Ponovni osvrt na Muhamedovo idolopoklonstvo · Apologetizam by Sam Shamoun

Pobijanje „odgovora“ jednog muslimanskog propagandiste na

Muhamedovo idolopoklonstvo i arapska gramatika:

Razotkrivanje dimnih zavesa muslimanskih apologeta

Basam Zavadi je angažovao pomoć jednog nastavnika arapskog jezika, naime Džalala Abualruba, kako bi mu pomogao da „odgovori“ na članak brata Dimitrijusa o Muhamedovom obožavanju lažnih boginja Alat i al-Uze. Podstičemo čitaoce da najpre pročitaju moj odgovor na prvobitni muslimanski argument, zatim Dimitrijusov odgovor, i na kraju Zavadijev, jer će to osigurati da čitaoci mogu da prate naše pobijanje.

Dimitrijus je tvrdio da reči zabeležene u sledećem hadisu, posebno odgovor Muhamedove prve žene,

Prenosi Abdulah, prenosi od svog oca, prenosi od Abu Usame Hamada Ibn Usame, prenosi od Hišama Ibn Urve, prenosi od svog oca koji je preneo da je jedan komšija Hatidže bint Huvejlid čuo proroka kako kaže: „O Hatidža! Tako mi Alaha, ja ne obožavam ni Al-Lat ni Al-Uzu. Tako mi Alaha, ja ih uopšte ne obožavam.“ Hatidža je odgovorila: „Ostavi Al-Lat i ostavi Al-Uzu.“

On (komšija) je rekao da je to bio NJIHOV IDOL koji SU OBIČAVALI DA OBOŽAVAJU nakon čega bi legli da spavaju.

Nemaju smisla osim ako Muhamed u nekom trenutku svog života nije obožavao Alat i al-Uzu.

Zavadi tvrdi da to ima smisla i nudi očajničko objašnjenje da je Hatidža ovde samo tešila Muhameda govoreći mu da ignoriše te boginje! On pogrešno misli da su njene primedbe nekako neusklađene ako se ona zapravo slagala sa Muhamedom da treba da prestanu da obožavaju te idole. Zavadi misli da njene reči imaju smisla samo ako pretpostavimo da oni nikada nisu obožavali te lažne bogove.

Međutim, Zavadi potpuno propušta da pruži bilo kakav čvrst razlog ili dokaz zašto je to tako i jednostavno pretpostavlja da to mora biti slučaj.

Zavadi potom citira reči Mohara Alija kako bi pokazao da Dimitrijusov argument nema smisla:

Jer da je Prorok, nakon što je sa Hatidžom obožavao idole bilo koliko dugo, naknadno razvio novi stav prema njima, ona bi toga bila itekako svesna i razgovor o toj temi poprimio bi drugačiji oblik. U najmanju ruku, Hatidža ne bi prekinula temu rečima „ostavi tu Al-Lat, ostavi tu Al-'Uzu“, već bi radije tražila neko objašnjenje za novi stav svog muža. Niti bi Prorok odgovorio na način na koji je odgovorio, već bi upotrebio neke druge reči koje ukazuju na razlog njegovog novog stava, naročito zato što je razgovarao sa svojom ženom. Dakle, ton i smisao razgovora sasvim jasno pokazuju da se on odigrao, ako se uopšte odigrao, u samoj početnoj fazi njihovog bračnog života, kada se Prorok po prvi put suočio sa situacijom koja je iziskivala izjašnjavanje o njegovom stavu prema idolima. Najverovatnije se to dogodilo kada je prvi put proveo noć sa Hatidžinom roditeljskom porodicom, ili je to bila godišnja prilika koja je prvi put pala nakon njihovog venčanja, kada su Kurejšije običavale da odaju počast tim idolima. Ova objašnjenja da se događaj odigrao u početnoj fazi njihovog bračnog života dobro bi se uklopila sa svime u izveštaju. Slagala bi se sa ispravnim značenjem Prorokove izjave, kako je gore navedeno, bez potrebe da se njome manipuliše kako bi se uskladila sa određenim predubeđenjem.

To što Zavadi zaista misli da Ali iznosi valjane tačke samo dokazuje da Zavadi nije sposoban za kritičko razmišljanje i da ga činjenice ne zanimaju. Njega zanima samo to da pruži odgovor, ma koliko loš ili iracionalan on zapravo bio, kako bi svojim čitaocima stvorio utisak da se tvrdnje njegovih protivnika zaista pobijaju.

Da je Zavadi odvojio trenutak da zaista analizira Alijeve tvrdnje, umesto da jednostavno slepo prihvati njegove navode, možda bi bio u stanju da uvidi sve zjapeće rupe u Alijevoj logici.

Na prvom mestu, Alijeve izjave pretpostavljaju poznavanje unutrašnjih misli, psihološkog sklopa, i Hatidže i Muhameda u tom trenutku njihovih života. Problem je u tome kako on zna da bi Hatidža reagovala na način koji on predlaže? Da li pretpostavlja da zna šta je ona osećala u tom trenutku? Kako zna da Muhamed i Hatidža nisu već razmišljali i razgovarali o napuštanju obožavanja tih lažnih bogova? Kako može sa sigurnošću da zna da ono što ovde imamo nije zapravo vrhunac, takoreći konačna prelomna tačka, procesa u kome su i Muhamed i njegova žena mučili sebe zbog svog obožavanja idola?

Drugo, Alijeva tvrdnja propušta da uzme u obzir da je Hatidžin rođak Varaka ibn Naufal prešao u hrišćanstvo i da bi sa njom očigledno podelio potpunu uzaludnost obožavanja idola.

Zapravo, Varaka je bio prvi čovek sa kojim se Hatidža posavetovala nakon Muhamedovog nasilnog susreta sa duhom koji ga je fizički zlostavljao i koji ga je takođe mentalno i emocionalno mučio:

3. Aiša, Um al-Muminin, rekla je: „Početak objave Alahovom Poslaniku poprimio je oblik istinitog sna. Kad god bi imao takav san, on je bio jasan poput svanuća [i bio je istinit]. Zatim mu je usađena ljubav prema osami i običavao je da odlazi u osamu u pećinu Hira, gde bi se posvećivao obožavanju samo Alaha, nastavljajući u tom obožavanju niz noći dok ne bi osetio sklonost da se vrati svojoj porodici. Poneo bi zalihe za svoj boravak. Zatim bi se vratio Hatidži da obnovi zalihe kako bi ponovo činio isto. To je trajalo sve dok mu Istina nije došla dok je bio u pećini Hira.

Anđeo mu je došao i rekao: ’Čitaj!’ On je rekao: ’Ne umem da čitam.’“

Prorok je rekao: „On me je zgrabio i stiskao dok sva snaga nije izašla iz mene, a zatim me je pustio i rekao: ’Čitaj!’ Ja sam rekao: ’Ne umem da čitam.’ Zatim me je zgrabio i stiskao po drugi put dok sva snaga nije izašla iz mene, a zatim me je pustio. Zatim me je zgrabio i stiskao po treći put i onda me pustio, i onda je rekao_, ’Uči: U ime Gospodara tvoga koji je stvorio, stvorio čoveka od ugruška krvi. Uči: I Gospodar tvoj je Najplemenitiji.’_“

[Ona je nastavila,] „Zatim se Alahov Poslanik vratio sa tim i srce mu je drhtalo. Došao je Hatidži bint Huvejlid i rekao: ’Umotaj me! Umotaj me!’ Umotali su ga dok ga stanje užasa nije napustilo, a zatim je ispričao Hatidži šta se dogodilo i rekao: ’Bojim se za sebe.’ Hatidža je rekla: ’Ne, tako mi Alaha, Alah te nikada ne bi izložio sramoti. Ti održavaš rodbinske veze, nosiš tuđe terete, pomažeš siromašnima, gostoljubiv si prema svojim gostima i pomažeš onima koje su zadesile nedaće.’

