Muhamed je i dalje napadač!

Odgovor na pokušaj jednog davagandiste da ocrni Mekance
kako bi odbranio Muhamedovo zlostavljanje njih

Basam Zavadi je napisao „odgovor“ na moj članak u kojem dokazujem da je zapravo Muhamed bio taj koji je prvi izazivao i pretio paganima, čime se pobija muslimanska tvrdnja da su Mekanci zapravo započeli probleme sa Muhamedom i njegovim sledbenicima.

Iako je Zavadi pokrenuo čitav niz pitanja, na koja sve nameravam da odgovorim u svoje vreme, milošću Gospoda Isusa, ovde želim da se usredsredim na njegovo objašnjenje i odbranu Muhamedovog vređanja verskih uverenja pagana.

Zavadi tvrdi da se način na koji je Muhamed vređao njihove bogove sastojao u tome što je objavljivao da je Bog zapravo jedan!

Primetite čime su se osećali uvređenima — Prorokovim zahtevom da veruju u jednog boga. Tako su osećali da su oni uvređeni i da su njihovi bogovi uvređeni. Naročito su osećali da su njihovi preci uvređeni kada su mogli biti objavljeni stihovi poput Sure 2:170-171, koji tvrde da su njihovi preci bili u zabludi.

Reći da je ovaj odgovor očajnički bilo bi blago rečeno. Zavadi se očigledno nije potrudio da pročita izvore koje sam naveo ili, što je još gore, nije bio u stanju da razume ono što čita. Prema samim citatima, Mekanci nisu bili uznemireni samo zbog toga što je Muhamed sve bogove pretvorio u jednog. Bili su ljuti i zbog toga što je ismevao njihove bogove i vređao njihove pretke. Pošto Zavadi nije uspeo da uoči ovu činjenicu, navešću još jedan islamski izvor da bi jasnije sagledao stvar:

(„Zar on da bogove svede na jednog Boga?! To je, zaista, nešto veoma čudno!““…) [38:5-11]. Abu'l-Kasim ibn Abi Nasr el-Huzai nas je obavestio> Muhamed ibn Abd Alah ibn Hamdavejh> Abu Bekr ibn Abi Darim el-Hafiz> Muhamed ibn Usman ibn Abi Šejba> njegov otac> Muhamed ibn Abd Alah el-Asdi> Sufjan> el-Amaš> Jahja ibn Umara> Said ibn Džubejr> Ibn Abas, koji reče: „Kada se Abu Talib razboleo, Kurejšije i Prorok pođoše da ga posete. Kraj uzglavlja Abu Taliba bilo je dovoljno mesta da sedne jedan čovek, pa Abu Džahl pohita ka njemu da spreči Proroka da tu sedne. Žalili su se Abu Talibu na Proroka. Abu Talib reče Proroku: ’Sine brata moga, šta to hoćeš od sopstvenog naroda?’ On reče: ’O striče, hoću od njih jednu reč pomoću koje će im se svi Arapi pokoriti i svi nearapi plaćati porez oslobođenja’. ’Koja je to reč?’ upita on. On reče: ’Nema božanstva osim Alaha’. Svi uzviknuše: ’Zar on od bogova pravi jednog Boga?’ Tada je o njima objavljen Kuran („Sad. Tako Mi Kur’ana slavnog, zaista su oni koji ne veruju inadžije i u raskolu!“…) sve do Alahovih reči („ovo nije ništa drugo do izmišljotina“) [38:1-7]”. Tumači Kurana rekoše: „Kada je Omar ibn el-Hatab prihvatio islam, muslimani su bili presrećni, dok su Kurejšije bile shrvane. El-Valid ibn el-Mugira reče uglednicima i poglavarima Kurejša: ’Idite kod Abu Taliba i recite mu: ti si naš starešina i poglavar i dobro znaš šta su ove budale učinile. Došli smo ti da presudiš između nas i tvog bratanca’. Abu Talib posla po Proroka i, kada se ovaj odazvao njegovom pozivu, reče mu: ’Sine brata moga, ovo je tvoj sopstveni narod i oni od tebe traže pravičnost, zato se nemoj potpuno okretati od njih’. Prorok upita: ’Šta hoće od mene?’ Oni rekoše: ’PRESTANI DA SPOMINJEŠ NAŠA BOŽANSTVA I MI ĆEMO TEBE OSTAVITI NA MIRU S TVOJIM BOGOM’. Prorok im reče: ’Hoćete li mi dati jednu reč pomoću koje ćete vladati Arapima i pokoriti nearape?’ Abu Džahl reče: ’Svakako ćemo je dati, i daćemo ti deset takvih!’ Prorok reče: ’Recite: nema božanstva osim Alaha!’ Kurejšije se zgroziše i odoše govoreći: ’Zar on od bogova pravi jednog Boga? Kako jedan Bog može biti dovoljan za celu tvorevinu?’ I tako Alah, uzvišen je On, objavi o njima ove stihove, sve do Njegovih reči („I pre njih su narod Nojev, i Ad, i faraon, koji je imao moćnu vojsku, poricali“…) [38:12]”. (Ali ibn Ahmed el-Vahidi, Asbab al-Nuzul; podebljano i velika slova su naš naglasak)

Zar Zavadi ne vidi da su se Mekanci već žalili da Muhamed vređa njihove bogove i očeve i da su ga zamolili da prestane ČAK I PRE nego što ih je pozvao da veruju kako je Alah jedino božanstvo? Zar ovo ne dokazuje da je Muhamed činio više od pukog propovedanja da postoji samo jedan bog, već da je i grdio, ismevao, rugao se i vređao druge bogove koje su pagani obožavali?

Niti je ovo usamljen citat. Ovo nalazimo ponovljeno kroz čitavu islamsku literaturu, kao što sledeći citati dokazuju:

Junus je izjavio, prenoseći od Ibn Ishaka: „Zatim Abu Bekr srete Božijeg Poslanika i upita ga: ’Je li istina ono što Kurejšije govore, Muhamede? Da napuštaš naše bogove, ismevaš naš razum i naše pretke nazivaš paganima?’

„Božiji Poslanik reče: ’Da, zaista. Ja sam Božiji Poslanik i Njegov Prorok, On me je poslao da prenesem Njegovu poruku i da vas pozovem Bogu istinom. Jer, kunem se, Bog je istina. Pozivam te, o Abu Bekre, da veruješ u Boga jedinog, u Onoga koji nema saučesnika. I pozivam te da nikoga ne obožavaš osim Njega i da se posvetiš pokoravanju Njemu.’

„Zatim mu je izrecitovao Kuran. A on ga niti potvrdi niti odbi.

„Potom je prihvatio islam, odrekao se idola, odbacio druge bogove i potvrdio istinu islama. Kada je Abu Bekr otišao kući, bio je vernik, čovek vere.” (Ibn Kesir, The Life of the Prophet Muhammad (Al-Sira al-Nabawiyya), preveo profesor Trevor Le Gassick, recenzirao dr Ahmed Fareed [Garnet Publishing Limited, 8 Southern Court, south Street Reading RG1 4QS, UK; The Center for Muslim Contribution to Civilization: prvo izdanje u mekom povezu, 2000], tom I, str. 314; podebljano i kurziv su naš naglasak)

I:

Junus b. Bukejr je izjavio da mu je Muhamed b. Ishak preneo, citirajući čoveka poreklom iz Egipta od pre nekih četrdeset godina, od Ikrime, od Ibn Abasa, dugu anegdotu o tome šta se odigralo između mekanskih politeista i Božijeg Poslanika. Kada je Božiji Poslanik ustao, Abu Džahl b. Hišam reče: „O Kurejšije, Muhamed uporno nastavlja, kao što znate, da kritikuje našu veru, grdi naše pretke, ismeva naše vrednosti i vređa naše bogove. Kunem se Bogom da ću sutra sesti i čekati ga s kamenom, pa ako se pokloni ničice u svojoj molitvi, razmrskaću mu glavu njime! A neka posle toga narod Abd Manafa čini šta mu je volja.” (Isto, str. 337; podebljano i kurziv su naš naglasak)

Ponovo:

„Rekoše: ’O Abu Talibe, tvoj bratanac je proklinjao naše bogove, ismevao naše vrednosti i rekao da su naši preci bili u zabludi. Ili se ti postavi između nas – ti se s njim ne slažeš kao ni mi – ili ćemo se mi pobrinuti za njega umesto tebe!’

„Abu Talib im dade uljudan i ljubazan odgovor, a oni ga potom napustiše.

„Nakon toga Božiji Poslanik nastavi kao i pre, otvoreno praktikujući Božiju veru i pozivajući ljude da je prihvate. Ali su se onda odnosi među njima zaoštrili sve dok ti ljudi nisu postali uzajamno neprijateljski nastrojeni i otuđeni jedni od drugih.

„Kurejšije su mnogo raspravljale o Božijem Poslaniku, žaleći se jedni drugima i podstičući jedni druge da preduzmu nešto protiv njega.

„Zatim su PONOVO otišli Abu Talibu i rekli mu: ’O Abu Talibe, ti imaš prvenstvo, ugled i položaj među nama, i mi smo te zamolili da svog bratanca držiš dalje od nas, ali ti to nisi učinio. Ne možemo više trpeti njegovo ponašanje, to grđenje naših predaka, ismevanje naših vrednosti i kritikovanje naših bogova, sve dok ga ne nateraš da odustane, ili ćemo se boriti protiv njega i protiv tebe u ovoj stvari, dok jedna ili druga strana ne strada.’ Zatim rekoše nešto tome slično, pa odoše.

„Abu Taliba je žalostilo to što je otuđen od svog naroda, a nije bio naklonjen ni pozivu u islam Božijeg Poslanika ni pomisli da ga napusti.” (Isto, str. 344)

Ima još:

Ibn Ishak je izjavio: „Kada su Kurejšije saznale da je Abu Talib odbio da napusti Božijeg Poslanika i da je zbog toga odlučan da s njima raskine u neprijateljstvu, otišli su mu, povevši sa sobom Umaru b. el-Valida. Rekli su mu, kako sam čuo: ’O Abu Talibe, ovo je Umara b. el-Valid, najsnažniji i najlepši mladić Kurejša. Uzmi ga i koristi njegov um i snagu i usvoji ga kao sopstvenog sina; tvoj je. A predaj nam ovog svog bratanca koji se suprotstavio tvojoj veri i veri tvojih predaka, razbio jedinstvo tvog naroda i ismevao naše vrednosti, da bismo ga ubili. Biće to samo jedan čovek za drugoga!’” (Isto, str. 345; podebljano i kurziv su naš naglasak)

Konačno:

„Nuajm b. Abd Alah ga srete i upita: ’Kuda si se zaputio, Omare?’

