo za izgovor da promeni stranu. Ili, treća mogućnost jeste da je ibn Salam bio toliko slep da nije uvideo logički problem sa ovom navodnom proverom, te stoga nije neko kome bismo verovali da je sposoban da razlikuje lažnog proroka od istinskog.

Što je još važnije, Muhamedov odgovor na pitanje zašto dete liči na svog ujaka, tj. na majčinog brata, bio je krupno pogrešan. Obratite pažnju na pitanje i Muhamedov odgovor:

„Zašto dete liči na svog oca, a zašto liči na SVOG UJAKA?“ Alahov Poslanik reče: „Gavrilo mi je upravo sada saopštio odgovore na njih … Što se tiče sličnosti deteta sa roditeljima: Ako čovek ima polni odnos sa svojom ženom i njegova tečnost izađe prva, dete će ličiti na oca, a ako ženina tečnost izađe prva, dete će ličiti na nju.“

Prema Muhamedu, Gavrilo ga je obavestio da će dete ličiti ili na svog oca ili na ujaka, u zavisnosti od toga čija tečnost izađe prva, tj. ako muškarac doživi vrhunac pre žene, onda će potomak ličiti na njega, a ako to učini žena, onda će dete fizički ličiti na njenu stranu porodice.

Međutim, ni muškarčev izlučak ili tečnost ni ženin nemaju nikakve veze sa tim da li dete fizički liči na očevu ili na majčinu stranu. To je jednostavno očigledna naučna greška koju je Muhamed pripisao Gavrilu, što zauzvrat znači da je Alah izvor Muhamedovog krupnog naučnog promašaja i pogrešne predstave o genetici.

Dakle, Jevreji su bili u pravu, ibn Salam je zaista bio lažov!

To ukazuje na to da je ibn Salam prosto obmanjivao Muhameda da poveruje u njegove laži, na koje je ovaj nasedao do kraja! To zauzvrat dokazuje da je Muhamed bio lažni prorok i da pravi Gavrilo nikada nije govorio sa njim.

Ili, to pokazuje da je Muhamed jednostavno papagajski ponavljao pogrešna naučna shvatanja i narodna verovanja tog vremena. Drugim rečima, Muhamed je propagirao ista neuka i pogrešna gledišta o nauci i drugim pitanjima u koja su verovali njegovi savremenici, a ipak je pokušavao da to znanje predstavi kao objave od Boga. Time je Muhamed učinio Boga autorom ovih mitova i naučnih promašaja.

Tako su i Muhamed i ibn Salam prosto ponavljali praznoverja i basne svog naroda, a danas, kada nam je naučna istina poznata, Muhamedov pogrešan odgovor je poražavajući za njegovu verodostojnost kao proroka.

Pre nego što zaključim, želeo bih da se osvrnem na jedan poslednji Zavadijev komentar. Citirao sam sledeće predanje:

Prenosi Aiša:
Kada se Alahov Poslanik vratio na dan (bitke) na El-Handeku (tj. Rovu), odložio je svoje oružje i okupao se. Tada mu je došao Gavrilo, čija je glava bila prekrivena prašinom, govoreći: „Odložio si svoje oružje! Tako mi Alaha, ja svoje oružje još nisam odložio.“ Alahov Poslanik reče: „Kuda (sada ići)?“ Gavrilo reče: „Ovim putem“, pokazujući ka plemenu Beni Kurejza. I tako Alahov Poslanik izađe prema njima. (Sahih al-Buhari, tom 4, knjiga 52, broj 68)

I upitao sam: ako su Benu Kurejza zaista bili pretnja, zašto su onda Muhamed i njegovi ratnici odložili oružje? Zašto se nisu odmah pozabavili tom pretnjom kako bi se uverili da im životi nisu ugroženi? Evo Zavadijevog odgovora:

Muslimani su bili apsolutno iscrpljeni jednomesečnom opsadom. Bili su izgladneli, žedni i umorni. Postoje čak i izveštaji da je Poslanik tokom opsade vezivao kamen za stomak zbog gladi izazvane nedostatkom hrane (to je bilo zato što su muslimani morali da iskopaju rov oko ključnog dela grada, bili su opkoljeni i nedostajale su zalihe koje su pristizale u grad). Štaviše, znali su da Jevreji nisu neposredna pretnja kada su njihovi saveznici pobegli. Da li je zaista toliko veliko iznenađenje videti da su muslimani želeli malo da se odmore pre nego što nastave ka sledećoj bici? Šamun zaista treba da počne malo bolje da koristi svoj mozak, jer postavlja veoma glupa pitanja.

Ako su moja pitanja glupa, to je samo zato što Zavadi nije u stanju da razume moje tvrdnje i teško mu je da zaista shvati ono što čita. Kao prvo, ako su muslimani zaista bili toliko iscrpljeni, zašto je onda „Gavrilo“ došao baš onog dana kada se bitka kod Uhuda završila? Zar nije shvatao da muslimanski džihadisti nisu bili u fizičkom stanju da se bore i da im je očajnički bio potreban odmor?