„Hatidža je zatim otišla sa njim kod Varake ibn Naufala ibn Asada ibn Abdul-Uze, Hatidžinog rođaka, koji je postao hrišćanin tokom džahilijeta. Umeo je da piše na hebrejskom i napisao je na hebrejskom onoliko jevanđelja koliko je Alah hteo. Bio je star čovek koji je oslepeo. Hatidža mu je rekla: ’Rođače! Poslušaj svog sinovca.’ Varaka mu je rekao: ’Sinovče, šta si video?’ Alahov Poslanik mu je ispričao šta je video. Varaka mu je rekao: ’Ovo je Namus [Džibril] koga je Alah poslao Musi. Voleo bih da sam još mlad. Voleo bih da sam još živ kada te tvoj narod bude proterao!’ Alahov Poslanik je upitao: ’Zar će me proterati?’ On je rekao: ’Da, nijedan čovek nije doneo nešto slično onome što si ti doneo a da nije bio dočekan s neprijateljstvom. Ako tog dana budem još živ, pružiću ti svoju snažnu podršku.’ Ubrzo nakon toga, Varaka je umro i nastupio je prekid u objavi.“

4. Džabir ibn Abdulah al-Ansari je rekao da je, govoreći o prekidu objave, Prorok rekao: „Dok sam bio napolju u šetnji, iznenada sam čuo glas sa neba. Podigao sam pogled i tamo je bio isti onaj anđeo koji mi je došao na Hiri. Sedeo je na stolici između neba i zemlje. Uplašio sam ga se i vratio se kući i rekao: ’Umotajte me! Umotajte me!’ Zatim je Alah objavio: ’O ti, u plašt zamotani! Ustani i opominji.’.... sve do ’i kloni se svake prljavštine.’ Nakon toga objava je postala intenzivna i neprekidna.“

[Abdulah ibn Jusuf i Abu Salih su ga potvrdili. Hilal ibn Radad ga je potvrdio prenoseći od az-Zuhrija. Junus i Mamar su upotrebili reč bavadiruhu umesto fuaduhu.] (Aiša Bjuli, The Sahih Collection of al-Bukhari, Poglavlje 1: Početak objave)

Ovo čini još verovatnijim da je Hatidža već počela da preispituje svoje obožavanje idola čak i pre nego što joj je Muhamed te noći došao i saopštio joj da više neće obožavati Alahove kćeri.

Ovo nas vodi do naše sledeće tačke. Islamski izvori pružaju primere ljudi koji su smesta napuštali obožavanje svojih bogova bez odlaganja ili preispitivanja da li je to prava stvar:

Junus je izjavio, od Ibn Ishaka: „Zatim je Abu Bakr sreo Božijeg Poslanika i upitao ga: ’Je li istina ono što Kurejšije govore, Muhamede? O tome kako napuštaš NAŠE bogove, ismevaš naš razum i naše pretke nazivaš paganima?’

„Božiji Poslanik je rekao: ’Da, zaista. Ja sam Božiji Poslanik i Njegov Prorok, poslao me je da prenesem njegovu poruku i da vas pozovem Bogu istinom. Jer, kunem se, Bog je istina. Pozivam te, o Abu Bakre, da veruješ u Boga jedinog, u Onoga koji nema saučesnika. I pozivam te da ne obožavaš nikoga osim Njega i da se posvetiš pokoravanju Njemu.’

„Zatim mu je izrecitovao Kuran. A on niti je potvrdio niti odbio.

„Zatim je prihvatio islam, odrekao se idola, odbacio druge bogove i potvrdio istinitost islama. Kada je Abu Bakr otišao kući, bio je vernik, čovek vere.“

Ibn Ishak je izjavio da mu je Muhamed b. Abd al-Rahman b. Abd Alah b. al-Husein iz Temima preneo da je Božiji Poslanik rekao: „Nikada nisam pozvao nijednog čoveka da prigrli islam a da on nije izrazio nevoljnost [sic], oklevanje i raspravu, osim Abu Bakra. On nije ’akam („ustuknuo“) pred islamom kada sam mu o njemu rekao, niti je uopšte oklevao.“

Ono što je Ibn Ishak izjavio, da „niti je potvrdio niti odbio“, sporno je. Jer Ibn Ishak i drugi su ispričali kako je on (Abu Bakr) bio prijatelj Božijeg Poslanika pre njegove misije. Bio je poznat po svojoj istinoljubivosti, pouzdanosti, lepoj naravi i izvrsnim osobinama. To ga je sprečavalo da laže druge smrtnike, pa kako je onda mogao da porekne Boga?

Stoga, već iz same činjenice da mu je rekao da ga je Bog poslao, Abu Bakr mu je SMESTA POVEROVAO, ne ustuknuvši niti oklevajući nimalo. (Ibn Kesir, The Life of the Prophet Muhammad (Al-Sira al-Nabawiyya), preveo profesor Trevor Le Gasik, recenzirao dr Ahmed Farid [Garnet Publishing Limited, 8 Southern Court, south Street Reading RG1 4QS, UK; The Center for Muslim Contribution to Civilization: prvo izdanje u mekom povezu, 2000], tom I, str. 314-315; podebljanje, velika slova i kurziv naši)

Ako je Muhamedov uticaj na Abu Bakra bio takav da je ovaj potonji smesta napustio obožavanje svojih lažnih bogova bez odlaganja i oklevanja kao posledica njihovog bliskog prijateljstva, da li Zavadi zaista želi da poverujemo da bi Hatidža reagovala imalo drugačije s obzirom na njenu blisku vezu sa svojim mužem?

Abu Bakr nije bio jedini koji je smesta napustio svoje idolopoklonstvo nakon što je čuo Muhameda:

„Nuajm b. Abd Alah ga je sreo i upitao: ’Kuda si se zaputio, Omere?’

„On je odgovorio: ’Tražim Muhameda, tog Sabijca koji je razjedinio Kurejšije, ismejao njihove snove, kritikovao njihovu veru i klevetao njihove bogove. Idem da ga ubijem!’“

„Nuajm mu je rekao: ’Tako mi Boga, izgubio si razum, Omere! Zar misliš da bi Abd Manaf dozvolio da hodaš licem zemlje kada bi ubio Muhameda? Zašto ne odeš kući i ne središ svoje domaćinstvo!’

„’Šta je sa mojim domaćinstvom?’

„’Tvoj zet i sinovac Said b. Zejd i tvoja sestra Fatima. Prihvatili su islam i postali Muhamedovi sledbenici u njegovoj veri. Pogledaj njih!’

„Omer se zatim vratio svojoj sestri Fatimi, kod koje je bio Habab b. al-Arat; imao je sa sobom rukopis sure Taha koju joj je čitao…

„Kada je ušao, zahtevao je: ’Kakav je to zvuk mrmljanja koji sam čuo?’

„’Ja nisam ništa čuo/la’, odgovorili su oboje.

„’Pa ja jesam’, insistirao je. ’I rečeno mi je da sledite Muhameda u njegovoj veri.’

Zatim je udario svog zeta Saida b. Zejda, a kada je njegova sestra Fatima ustala da odbrani svog muža, udario ju je i ranio…

„Kada je Omer video krv na svojoj sestri, bilo mu je žao zbog onoga što je učinio i pokajao se, pa joj je rekao: ’Daj mi taj dokument koji ste upravo čitali da vidim šta to Muhamed donosi.’ Omer je bio pismen.

„Kada je to rekao, ona je odgovorila: ’Ne verujemo ti da ti ga damo.’

„’Ne boj se’, rekao joj je, i zakleo se svojim bogovima da će joj ga vratiti kada ga pročita.

„Kada je to rekao, ona se ponadala da će prihvatiti islam pa je rekla: ’Ali pošto si politeista, ti si nečist, a samo očišćeni smeju da ga dotaknu.’

„Tako je Omer ustao i oprao se, a ona mu je dala list na kome je bila napisana sura Taha. Kada je pročitao jedan odlomak iz nje, rekao je: ’Kako su divne, kako čudesne ove reči!’…

„Na to je Omer rekao: ’Hababe, odvedi me do Muhameda da mogu da prihvatim islam.’

„’On je u jednoj kući na al-Safi sa grupom svojih Ashaba’, odgovorio je Habab.

„Omer je uzeo svoj mač i opasao ga, a zatim krenuo ka Božijem Poslaniku i njegovim Ashabima. Pokucao je na vrata i kada su čuli njegov glas, jedan od Ashaba je ustao i pogledao napolje kroz pukotinu na vratima. Video je Omera kako nosi svoj mač, pa se uplašen vratio Božijem Poslaniku uzvikujući: ’O Božiji Poslaniče, to je Omer b. al-Hatab, naoružan svojim mačem!’

„Hamza je rekao: ’Pa, pusti ga unutra. Ako je došao s dobrim, uzvratićemo, ali ako je došao sa zlom, ubićemo ga njegovim mačem.’ Božiji Poslanik je takođe rekao: ’Pustite ga unutra!’

„Tako je Ashab to i učinio, a Božiji Poslanik je ustao, prešao preko sobe da ga dočeka, uhvativši ga za pojas ili za mesto gde mu je bio spojen plašt, i snažno ga povukavši, govoreći: ’Šta te dovodi, Ibn al-Hatabe? Tako mi Boga, ne vidim da ćeš stati dok Bog ne spusti grom na tebe!’