„On odgovori: ’Tražim Muhameda, tog sabijca koji je razjedinio Kurejš, ismevao njihove snove, kritikovao njihovu veru i klevetao njihove bogove. Idem da ga ubijem!’” (Isto, tom II, str. 21; podebljano i kurziv su naš naglasak)

Štaviše, i sam Kuran svedoči o tome da je Muhamed činio više od pukog proglašavanja jedinstva Boga. Zavadi je pomenuo ovaj odlomak:

„A kada im se kaže: "Sledite ono što je Allah objavio!" - Oni odgovaraju: "Ne, nego ćemo da sledimo ono na čemu smo naše pretke zatekli." Zar i onda kada im preci nisu ništa shvatali, niti su bili na Pravom putu?!“ S. 2:170

Ali je propustio da pomene sledeće stihove:

„A kada im se kaže: „Pristupite onome što objavljuje Allah, i pristupite Poslaniku!“ Oni odgovaraju: „Dovoljno nam je ono što smo od naših predaka zapamtili.“ Zar i ako njihovi preci nisu ništa znali i ako nisu bili na Pravom putu?!“ S. 5:104

„Allah, zaista, neće da oprosti da se Njemu išta u obožavanju pridružuje, a kome hoće oprostiće sve osim toga; onaj ko Allahu išta u obožavanju pridružuje - zaista je daleko zalutao. Oni mimo Allaha samo ženske kipove prizivaju, a ne prizivaju drugog do Sotonu prkosnog.“ S. 4:116-117

„Zar da Njemu pridružuju božanstva, ona koja ne mogu da stvore ništa, i koja su sama stvorena, i koji ne mogu da im pomognu niti mogu sebi da pomognu? A ako ih zamolite da vas na Pravi put upute, neće vam se odazvati; isto vam je pozivali ih ili ćutali. Oni kojima se vi, pored Allaha, molite, zaista su sluge, kao i vi. Pa, vi ih molite, i neka vam se odazovu ako istinu govorite! Imaju li oni noge da na njima hodaju, ili ruke da njima prihvataju, imaju li oči da njima gledaju, ili uši da njima čuju? Reci: „Zovite svoja božanstva, pa smislite protiv mene kakvo hoćete lukavstvo, i ne odugovlačite.“ Moj je, zaista, zaštitnik Allah Koji Knjigu objavljuje i On se brine o dobročiniteljima. A oni kojima se vi, pored Njega, molite, ne mogu ni vama, a ni sebi da pomognu. A kad ih zamolite da vas upute na pravi put, oni ne čuju; vidiš ih kao da te gledaju, ali oni ne vide. Ti ono lepo što čine prihvati! I traži da se čine dobra dela, a neznalica se kloni!“ S. 7:191-199

„Oni, pored Allaha, obožavaju ono što ne može niti da im naudi niti da im kakvu korist donese, i govore: „Ovi se za nas zauzimaju kod Allaha.“ Reci: „Zar da Allaha obaveštavate da na nebesima i na Zemlji postoji nešto što On ne zna da postoji?!“ Uzvišen je On i vrlo visoko u odnosu na one koje Mu pridružuju.“ S. 10:18

„Onaj Kome pripada vlast na nebesima i na Zemlji, Koji nema deteta, Koji u vlasti nema ortaka i Koji je sve stvorio i kako treba uredio! A oni su uzeli božanstva mimo Njega, koja ništa ne stvaraju, a koja su sama stvorena, koja nisu u stanju da od sebe otklone neku štetu ni da sebi pribave kakvu korist, koja nemaju moć da život oduzmu, da život daju niti da ožive.“ S. 25:2-3

Da bi uvredu učinio još težom, Muhamed se čak pozvao na apokrifnu legendu o Avramovom sukobu sa svojim narodom povodom njihovog idolopoklonstva, i to kao na način da uvredi i prokune sopstveni narod zbog obožavanja idola:

„Mi smo još pre Avramu dali razboritost i dobro smo ga poznavali. Kad on svome ocu i svome narodu reče: „Kakvi su ovo kipovi koje tako predano obožavate?“ Oni odgovoriše: „Zatekli smo naše pretke kako ih obožavaju.“ Avram reče: "Zaista ste vi, a i preci vaši, u očiglednoj zabludi.“ „Govoriš li ti to ozbiljno ili se samo šališ?“ Upitaše oni.“Ne!” Reče.“Gospodar vaš je Gospodar nebesa i Zemlje, On je njih stvorio, i ja ću vam to dokazati. I nečujno reče: "Tako mi Allaha, ja ću, čim se udaljite, vašim idolima spletku učiniti!” I porazbija ih on u komade, osim onog najvećeg, da bi se njemu obratili. „Ko uradi ovo sa našim bogovima?“ Povikaše oni, „zaista je nasilnik.“ „Čuli smo jednog momka kako ih huli“, rekoše, „ime mu je Avram.“ „Dovedite ga pred narod“, rekoše, „da ljudi posvedoče.“ „Jesi li ti uradio ovo sa našim bogovima, o Avrame?“ Upitaše. „To je učinio ovaj najveći među njima; pitajte ih ako mogu da govore“, reče on. I oni shvatiše, pa sami sebi rekoše:“Vi ste, zaista, nepravedni!” Zatim se na svoje vratiše: „Ti znaš da ovi ne govore!“ „Pa zašto onda, umesto Allaha, obožavate one koji ne mogu ni da vam koriste niti mogu od vas kakvu štetu da otklone?“ Upita on.“ S. 21:51-66 Shakir

U sledećim odlomcima Muhamed govori svom narodu da su lažovi koji su prevareni, da nemaju razuma i da ne znaju istinu:

„Zar božanstva koja oni od zemlje prave mogu da ožive mrtve?! Da na Zemlji i nebesima uistinu postoje božanstva pored Allaha, poremetila bi se. Pa neka je slavljen i uzvišen Allah, Gospodar Prestola, od onog kako Ga opisuju! On neće biti pitan za Svoje postupke, a oni će biti pitani. Zar da oni umesto Njega uzimaju bogove!? Reci:“Dajte vaš dokaz! U ovom Kur'anu i knjigama pre mene objavljenim nemate dokaz.” Ali većina njih ne zna istinu, pa je zato ne prihvataju.“ S. 21:21-24

„Upitaj: „Čija je Zemlja i sve ono što je na njoj, znate li?“ „Allahova!“ Odgovoriće, a ti reci: „Pa zašto onda ne dođete sebi?“ Upitaj: „Ko je Gospodar sedam nebesa i ko je Gospodar veličanstvenog Prestola?“ „Allah!“, odgovoriće, a ti reci: „Pa zašto Ga se onda ne bojite?!“ Upitaj:“U čijoj je ruci vlast nad svim, i ko uzima u zaštitu, i od koga niko ne može zaštićen biti, znate li?”“ [Tafsir El-Kurtubi, tom 12, str. 145] „“Allah!” Odgovoriće, a ti reci:“Pa zašto onda dopuštate da budete zavedeni?” Da, Mi im istinu donosimo, a oni su zaista lažljivci.“ S. 23:84-90

„A da ih upitaš: „Ko je stvorio nebesa i Zemlju i ko je potčinio Sunce i Mesec?“ Sigurno bi rekli: „Allah!“, pa kuda se onda odmeću!? Allah u izobilju daje opskrbu onome kome hoće od Svojih sluga, a i uskraćuje kome hoće: Allah, zaista, sve zna. A ako ih upitaš: „Ko sa neba spušta vodu i njom oživljava mrtvu Zemlju?“ Sigurno će da kažu: „Allah!“ A ti reci: „Hvala Allahu!“ Ali većina njih ne razume.“ S. 29:61-63

„Šta mislite o Latu i Uzau?! I onom trećem, Menatu?! Zar za vas da su sinovi, a za Njega kćeri?! To je onda nepravedna podela. To su samo imena koja ste kipovima nadenuli vi i vaši preci; Allah o njima nije poslao nikakav dokaz; oni se povode samo za pretpostavkama i onim za čim njihove duše žude, a već im je došla Uputa od njihovog Gospodara.“ … „Oni koji ne veruju u Budući svet nazivaju anđele ženskim imenima. A o tome ništa ne znaju, slede samo pretpostavke, a pretpostavka baš nimalo ne koristi Istini.“ S. 53:19-23, 27-28

Muhamed je takođe više puta pretio paganima paklom i gnevom:

„Većina njih ne veruje u Allaha, osim tako što Mu druge u obožavanju pridružuje. Zar mogu da budu sigurni da nevolja, kao Allahova kazna, neće da ih stigne ili da suđeni Čas neće da ih iznenadi, a da oni to neće ni da primete?“ S. 12:106-107

„Zar ne vidiš one koji su umesto zahvalnosti Allahu na blagodatima – uzvratili nezahvalnošću i narod svoj doveli u kuću propasti, u Pakao, u kome će da gore - a užasno je on prebivalište! I koji su pored Allaha druga božanstva uzeli da bi zavodili sa Njegovog puta? Reci: „Uživajte, završićete, sigurno, u Vatri!““ S. 14:28-30

„I vi, i oni koje pored Allaha obožavate, bićete gorivo u Paklu, a u njemu ćete sigurno da uđete. Da su oni bogovi, ne bi u Pakao ušli, i svi će u njemu večno da borave.“ S. 21:98-99

„I pored Allaha druge uzimaju za bogove kako bi im oni pomogli; oni, međutim, ne mogu da im pomognu, a ljudi su im poslušna vojska.“ S. 36:74-75

Konačno, sledeći odlomci daju nam predstavu o tome šta je Muhamed zapravo govorio svom narodu i kako su pagani doživljavali njegove kritike njihovih verovanja:

„Kada te nevernici ugledaju, samo ti se ismejavaju: „Je li to onaj koji huli vaša božanstva?“ A oni sami, kad se spomene Svemilosni, ne veruju.“ [Tafsir. El-Kurtubi]. S. 21:36

„I ne vređajte one kojima se oni, pored Allaha, mole, da ne bi i oni, nepravedno i ne misleći šta govore, Allaha vređali. Kao i njima, tako smo svakom narodu postupke njihove lepim predstavljali. Oni će, na kraju, svome Gospodaru da se vrate, pa će On o onom što su radili da ih obavesti.“ S. 6:108

Ovi tekstovi jasno pretpostavljaju da je Muhamed činio više od toga da uvredi Mekance proglašavajući jedinstvo boga. On je takođe vređao verska uverenja pagana govoreći ružno o njihovim bogovima.

Zavadi misli da ima objašnjenje za K. 6:108 koje dovodi u pitanje moju egzegezu tog teksta.

Šamunovi argumenti propadaju na dva različita nivoa:

1. Nije pokazao da su muslimani bili ti koji su započeli vređanje. Koliko znamo, oni su to mogli činiti kao odgovor na to što su nevernici prvi počeli. Mekancima je dosadilo i nisu više mogli da trpe, pa su hteli da se to okonča i da naprave kompromis sa muslimanima po kojem bi i oni prestali da vređaju.

Postaje zaista zamorno stalno i uvek iznova ukazivati na činjenicu da Zavadi ozbiljno nije u stanju da ispravno razume i zaista shvati argumente svojih protivnika. Zar Zavadi nije pročitao sledeće?

Ibn Humejd – Salama – Ibn Ishak: Božiji Poslanik je otvoreno objavio Božiju poruku i javno izneo islam svojim sunarodnicima. Kada je to učinio, oni se nisu povukli od njega niti su ga na bilo koji način odbacili, koliko sam čuo, SVE DOK NIJE PROGOVORIO O NJIHOVIM BOGOVIMA I OSUDIO IH. KADA JE TO UČINIO, ONI SU SE TOME USPROTIVILI i ujedinili se u protivljenju i neprijateljstvu prema njemu, osim onih koje je Bog putem islama sačuvao od zablude. Ovi drugi bili su malobrojni i praktikovali su svoju veru u tajnosti. Njegov stric Abu Talib bio je, međutim, prijateljski raspoložen prema njemu, štitio ga je i zaklanjao od njih. Božiji Poslanik je nastavio da vrši Božije delo i da objavljuje Njegovu poruku, ničim odvraćen. Kada su Kurejšije videle da im neće izaći u susret, usprotivile su se njegovom odstupanju od njihovih običaja i osuđivanju njihovih bogova, a videvši da ga Abu Talib štiti, zaklanja od zla i da ga neće predati njima, izvestan broj kurejšijskih velikaša, među kojima su bili ljudi poput Utbe b. Rabije, Šejbe b. Rabije, Abu el-Bahtarija b. Hišama, el-Esveda b. el-Mutaliba, el-Valida b. el-Mugire, Abu Džahla b. Hišama, el-Asa b. Vaila, te Nubejha i Munabiha, sinova el-Hadžadža, otiđoše Abu Talibu i rekoše: „Abu Talibe, tvoj bratanac je grdio naše bogove, osuđivao našu veru, ismevao naše tradicionalne vrednosti i govorio nam da su naši preci bili zavedeni. Ili obuzdaj njegove napade na nas ili nam daj odrešene ruke da se obračunamo s njim, jer si ti isto tako protiv njega kao i mi, i mi ćemo se s njim obračunati umesto tebe.” Abu Talib im dade blag odgovor i učtivo odbi, i oni ga napustiše. Božiji Poslanik nastavi kao i pre, objavljujući veru Božiju i pozivajući ljude u nju. (The History of al-Tabari: Muhammad at Mecca, preveli i propratili beleškama W. Montgomery Watt i M. V. McDonald [State University of New York Press, Albany 1988], tom VI, str. 93; podebljano i velika slova su naš naglasak)

I:

Ali b. Nasr b. Ali el-Džahdami i Abd el-Varit b. Abd es-Samed b. Abd el-Varit – Abd es-Samed b. Abd el-Varit – Aban el-Atar – Hišam b. Urva – Urva: On je pisao Abd el-Maliku sledeće, misleći na Božijeg Poslanika: Kada je pozvao svoj narod u uputstvo i svetlost koji su mu bili objavljeni i radi kojih ga je Bog poslao, ONI SE NISU POVUKLI OD NJEGA NA POČETKU NJEGOVOG PROPOVEDANJA I BILI SU NA IVICI DA GA POSLUŠAJU. MEĐUTIM, KADA JE PROGOVORIO O NJIHOVIM IDOLIMA, neki bogati ljudi iz Kurejša koji su došli iz et-Taifa usprotiviše se tome i snažno reagovaše protiv njega, jer im se nije dopadalo ono što je govorio… (Isto, str. 95-98; podebljano i podvučeno su naš naglasak)

Zar Zavadi ne vidi da, prema ovim citatima, pagani nisu imali baš nikakav problem s tim što je Muhamed propovedao o Alahu, što znači da oni nisu bili ti koji su počeli da vređaju boga muslimana? Uostalom, zar i oni nisu verovali da je Alah jedan od njihovih bogova?