Štaviše, zašto se Muhamed uopšte trudio da pita „Gavrila“ kuda ide? Zar nije znao da je očigledan odgovor – ka Benu Kurejzi, budući da su oni predstavljali neposrednu opasnost po bezbednost muslimana?

Zar Muhamedovo pitanje zapravo ne dokazuje da mu ti Jevreji nisu predstavljali nikakvu neposrednu pretnju i da mu je jednostavno bilo potrebno neko opravdanje da ih istrebi? A koji bi bio bolji izgovor za ubistvo 600–900 Jevreja nego tvrdnja da je to bila direktna naredba od Alaha koju je morao da izvrši nad Benu Kurejzom zbog njihove navodne izdaje?

U svetlu prethodno rečenog, da li iko zamera Jevrejima što su želeli da se bore protiv Muhameda i da ga se otarase? Da li bi Zavadi osudio bilo koju muslimansku grupu danas koja bi odlučila da se suprotstavi diktatoru koji im preti smrću zato što odbijaju da prihvate njegovu tvrdnju da je Alahov prorok? Naravno da ne bi. Zašto onda osuđuje Jevreje što su se suprotstavili Muhamedovoj tiraniji, kada su iz svog Svetog pisma jasno mogli da vide da on nije prorok?

Zašto bi Zavadi prigovarao Jevrejima što su želeli da se otarase Muhameda, kada sama Tora, na koju se njegov sopstveni prorok pozivao i koju je potvrdio, zapoveda Izraelcima da izbegavaju i/ili ubiju svakog lažnog proroka koji se pojavi među njima?

„Ako ustane među vama prorok ili koji sne sanja, i kaže ti znak ili čudo, Pa se zbude taj znak ili čudo koje ti kaže, i on ti reče: Hajde da idemo za drugim bogovima kojih ne znaš, i njima da služimo, Nemoj poslušati što ti kaže taj prorok ili sanjač, jer vas kuša Gospod Bog vaš da bi se znalo ljubite li Gospoda Boga svojega iz svega srca svojega i sve duše svoje. Za Gospodom Bogom svojim idite, i njega se bojte; njegove zapovijesti čuvajte, i glas njegov slušajte, i njemu služite i njega se držite. A onaj prorok ili sanjač da se pogubi, jer vas je nagovarao da se odmetnete Gospoda Boga svojega, koji vas izvede iz zemlje Misirske i iskupi vas iz kuće ropske, i odvraćao od puta koji ti je zapovjedio Gospod Bog tvoj da ideš njim; tako istrijebi zlo iz sebe.“ Ponovljeni zakoni 13:1-5

„A ko god ne bi poslušao riječi mojih, koje će govoriti u moje ime, od toga ću ja tražiti. Ali prorok koji bi se usudio govoriti što u moje ime što mu ja ne zapovijedim da govori, ili koji bi govorio u ime drugih bogova, takav prorok da se pogubi. Ako li rečeš u srcu svojem: Kako ćemo poznati riječ koje nije Gospod rekao? Što bi prorok rekao u ime Gospodnje, pa se ne zbude i ne navrši se, to je riječ koje nije rekao Gospod; nego je iz oholosti rekao onaj prorok, ne boj ga se.“ Ponovljeni zakoni 18:19-22

Štaviše, zar nije prilično očigledno da je jedini razlog zbog kojeg je Muhamed uopšte sklopio sporazum sa Jevrejima taj što je mislio da može da ih pridobije za svoju stvar i svoju religiju? Zar to ne objašnjava zašto je, kada je video da nemaju nikakvog interesa da ga prihvate kao proroka, postao nasilan i okrenuo se protiv njih?

Onima kojima su milošću Trojedinog Boga date oči da vide i uši da čuju sasvim je jasno kakve su bile Muhamedove prave namere.

Dakle, naše ispitivanje sire literature pokazuje da je Muhamed pretio medinskim Jevrejima i uznemiravao ih, baš kao što je to činio i paganima u Meki. Prema tome, Muhamed je bio stvarni počinilac i uzrok svih ovih problema koji su doveli do nasilnih zločina i nepotrebnog krvoprolića. Zavadi jednostavno treba da se suoči sa stvarnošću i da se pomiri sa ovim činjenicama.

Ako Gospod Isus da, u dogledno vreme pozabaviću se i nekim drugim dimnim zavesama koje je Zavadi podigao u svom slabašnom pokušaju da opravda Muhamedove zločine protiv čovečnosti.

**
Napomene**

(1) Ovo, opet, prosto pruža još jedan primer Muhamedove krupne nedoslednosti. Naglašava da je Muhamed na sebe primenjivao drugačiji standard od onog koji je nametao drugima.