„Omer je odgovorio: ’O Božiji Poslaniče, dolazim ti da poverujem u Boga, u Njegovog poslanika i u ono što je došlo od Boga!’“ (Isto, tom II, str. 21-22; podebljanje i kurziv naši)

Evo Omera spremnog da ubije Muhameda zbog vređanja njegovih bogova, samo da bi napustio svoju veru zarad Muhamedove religije za nekoliko sati (ako i toliko) jednostavno zato što je pročitao jedno poglavlje iz Kurana!

Još jednom, da li Zavadi zaista očekuje da poverujemo da su ljudi koji nisu bili tako bliski Muhamedu kao njegova sopstvena žena smesta odbacili obožavanje svojih bogova, dok bi Hatidža imala neku rezervu i oklevanje u tome?

Četvrto, Kuran koristi isti jezik u opisivanju Muhamedovog odbijanja da obožava ono što su pagani obožavali:

Reci (o Muhamede ovim mušricima i kafirima): „O vi nevernici, ja ne obožavam ono što vi obožavate, niti vi obožavate Onoga Koga ja obožavam, niti ja obožavam ono što vi obožavate, niti vi obožavate Onoga Koga ja obožavam, vama vaša vera, a meni moja.“ S. 109 Hilali-Khan

Sada uporedite sledeće:

Ja ne obožavam ono što vi obožavate,

La a’budu ma ta’budoona

I ja neću obožavati ono što vi obožavate.

Wa la ana abidun ma abadtum

Sa onim što hadis kaže da je Muhamed rekao svojoj ženi:

„O Hatidža! Tako mi Alaha, ja ne obožavam Al-Lat ni Al-Uzu. Tako mi Alaha, ja ih uopšte ne obožavam.“

Ayya Khadîja wa Allahu la a`budu al-Lat wal 'Uzza, wa Allahu la a`budu 'abadan.“

Ovo poređenje je relevantno za našu raspravu jer dokazuje da je Muhamed obožavao Alat i al-Uzu. U prvom delu našeg pobijanja izneo sam dokumentaciju koja dokazuje da je Muhamed odrastao kao paganin obožavajući idole svog naroda. U svetlu ove činjenice, K. 109 ne može značiti da Muhamed NIKADA nije obožavao ono što su pagani obožavali. Stoga, pošto je arapska konstrukcija koja se koristi u hadisu istovetna, to znači da apsolutno ništa ne isključuje činjenicu da je Muhamed običavao da obožava Alat i al-Uzu, ništa više nego što ista konstrukcija u K. 109 znači da Muhamed nikada nije obožavao bogove koje je njegov narod obožavao.

Drugim rečima, dokazano je da je Dimitrijus u pravu, dok se vidi da Mohar Ali grubo greši!

Međutim, pošto je Zavadi zanemario sve podatke koje sam izneo, izneću i neke dodatne dokaze koji pokazuju da čak i islamski izvori priznaju da se Muhamed bavio idolopoklonstvom i da je poštovao paganske obrede svog plemena.

Prema islamskoj literaturi, Muhamed je jeo žrtve prinete idolima, pozdravljao ih je i ljubio, pa je čak izvodio iste paganske obrede kao i Mekanci, poput trčanja oko Kabe u vreme kada je ona još uvek imala 360 idola!

Nastavlja se: „I Zejd b. Amr b. Zejd je došao Božijem Poslaniku dok je ovaj potonji bio u društvu Zejda b. Harise; njih dvojica su jeli za trpezom postavljenom ZA NJIH. ONI su pozvali Zejda b. Amra da jede SA NJIMA, ali je on odgovorio: ’Ja nisam neko ko jede ono što je zaklano na žrtvenom kamenju.’“ (Ibn Kesir, The Life of the Prophet Muhammad (Al-Sira al-Nabawiyya), tom I, str. 113; podebljanje i velika slova naši)

Al-Buhari je u svojoj zbirci sahih izjavio, u svom izveštaju o Zejdu b. Amru b. Nufajlu, da mu je Muhamed b. Abu Bakr preneo da nam je Fudajl b. Sulejman preneo, citirajući od Muse b. Ukbe, da je Salim preneo, od Abd Alaha b. Omera, da je Prorok sreo Zejda b. Amra b. Nufajla u nizinama Baldaha, pre nego što je objava sišla na Proroka. Obrok je bio postavljen ZA PROROKA, ali je ON, ZEJD, odbio da ga jede. Zatim je Zejd rekao: „Neću da jedem od onoga što vi koljete na svom žrtvenom kamenju; ješću samo ono nad čim je izgovoreno Božije ime.“ Zejd b. Amr je kritikovao Kurejšije zbog životinjskih žrtava koje su prinosili, govoreći: „Ovce stvara Bog; On spušta kišu sa neba i čini da im iz zemlje raste hrana. Ali vi ih onda koljete u ime bogova osim Njega, poričući sve to i uzdižući ih!“ (Str. 114-115; podebljanje i velika slova naši)

Što se tiče predanja koje je dao hafiz Abu Bakr al-Bejhaki, obavestio nas je Abu Sad al-Malini, rekao nam je Abu Ahmad b. Adi, hafiz, preneo nam je Ibrahim b. Asbat, kao i Osman b. Abu Šejba, kao i Džarir, od Sufjana al-Savrija, od Muhameda b. Abd Alaha b. Muhameda b. Ukajla, od Džabira b. Abd Alaha, kako sledi: „Prorok je običavao da prisustvuje obredima politeista zajedno sa njima. Ali jednom je čuo dva anđela iza sebe, jedan je govorio drugom: ’Hajde da se pomerimo napred i stanemo tačno iza Božijeg Poslanika.’ Ali drugi se USPROTIVIO: ’Kako možemo da stanemo tačno iza njega KADA ON IMA NAVIKU DA POZDRAVLJA IDOLE?’“

Nastavio je: „I nakon toga on nikada više nije prisustvovao takvim obredima sa politeistima.“ (Str. 182; podebljanje i velika slova naši)

„Božiji Poslanik je običavao da odlazi na Hiru na mesec dana svake godine i da se moli sam, budući da je bio jedan od onih Kurejšija koji su, u džahilijetu, upražnjavali tu molitvu u osami. Hranio bi siromašne koji bi mu dolazili. Pošto bi otišao odande, ne bi ponovo ušao u svoj dom a da prethodno ne obiđe kabu.“ (Str. 282; podebljanje naše)

„Božiji Poslanik je običavao da boravi na Hiri u osami po mesec dana svake godine. Ta praksa, poznata kao al-tahanut, tj. ’pobožna posvećenost’, BILA JE PRAKSA KOJU SU KUREJŠIJE UPRAŽNJAVALE PRE DOLASKA ISLAMA.

„Dok je Božiji Poslanik boravio tamo tog meseca svake godine, hranio bi sve siromahe koji bi mu došli. Kada bi se razdoblje tog meseca posvećenosti okončalo, prvo što bi učinio bilo je da ode do kabe, obilazeći je oko sedam puta pre nego što bi krenuo ka svom domu.“ …

„Kada je Božiji Poslanik završio svoje razdoblje osamljene posvećenosti, učinio je kao i uvek, otišavši najpre do kabe i obišavši je. Tamo je sreo Varaku b. Naufala koji je takođe obavljao obilaženje, i Varaka ga je upitao: ’O sinovče, reci mi šta si video i čuo.’“ (Str. 292-293; podebljanje i velika slova naši)

„Božiji Poslanik je izašao napolje, Omer je predvodio put, zajedno sa Hamzom b. Abd al-Mutalibom, i obišao je kabu, i obavio podnevnu molitvu kao vernik. Zatim se vratio u kuću al-Arkama, a Omer ga je pratio. Nakon toga Omer je otišao sam, a potom je i Prorok otišao.“ (Str. 321; podebljanje naše)

„Božiji Poslanik i Abu Bakr, na svom putu naniže sa planine… Božiji Poslanik i njegov Ashab su zatim došli, POLJUBILI KAMEN, obišli kabu, a zatim se molili …“ (Str. 327; podebljanje i velika slova naši)

Nastavio je: „Dok su tako bili razjareni, pojavio se Božiji Poslanik. Prišao je peške, POLJUBIO ’CRNI KAMEN’, a zatim prošao pored njih dok je obilazio kabu … (Str. 342; podebljanje i velika slova naši)

Zapravo, Muhamed ne samo da je nastavio da poštuje izvesne paganske prakse poput ljubljenja i dodirivanja crnog kamena čak i nakon što je njegova navodna proročka služba započela,

Sunet je izvoditi izvesne radnje u tavafu, kako je dato u nastavku:

Okretanje ka Crnom kamenu na početku tavafa uz izgovaranje tekbira (Allahu-Ekber) i tehlila (La ilahe illallah), i podizanje ruku onako kako se podižu u molitvi, i, ako je moguće, dodirivanje kamena obema rukama i tiho ljubljenje istog, ili prislanjanje obraza na njega. U protivnom, može se dotaći rukom pa poljubiti ruka, ili se može dotaći nečim, pa se to poljubi, ili, ako ni to nije moguće, može se samo pokazati ka njemu štapom itd., kao što se pominje u nekim hadisima navedenim u nastavku.