Zar ne može da pročita da su se Mekanci usprotivili Muhamedovom propovedanju i zapretili da će vređati Alaha tek NAKON što je Muhamed počeo da osuđuje i ismeva njihove bogove?

Naveo sam i sledeće, što se Zavadi očigledno nije potrudio da pažljivo pročita:

Zabrana vređanja lažnih bogova nevernika, kako oni ne bi vređali Alaha

Alah zabranjuje Svom Poslaniku i vernicima da vređaju lažna božanstva idolopoklonika, iako u tome ima jasne koristi. Vređanje njihovih božanstava dovešće do većeg zla nego što je korist od toga, jer bi idolopoklonici mogli uzvratiti vređajući Boga vernika, Alaha, osim kojeg niko nema pravo da bude obožavan. Ali bin Abi Talha je rekao da je Ibn Abas prokomentarisao ovaj ajet [6:108]: „Oni (nevernici) rekoše: ’O Muhamede! PRESTAĆEŠ DA VREĐAŠ NAŠE BOGOVE, ILI ĆEMO MI VREĐATI TVOG GOSPODA.” Nakon toga je Alah zabranio vernicima da vređaju idole nevernika…

(„da ne bi i oni, nepravedno i ne misleći šta govore, Allaha vređali“)'' Abdur-Razak je preneo da je Mamer rekao da je Katada rekao: „Muslimani su vređali idole nevernika, a nevernici BI UZVRAĆALI vređajući Alaha nepravedno, bez znanja. Alah je objavio…

(„I ne vređajte one kojima se oni, pored Allaha, mole“)” (Tafsir Ibn Kathir; velika slova i podvučeno su naš naglasak)

Da li je Zavadi bio u stanju da uvidi da su, prema Ibn Kesiru, pagani jasno upozorili Muhameda da je bolje da prestane da vređa njihove bogove, jer će inače oni početi da vređaju njegovo božanstvo? Ako je ovo pročitao, zar Zavadi nije mogao da shvati činjenicu da paganska pretnja upućena Muhamedu zapravo dokazuje da je Muhamed bio taj koji je počeo da ih vređa, a ne obrnuto? Može li biti jasnije od ovoga?

Evo još jednog citata, za slučaj da Zavadi i dalje ne uviđa poentu:

(„I ne vređajte one kojima se oni, pored Allaha, mole, da ne bi i oni, nepravedno i ne misleći šta govore, Allaha vređali.“…) [6:108]. Rekao je Ibn Abas, prema predanju el-Valibija: „Oni [idolopoklonici] rekoše: ’O Muhamede, ili ćeš prestati da grdiš naše idole ili ćemo mi grditi tvog Gospoda’. I tako je Alah, uzvišen je On, upozorio na grđenje njihovih idola, da ne bi oni nepravedno grdili Alaha iz neznanja”. Katada reče: „Muslimani su grdili idole nevernika, a ovi drugi SU REAGOVALI PROTIV NJIH. Alah, uzvišen je On, stoga je upozorio muslimane da ne budu uzrok koji neuke nevernike, koji nemaju znanja o Alahu, nagoni da grde Alaha kao posledicu grđenja njihovih idola”. Es-Sudi reče: „Kada je Abu Talib umirao, [neki poglavari] Kurejša rekoše: ’Hajdemo kod ovog čoveka i zamolimo ga da zabrani svom bratancu da grdi naše idole, jer nas je sramota da ga ubijemo nakon što on premine i tako navedemo Arape da kažu: ’On ga je branio, ali čim je preminuo, ubili su ga’. I tako Abu Sufjan, Abu Džahl, en-Nadr ibn el-Harit, Umeja i Ubej, sinovi Halafa, Ukba ibn Abi Muajt, Amr ibn el-As i el-Esved ibn el-Buhturi odoše da vide Abu Taliba. Rekoše mu: ’Ti si naš gospodar i poglavar, ali nam je Muhamed naneo štetu I NANEO ŠTETU NAŠIM IDOLIMA. Želeli bismo da ga pozoveš i upozoriš DA NE GOVORI RUŽNO O NAŠIM IDOLIMA. A mi ćemo sa svoje strane NJEGA OSTAVITI NA MIRU S NJEGOVIM ALAHOM’. Prorok dođe kada je bio pozvan. Abu Talib mu reče: ’Ovo su tvoji ljudi i rođaci!’ Alahov Poslanik ih upita: ’Šta hoćete?’ Rekoše: ’Želimo da ti nas ostaviš na miru s našim idolima, a mi ćemo tebe ostaviti na miru s tvojim Alahom’. Abu Talib reče: ’TVOJ NAROD JE PRAVIČAN PREMA TEBI, zato pristani’. Alahov Poslanik reče: ’Ako pristanem na ovo, da li biste vi pristali da mi date jednu rečenicu koja bi vam, kada biste je izgovorili, dala vlast nad Arapima i nearapima podjednako?’ Abu Džahl reče: ’Da, tako mi tvoga oca, daćemo ti je i daćemo ti još deset drugih stvari poput nje; ali koja je to? On reče: ’Recite: nema boga osim Alaha!’ Oni odbiše i izraziše svoje gnušanje nad tim predlogom, nakon čega Abu Talib reče: ’Sine brata moga, traži nešto drugo, jer je tvoj narod oprezan prema ovome’. (Ali ibn Ahmed el-Vahidi, Asbab al-Nuzul)

Može li Zavadi da vidi da ovaj izvor izričito kaže da su pagani REAGOVALI na to što su muslimani grdili njihove idole, što opet dokazuje da oni nisu započeli vređanje i stoga nisu bili uzrok problema? Može li ovde da pročita i to da su pagani zamolili Muhameda da prestane da grdi njihove idole?

Hoće li biti u stanju da uvidi njihove žalbe Abu Talibu da im Muhamed nanosi štetu, njima i njihovim idolima, i da su tražili da prestane da govori protiv njihovih bogova? Još bolje, hoće li biti u stanju da shvati i ceni koliko su pagani bili tolerantni, budući da su i dalje bili spremni da sarađuju s Muhamedom i da mu dozvole da nastavi da propoveda i obožava Alaha, pod uslovom da prestane da vređa njihove bogove?

Čak je i Muhamedov rođeni stric, Abu Talib, mogao da vidi koliko su pagani bili pravični i tolerantni prema njegovom bratancu!

Zapravo, Mekanci su se više puta posebno trudili da umire Muhameda, čineći sve što mogu da se s njim pomire, nudeći mu na srebrnom poslužavniku sve što bi mogao poželeti, samo ako prestane da napada njihove bogove i verovanja:

Junus i Zijad preneli su, od Ibn Ishaka, i od izvesnog učenjaka, naime šeika iz Egipta po imenu Muhamed b. Abu Muhamed, od Saida b. Džubejra i Ikrime, od Ibn Abasa, koji reče: „Vođe među kurejšijskim poglavarima sastale su se – i on nabroja njihova imena – posle zalaska sunca iza kabe. Neki rekoše: ’Pošaljite po Muhameda i porazgovarajte s njim i raspravljajte s njim KAKO BISTE NAŠLI IZGOVOR ZA NJEGA.

„Pa mu poslaše poruku govoreći: ’Poglavari tvog naroda okupili su se da razgovaraju s tobom.’

„Božiji Poslanik im brzo dođe, verujući da je došlo do promene u njihovom stavu prema njemu. Žarko je želeo da prihvate istinu umesto svoje zablude, koja mu je bila bolna. Sede s njima.

„Rekoše: ’O Muhamede, poslali smo po tebe DA SE POMIRIMO S TOBOM. Tako nam Boga, ne znamo nijednog Arapina koji je svom narodu doneo TOLIKO NEVOLJE KOLIKO SI TI. Vređao si pretke, kritikovao veru, ismevao vrednosti, proklinjao bogove i podelio našu zajednicu. UČINIO SI SVAKU MOGUĆU NEPRIJATNU STVAR da napraviš razdor između tebe i nas.

„Da si došao da govoriš ove stvari samo zato što tražiš bogatstvo, sakupili bismo za tebe novac iz svojih sredstava dok ne bi bio najbogatiji među nama. Da je ono što si želeo ugled, postavili bismo te za vođu nad nama. Da si želeo vlast, učinili bismo te kraljem nad nama. Ako je ono što nam donosiš posledica duha koji te je opseo (upotrebili su reč ra’i za tabi‘, u značenju duh), a to je moguće, potrošili bismo svoja sredstva tražeći napitak koji bi te oslobodio od njega, ili bismo te izvinili.’” (Ibn Kesir, Život Poslanika Muhameda (Al-Sira al-Nabawiyya), Tom I, str. 347-348; podebljanje, velika slova i kurziv naši)

I:

Imam ‘Abd b. Humayd je u svojoj musned zbirci hadisa naveo da mu je Abu Bakr b. Shayba preneo, citirajući ‘Alija b. Mishara, od al-Ajlaha, sina ‘Abd Allaha al-Kindija, od al-Dhayyala b. Harmale al-Asadija, od Jabra b. ‘Abd Allaha, koji je rekao: „Kurejšije se jednog dana sastadoše i složiše se da utvrde ko je među njima najupućeniji u magiju, čarobnjaštvo i poeziju. Ta osoba bi zatim prišla čoveku koji je među njima izazvao neslogu i podelu i koji je našao mane njihovoj veri, razgovarala s njim i odlučila kako da mu se odgovori. Složili su se da je ‘Utba b. Rabi‘a očigledan izbor, pa mu priđoše i rekoše mu: ’Ti si taj, o Abu al-Walide.’

„‘Utba zatim ode Božijem Poslaniku i reče: ’O Muhamede, ko je bolji, ti ili ‘Abd Allah?’ Božiji Poslanik osta nem.

„Zatim reče: ’Ko je bolji, ti ili ‘Abd al-Muttalib?’ Božiji Poslanik osta nem.

„‘Utba tada reče: ’Ako tvrdiš da su ti ljudi bolji od tebe, činjenica je da oni obožavaju bogove KOJE SI TI KRITIKOVAO. Ako tvrdiš da si bolji od njih, onda govori da čujemo šta imaš da kažeš. Tako nam Boga, nikada nismo videli budalu ŠTETNIJU PO SVOJ NAROD OD TEBE; izazvao si podelu i neslogu među nama, KRITIKOVAO SI NAŠU VERU i tako nas osramotio u očima Arapa da se među njima širi glasina da se među Kurejšijama nalazi mađioničar ili čarobnjak. Tako nam Boga, čoveče, čini se da nam preostaje samo da sačekamo krik trudne žene pa da svi poletimo jedni na druge sa sabljama dok se ne istrebimo! Ako je tvoj problem oskudica, sakupićemo za tebe prilog dok ne budeš najbogatiji čovek među Kurejšijama; ako želiš položaj, izaberi koju god hoćeš ženu iz Kurejša i oženićemo te sa deset njih.

„Božiji Poslanik odgovori: ’Jesi li završio?’ ’Jesam’, odgovori ‘Utba. Božiji Poslanik zatim progovori: „Ha-mim. Objava je od Svemilosnog Milostivog, Knjiga čiji su dokazi jasno izloženi, Kur'an na arapskom jeziku za ljude koji znaju,“ i tako dalje, sve dok nije stigao do stiha: „Pa ako se okrenu, ti reci: „Upozoravam vas na onakav udar kakav je pogodio Ad i Semud“,“(sura Ha Mim, koja se naziva i sura al-Fussilat, XLI, st. 1-13).

„‘Utba reče: ’To je dovoljno. Nemaš ništa drugo?’”

„’Ne’, odgovori on.

„‘Utba se zatim vrati Kurejšijama i oni upitaše šta se dogodilo. On odgovori: ’Nisam propustio da mu kažem ništa od onoga o čemu ste govorili.’