Na primer, Muhamed je sa Mekancima sklopio desetogodišnji mirovni sporazum, poznat kao sporazum na Hudejbiji, u kojem se u potpunosti povinovao svim njihovim uslovima. Jedan od uslova na koje je Muhamed pristao bio je da, u slučaju da bilo koji muškarac ili žena prebegne u muslimanski tabor, Muhamed bude obavezan da ih vrati Mekancima. Međutim, Muhamed je prekršio svoj sporazum odbivši da sa njihovim starateljima vrati neke žene koje su mu došle, i tvrdio je da mu je Alah naredio da prekrši taj deo sporazuma! Ibn Kesir objašnjava:

Nakon Hudejbije, muslimanke koje su emigrirale ne smeju biti vraćene nevernicima

U suri El-Feth ispričali smo priču o sporazumu na Hudejbiji koji je sklopljen između Alahovog Poslanika i kurejšijskih nevernika. U tom sporazumu bile su ove reči: „Svaki čovek (u drugom predanju, SVAKA OSOBA) koji pređe sa naše strane na vašu stranu treba da nam bude vraćen, čak i ako je sledbenik vaše vere.“ To su rekli `Urva, Ed-Dahak, `Abdur-Rahman bin Zejd, Ez-Zuhri, Mukatil bin Hajan i Es-Sudi.

Dakle, prema ovom predanju, ovaj ajet precizira i objašnjava sunet. I to je najbolji način razumevanja. Ipak, prema drugom mišljenju nekih selefa, on ga derogira.

Alah Uzvišeni i Svevišnji naredio je Svojim vernim slugama da ispitaju veru žena koje im emigriraju. Kada se uvere da su verne, ne treba da ih vraćaju nevernicima, jer nevernici njima nisu dozvoljeni niti su one dozvoljene nevernicima. U biografiji `Abdulaha bin Ebi Ahmeda bin Džahša u El-Musnedu El-Kebiru takođe smo spomenuli da je `Abdulah bin Ebi Ahmed rekao: „Um Kulsum bint `Ukbe bin Ebi Mu`ajta je emigrirala, a njena braća, `Umara i El-Velid, pošli su za njom. Došli su Alahovom Poslaniku, razgovarali s njim o Um Kulsum i tražili da im ona bude vraćena. ALAH JE UKINUO DEO SPORAZUMA IZMEĐU POSLANIKA I IDOLOPOKLONIKA KOJI SE POSEBNO ODNOSIO NA ŽENE. Tako je zabranio vraćanje muslimanki idolopoklonicima i objavio ajet o njihovom ispitivanju“ …

„U braku nevernice ne zadržavajte!“

Zatim je `Omer bin El-Hatab razveo dve svoje žene, koje su bile idolopoklonice, i jedna od njih se udala za Mu`aviju bin Ebi Sufjana, dok se druga udala za Safvana bin Umeju.

Ibn Sevr je preneo da je Ma`mer rekao da je Ez-Zuhri rekao: „Ovaj ajet objavljen je Alahovom Poslaniku dok je bio u oblasti Hudejbije, nakon sklapanja mira. Pristao je da SVAKO KO DOĐE od Kurejšija na njegovu stranu BUDE VRAĆEN U MEKU. Kada su došle neke žene, objavljen je ovaj ajet. Alah je zapovedio da se venčani dar koji je isplaćen tim ženama vrati njihovim muževima. Alah je takođe naredio da, ako neke muslimanke pređu na stranu idolopoklonika, idolopoklonici treba da vrate njihov venčani dar njihovim muslimanskim muževima ... (Tafsir Ibn Kathir, K. 60:10: *; *; velika slova i podvlačenje naši)

Et-Taberi piše:

Ibn Ishak je u svom izveštaju dodao: Um Kulsum bt. ‘Ukbe b. Ebi Mu‘ajt emigrirala je Božjem Poslaniku tokom tog perioda. Njena braća, ‘Umara i el-Velid b. ‘Ukbe, otišli su Božjem Poslaniku da ga zamole da im je vrati U SKLADU SA SPORAZUMOM IZMEĐU NJEGA I KUREJŠIJA NA HUDEJBIJI, ALI ON TO NIJE UČINIO: BOG JE TO ODBACIO. (The History of al-Tabari – The Victory of Islam, preveo Michael Fishbein [State University of New York Press (SUNY), Albany 1997], tom VIII, str. 92; podebljanje, velika slova i podvlačenje naši)

Dakle, za Muhameda je bilo sasvim u redu da krši sporazume i da verolomno postupa prema svojim protivnicima, sve dok oni to isto ne bi činili njemu!

Za više o Muhamedovom kršenju sporazuma sa Mekancima preporučujemo sledeće članke i odgovore:

http://answering-islam.org/Muhammad/hudaybiyya.html
http://answering-islam.org/Responses/Osama/zawadi_hudaybiyya.htm
http://answering-islam.org/Responses/Osama/zawadi_hudaybiyya2.htm