Ibn Omer je rekao: „Alahov Poslanik se okrenuo ka Crnom kamenu, dotakao ga, a zatim položio svoje usne na njega i dugo plakao.“ Omer je takođe dugo plakao. Prorok je rekao: ’O Omere, ovo je mesto gde treba prolivati suze**.’“ (Preneo Al-Hakim, koji ga smatra verodostojnim hadisom sa verodostojnim lancem prenosilaca)

Ibn Abas prenosi da se Omer sagnuo ka Crnom kamenu i rekao: „Tako mi Alaha! Znam da si ti PUKI KAMEN, i da nisam video svog voljenog Proroka kako te ljubi i dodiruje, nikada to ne bih učinio.“ Kuran kaže: „Vi zaista imate u Alahovom Poslaniku divan uzor (ponašanja).“ (Kuran 33:32) Ovo su preneli Ahmed i drugi, nešto drugačijim rečima.

Nafi je rekao: „Video sam Ibn Omera kako dodiruje Crni kamen svojom rukom, a zatim ljubi svoju ruku i kaže: ’Otkako sam video Proroka kako to čini, nikada nisam propustio da to učinim.’“ (Preneli Buhari i Muslim)

Suvejd bin Gafla je rekao: „Video sam Omera kako ljubi Crni kamen i dodiruje ga.“ Dalje je rekao: „Znam da je Prorok bio naročito veoma pedantan u vezi s tim.“ (Muslim)

Ibn Omer je preneo da je Alahov Poslanik običavao da dođe do Kabe, dotakne Crni kamen i onda kaže: Bismillahi vallahu ekber (U ime Alaha, Alah je Najveći).“ (Ahmed)

Muslim je preneo na osnovu autoriteta Abu Tufajla da je rekao: „Video sam Proroka kako obavlja tavaf oko Kabe i dodiruje je štapom a zatim ljubi štap.“

Buhari, Muslim i Abu Davud su preneli da je Omer prišao Crnom kamenu i poljubio ga. Zatim je rekao: „Znam da si ti PUKI KAMEN koji ne može ni da naudi ni da učini bilo kakvo dobro. Da nisam video Proroka kako te ljubi, nikada te ne bih poljubio.“

Al-Hatabi je rekao: „Ovo pokazuje da je pridržavanje Prorokovog suneta obavezujuće, bez obzira na to da li razumemo ili ne razumemo njegov razlog ili mudrost koja stoji iza njega.“

Takva obaveštenja nameću obavezu svima do kojih dopru, čak i ako oni možda ne shvataju u potpunosti njihov značaj. Poznato je, međutim, da ljubljenje Crnog kamena označava poštovanje prema njemu, priznavanje naše obaveze prema njemu, i njegovo korišćenje kao sredstva za traženje Alahovog blagoslova. Zaista je Alah dao prednost nekom kamenju nad drugim, kao što je dao prednost nekim zemljama i gradovima, danima i noćima, i mesecima nad drugima. Suštinski duh svega ovoga jeste bespogovorna pokornost Alahu.

U nekim hadisima koji kažu da je „Crni kamen Alahova desnica na zemlji“, ipak nalazimo uverljivo obrazloženje i opravdanje za tu izjavu. Drugim rečima, ko god dotakne Crni kamen, taj se, takoreći, zaklinje na vernost Alahu, dajući svoju ruku u ruku Alahovu, baš kao što neki sledbenici obećavaju vernost svojim kraljevima i gospodarima, ljubeći se i rukujući se sa njima.

Al-Muhalib je rekao: „Hadis o Omeru pobija tvrdnje onih koji kažu: ’Crni kamen je Alahova desnica na zemlji kojom se On rukuje sa Svojim robovima.’“ Ne dao Bog da Alahu pripišemo bilo kakve telesne organe [sic]. Zapovest da se ljubi Crni kamen ima za svrhu da iskuša i da opipljivo pokaže ko se pokorava i predaje. To se može uporediti sa zapovešću Iblisu da se pokloni Adamu.

Nemamo, međutim, nikakav određen dokaz za verovanje da je bilo koji od kamenova upotrebljenih pri prvobitnoj gradnji Kabe (od strane Ibrahima i Ismaila) i danas u postojanju, izuzev Crnog kamena. (Fiqh-Us-Sunnah, tom 5, broj 74b – ALIM CD-ROM verzija; podebljanje, velika slova i kurziv naši)

Praksa koju osuđuje Božija istinska Reč, Sveto pismo,

„Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga što je gore na nebu, ili dolje na zemlji, ili u vodi ispod zemlje. Nemoj im se klanjati niti im služiti, jer sam ja Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj, koji pohodim grijehe otačke na sinovima do trećega i do četvrtoga koljena, onijeh koji mrze na mene;“ Izlazak 20:4-5

„Ali sam ostavio u Izrailju sedam tisuća koji nijedan ne saviše koljena pred Valom, niti ga ustima svojim cjelivaše.“ 1. Carevima 19:18

Čak je i ponovo pao u obožavanje boginja Alat i al-Uze! Ovaj događaj postao je popularno poznat kao „Satanski stihovi“, tj. vreme u kome je Satana nadahnuo Muhameda da izrecituje stihove koji hvale i slave paganske Alahove kćeri. Kao što jedan izvor uzvikuje:

„Mudžahid je rekao: Hvalio je njihove bogove i pominjao ih, i oni su bili oduševljeni.“ (Abu Ishak al-Taalabi, al-Kashf wa al-Bayan fi Tafsir al-Quran, Tefsir K. 17:73)

Ovi sledeći izveštaji pružaju dodatne pojedinosti:

I Mi nismo pre tebe poslali nijednog poslanika (rasūl) — a to je prorok kome je zapoveđeno da prenese Poruku — niti proroka (nabī) — onoga kome nije zapoveđeno da išta prenese — a da, kada bi on recitovao [Pismo], Satana nije ubacio u njegovo recitovanje ono što nije iz Kurana, ali što bi oni kojima je on [prorok] poslat smatrali ugodnim. Prorok je, tokom jednog skupa [ljudi iz] Kurejša, nakon što je izrecitovao [sledeće stihove iz] sure al-Nedžm, Šta mislite o Latu i Uzi? I Manatu, trećoj? [53:19-20] dodao, kao posledicu toga što mu je Satana to nabacio na jezik a da on [Prorok] nije bio toga svestan, [sledeće reči]: ’to su visokoleteće ždralice (al-gharānīq al-‘ulā) i njihovom se zauzimanju zaista treba nadati’, i oni [ljudi iz Kurejša] su time bili oduševljeni. Gavrilo ga je, međutim, kasnije obavestio [Proroka] o tome da je to Satana nabacio na njegov jezik i on je bio ožalošćen zbog toga; ali je [potom] bio utešen ovim sledećim stihom kako bi bio uveren [u Božije zadovoljstvo]: nato Bog ukida, poništava, ono što je Satana nabacio, zatim Bog potvrđuje Svoje objave. A Bog je Onaj koji zna, za Satanino nabacivanje onoga što je pomenuto, Mudri, u tome što mu [Satani] omogućava da čini takve stvari, jer On čini šta hoće. (Tafsir al-Jalalayn, K. 22:52; podebljanje naše)