„’A da li je odgovorio?’ upitaše. ’Jeste’, odgovori on. Zatim reče: ’Pa, ne; tako mi Onoga koji ga je uzdigao kao zdanje, nisam razumeo ništa od onoga što je rekao, osim da vas je upozorio na strašnu kaznu poput one koja je zadesila Ad i Semud.’” (Isto, str. 363-364; podebljanje, velika slova i kurziv naši)

Konačno:

Ziyad b. Ishaq je naveo da je ‘Utba rekao: „O Kurejšije, zar da ne odem Muhamedu i porazgovaram s njim i iznesem mu ponude, od kojih bi neke mogao prihvatiti, pa da mu ih damo KAKO BI NAS OSTAVIO NA MIRU?” To se dogodilo kada je Hamza prihvatio islam i kada su Kurejšije uvidele da se sledbenici Božijeg Poslanika umnožavaju i šire. Zato rekoše: „DA, Abu al-Walide, idi i porazgovaraj s njim.”

‘Utba tada ustade i sede blizu Božijeg Poslanika i reče: „O sinovče, znaš kakav ti položaj i poštovanje ukazuje tvoj narod i kakva je plemenitost tvoga roda, ali si svome narodu naneo mnogo nevolje. Time si uništio njihovo jedinstvo, ISMEJAO NJIHOVE VREDNOSTI, KRITIKOVAO NJIHOVE BOGOVE I NJIHOVU VERU i tvrdio da su njihovi preci bili nevernici. Poslušaj me sada, dok ti iznosim neke ponude da ih razmotriš; možda bi neke od njih mogao prihvatiti.

Božiji Poslanik odgovori: „Slušam te, Abu al-Walide.”

‘Utba nastavi: „O sinovče, ako je sve što želiš pokretanjem ove stvari bogatstvo, sakupićemo za tebe novac iz svojih sredstava pa ćeš biti najbogatiji od svih nas. Ako je ono što time tražiš čast, učinićemo te svojim vođom i nikada nećemo donositi odluke bez tebe. Ako je ono što time želiš vlast, učinićemo te svojim kraljem. Ako je ono što ti dolazi neki duh koji vidiš a ne možeš ga se sam otarasiti, potražićemo za tebe napitak i potrošiti sopstveni novac da te od njega oslobodimo. Duh može zaista opsednuti čoveka sve dok se od toga ne izleči.” Njegove reči bile su slične ovima. (Isto, str. 365; podebljanje, velika slova i kurziv naši)

Sve ovo dokazuje da su pagani bili mnogo tolerantniji nego što je Muhamed ikada bio, budući da je, nakon što je osvojio Meku, pretio da će ubiti svakoga od njih ko odbije da postane musliman. Više o tome kasnije.

Zawadi takođe pita:

2. Nakon što je ovaj stih objavljen i nakon što su muslimani prestali da vređaju mekanska božanstva, zašto su Mekanci nastavili da progone muslimane? Ako su zaista samo želeli da muslimani prestanu da proklinju njihova božanstva, zašto su onda nastavili progon? Zašto su nastavili da gone muslimane sve do Abisinije i pokušavali da ih pobiju?

Kao prvo, čak i ako pretpostavimo da su muslimani zaista prestali da vređaju pagane, šteta je već bila načinjena, porodice ljudi već su bile uvređene, a njihovi bogovi već pogrđeni. Pojedincima je teško da prosto oproste i zaborave kada su njihovi preci i njihovi bogovi bili ismejani i izvrgnuti ruglu.

Kao drugo, nije teško uvideti zašto bi pagani jurili za muslimanima da ih vrate. Budući da su njihovi bogovi bili uvređeni, njihova čast pogažena, a njihovi očevi ismejani, sasvim je očekivano da bi Mekanci želeli pravdu i osvetu. Zapravo, kao što ćemo uskoro videti, Muhamed je činio potpuno istu stvar onima koji su njega vređali i dovodili u pitanje njegova „otkrivenja”. Prema tome, ono što važi za jedne mora važiti i za druge.

Zanimljivo je da isti oni izvori koji kažu da su muslimani pobegli u Abisiniju takođe otvoreno navode da je Muhamed prošao prilično dobro u poređenju s nekim drugim muslimanima — činjenica koju Zawadi zgodno nije spomenuo:

Muhammad b. Ishaq je naveo: „Kada je Božiji Poslanik video iskušenja koja su se sručila na njegove ashabe, uporedio je to SA SOPSTVENIM DOBRIM STANJEM koje je proisticalo iz njegovog položaja kod Boga i iz zaštite njegovog strica Abu Taliba, i, uviđajući da nije u stanju da spreči zlo koje ih je zadesilo, reče im: ’Želeo bih da odete u zemlju Abisiniju, jer tamo postoji kralj u čijem carstvu niko nije zlostavljan, gde vlada istina. Ostanite tamo dok vam Bog ne podari olakšanje od vaše nevolje.’

„Ashabi Božijeg Poslanika potom krenuše u Abisiniju, bojeći se nemira i bežeći sa svojom verom k Bogu. Bila je to prva seoba koja se dogodila u islamu ...” (Ibn Kesir, Život Poslanika Muhameda (Al-Sira al-Nabawiyya), Tom II, str. 1; podebljanje, velika slova i podvlačenje naši)

Kao treće, ko kaže da su muslimani zaista prestali da vređaju bogove pagana? Nalazimo stihove sastavljene tokom čitavog Muhamedovog boravka u Meki koji vređaju bogove i pretke pagana.

Muslimani su nastavili da vređaju paganske bogove čak i u Medini:

… Zatim ‘Urwah reče: „Muhamede, reci mi: ako istrebiš svoje saplemenike, jesi li ikada čuo za nekog Arapina koji je pre tebe uništio sopstveni rod? A ako se dogodi suprotno, tako mi Boga, vidim i ugledne ljude i ološ koji će verovatno pobeći i ostaviti te.” Abu Bakr reče: „Idi sisaj klitoris al-Lat!” – al-Lat je bio idol plemena Thaqif, koji su obožavali – „Zar bismo mi pobegli i ostavili ga?” … (Istorija al-Tabarija – Pobeda islama, preveo Michael Fishbein [State University of New York Press (SUNY), Albany 1997], Tom VIII (8), str. 76; podebljanje i kurziv naši)

Ibn Ishaq donosi nešto drugačiju verziju:

… A Abu Bakr je sedeo iza poslanika i reče: ’Sisaj bradavice al-Lat! Zar da ga napustimo?’ … (Muhamedov život, prevod Sirat Rasul Alaha Ibn Ishaka, sa uvodom i beleškama Alfreda Guillaumea [Oxford University Press, Karači, deseto izdanje 1995), str. 502; podebljanje i kurziv naši)

Ono što gornji navodi pokazuju jeste da je jedini razlog zbog kojeg je muslimanima rečeno da ne vređaju tuđe religije bio strah da bi oni onda počeli da vređaju islamskog boga i njegovog proroka. Ovi citati takođe pokazuju da takvo pravilo važi samo dok su muslimani manjina i dok ih nevernici daleko nadmašuju brojem, budući da, čim muslimani postanu dovoljno jaki da ubijaju ljude koji vređaju islam, više ne moraju da se uzdržavaju od vređanja tuđih vera. Zato i nalazimo Abu Bakra kako vređa boginju ovoga čoveka i koristi prostački jezik. On se sada nalazio u situaciji u kojoj su muslimani imali moć i mogli su da ubiju tog čoveka da im je uzvratio sopstvenim uvredama.

Ovo je slično tome kako je Muhamed naređivao toleranciju dok je živeo u Meki i dok su ga nevernici daleko nadmašivali brojem. Tokom te faze njegovog života muslimani su bili slabi i pravilo je u suštini bilo okrenuti i drugi obraz i oprostiti onima koji ih proklinju. Muhamed je znao da bi, ako bi muslimani u toj fazi pokušali da napadnu nevernike, rizikovao da bude poražen i/ili ubijen. Međutim, čim je Muhamed došao na položaj moći i čim su muslimani postali dominantni, islamski bog je promenio pravila i naredio svojim džihadističkim siledžijama da ubijaju, pljačkaju, siluju i haraju nevernike.

**
Šta je sa monoteistima pre Muhameda?**

Da bismo dodatno dokumentovali potpunu jalovost Zawadijevog argumenta da je Muhamed vređao pagane time što je tvrdio da postoji samo jedan bog, važno je setiti se da je i pre Muhameda bilo ljudi koji su ili prešli u hrišćanstvo ili prihvatili monoteizam. Jedan takav pojedinac bio je Waraqa ibn Naufal, brat od strica Muhamedove prve žene, Khadidže bint Khuwaylid, i čovek s kojim je Muhamed razgovarao nakon što ga je fizički zlostavljao i mučio duh koji mu je došao u pećini.

Prema islamskim izvorima, Waraqa je napustio pagansku veru svoga naroda i prihvatio hrišćanstvo:

Prenosi ’Aiša:

Prorok se vratio Khadidži dok mu je srce ubrzano tuklo. Ona ga je odvela kod Waraqe bin Naufala, koji je bio preobraćen u hrišćanstvo i čitao je jevanđelja na arapskom. Waraqa upita (Proroka): „Šta vidiš?” Kada mu je ispričao, Waraqa reče: „To je isti onaj anđeo kojeg je Alah poslao (proroku) Mojsiju. Ako doživim da primiš Božansku poruku, snažno ću te podržati.” (Sahih al-Buhari, Tom 4, Knjiga 55, Broj 605)

E sad, da je Zawadijeva tvrdnja bila utemeljena, očekivali bismo da bi pagani progonili i Waraqu zato što je verovao da postoji samo jedan Bog, čime bi sve bogove pretvorio u jednog, baš onako kako je Muhamed bio optužen da čini. Međutim, to nije slučaj, jer je Waraqa nastavio mirno da živi s paganima u Meki i bio je slobodan da propoveda i veruje u koju god religiju je hteo.

Ovo pak razotkriva potpunu slabost Zawadijevog objašnjenja, jer dokazuje da pagani nisu imali problem s tim što je Muhamed odlučio da veruje u jednog boga. Zapravo, svi izvori koje sam naveo jasno kažu da su pagani čak i slušali Muhameda kada je govorio o svome bogu. Problem su imali s tim što se Muhamed rugao njihovim bogovima i precima.

**
Muhamedov postupak prema onima koji su ga ismevali**

Da bismo potpunije shvatili koliko su pagani bili tolerantni prema Muhamedu, dovoljno je da uporedimo njihov odgovor s tim kako je Muhamed odgovarao svakome ko bi se usudio da ga izazove i kritikuje.

Prema hadiskoj i sirskoj literaturi, Muhamed je nalagao svojim sledbenicima da brutalno ubiju svakoga ko bi se rugao njemu ili njegovim uverenjima. Evo nekih primera:

Prenosi Abdullah Ibn Abbas:

Jedan slepi čovek imao je robinju-majku koja je vređala Proroka i omalovažavala ga. Zabranjivao joj je, ali ona nije prestajala. Korio ju je, ali ona nije odustajala od svoje navike. Jedne noći poče da kleveće Proroka i da ga vređa. Tada on uze bodež, stavi joj ga na trbuh, pritisnu ga i ubi je. Dete koje je izašlo među njenim nogama beše umrljano krvlju koja se tu prolila. Kada je svanulo jutro, Prorok je obavešten o tome.

On okupi ljude i reče: Zaklinjem Alahom čoveka koji je počinio ovo delo i zaklinjem ga svojim pravom nad njim da ustane. Preskačući preko vratova ljudi i drhteći, taj čovek ustade.

Sede pred Proroka i reče: Alahov Poslaniče! Ja sam njen gospodar; ona te je vređala i omalovažavala. Zabranjivao sam joj, ali nije prestajala, i korio sam je, ali nije napuštala svoju naviku. Imam s njom dva sina poput bisera, a ona mi je bila družbenica. Sinoć je počela da te vređa i omalovažava. Zato sam uzeo bodež, stavio joj ga na trbuh i pritisnuo dok je nisam ubio.

Nato Prorok reče: O, budite svedoci, za njenu krv ne sleduje nikakva odmazda. (Sunan Abu Dawud, Knjiga 38, Broj 4348)

I:

Prenosi Ali ibn AbuTalib:

Jedna Jevrejka je vređala Proroka i omalovažavala ga. Jedan čovek ju je davio dok nije umrla. Alahov Poslanik je objavio da se za njenu krv ne duguje nikakva naknada. (Sunan Abu Dawud, Knjiga 38, Broj 4349)

Muhamed je takođe naredio ubistvo jednog starca i jedne mlade žene zato što su ga ismevali i poezijom kritikovali njegova zla dela:

POHOD SALIMA B. `UMAYRA DA UBIJE ABU `AFAKA

Abu `Afak je bio iz B. (pleme) `Amr b. `Auf, iz klana B. `Ubayda. Pokazao je svoje nezadovoljstvo kada je poslanik ubio al-Haritha b. Samita i rekao:

Dugo sam živeo, ali nikada nisam video
skup ni zbor ljudi
vernijih svome zavetu
i svojim saveznicima kada bi bili pozvani
od sinova Qayle kada bi se okupili,
ljudi koji su rušili planine i nikada se nisu pokorili.
Jahač koji im je došao razdvojio ih je nadvoje (govoreći)
„Dozvoljeno”, „Zabranjeno” za svakojake stvari.
Da ste verovali u slavu ili kraljevstvo
sledili biste Tubba`.