„Pre tebe, Mi nijednog poslanika i verovesnika nismo poslali a da Sotona nije, kad bi on kazivao, u njegovo kazivanje nešto ubacio.“ [22:52]. Komentatori Kurana su rekli: „Kada je Alahov poslanik, neka ga Alah blagoslovi i podari mu mir, video da ga njegov narod izbegava, ožalostilo ga je njihovo odbacivanje poruke koju im je doneo, pa je potajno poželeo da mu Alah, uzvišen neka je, objavi nešto što bi njega i njegov narod približilo jedne drugima, budući da je žarko želeo da ih vidi kako prihvataju veru. Jednoga dana sedeo je na jednom od skupova Kurejšija koji je okupio veliki broj njihovih pripadnika, i poželeo je da mu Alah, uzvišen neka je, toga dana ne objavi ništa što bi ih odbilo od njega. Alah, uzvišen neka je, objavio mu je tada suru En-Nedžm „Tako Mi zvezde kad zalazi,“ [sura 53]. Alahov poslanik, neka ga Alah blagoslovi i podari mu mir, učio ju je, ali kada je stigao do „Šta mislite o Latu i Uzau?! I onom trećem, Menatu?!“ [53:19-20], đavo mu je stavio na jezik ono što je potajno želeo i čemu se nadao, pa je rekao: ’Ovo su moćni ždralovi (gharaniq) i njihovom zagovoru se treba nadati’. Kada su Kurejšije to čule, veoma su se obradovale. Alahov poslanik, neka ga Alah blagoslovi i podari mu mir, nastavio je da uči do kraja sure, a zatim je pao ničice. Svi muslimani su ga sledili i pali ničice, a pali su ničice i svi idolopoklonici koji su bili prisutni. Svi prisutni, bilo muslimani bilo nevernici, pali su ničice osim al-Walida ibn al-Mughiraha i Abu Uhyahaha Sa'ida ibn al-'Asa, koji su bili previše poodmakli u godinama i nisu mogli da padnu ničice, ali su obojica zgrabili šaku prašine i na nju spustili čela. Kurejšije su se zatim razišle, radosne zbog onoga što su čule. Rekli su: ’Muhamed je naše idole pomenuo pohvalnim rečima. Znamo da Alah daje život i oduzima ga, On stvara i daje opskrbu, ali ovi naši idoli će za nas posredovati kod Njega. Sada kada ih je Muhamed pridružio, svi smo s njim’. Te večeri je Gavrilo došao Alahovom poslaniku i rekao: ’Šta si to učinio? Izrecitovao si ljudima ono što ti ja nisam doneo od Alaha, slavljen neka je, i rekao si ono što ti ja nisam rekao’. ('Alī ibn Ahmad al-Wahidi, Asbab al-Nuzul, K. 22:52; podebljanje naše)

Opet:

Kada je Božiji poslanik bio u Meki, izrecitovao im je [qara’a]: „Tako Mi zvezde kad zalazi,“ Kada je stigao do: „Šta mislite o Latu i Uzau?! I onom trećem, Menatu?!“, rekao je: „Zaista, njihovom zagovoru se treba nadati [inna shafa ‘ata-ha turtaja]“ – Božiji poslanik je to učinio nepažljivo [wa-saha rasul Allah].

Mushrikun, „u čijim je srcima bila bolest [alladhina fi qulub-him marad]“, sreli su ga i pozdravili i bili time veoma zadovoljni. Rekao im je: „Ali to je bilo od Satane! [inna-ma dhalika min al-shaytan].“ I Bog je objavio: „A pre tebe nismo poslali nijednog Poslanika ni Proroka a da, kada bi tamanna, Satana ne bi (nešto) nabacio u njegovu umniyyah, a onda Bog uklanja ono što je Satana nabacio.“

Gornja verzija se pojavljuje u al-Tabarijevom Tafsiru, 17:189, sa sledećim lancem prenosa:

Yunus b. ‘Abd al-A’la al-Misri (170-264) – ‘Abd Allah b. Wahb al-Misri (125-197) – Yunus b. Yazid al-Ayli (u. 160) – Muhammad b. Shihab al-Zuhri (51-124) – Abu Bakr b. ‘Abd al-Rahman b. al-Harith (23-95).

Navodi je i Abu Ja’far al-Nahas al-Misri (u. 328) u delu al-Naskh wa al-mansukh (1:448-449 i 2:527-528), sa sledećim lancem:

Al-Layth b. Sa’d al-Misri (94-175) – Yunus b. Yazid – al-Zuhri – Abu Bakr b. ‘Abd al-Rahman.

Ono što gornje predanje čini značajnim za našu raspravu jeste to što se ono smatra sahih mursal predanjem, tj. predanjem u kojem su prenosioci pouzdani, ali koje ne seže do nekog Muhamedovog druga, već do jednog od njihovih sledbenika. Al-Suyuti ga je naveo od al-Tabarija, a takođe i od ‘Abd b. Humayda al-Kissija/al-Kishshija/al-Kashshija al-Samarqandija (170-e–249) (Al-Durr, 6:66), navodeći da su mursal sahih al-isnad. Vodeći hadiski učenjak 9. veka Ibn Hajar al-‘Asqalani takođe je dao istu ocenu (Fath al-bari fi Sahih al-Bukhari [Shirkat al-Taba’ah al-Fanniyyah al-Muttahidah, Kairo, Egipat], 18:40). Čak je i pokojni čuveni salafijski hadiski učenjak Al-Albani, Majaniq, 9, prihvatio ovu ocenu, uprkos tome što je odbacio njenu istoričnost zbog činjenice da je reč o mursal predanju.

A evo i druge verzije istog događaja:

Božiji poslanik je izrecitovao [qara’a]: „Šta mislite o Latu i Uzau?! I onom trećem, Menatu?!“ a Satana mu je nabacio na jezik [fa-alqa al-shaytan ‘ala lisani-hi]: „To su (visoko)leteći ždralovi: njihovom zagovoru se treba nadati! [tilka al-gharaniq al-‘ula wa shafa’atu-hunna turtaja].“

I Mushrikun su time bili veoma zadovoljni i rekli su: „Pomenuo je naše bogove.“

Zatim mu je došao Gavrilo i rekao: „Izrecituj mi [iqra’ ‘alayya] ono što sam ti doneo!“ I on je izrecitovao: „„Šta mislite o Latu i Uzau?! I onom trećem, Menatu?!“ To su visokoleteći ždralovi: njihovom zagovoru se treba nadati!“ On (Gavrilo) je rekao: „Ovo ti ja nisam doneo! Ovo je od Satane [ma ataytu-ka bi-hadha hadha ‘an al-shaytan]“; ili je rekao: „Ovo je od Satane! Nisam ti ja to doneo“ [aw qala hadha min al-shaytan lam ati-ka bi-ha].

I Bog je objavio: „Pre tebe nismo poslali nijednog Poslanika ni Proroka a da, kada bi tamanna, Satana ne bi nešto nabacio u njegovu umniyyah“, do kraja stiha.

Ovo predanje se citira iz Tafsira Ibn Mardawayha (323-410. po H.) u jednoj kasnijoj zbirci hadisa, naime u Mukhtarah al-Diya’ al-Maqdisija (537-634), sa lancem koji seže do Ibn Abasa:

Ahmad b. Musa Ibn Mardawayh al-Isbahani – njegov otac, Musa b. Mardawayh al-Isbahani (u. 360) – Ibrahim b. Muhammad b. Mattawayh al-Isbahani (u. 302) – Muhammad b. ‘Ali al-Muqri’ al-Baghdadi (u. 300) – Ja’far b. Muhammad al-Tayalisi al-Baghdadi (u. 282) – Ibrahim b. Muhammad b. ‘Ar’arah al-Basri al-Baghdadi (u. 231) – Abu ‘Asim al-Nabil al-Dahhak b. Makhlad al-Makki al-Basri (u. 212) – ‘Uthman b. al-Aswad al-Makki (u. 150) – Sa’id b. Jubayr – Ibn ‘Abbas. (Diya’ al-Din Abu ‘Abd Allah Muhammad b. ‘Abd al-Wahid b. ‘Abd al-Rahman al-Hanbali al-Maqdisi, al-Ahadith al-mukhtarah aw al-mustakhraj min al-ahadith al-mukhtarah mim-ma lam yukhrij-hu al-Bukhari wa Muslim fi sahihay-hima, priredio ‘Abd al-Malik b. Abd Allah b. Duhaysh [Maktabat al-Nahdah al-Hadithah, Meka], str. 1990-1993) (1)

Al-Suyuti takođe navodi ovaj hadis i neposredno od Ibn Mardawayha, tvrdeći da je njegov lanac sačinjen od pouzdanih prenosilaca (sanad rijalu-hu thiqat; up. al-Durr 6:65), i preko navoda Ibn Mardawayha kod al-Diya al-Maqdisija. Zapravo, Ja’far b. Muhammad al-Tayalisi al-Baghdadi, Ibrahim b. Muhammad b. ‘Ar’arah al-Basri al-Baghdadi, Abu ‘Asim al-Nabil al-Dahhak b. Makhlad al-Makki al-Basri i ‘Uthman b. al-Aswad al-Makki smatraju se besprekornim prenosiocima i izgleda da su bili muhaddithun (učenjaci hadisa). ‘Uthman b. al-Aswad bio je poznat i po tome što je učio kod dvojice istaknutih mufassiruna (komentatora), naime kod Mujahida b. Jabra i ‘Atiyyaha b. Sa’da al-‘Awfija. Štaviše, Ibn Hajar al-Asqalani je upravo ovaj prenos smatrao najpouzdanijim od svih lanaca koji prenose satanske stihove (up. Takhrij ahadith al-Kashshaf, str. 114).