Poslanik reče: „Ko će se za mene obračunati s ovim nitkovom?” Nato Salim b. `Umayr, brat B. `Amr b. `Aufa, jedan od „plačljivaca”, iziđe i ubi ga. Umama b. Muzayriya reče o tome:

Porekao si Božiju veru i čoveka Ahmada!
Tako mi onoga ko ti je bio otac, zao je sin koga je izrodio!
Jedan hanif ti je zadao ubod u noći govoreći:
„Uzmi to, Abu `Afak, uprkos tvojim godinama!”
Iako sam znao da li je bio čovek ili džin
onaj koji te je posekao u gluvo doba noći (ne bih rekao ništa)

(Muhamedov život: prevod Sirat Rasul Alaha Ibn Ishaka, sa uvodom i beleškama Alfreda Guillaumea [Oxford University Press, Karači, deseto izdanje 1995], str. 675)

I:

Kada je poslanik čuo šta je ona rekla, reče: „Ko će me osloboditi Marwanove kćeri?” Umayr b. Adiy al-Khatmi, koji je bio s njim, ču ga, i još iste noći ode do njene kuće i ubi je. Ujutro dođe poslaniku i ispriča mu šta je učinio, a on [Muhamed] reče: „Pomogao si Bogu i Njegovom poslaniku, o Umayre!” Kada ga je upitao hoće li snositi kakve zle posledice, poslanik reče: „Dve koze se neće sukobiti rogovima zbog nje”, pa se Umayr vrati svome narodu.

Tog dana je među B. Khatma nastao veliki metež zbog slučaja bint [kćeri] Marwan. Ona je imala pet sinova, i kada im je Umayr došao od poslanika, reče: „Ubio sam bint Marwan, o sinovi Khatme. Suprotstavite mi se ako možete; nemojte me terati da čekam.” To je bio prvi dan kada je islam postao moćan među B. Khatma; pre toga su oni koji su bili muslimani to skrivali. Prvi među njima koji je prihvatio islam bio je Umayr b. Adiy, koji je nazivan „Čitač”, zatim Abdullah b. Aus i Khuzayma b. Thabit. Dan nakon što je Bint Marwan ubijena, ljudi iz B. Khatma postadoše muslimani jer su videli moć islama.” (Isto, str. 676)

Evo još jedne verzije ovih ubistava:

SARIYYAH ‘UMAYRA IBN ‘ADIJA

Zatim (se dogodi) sariyyah Umayra ibn ‘Adija Ibn Kharashaha al-Khatmija protiv ‘Asme Bint Marwan, iz Banu Umayyah Ibn Zayd, kada je preostalo pet noći od meseca ramazana, početkom devetnaestog meseca od hidžre Alahovog Poslanika, neka ga Alah blagoslovi. ‘Asma je bila žena Yazida Ibn Zayda Ibn Hisna al-Khatmija. Ona je pogrđivala islam, vređala Proroka i podbunjivala (ljude) protiv njega. Sastavljala je stihove. ‘Umayr Ibn ‘Adi joj dođe noću i uđe u njenu kuću. Njena deca su spavala oko nje. Bilo je jedno koje je dojila. Opipao ju je rukom jer je bio slep, i odvojio dete od nje. Zario joj je mač u grudi tako da je prošao skroz do njenih leđa. Zatim je obavio jutarnju molitvu s Prorokom u al-Medini… Alahov Poslanik mu reče: Jesi li ubio Marwanovu kćer? On reče: Jesam. Treba li još nešto da učinim? On reče: Ne. Dve koze će se sukobiti rogovima zbog nje. To je bila reč koja je prvi put čuta od Alahovog Poslanika. Alahov Poslanik nazva ‘Umayra basir (onaj koji vidi).

SARIYYAH SALIMA IBN ‘UMAYRA

Zatim se dogodi sariyyah Salima Ibn ‘Umayra al-‘Amrija protiv Abu ‘Afaka, Jevrejina, u ševalu početkom dvadesetog meseca od hidžre Alahovog Poslanika. Abu Afak je bio iz Banu ‘Amr Ibn ‘Awf i bio je starac koji je dostigao sto dvadeset godina života. Bio je Jevrejin i podbunjivao je ljude protiv Alahovog Poslanika i sastavljao (satirične) stihove. Salim Ibn ‘Umayr, koji je bio jedan od velikih plačljivaca i koji je učestvovao kod Bedra, reče: Zavetujem se da ću ili ubiti Abu ‘Afaka ili umreti pre njega. Čekao je priliku dok nije došla vrela noć, a Abu ‘Afak je spavao na otvorenom. Salim Ibn ‘Umayr je to saznao, pa mu je stavio mač na jetru i pritisnuo ga dok nije stigao do njegove postelje. Alahov neprijatelj je vrisnuo i ljudi, koji su bili njegovi sledbenici, pohrliše k njemu, odnesoše ga u njegovu kuću i sahraniše ga. (Ibn Sa'adov Kitab Al-Tabaqat Al-Kabir, engleski prevod S. Moinula Haqa, M.A., PH.D, uz pomoć H.K. Ghazanfara M.A. [Kitab Bhavan Exporters & Importers, 1784 Kalan Mahal, Daryaganj, Nju Delhi - 110 002 Indija), Tom II, str. 30-31; podebljanje naše)

Štaviše, islamski zakon zahteva da svako ko uvredi Muhameda mora biti ubijen:

Znaj da su svi koji proklinju Muhameda, neka ga Alah blagoslovi i podari mu mir, ili ga kude ili mu pripisuju nesavršenost u njegovoj ličnosti, njegovom poreklu, njegovom deenu ili bilo kojoj njegovoj osobini, ili na to i njemu slično aludiraju bilo kojim sredstvom, bilo u vidu kletve ili prezira ili umanjivanja njegove vrednosti ili oduzimanja od njega ili nalaženja mane na njemu ili klevetanja — presuda o takvom čoveku ista je kao presuda protiv svakoga ko ga proklinje. On se ubija, kao što ćemo razjasniti. Ova presuda proteže se na sve što je ravno kletvi ili omalovažavanju. Nemamo nikakvog oklevanja po tom pitanju, bilo da je reč o jasnoj izjavi ili aluziji.

Isto važi i za svakoga ko ga proklinje, priziva zlo na njega, želi da mu naudi, pripisuje mu ono što ne dolikuje njegovom položaju ili se šali s njegovom uzvišenom stvari budalastim govorom, satirom, nedopadljivim rečima ili šalama, ili ga pogrđuje zbog bilo koje nevolje ili iskušenja koje ga je zadesilo, ili ga omalovažava zbog bilo kog dopuštenog i dobro poznatog ljudskog događaja koji mu se desio. Sve je ovo konsenzus 'ulama' i imama fetve od vremena ashaba do danas.

Abu Bakr ibn al-Mundhir je rekao da se glavnina ljudi od znanja slaže da se ubija svako ko prokune Proroka. Tu spadaju Malik ibn Anas, al-Layth, Ahmad ibn Hanbal i Ishaq ibn Rahawayh, a to je i stav šafijske škole. Qadi Abu'l-Fadl je rekao da se to zasniva na izjavi Abu Bakra as-Siddiqa. Njegovo pokajanje se ne prihvata. Nešto slično su izjavili Abu Hanifa i njegovi ljudi, ath-Thawri i ljudi iz Kufe i al-Awza'i o muslimanima. Međutim, oni su rekli da to predstavlja otpadništvo.

At-Tabari je preneo nešto slično od Abu Hanife i njegovih drugova o svakome ko omalovažava Proroka, ograđuje se od njega ili ga naziva lažovom.

Sahnun je o onima koji proklinju Proroka rekao: „Ovo je otpadništvo na potpuno isti način kao što je to jeres (zandaqa). Stoga postoji izvestan spor o tome da li takvog čoveka treba pozvati na pokajanje (kao muslimana) ili je on nevernik. Da li ga treba ubiti hadd-kaznom (kao muslimana) ili zbog nevere?” To ćemo razjasniti u Drugom poglavlju. Ne znamo ni za kakav spor među 'ulama' zajednice i Selefa u pogledu dopuštenosti prolivanja njegove krvi.

Više ljudi je spomenulo da je konsenzus da ga treba ubiti i smatrati nevernikom. Jedan od zahirita, Abu Muhammad ibn Ahmad al-Farisi, ipak je ukazao da postoji izvesno neslaganje oko toga da li onoga ko umanjuje vrednost Proroka treba smatrati nevernikom. Najpoznatiji stav je već iznet.

Muhammad ibn Sahnun je rekao da se 'ulama' slažu da je svako ko pogrđuje Proroka i omalovažava ga nevernik i da je nad njim pretnja Alahovom kaznom. Presuda zajednice o njemu jeste da bude ubijen. Svako ko ima ikakve sumnje u nevernitvo takvog čoveka i u njegovu kaznu i sam je nevernik. Kao dokaz za to, Ibrahim ibn Husayn ibn Khalid, faqih, navodi slučaj kada je Khalid ibn al-Walid ubio Malika ibn Nuwayru zato što je Proroka nazvao „vašim drugom”.

Abu Sulayman al-Khattabi je rekao: „Ne znam ni za jednog muslimana koji se ne slaže s nužnošću ubijanja takvog čoveka ako je musliman.”

Ibn al-Qasim prenosi od Malika u knjizi Ibn Sahnuna, Mabsut, i u 'Utibiyyi, a Ibn Mutarrif prenosi isto od Malika u knjizi Ibn Habiba: „Svaki musliman koji prokune Proroka ubija se a da se od njega ne traži pokajanje.”

Ibn al-Qasim je u 'Utibiyyi rekao: „Svako ko ga proklinje, pogrđuje, nalazi mu mane ili ga omalovažava — ubija se. Zajednica kaže da ga treba ubiti baš kao i dualistu. Alah je učinio obaveznim poštovanje Proroka i pokornost prema njemu.”

U Mabsutu, od 'Uthmana ibn Kinane, nalazimo: „Svaki musliman koji pogrdi Proroka biva ubijen ili raspet a da se od njega ne traži pokajanje. Imam može birati između raspinjanja i ubijanja.” U varijanti Abu'l-Mus'aba i Ibn Abi Uwaysa, oni su čuli Malika kako kaže: „Svako ko prokune Alahovog Poslanika, pogrdi ga, nađe mu mane ili ga omalovaži — ubija se, bio musliman ili nevernik, a da se od njega ne traži pokajanje.”

Asbagh je rekao: „On se ubija u svakom slučaju, bilo da to skriva ili obelodanjuje, a da se od njega ne traži pokajanje jer se njegovo pokajanje ne priznaje.” To je rekao i 'Abdullah ibn 'Abdu'l-Hakam, a at-Tabari je preneo nešto slično od Malika. Ibn Wahb je preneo da je Malik rekao: „Svako ko kaže da je Prorokov ogrtač (ili dugme) bio prljav, s namerom da mu time nađe manu, treba da bude ubijen.” …

Ahmad ibn Abi Sulayman, Sahnunov drug, rekao je: „Svakoga ko kaže da je Prorok bio crn treba ubiti.” (Muhamed, Alahov Poslanik (Ash-Shifa Qadija 'Iyada), prevela Aisha Abdarrahman Bewley [Madinah Press, Inverness, Škotska, U.K. 1991; treće izdanje, meki povez], Deo četvrti. Presude o onima koji smatraju Proroka nesavršenim ili ga proklinju, Prvo poglavlje: Pojašnjenje o proklinjanju proroka ili tvrdnji da je nesavršen, aluzijom ili jasnom izjavom, Odeljak prvi. Presuda šerijata o onome ko proklinje ili omalovažava Proroka, str. 373-374, 375; podebljanje naše)

Da bi dokazao ispravnost ove odredbe, Qadi iznosi neke slučajeve pojedinaca koji su ubijeni po izričitoj Muhamedovoj naredbi zato što su mu se rugali ili ga kritikovali:

U jednom verodostojnom hadisu Prorok je naredio da Ka'b ibn al-Ashraf bude ubijen. Upitao je: „Ko će se obračunati s Ka'bom ibn al-Ashrafom? On je naudio Alahu i Njegovom Poslaniku.” Poslao je nekoga da ga ubije a da ga prethodno nije pozvao u islam, za razliku od drugih obožavalaca idola. Uzrok tome ležao je u tome što je nanosio štetu Proroku. To ukazuje da ga je Prorok dao ubiti zbog nečega drugog, a ne zbog obožavanja idola. Bilo je to zbog nanošenja štete. Ubijen je i Abu Rafi', koji je nanosio štetu Alahovom Poslaniku i radio protiv njega.

Slično tome, na Dan osvajanja naredio je ubistvo Ibn Khatala i njegove dve robinje koje su pevale njegove kletve protiv Proroka.

U jednom drugom hadisu, o čoveku koji je proklinjao Proroka, Prorok reče: „Ko će me spasti od mog neprijatelja?” Khalid reče: „Ja ću”, pa ga Prorok posla i on ga ubi.

Slično tome, Prorok je naredio da bude ubijena grupa nevernika koji su ga vređali i proklinjali, poput an-Nadra ibn al-Haritha i 'Uqbe ibn Abi Mu'ayta. Obećao je da će jedna njihova grupa biti ubijena pre i posle osvajanja. Svi su ubijeni osim onih koji su požurili da postanu muslimani pre nego što budu savladani. Al-Bazzar je preneo od Ibn 'Abbasa da je 'Uqba ibn Abi Mu'ayt povikao: „O družino Kurejšija, zašto sam ja jedini među vama koji treba da bude ubijen bez rata?” Prorok reče: „Zbog tvoje nevere i tvojih izmišljenih laži protiv Alahovog Poslanika.”

'Abdu'r-Razzaq je spomenuo da je jedan čovek prokleo Proroka, zbog čega je Prorok rekao: „Ko će me spasti od mog neprijatelja?” Az-Zubayr reče: „Ja ću.” Poslao je az-Zubayra i on ga ubi.

Prenosi se da je jedna žena proklinjala Proroka i on reče: „Ko će me spasti od mog neprijatelja?” Khalid ibn al-Walid iziđe i ubi je.

Prenosi se da je jedan čovek izmišljao laži protiv Proroka, pa je on poslao 'Alija i az-Zubayra da ga ubiju.

Ibn Qani' je preneo da je jedan čovek došao Proroku i rekao: „Alahov Poslaniče, čuo sam svog oca kako o tebi govori nešto ružno, PA SAM GA UBIO”, I TO NIJE OŽALOSTILO PROROKA.

Al-Mujahir ibn Abi Umayya, emir Jemena, izvestio je Abu Bakra da je jedna žena tamo, u vreme Ridde, pevala kletve protiv Proroka, pa joj je odsekao ruku I IŠČUPAO JOJ PREDNJE ZUBE. Kada je Abu Bakr to čuo, reče mu: „Da nisi već učinio to što si učinio, naredio bih ti da je ubiješ, jer hadd koji se tiče Proroka nije kao hadd koji se tiče drugih.”

Ibn 'Abbas je rekao da je jedna žena iz Khatme satirično ismevala Proroka, a Prorok reče: „Ko će se za mene obračunati s njom?” Jedan čovek iz njenog naroda reče: „Ja ću, Alahov Poslaniče.” Čovek ustade, ode i ubi je. Ispričao je to Proroku, koji reče: „Dve koze se neće sukobiti rogovima zbog nje.”2

Ibn 'Abbas je rekao da je jedan slepi čovek imao umm walad koja je proklinjala Proroka. Grdio ju je i sputavao, ali ona se nije dala sputati. Te noći poče da napada i pogrđuje Proroka, pa ju je ubio. Ispričao je to Proroku, a on reče da je njenu krv prolio nekažnjeno…

Harun ar-Rashid je pitao Malika o čoveku koji je pogrdio Proroka i spomenuo mu je da su fuqaha' Iraka dali fetvu da bude bičevan. Malik se razgnevi i reče: „Amir al-Mu'minine! Nema opstanka zajednici nakon što prokune svog Proroka! Svako ko prokune Prorokove ashabe biva bičevan.”

Ne znam koji su to irački fuqaha' dali Harunu ar-Rashidu tu fetvu. Već smo spomenuli da je stav škole iračkih ljudi taj da se on ubija. Možda su bili među onima koji nisu bili poznati po znanju ili među onima čije su fetve bile nepouzdane ili idiosinkratične, ili je moguće da ono što je čovek rekao nije smatrano kletvom pa je nastao spor o tome da li je to kletva ili nije, ili ju je opozvao i pokajao se zbog nje. Ništa od toga uopšte nije spomenuto Maliku. Međutim, konsenzus je da svako ko ga prokune treba da bude ubijen, kao što smo već rekli.

Do zaključka da ga treba ubiti može se doći promišljanjem i razmatranjem. Svako ko proklinje ili omalovažava Proroka pokazao je jasne simptome bolesti svoga srca i dokaz svojih stvarnih uverenja i verovanja. Zato ga većina 'ulama' proglašava otpadnikom. To je ono što ljudi Sirije prenose od Malika, al-Awza'ija, ath-Thawrija, Abu Hanife i ljudi iz Kufe.

Drugo stanovište jeste da to nije dokaz nevere, pa se dotična osoba ubija na osnovu hadd-kazne, ali se ne proglašava nevernikom osim ako istrajava u svojim rečima, ne poričući ih niti odustajući od njih. Da bi bio proglašen nevernikom, njegova izjava mora biti ili jasna izjava nevere, poput nazivanja Proroka lažovom, ili proisteći iz podrugljivih reči i pokude. Njegovo otvoreno priznanje onoga što je rekao i izostanak pokajanja zbog toga pokazatelj su da to smatra dozvoljenim, a to predstavlja neveru, pa nema neslaganja da je on nevernik. Alah o takvim ljudima kaže: „A kad im je On dao iz Svoga obilja, oni su u tome postali škrti i okrećući se - od toga udaljili.“ (9:76)

Komentatori su rekli da se to odnosi na izjavu: „Ako je istina ono što Muhamed govori, gori smo od majmuna.“

Kaže se da se odnosi na ono što je jedan od njih rekao: „Naš odnos prema Muhamedu je samo kao reči onoga koji kaže: ’Nahrani svog psa i on će te proždrati.’ Kada se vratimo u Medinu, moćni će isterati slabijeg.“

Kaže se da se, čak i ako onaj ko ovo izgovori to prikriva, na njega primenjuje isti sud kao na jeretika i biva ubijen jer je promenio svoj deen. Prorok je rekao: „Odrubite glave svima koji promene svoj deen.“

Budući da je očuvanje Prorokove časti obaveza čitave njegove zajednice i da svako ko prokune slobodnog čoveka iz njegove zajednice dobija hadd-kaznu, kazna za onoga ko prokune Proroka jeste da bude ubijen, zbog neizmerne vrednosti Proroka i njegove uzvišenosti nad drugima. (Isto, Drugi odeljak. Dokaz o nužnosti ubijanja svakoga ko prokune Proroka ili nalazi mane na njemu, str. 378-380)

Prevodilac ima napomenu u kojoj identifikuje ženu iz Khatme:

2. Pleme saveznik Awsa. Bila je to ’Usma’ bint Marwan. (Isto, str. 378)

Odnosno, Asma bint Marwan, mlada žena za koju islamski izvori kažu da je svirepo ubijena dok je dojila svoje dete! Ali zar Qadi nije znao da ne treba da se posluži slučajem Asme kako bi utemeljio ovu islamsku odredbu, kada je njena priča, prema muslimanskim propagandistima poput Zawadija, zasnovana na slabom predanju? Ili bi trebalo da ovu tvrdnju sagledamo onakvom kakva zaista jeste, tj. da nije ništa drugo do canard i dimna zavesa koju muslimanski dawagandisti poput Zawadija uvek iznose kad god ne mogu da odbrane svoj stav?

Ono što neka od ovih ubistava čini još odvratnijim jeste to što su neki od tih pojedinaca ubijeni prosto zato što su pisali poeziju u kojoj su kritikovali Muhamedove nasilne zločine!

Ironično, sam Muhamed je naredio svojim sledbenicima da sastavljaju pesme koje ismevaju njegove protivnike!

Prenosi Al-Bara:
Prorok je rekao Hassanu: „ISMEVAJ ih (pagane) u stihovima, i Gavrilo je s tobom.“ (Sahih al-Bukhari, Tom 8, Knjiga 73, Broj 174)

Prenosi Al-Bara:
Prorok je rekao Hassanu: „VREĐAJ IH (svojim pesmama), i Gavrilo je s tobom (tj. podržava te).“ (Preko druge grupe podprenosilaca) Al-Bara bin Azib je rekao: „Na dan (opsade) Quraize, Alahov Poslanik je rekao Hassanu bin Thabitu: ’VREĐAJ IH (svojim pesmama), i Gavrilo je s tobom (tj. podržava te).’“ (Sahih al-Bukhari, Tom 5, Knjiga 59, Broj 449)

Ovde vidimo da je za Muhameda bilo sasvim u redu da ismeva verovanja drugih ljudi sve dok oni nisu ismevali njega ili njegovo učenje. Takođe vidimo da je bilo u redu da Muhamed nagna svoje sledbenike da sastavljaju pesme koje ismevaju njegove protivnike, ali nije bilo u redu kada su nevernici njemu činili potpuno istu stvar!

Da stvar bude gora, prenosi se da je Muhamed rekao da poezija zapravo dolazi od Satane!

„Božji Poslanik se malo udaljio od svog šatora i pomolio se. Putovao je ostatak tog dana i noći i sledećeg jutra stigao u Tabuk. Uputio je priličnu hvalu i zahvalnost Bogu, a zatim rekao ... ’Sumnjanje je od nevere. Naricanje u žalosti je od jahiliyye. Prevara je od tla prostrtog u paklu. POEZIJA DOLAZI OD SATANE. Žene su Satanine zamke. Mladost je izdanak ludila. Najgori prihod je onaj od kamate. Najgora hrana je trošenje imetka siročadi ...’“ (Ibn Kathir, The Life of the Prophet Muhammad (Al-Sira al-Nabawiyya), Tom IV, str. 16; podebljanje i velika slova naši)

Zar ovo ne znači da je Muhamed podsticao svoje sledbenike da greše protiv Alaha učestvujući u satanskom činu? I zar ovo ne bi ukazivalo na to da je Hasana zapravo nadahnuo i podržavao Satana za koga je Muhamed tvrdio da je Gavrilo? Ili bi Zawadi želeo da poverujemo da je sva poezija od Satane osim one koju naruči Muhamed?!

Kako god bilo, ovi primeri ne samo da dokazuju da su Mekanci bili mnogo trpeljiviji od Muhameda i njegovih sledbenika i da su podneli mnogo više nego što je Muhamed ikada morao da podnese, već i dodatno pokazuju koliko su Muhamed i njegovi sledbenici zaista bili nedosledni i licemerni. Muhamedov moto očigledno je glasio: „drugima činimo ono što nikada nećemo dozvoliti drugima da čine nama!“

Pokolj koji je Muhamed doneo

Citirao sam al-Tabarija da bih dokumentovao da je Muhamed pretio da će pobiti pagane dok je bio u Meki.

Ibn Humayd- Salamah- Muhammad b. Ishaq- Yahya b. ’Urwah b. al-Zubayr- njegov otac ’Urwah-’Abdallah b. ’Amr b. al-’As: Rekao sam mu: „Koji je najgori napad Qurayša na Božjeg Poslanika koji si video, kada su otvoreno pokazali svoje neprijateljstvo prema njemu?“ Odgovorio je: „Bio sam s njima kada su se NJIHOVI VELIKAŠI jednog dana okupili u Hijru i razgovarali o Božjem Poslaniku. Rekli su: ’Nikada nismo videli nešto slično onome što smo pretrpeli od ovog čoveka. Ismejao je naše tradicionalne vrednosti, vređao naše pretke, pogrdno govorio o našoj veri, izazvao podelu među nama i vređao naše bogove. Mnogo smo pretrpeli od njega,’ ili reči tog smisla. Dok su to govorili, Božji Poslanik se iznenada pojavio i prišao i poljubio Crni kamen. Zatim je prošao pored njih obavljajući obilazak, i dok je to činio, uputili su neke klevetničke primedbe na njegov račun. Video sam po licu Božjeg Poslanika da ih je čuo, ali je nastavio dalje. Kada je prošao drugi put, izrekli su slične primedbe, i video sam po njegovom licu da ih je čuo, ali je opet nastavio. Zatim je prošao treći put, i oni su izrekli slične primedbe; ali ovoga puta je stao i rekao: ’Čujte, ljudi Qurayša. Tako mi Onoga u čijoj je ruci Muhamedova duša, doneo sam vam pokolj.’ Obuzelo ih je ono što je rekao, i bilo je kao da svaki od njih ima pticu na glavi; čak su i oni koji su ranije zagovarali najoštrije mere protiv njega govorili s njim pomirljivo, koristeći najučtivije izraze kojih su mogli da se sete, i rekli: ’Idi u pravom vođstvu, Abu al-Qasime; tako mi Boga, nikada nisi bio neznalica.’