Sledeća predanja su još značajnija, jer ne samo da dodatno potkrepljuju to da je Satana naveo Muhameda da izgovori satanske stihove, već i dokazuju da je Muhamed jedno vreme obožavao ove lažne boginje. Ova predanja dodatno dovode u pitanje čitavo Muhamedovo spasenje:

Zatim su se oni koji su prvi put otišli (u Abisiniju) vratili pre (odlaska) Ja’fara b. Abi Taliba i njegovih drugova. Tada je Bog objavio suru u kojoj kaže: „Tako Mi zvezde kad zalazi,“ Mushrikun su govorili: „Kada bi ovaj čovek samo govorio povoljno o našim bogovima [yadhkuru alihata-na bi-khayr], prihvatili bismo ga [aqrarna-hu] i njegove drugove. Ni o jednom od Jevreja i hrišćana koji se protive njegovoj veri ne govori sa uvredama i pogrdama [al-shatm wa al-sharr] kojima govori o našim bogovima.“

Kada je Bog objavio suru u kojoj pominje: „Tako Mi zvezde“ on (Poslanik) je izrecitovao [qara’a]: „Šta mislite o Latu i Uzau?! I onom trećem, Menatu?!“ U tom trenutku je Satana u nju (suru En-Nedžm) nabacio [alqa al-shaytanu fi-ha ‘inda dhalika] pomen zlih božanstava [dhikr al-tawaghit], i on (Poslanik) je rekao [fa-qala]: „Zaista, oni su visokoleteći ždralovi! I zaista, njihovom zagovoru se treba nadati! [inna-hunna la-min al-gharaniq al-‘ula wa inna shafa’ata-hum (sic) la turtaja]“; to je bila rimovana proza [saj’] Satanina i predstavljala je primer njegove smutnje [min fitnati-hi].

Te dve fraze usadile su se u srce svakog Mushrika; njihovi jezici su njima bili ponižavani, radovali su im se [dhallat bi-ha alsinatu-hum wa istabsharu bi-ha] i rekli su: „MUHAMED SE VRATIO SVOJOJ IZVORNOJ VERI I VERI SVOGA PLEMENA [qad raja’a Muhammad ila dini-hi al-awwal wa din qawmi-hi]“…

Što se tiče Mushrikuna, umovi su im se smirili u pogledu Poslanika i njegovih drugova kada su čuli ono što je Satana nabacio u umniyyah Poslanika [lamma sami‘u al-ladhi alqa al-shaytan fi umniyyat al-nabi]. Satana im je rekao da ih je (satanske stihove) Božiji poslanik izgovorio dok je bio u sajdah, pa su i oni učinili sajdah u čast svojih bogova…

Božiji poslanik je zbog toga bio veoma ožalošćen [wa kabura dhalika ‘ala rasul Allah]. Uveče mu je došao Gavrilo. On (Poslanik) mu se požalio [fa-shaka ilay-hi], pa mu je on (Gavrilo) naredio (da izrecituje suru) i on (Poslanik) mu je izrecitovao [fa-qara’a ‘alay-hi]. Kada je on (Poslanik) stigao do njih (satanskih stihova) [fa-lamma balagha-ha] (ILI: kada ih je on (Gavrilo) čuo [sami’a] (satanske stihove)), Gavrilo se odrekao odgovornosti za njih [tabarra’a min-ha] i rekao: „Bože sačuvaj me od ovih! Moj Gospod ih nije objavio, niti mi ih je tvoj Gospod naredio! [ma’adh Allah min hatayni ma anzala-huma rabb-i wa la amara-ni bi-hima rabbu-ka].“ Kada je Božiji poslanik to video, bio je veoma potresen [shaqqa ‘alay-hi] i rekao je: „POSLUŠAO SAM SATANU I GOVORIO NJEGOVIM REČIMA I ON MI JE POSTAO SUDRUG U BOŽIJOJ STVARI [ata’tu al-shaytana wa takallamtu bi-kalami-hi wa sharika-ni fi amr Allah].“

Tako je Bog uklonio ono što je Satana nabacio [fa-nasakha Allahu ‘azza wa jalla ma alqa al-shaytan] i objavio mu: „Pre tebe nismo poslali nijednog Poslanika ni Proroka a da on ne uklanja ono što Satana nabacuje i ne utvrđuje jasno svoje Znakove – a Bog je Sveznajući, Premudri – da bi ono što je Satana nabacio učinio iskušenjem za one u čijim je srcima bolest i za one čija su srca otvrdla. Zaista, Nepravednici su u dalekom razdoru.“

Ovo predanje su na razne načine preneli sledeći muslimanski autoriteti:

Muhammad Mustafa al-A’zami_, Maghazi rasul Allah li-‘Urwah ibn al-Zubayr bi-riwayat Abi al-Aswad ‘an-hu (al-nuskhah al-mustrakhrajah_, Maktab al-Tarbiyah al-‘Arabi li-Duwal al-Khalij, Rijad, 1981, str. 160-161.

Abu al-Qasim Sulayman b. Ahmad al-Tabarani preneo ga je sledećim lancem:

Muhammad b. ‘Amr b. Khalid al-Harrani al-Misri (u. 292. po H.) – ‘Amr b. Khalid al-Harrani al-Misri (u. 229) – ‘Abd Allah Ibn Lahi’ah al-Misri (97-174) – Muhammad b. ‘Abd al-Rahman Abu al-Aswad al-Madani al-Misri (u. 136/7) – ‘Urwah b. al-Zubayr al-Madani (23-94). (al-Mu’jam al-Kabir, priredio Hamdi ‘Abd al-Majid al-Salafi [Wizarat al-Awqaf wa al-Shu’un al-Diniyyah, Bagdad, 1971], 9:34-36)

Abu Bakr Muhammad b. ‘Ali al-Muttawi’i al-Ghazi al-Naysaburi al-Makki navodi sledeći lanac:

Abu al- ‘Abbas Ahmad b. al-Hasan b. Bundar al-Razi al-Makki (u. 409) – Abu al-Qasim Sulayman b. Ahmad al-Tabarani – Muhammad b. ‘Amr b. Khalid al-Harrani al-Misri – ‘Amr b. Khalid al-Harrani al-Misri – ‘Urwah b. al-Zubayr. (Kitab man sabara zafira, str. 77b-78b)

Iz ovog predanja može se izvući nekoliko ključnih zapažanja. Prvo, način na koji Muhamed opisuje svoju grešku u najmanju ruku zapanjuje. Obratite ponovo pažnju na njegove reči:

„Poslušao sam Satanu i govorio njegovim rečima, i on mi je postao sudrug u Božijoj stvari (wa sharika-ni fi amr Allah).“

Muhamedova upotreba glagola sharika znači da je počinio prilično tešku grešku pridruživanja Satane Alahu, što je prema Kuranu neoprostiv greh:

„Allah, zaista, neće da oprosti da se Njemu išta u obožavanju pridružuje, a kome hoće oprostiće sve osim toga; onaj ko Allahu išta u obožavanju pridružuje - zaista je daleko zalutao. Oni mimo Allaha samo ženske kipove prizivaju, a ne prizivaju drugog do Sotonu prkosnog.“ K. 4:116-117 Hilali-Khan

Drugo, Muhamed je pogoršao problem time što je udovoljio paganima hvaleći njihove lažne boginje, iako mu je njegovo božanstvo izričito reklo da nikada ne počini tu grešku, jer bi inače bio osuđen na pakao, a sva njegova dela bi propala:

„To je mudrost koju ti tvoj Gospodar objavljuje. I ne smatraj da pored Allaha postoji drugo božanstvo, da ne bi bio bačen u Pakao, ponižen i od milosti odbačen.“ K. 17:39 Pickthall

„O Verovesniče, boj se Allaha, a nevernike i licemere ne slušaj - Allah, uistinu, sve zna i mudar je!“ K. 33:1

„Ako bi druga božanstva pored Allaha obožavao tvoja dela bi sigurno propala, i sigurno bi bio među stradalnicima.“ K. 39:65 Shakir

Stoga je Muhamed prema Kuranu osuđen, što znači da sada mora biti u paklu, trpeći večni gnev i mučenje.

Što je još važnije, Muhameda osuđuje i istinski Bog Avrama, Isaka i Jakova, onakav kakvim se objavio u svom jedinom nadahnutom Svetom pismu. Prema Svetoj Bibliji, svaki samoprozvani prorok koji govori u ime drugih bogova ili objavljuje reč koja nije došla od Boga nije ništa drugo do lažni prorok i mora umreti.

„A ko god ne bi poslušao riječi mojih, koje će govoriti u moje ime, od toga ću ja tražiti. Ali prorok koji bi se usudio govoriti što u moje ime što mu ja ne zapovijedim da govori, ili koji bi govorio u ime drugih bogova, takav prorok da se pogubi.“ Ponovljeni zakoni 18:19-20

Budući da je Muhamed u ime Alaha (za koga je tvrdio da je Bog biblijskih proroka poput Avrama i Mojsija) izgovorio nešto što ovaj nije zapovedio, i budući da je uz to pomenuo, pa čak i hvalio imena lažnih boginja, on nije ništa drugo do lažni prorok koji stoji večno osuđen od istinskog Boga Svete Biblije.

Treće, reakcija pagana na to što je Muhamed slavio i počastvovao njihove boginje je upadljiva, jer potvrđuje Dimitrijevu i moju tvrdnju da je Muhamed u početku obožavao ove paganske Alahove kćeri. Ponovo, pažljivo obratite pažnju na njihove reči:

Pagani su tvrdili da se Muhamed obožavanjem ovih boginja zapravo vratio svojoj izvornoj veri, a to je vera njegovog plemena Kurejšija. Niti je ovo jedino predanje koje pominje ovu konkretnu reakciju pagana:

Ibn Abi Hatim – Musa b. ‘Uqbah – al-Zuhri.

Mushrikun iz plemena Kurejš govorili su: „Kada bi ovaj čovek samo govorio povoljno o našim bogovima [yadhkuru alihata-na bi-khayr], prihvatili bismo ga [aqrarna-hu] i njegove drugove. On o Jevrejima i hrišćanima koji se protive njegovoj veri ne govori sa uvredama i pogrdama [al-shatm wa al-sharr] kojima govori o našim bogovima.“

Božiji poslanik je bio veoma pogođen [ishtadda ‘alay-hi] progonom [adha] koji su on i njegovi drugovi pretrpeli od njih (Kurejšija) i time što su ga nazivali lažovom. Njihovo pogrešno ponašanje ga je rastuživalo i on je žudeo za krajem njihovog progona [yatamanna kaffa adha-hum].

Kada je Bog objavio suru En-Nedžm, on (Poslanik) je rekao [qala]: „Šta mislite o Latu i Uzau?! I onom trećem, Menatu?!“ A Satana je u tom trenutku nabacio neke reči kada je Bog pomenuo zla božanstva [alqa al-shaytanu ‘inda-ha kalimatin hina dhakara Allahu ‘azza wa jalla Akhir al-tawaghit], i on je rekao [fa-qala]: „Zaista, oni, oni su visokoleteći ždralovi! I zaista, njihov zagovor je ono čemu se treba nadati!“ [inna-hunna la-min al-gharaniq al-‘ula wa inna shafa’ata-hunna la-hiya allati turtaja].

To je bila rimovana proza Satanina i predstavljala je primer njegove smutnje [min fitnati-hi]. Te dve fraze usadile su se u srce svakog Mushrika u Meki. Njihovi jezici su se njima izoštrili [dhaliqat bi-ha]; radovali su se prepričavajući ih jedni drugima [tabasharu bi-ha] i govorili: „MUHAMED SE VRATIO SVOJOJ IZVORNOJ VERI I VERI SVOGA PLEMENA.“ (Jalaludin al-Suyuti, Al-Durr al-manthur, 6:66-67)

Nema nikakvog smisla govoriti o tome da se Muhamed vratio veri u koju nije verovao niti ju je ikada praktikovao. To ima smisla jedino ako je Muhamed jedno vreme obožavao lažne bogove i boginje svog paganskog plemena.

Ono što reakciju pagana čini još značajnijom jeste to što je izrečena u vezi sa time što je Muhamed upravo bio pohvalio i proslavio Allat, al-Uzzu i Manat, čime se podrazumeva da ih je Muhamed zaista obožavao u prošlosti.

Štaviše, potpuno je nerealno pretpostaviti da je Muhamed u svojoj mladosti i detinjstvu imao drugačiju veru od vere koju su praktikovali njegova majka, a zatim i njegovi staratelji, prvo njegov deda Abdul Muttalib, a kasnije i njegov stric Abu Talib. Odrastao je u toj porodici i, bez ikakve sumnje, zajedno s njima obožavao njihove bogove.

Zapravo, i kasnije, kada je počeo da misli da je prorok, Muhamed je i dalje verovao da ove boginje stvarno postoje, pa je čak poslao jednog od muslimana da ubije jednu od njih!

Te godine, pet noći pre kraja ramazana, Khalid al-Walid je uništio al-‘Uzzu u nizini Nakhlah. Al-‘Uzza je bila idol Banu Shaybana, ogranka Sulayma, saveznika Banu Hashima. Banu Asad b. ‘Abd al-‘Uzza su govorili da je to njihov idol. Khalid je krenuo ka njemu, a zatim je rekao: „Uništio sam ga.“ [Božiji poslanik] je rekao: „Jesi li išta video?“ „Ne“, rekao je Khalid. „Onda“, rekao je on, „vrati se i uništi ga.“ Tako se Khalid vratio idolu, uništio njen hram i razbio idol. Čuvar je počeo da govori: „Razjari se, o ‘Uzza, jednim od svojih naleta besa!“ – našto je pred njim izašla naga, zapomažuća Etiopljanka. Khalid ju je ubio i uzeo nakit koji je bio na njoj. Zatim je otišao Božijem poslaniku i podneo mu izveštaj o onome što se dogodilo. „To je bila al-‘Uzza“, rekao je on, „i al-‘Uzza više nikada neće biti obožavana.“

Prema Ibn Humaydu – Salamahu – Ibn Ishaqu, koji je rekao: Božiji poslanik je poslao Khalida b. al-Walida da [se obračuna sa] al-‘Uzzom, koja je bila u Nakhlahu. Ona je bila hram koji su poštovala plemena Kurejš, Kinanah i čitav Mudar. Njeni čuvari bili su iz Banu Shaybana, ogranka Banu Sulayma, saveznika Banu Hashima. Kada je gospodar hrama čuo da Khalid dolazi da se obračuna sa al-‘Uzzom, obesio je svoj mač o nju i popeo se na planinu blizu koje se al-‘Uzza nalazila. Dok se peo, rekao je:

O ‘Uzza, napadni napadom koji ne pogađa nijedno vitalno mesto,
protiv Khalida! Zbaci svoj veo i zadigni skute!
O ‘Uzza, ako danas ne ubiješ Khalida,
podnesi brzu kaznu ili postani hrišćanka!

Stigavši do al-‘Uzze, Khalid ju je uništio i vratio se Božijem poslaniku. (The History of al-Tabari: The Victory of Islam, preveo Michael Fishbein [State University of New York Press (SUNY), Albany 1997], tom 8, str. 187-188; podebljanje naše)

Dakle, al-Uzza je zapravo bila Etiopljanka koju je Khalid ubio! To pokazuje da su Muhamed i njegovi sledbenici bili dovoljno naivni da veruju da ove boginje ne postoje samo u umu svojih obožavalaca. Muhamed je zaista mislio da su ovi lažni bogovi i boginje žive stvarnosti!

Sa svim navedenim pred očima, sasvim je jasno da islamski podaci zapravo potvrđuju Dimitrijevo razumevanje i ne pružaju baš nikakvu podršku objašnjenju Mohara Alija, koje nije ništa drugo do očajan i slabašan pokušaj podrivanja izričitog svedočanstva o Muhamedovim paganskim običajima i obožavanju.

Srećom, ne odbacuje svaki savremeni musliman predanja koja prikazuju Muhameda kako učestvuje u paganskim običajima svog naroda. Jedan muslimanski učenjak priznaje da je ovo dobro utemeljeno predanje i objašnjava da je jedini razlog zbog kojeg muslimani prigovaraju to njihova pretpostavka da Bog čuva proroke od idolopoklonstva čak i pre početka njihovih misija:

Postoji malo poznato predanje koje govori o zapanjujućem susretu između Zayda, hanifa, i Muhameda u tinejdžerskim godinama. Izgleda da je priču izvorno preneo Yunus ibn Bukayr na osnovu autoriteta Muhamedovog prvog biografa, Ibn Ishaqa. I mada izgleda da je izbrisana iz Ibn Hishamovog prepričavanja Muhamedovog života, M. J. Kister je katalogizovao ništa manje nego JEDANAEST DRUGIH PREDANJA koja donose gotovo istovetne verzije te priče.

Bio je to, kažu hroničari, „jedan od vrelih dana u Meki“ kada su se Muhamed i njegov drug iz detinjstva Ibn Haritha vraćali kući iz Ta’ifa, gde su zaklali i ispekli ovcu kao žrtvu jednom od idola (najverovatnije Allat). Dok su se dvojica dečaka probijala kroz gornji deo mekanske doline, iznenada su naišli na Zayda, koji je ili živeo kao pustinjak na uzvišici iznad Meke ili je bio usred dugog duhovnog povlačenja. Prepoznavši ga odmah, Muhamed i Ibn Haritha pozdravili su hanifa „pozdravom Džahilijeta“ (in’am sabahan) i seli da se odmore pored njega.