Muhamed je jasno upozorio velikaše, odnosno poglavare Meke, da je došao da ih pokolje.

Evo Zawadijevog „odgovora“.

Postoje dva moguća načina da se ovo predanje razume. Jedan je doslovan, a drugi metaforičan.

Doslovno razumevanje arapske reči dhabh (prevedene kao pokolj) navodi nas da shvatimo da je Prorok (mir neka je na njega) govorio o određenoj grupi ljudi iz Qurayša, a ne o svima njima, kao što navodi šejh Al-Munajjid. To je jasno zato što znamo da je Prorok na kraju oprostio Qurayšu nakon osvajanja Meke i nije ih poklao...

Čini mi se najverovatnijim da je Prorok nameravao da saopšti Qurayšu da će biti osuđeni na propast i uništenje ako nastave sa svojim putevima i navikama, a ne da namerava da ih masakrira.

Ovo je prosto još jedan primer zašto Zawadi ne bi trebalo da piše članke u odbranu islama niti da kritikuje Sveto pismo.

Prema islamskim izvorima, Muhamed je zaista sproveo svoj plan, budući da je naveo svoje sledbenike da ubiju poglavare Qurayša u bici kod Badra:

Prenosi Abdullah:

Jednom je Prorok obavljao molitvu u senci Ka'be. Abu Jahl i neki ljudi iz Quraisha poslali su nekoga da donese utrobu kamile koja je bila zaklana negde u Meki, i kada ih je doneo, stavili su ih na Proroka. Zatim je došla Fatima (tj. Prorokova kći) i odbacila ih od njega, a on je rekao: „O Alahu! Uništi (pagane iz) Quraisha; o Alahu! Uništi Quraish; o Alahu, uništi Quraish,“ imenujući naročito Abu Jahla bin Hishama, ’Utbu bin Rabi’u, Shaibu bin Rabi’u, Al Walida bin ’Utbu, Ubaija bin Khalafa i ’Uqbu bin Abi Mitta. (Pripovedač, ’Abdullah, dodao je: „Video sam ih sve pobijene i bačene u bunar kod Badra). (Sahih al-Bukhari, Tom 4, Knjiga 52, Broj 185)

Ovo pokazuje da je Muhamed, kada je rekao da je došao da donese pokolj Quraishu, konkretno mislio na njihove poglavare. I:

Prenosi ’Abdullah:

Dok je Prorok bio u stanju ničice, okružen grupom ljudi iz redova pagana Quraisha. ’Uqba bin Abi Mu'ait je došao i doneo creva kamile i bacio ih na Prorokova leđa. Prorok nije podigao glavu sa zemlje sve dok nije došla Fatima (tj. njegova kći) i uklonila ta creva sa njegovih leđa, i prizvala zlo na onoga ko je (to zlodelo) učinio. Prorok je rekao: „O Alahu! Uništi poglavare Quraisha, o Alahu! Uništi Abu Jahla bin Hishama, ’Utbu bin Rabi’u, Shaibu bin Rabi’u. ’Uqbu bin Abi Mu'aita, ’Umaiju bin Khalafa (ili Ubaija bin Khalafa).“ Kasnije sam video sve njih pobijene u bici kod Badra, a njihova tela bačena u bunar, osim tela Umaije ili Ubaija, jer je bio debeo čovek, pa su se, kada su ga vukli, delovi njegovog tela odvojili pre nego što je bačen u bunar. (Sahih al-Bukhari, Tom 4, Knjiga 53, Broj 409)

Naposletku:

Prenosi ’Abdullah bin Mas'ud:

Od Sada bin Mu'adha: Sad bin Mu'adh bio je blizak prijatelj Umaije bin Khalafa, i kad god bi Umaija prolazio kroz Medinu, odsedao bi kod Sada, a kad god bi Sad otišao u Meku, odsedao bi kod Umaije. Kada je Alahov Poslanik stigao u Medinu, Sa'd je otišao da obavi ’Umru i odseo u Umaijinom domu u Meki. Rekao je Umaiji: „Reci mi kada je (Džamija) prazna da bih mogao da obavim tavaf oko Ka'be.“ Tako je Umaija pošao s njim oko podneva. Abu Jahl ih je sreo i rekao: „O Abu Safwane! Ko je ovaj čovek s tobom?“ On reče: „To je Sad.“ Abu Jahl se obrati Sadu rečima: „Vidim da se bezbedno krećeš po Meki uprkos činjenici da si dao utočište ljudima koji su promenili svoju veru (tj. postali muslimani) i da si tvrdio da ćeš im pomagati i podržavati ih. Tako mi Alaha, da nisi u društvu Abu Safwana, ne bi mogao bezbedno da se vratiš svojoj porodici.“ Sad mu, podigavši glas, reče: „Tako mi Alaha, ako me sprečiš da ovo učinim (tj. da obavim tavaf), ja bih te svakako sprečio u nečemu što je za tebe vrednije, a to je tvoj prolazak kroz Medinu.“ Na to mu Umaija reče: „O Sade, ne podiži glas pred Abu-l-Hakamom, poglavarom ljudi iz Doline (Meke).“ Sad reče: „O Umaija, prestani s tim! Tako mi Alaha, ČUO SAM ALAHOVOG POSLANIKA KAKO PREDSKAZUJE DA ĆE TE MUSLIMANI UBITI.“ Umaija upita: „U Meki?“ Sad reče: „Ne znam.“ Umaija se veoma uplašio te vesti.

Kada se Umaija vratio svojoj porodici, rekao je svojoj ženi: „O Um Safwan! Zar ne znaš šta mi je Sad rekao?“ Ona reče: „Šta ti je rekao?“ On odgovori: „Tvrdi da je MUHAMED OBAVESTIO NJIH (tj. drugove) DA ĆE ME ONI UBITI. Pitao sam ga: ’U Meki?’ Odgovorio je: ’Ne znam.’“ Zatim Umaija dodade: „Tako mi Alaha, nikada neću izaći iz Meke.“ Ali kada je došao dan (Gazve kod) Badra, Abu Jahl je pozvao ljude u rat, govoreći: „Idite i zaštitite svoju karavanu.“ Ali Umaija nije želeo da izađe (iz Meke). Abu Jahl mu je došao i rekao: „O Abu Safwane! Ako ljudi vide da ostaješ po strani iako si poglavar ljudi iz Doline, onda će i oni ostati po strani s tobom.“ Abu Jahl je nastavio da ga nagovara da pođe sve dok on (tj. Umaija) nije rekao: „Pošto si me primorao da se predomislim, tako mi Alaha, kupiću najbolju kamilu u Meki.“ Zatim Umaija reče (svojoj ženi): „O Um Safwan, pripremi ono što mi je potrebno (za put).“ Ona mu reče: „O Abu Safwane! Zar si zaboravio šta ti je rekao tvoj brat iz Jasriba?“ On reče: „Nisam, ali ne želim da idem s njima nego samo kratak deo puta.“ Tako je Umaija, kada je izašao, vezivao svoju kamilu gde god bi se ulogorio. Nastavio je to da čini sve dok Alah nije učinio da bude ubijen kod Badra. (Sahih al-Bukhari, Tom 5, Knjiga 59, Broj 286)

Štaviše, Zawadi i njegov izvor prilično su selektivni u svojim citatima, budući da nisu obavestili svoje čitaoce o tome da su, iako je Muhamed isprva oprostio Qurayšu kada je osvojio Meku, on i njegov bog kasnije promenili mišljenje i zapretili da će pobiti pagane ako ne prigrle islam.

Zapravo, sledeći odlomak, koji paganima preti da se preobrate ili budu ubijeni, sastavljen je otprilike godinu dana nakon što je Muhamed preuzeo kontrolu nad Mekom:

„Ovo je obznana o prestanku zaštite, od Allaha i Njegovog Poslanika, onim neznanobošcima sa kojima ste zaključili ugovore.“Putujte po svetu još četiri meseca, ali znajte da Allahu nećete umaći i da će Allah nevernike osramotiti." Ovo je i proglas od Allaha i Njegovog Poslanika ljudima na najveći dan hodočašća, da Allah i Njegov Poslanik nemaju ništa sa neznanobošcima, pa ako se pokajete - to je za vas bolje, a ako se okrenete znajte da Allahu nećete da umaknete. A nevernicima nagovesti bolnu patnju. Izuzetak su neznanobošci sa kojima imate zaključene ugovore koje oni nisu ni u čemu povredili, niti su pomagali ikoga protiv vas, ispoštujte ugovore sa njima do dogovorenog roka; Allah zaista voli bogobojazne. Kada prođu sveti meseci, onda ubijajte neznanobošce gde god ih nađete, zarobljavajte ih, opsedajte i dočekujte na svakom prolazu. Pa ako se pokaju i budu obavljali molitvu i davali milostinju, ostavite ih na miru, a Allah, zaista, oprašta grehe i milostiv je. Ako te neki neznanobožac zamoli za zaštitu, ti ga zaštiti da bi saslušao Allahove reči, a potom ga otpremi na sigurno mesto za njega. To je zato što su oni narod koji ne zna. Kako neznanobošci mogu da imaju ugovor sa Allahom i Njegovim Poslanikom?! Mogu da imaju samo oni sa kojima ste ugovor kod Časnog hrama zaključili; sve dok se oni budu pridržavali ugovora, pridržavajte se i vi, a Allah, zaista, voli pobožne. Kako, kada oni, ako bi vas pobedili, ne bi, kad ste vi u pitanju, poštovali ni srodstvo ni sporazum? Oni vam se umiljavaju govorom svojih usta, ali im se srca protive; većina njih su zlikovci. Oni Allahove reči zamenjuju za ono što malo vredi, pa odvraćaju od Njegovog Puta, zaista je ružno kako postupaju. Ni srodstvo ni sporazum, kada je vernik u pitanju, ne poštuju, i sve granice zla prekoračuju. Ali ako se oni budu pokajali i obavljali molitvu i davali milostinju, braća su vam po veri - a Mi reči i znakove objašnjavamo ljudima koji znaju. A ako prekrše zakletve nakon što sa njima sklopite ugovore, i ako budu vređali vašu veru, onda se borite protiv kolovođa neverstva - za njih, zaista, ne postoje zakletve - kako bi se okanili. Zar nećete da se borite protiv ljudi koji su prekršili svoje zakletve, i nastojali su da proteraju Poslanika i prvi su vas napali? Zar ih se bojite? Preče je da se bojite Allaha ako ste vernici. Borite se protiv njih, Allah će vašim rukama da ih muči i ponizi, a vas će da pomogne protiv njih i zalečiće grudi vernika, i odstraniće srdžbu iz njihovih srca. A Allah će da primi pokajanje od onoga od koga On hoće; Allah sve čuje i mudar je. Zar mislite da ćete da budete ostavljeni, a da Allah ne ukaže na one među vama koji se bore i koji umesto Allaha i Njegovog Poslanika i vernika nisu uzeli nikoga za prisnog prijatelja?! A Allah u potpunosti zna ono što radite. Neznanobošci nisu dostojni da održavaju Allahove kuće, kad sami priznaju da su nevernici. Njihova dela su poništena i večno će da ostanu u Vatri. Allahove kuće održavaju oni koji u Allaha i u Budući svet veruju i koji obavljaju molitvu i daju obaveznu milostinju i koji se ne boje nikoga osim Allaha, oni su na Pravom putu. Zar smatrate da je napajanje hodočasnika vodom i održavanje Časnog hrama poput vrednosti onog koji veruje u Allaha i u Budući svet i koji se bori na Allahovom putu? Nisu oni jednaki pred Allahom, a Allah neće da uputi nepravednike. Oni koji veruju, i koji se iseljavaju, i koji se bore na Allahovom putu, zalažući svoja bogatstva i svoje živote na većem su stepenu kod Allaha; oni su zaista uspeli. Gospodar njihov im šalje radosni nagoveštaj o Njegovoj milosti i zadovoljstvu, i o rajskim baštama u kojima će neprekidno da uživaju. U njima će večno da borave. Uistinu, kod Allaha je velika nagrada. O vi koji verujete, ne uzimajte za prisne prijatelje ni svoje očeve ni svoju braću, ako više vole neverovanje od verovanja. A ko god od vas bude održavao sa njima prisno prijateljstvo, pa takvi su pravi nepravednici. Reci: „Ako su vam vaši očevi, i vaši sinovi, i vaša braća, i vaše žene, i vaš rod, i vaša imanja koja ste stekli, i trgovačka roba za koju strahujete da neće da se proda, i vaše kuće u kojima se prijatno osećate - draži od Allaha i Poslanika, i od borbe na Njegovom putu, onda pričekajte dok Allah Svoju odluku ne donese. A Allah neće da uputi grešnike.“ Allah vas je pomagao na mnogim bojištima, a i onoga dana na Hunejnu kad vas je zanelo vaše mnoštvo, ali vam ono nije bilo ni od kakve koristi, nego vam je Zemlja, koliko god da je bila prostrana, postala tesna, pa ste se dali u beg. Zatim je Allah na Svog Poslanika i na vernike spustio Svoj smiraj, i poslao je vojske anđela koje vi niste videli, i one koji nisu verovali stavio je na muke; to je bila kazna za nevernike. Allah je posle toga onom kome je hteo oprostio. A Allah prašta i samilostan je. O vi koji verujete, neznanobošci su sama pogan i neka se, nakon ove godine, više ne približuju Časnom hramu Kabi. A ako se bojite oskudice pa Allah će da vas, ako hoće, učini bogatim iz Svoga obilja. Allah, zaista, sve zna i mudar je.“ S. 9:1-19, 23, 28 Hilali-Khan

Ovde Alah daje Muhamedu pravo da prekrši bilo koji od svojih paktova i saveza koje je sklopio sa politeistima, s namerom da ih primora da pređu na islam:

Ovo je Ayah sablje...

<Ali ako se pokaju i budu obavljali Salah i davali Zakah, onda im ostavite put slobodnim. Zaista, Alah je Onaj koji mnogo prašta, Najmilostiviji.>

Abu Bakr As-Siddiq koristio je ovaj i druge časne Ayat kao dokaz za borbu protiv onih koji su odbijali da plaćaju Zakah. Ovi Ayat dopuštali su borbu protiv ljudi osim ako i sve dok ne prigrle islam i ne sprovedu njegove propise i obaveze... U dva Sahiha zabeleženo je da je Ibn ’Umar rekao da je Alahov Poslanik rekao:

<Naređeno mi je da se borim protiv ljudi sve dok ne posvedoče da nema božanstva dostojnog obožavanja osim Alaha i da je Muhamed Alahov Poslanik, dok ne uspostave molitvu i ne plate Zakah.>

Ovaj časni Ayah (9:5) nazvan je Ayah sablje, o kojem je Ad-Dahhak bin Muzahim rekao: „Ukinuo je svaki sporazum o miru između Proroka i bilo kog idolopoklonika, SVAKI UGOVOR I SVAKI ROK_.“_ Al-’Awfi je rekao da je Ibn ’Abbas prokomentarisao: „Nijedan idolopoklonik nije više imao nikakav ugovor ni obećanje otkako je objavljena Sura Bara’ah. Četiri meseca, uz sve mirovne ugovore sklopljene pre nego što je Bara’ah objavljena i obznanjena, istekli su do desetog dana meseca Rabi’ Al-Akhira.“ (Tafsir Ibn Kathir, Q. 9:5; velika slova i podvlačenje naši)

Drugi poznati muslimanski komentator, as-Suyuti, potvrđuje tumačenje Ibn Kathira:

Ovo [Q. 9:5] jeste Ayat sablje KOJI UKIDA OPROŠTAJ, PRIMIRJE I PRELAŽENJE PREKO TOGA. (zarobite ih) koristi se kao dokaz za dozvolu uzimanja zarobljenika. (i opsedajte ih) jeste dozvola za opsadu, pljačkaške pohode i noćne napade. Ibn Abi Hatim je preneo da je Abu 'Imran al-Jawfi rekao da se ribat na Alahovom putu nalazi u rečima: „vrebajte ih na svakom putu.“ (ako učine tawbu i uspostave molitvu i daju zakat, pustite ih da idu svojim putem) Pokajanje od shirka nije dovoljno da bi ih pustili da idu svojim putem sve dok ne uspostave molitvu i ne daju zakat. Ash-Shafi'i je ovo uzeo kao dokaz ZA UBIJANJE SVAKOGA KO NAPUSTI MOLITVU i za borbu protiv SVAKOGA KO ODBIJE DA PLATI ZAKAT. Neki to koriste kao dokaz da su oni kafirun… (Aisha Bewley, Tafsir – Surat at-Tawba: Pokajanje; velika slova i podvlačenje naši)

A evo i približnog datuma sastavljanja, koji nam pomaže da uvidimo da su ovi stihovi sastavljeni mnogo nakon što je Muhamed preuzeo potpunu kontrolu nad Mekom:

Besede i razdoblja objave

Ova sura sadrži tri besede:-

Prva beseda (st. 1-37) objavljena je u Zil-Qa'adahu 9. godine po Hidžri ili otprilike tada. Budući da je važnost teme besede zahtevala njeno objavljivanje povodom Hadža, Sveti Prorok je poslao Hadrata Alija da pođe za Hadratom Abu Bakrom, koji je već bio krenuo u Meku kao vođa hodočasnika ka Ka'abi. Uputio je Hadrata Alija da besedu iznese pred predstavnicima različitih arabljanskih klanova kako bi ih obavestio o novoj politici prema mushricima…

Istorijska pozadina

Razmotrimo sada istorijsku pozadinu ove sure. Niz događaja o kojima se u ovoj suri raspravlja zbio se nakon mirovnog sporazuma u Hudaibiji. Do tog vremena, trećina Arabije došla je pod vlast islama, koji se ustanovio kao moćna, dobro organizovana i civilizovana islamska država. Ovaj sporazum pružio je islamu dalje prilike da širi svoj uticaj u srazmerno mirnoj atmosferi koju je on stvorio. Nakon ovog sporazuma zbila su se dva događaja koja su dovela do vrlo važnih posledica:

Osvajanje Arabije

Prvi je bilo osvajanje Arabije. Sveti Prorok je mogao da šalje misije među različite klanove radi širenja islama. Posledica je bila to što je u kratkom razdoblju od dve godine islam postao tolika sila da je stari poredak 'neznanja' učinio bespomoćnim pred sobom. Toliko da su revnosni elementi među Quraishom bili do te mere ogorčeni da su prekršili sporazum kako bi se sa islamom sukobili u odlučnoj borbi. Ali Sveti Prorok je nakon tog kršenja hitro delovao, da im ne bi dopustio ikakvu priliku da za to prikupe dovoljno snage. Iznenada je napao Meku u mesecu ramazanu 8. godine po Hidžri i osvojio je. Iako je ovo osvajanje slomilo kičmu poretka neznanja, on je izveo još jedan napad na islam na bojnom polju kod Hunaina, koji se pokazao kao njegovo posmrtno zvono. Klanovi Hawazin, Thaqif, Naur, Jushm i drugi okupili su sve svoje snage na bojnom polju kako bi slomili reformatorsku revoluciju, ali su potpuno propali u svojim zlim namerama. Poraz 'neznanja' kod Hunaina otvorio je put ka tome da čitava Arabija postane 'Prebivalište islama' (Dar-ul-Islam). Posledica je bila to što jedva da je prošla godina dana nakon bitke kod Hunaina, a najveći deo Arabije došao je u okrilje islama i samo je malo pristalica starog poretka ostalo rasuto po nekim uglovima zemlje…

Problemi tog razdoblja

Ako imamo u vidu prethodnu pozadinu, lako možemo utvrditi probleme s kojima se zajednica tada suočavala. Bili su to:

1. učiniti čitavu Arabiju savršenim Dar-ul-Islamom,

2. proširiti uticaj islama na susedne zemlje,

3. slomiti spletke licemera, i

4. pripremiti muslimane za džihad protiv nemuslimanskog sveta.

1. Sada kada je uprava nad čitavom Arabijom došla u ruke vernika i kada su sve suprotstavljene sile postale bespomoćne, bilo je nužno jasno objaviti politiku koju treba usvojiti da bi se ona učinila savršenim Dar-ul-Islamom. Stoga su usvojene sledeće mere:

1. Jasno je objavljeno da se ukidaju svi ugovori sa mushricima i da će muslimani biti oslobođeni ugovornih obaveza prema njima nakon roka od četiri meseca (st. 1-3). Ova objava bila je nužna da bi se potpuno iskorenio način života zasnovan na shirku i da bi Arabija postala isključivo središte islama, kako ne bi ni na koji način ometala duh islama niti postala unutrašnja opasnost za njega.

2. Izdata je uredba da se starateljstvo nad Ka`abom, koja je zauzimala središnje mesto u svim poslovima Arabije, otme mushricima i trajno preda u ruke vernika (st. 12-18); da se svi običaji i prakse shirka iz doba 'neznanja' silom ukinu; da se mushricima ne dozvoli čak ni da priđu blizu „Kuće“ (st. 28). To je imalo za cilj da se iskoreni svaki trag shirka iz „Kuće“ koja je bila posvećena isključivo obožavanju Alaha.

3. Zla praksa Nasi, kojom su u danima 'neznanja' izigravali svete mesece, zabranjena je kao čin kufra (st. 37). To je takođe trebalo da posluži muslimanima kao primer za iskorenjivanje svakog ostatka običaja neznanja iz života Arabije (a potom i iz života muslimana svuda). (Uvodi Syeda Abu-Ala’ Maududija u poglavlja Kurana; podvlačenje naše)

I:

… Prvi deo ove časne sure objavljen je Alahovom Poslaniku kada se vratio iz bitke kod Tabuka, tokom sezone Hadža, kojoj je Prorok pomišljao da prisustvuje. Ali setio se da će idolopoklonici i dalje prisustvovati tom Hadžu, kao što je bio običaj prethodnih godina, i da oni obavljaju tavaf oko Kuće nagi. Nije želeo da se druži s njima, pa je poslao Abu Bakra As-Siddiqa da te godine predvodi Hadž i pokaže ljudima njihove obrede, naredivši mu da obavesti idolopoklonike da im nakon te sezone neće biti dopušteno da učestvuju u Hadžu. Naredio mu je da proglasi...

<Objavljuje se oslobođenje od (svih) obaveza od Alaha i Njegovog Poslanika…>, narodu. Kada je Abu Bakr otišao, Poslanik je poslao `Alija bin Abu Taliba da bude onaj koji će idolopoklonicima preneti ovu vest u ime Poslanika, jer je bio Poslanikov rođak. Ovu priču ćemo pomenuti kasnije. (Tafsir Ibn Kathir, Q. 9:1-2; podebljanje naše)

Pagani nisu predstavljali ozbiljnu pretnju Muhamedu budući da ih je već bio potčinio svojoj vlasti. Ipak, Muhamedu nije bilo dovoljno to što su nevernici bili pod njegovom kontrolom; morao je da ih primora da postanu muslimani. U suprotnom bi ih dao svirepo pobiti ako bi odbili.

Otuda ovo jasno dokazuje da je Muhamed imao punu nameru da doslovno pokolje i pobije Mekance da se nisu preobratili pod prinudom i iz straha.

Ono što ovo čini prilično žalosnim jeste to što Zawadi vrlo dobro zna da su ovi stihovi, koji politeistima prete predstojećim pokoljem, sastavljeni nekada nakon što su se pagani Meke već predali Muhamedu. Pa ipak, Zawadi je namerno uskratio ovu informaciju svojim čitaocima kako bi Muhameda prikazao u najboljem mogućem svetlu, dok njegove neprijatelje prikazuje na najgori zamislivi način. Takva obmana i nepoštenje uistinu su za osudu i razotkrivaju pravo poreklo učenja islama.

Neka Trojični Bog pokaže milost muslimanima poput Zawadija time što će ih izvesti iz obmane islama u slavnu svetlost jevanđelja Gospoda Isusa Hrista.

Sada dolazimo do zaključka ovog dela našeg pobijanja Zawadijevog izvrtanja istine. Ako Gospod Isus da, ostatak našeg odgovora na Zawadijeve dimne zavese trebalo bi uskoro da se pojavi.