Muhamed je upitao: „Zašto te vidim, o sine Amrov, omraženog među svojim narodom?“

„Zatekao sam ih kako Bogu pridružuju božanstva i nisam bio voljan da činim isto“, odgovorio je Zayd. „Želeo sam Avramovu veru.“

Muhamed je prihvatio to objašnjenje bez komentara i otvorio svoju torbu sa žrtvovanim mesom. „Pojedi nešto od ove hrane, o striče moj“, rekao je.

Ali Zayd je reagovao s gnušanjem. „Sinovče, to je deo onih vaših žrtava koje prinosite svojim idolima, zar ne?“ Muhamed je odgovorio da jeste. Zayd se razgnevio. „Nikada ne jedem od tih žrtava i neću da imam ništa s njima“, uzviknuo je. „Nisam od onih koji jedu bilo šta zaklano za neko božanstvo osim Boga.“

Muhamed je bio toliko pogođen Zaydovim prekorom da je mnogo godina kasnije, prepričavajući tu priču, tvrdio da nikada više nije „pomilovao nijedan njihov idol niti … prine[o] im žrtvu sve dok me Bog nije počastvovao svojim apostolstvom“.

Pomisao da je mladog paganskog Muhameda zbog njegovog idolopoklonstva mogao ukoriti jedan hanif kosi se sa tradicionalnim muslimanskim shvatanjima o Poslanikovom trajnom monoteističkom integritetu. U islamu je uvreženo verovanje da Muhamed, čak ni pre svog poziva od Boga, nikada nije učestvovao u paganskim obredima svoje zajednice. U svojoj istoriji Poslanika, al-Tabari tvrdi da je Bog sačuvao Muhameda od bilo kakvog učešća u paganskim obredima, da se ne bi njima uprljao. Ali to gledište, koje podseća na katoličko verovanje u trajno Marijino devičanstvo, IMA MALO OSNOVA I U ISTORIJI I U SVETOM PISMU. Ne samo da Kuran priznaje da je Bog Muhameda zatekao „u zabludi“ i uputio ga (93:7), već drevna predanja jasno pokazuju Muhameda duboko uključenog u verske običaje Meke: obilaženje Kabe, prinošenje žrtava i odlaženje na paganska pobožna povlačenja zvana tahannuth. Zaista, kada je pagansko svetilište srušeno i ponovo podignuto (bilo je prošireno i konačno natkriveno), Muhamed je uzeo aktivno učešće u njegovoj obnovi.

Pa ipak, učenje o Muhamedovom monoteističkom integritetu važan je aspekt muslimanske vere, jer izgleda da podupire verovanje da je Objava koju je primio došla iz božanskog izvora. Priznanje da je Muhamed mogao biti pod uticajem nekoga poput Zayda za neke muslimane je ravno poricanju nebeskog nadahnuća Muhamedove poruke. Ali takva verovanja počivaju na uobičajenoj, a ipak pogrešnoj pretpostavci da se religije rađaju u nekakvom kulturnom vakuumu; one to sasvim sigurno ne čine. (Reza Aslan, No god but God: The Origins, Evolution, and Future of Islam [Random House Trade Paperback Edition, januar 2006], 1. The Sanctuary in the Desert: Pre-Islamic Arabia, str. 15-17; podebljanje i velika slova naši)

Međutim, Zawadijevi problemi su daleko od toga da budu okončani. Kuran tvrdi da, ako bi se čitav svet ljudi i džina okupio da napravi nešto poput Kurana, oni to ne bi bili u stanju da učine:

„Kad bi se svi ljudi i duhovi udružili da sastave jedan ovakav Kur'an, oni, kao što je on, ne bi sastavili, pa makar jedni drugima pomagali.“ K. 17:88 Hilali-Khan

A prema Kuranu, Satana je džin:

„I kada smo rekli anđelima: „Poklonite se Adamu!“ Svi su se poklonuli osim Sotone, on je bio jedan od duhova, pa je odbio poslušnost na zapovest svog Gospodara. Pa zar ćete njega i njegov porod, pored Mene, kao zaštitnike da prihvatite, kad su vam oni neprijatelji? Kako je Sotona loša zamena nevernicima!“ K. 18:50 Hilali-Khan

Ovo sada pokreće sledeća neprijatna pitanja za Zawadija.

Ako čak ni džini nisu sposobni da dosegnu Kuran, kao što tvrdi K. 17:88, kako je onda Satana uspeo da prevari Muhameda i navede ga da pomisli da su stihovi koje mu je đavo stavio na jezik kuranske objave?
Zar Muhamed nije bio u stanju da razlikuje Satanine reči od Alahovih stihova?
Zar nije mogao da vidi da su stihovi koje je Satana sastavio bili daleko lošijeg kvaliteta od kuranskih stihova?
Zar ostali muslimani, kao ni pagani, nisu mogli da vide da se ovi stihovi ne poklapaju sa stilom Kurana? Uostalom, ako je Kuran neponovljiv kao što tvrdi da jeste, onda je narod trebalo da bude u stanju da odmah uoči razliku između onoga što je nadahnuo Satana i onoga što je Alah objavio u Kuranu.
I zar činjenica da ni Muhamed ni ostali ljudi nisu bili u stanju da uoče bilo kakvu kvalitativnu razliku između onoga što je Satana nadahnuo Muhameda da izgovori i ostatka Kurana zapravo ne dokazuje da je đavo bio u stanju da odgovori na kuranski izazov da se proizvede nešto slično njemu?
A ako je Satana odgovorio na Alahov izazov, šta to govori o kuranskoj tvrdnji o neponovljivosti?
Zar to ne dokazuje da Kuran može biti i da jeste dosegnut, čime se opovrgava njegova sopstvena tvrdnja da je jedinstven i/ili čudesan?
Štaviše, šta to govori o Sataninoj moći, s obzirom na to da je bio u stanju da lično odgovori na kuranski izazov bez ikakve pomoći od ostatka čovečanstva i džina? Zamislite to: Satana ne samo da je uspeo da opčini i prevari Muhameda, iako je Alah rekao da to neće moći da učini, već je i uspeo da proizvede stihove za koje su Muhamed i ostali mislili da su deo Kurana!
Da li to ukazuje na to da je Satana nekako svemoćan, budući da je uspeo da proizvede izjave jednake rečitosti kao one sadržane u Kuranu?
U vezi s tim, šta to govori o Alahovoj sposobnosti da osigura da niko neće moći da odgovori na kuranski izazov?
Zar Satanina sposobnost da proizvede nešto istovetno Kuranu ne bi dokazivala ili da Alah nije svemoćan, ili da mu je đavo ravan, ili da Kuran nije od Boga?
Šta to takođe govori o Alahovoj sposobnosti da zaštiti svoje glasnike od toga da njima upravlja i da ih nadahnjuje Satana?
Zar to ne baca sumnju na Alahovu sposobnost da zaštiti svoje glasnike i proroke? A ako je tako, kako se Alahu može verovati da će učiniti ono što kaže, kada njegovu sposobnost da ispuni svoja obećanja može osujetiti konačno stvorenje poput đavola (to jest, osim ako i Satana slučajno nije svemoćan)?
Konačno, ako je Satana mogao da nadahne Muhameda, šta to govori o ostatku Kurana? Kakvu garanciju mogu Zawadi ili bilo koji drugi musliman da daju i koje dokaze mogu da pruže da bi nas uverili da ne postoje i drugi delovi Kurana koje je zapravo nadahnuo Satana?

Za više o istorijskoj verodostojnosti satanskih stihova i njihovim implikacijama po Muhamedovu verodostojnost toplo preporučujemo sledeće članke, odgovore, video-snimke i debatu:

Zawadijev pokušaj da se izbori sa gramatičkim neobičnostima Kurana

Zawadi se sada okušava u obrađivanju kuranskih stihova koje je Dimitrius izneo da bi pokazao da Kuran koristi množinu (tri ili više) u kontekstima u kojima su u vidu samo dva subjekta ili dve osobe.

Evo šta Zawadi kaže u vezi sa Kuranom 22:19:

„Khasmani“ se odnosi na one koji su se sukobili u Bici na Bedru (pogledajte kuranske komentare). Kada je bitka počela, po tri borca sa svake strane započela su dvoboj [sic], ukupno šest ljudi u borbi. Dakle, „Khasmani“ se odnosi na dve grupe ljudi, a ne na dva čoveka koji se međusobno bore. Reč je o istorijskom događaju u kojem se šest ljudi borilo međusobno, pri čemu se svaka grupa borila u ime svoje vojske. Zato je u ajetu upotrebljen izraz „Ikhtasamu“ (tj. borili su se međusobno, u množini [više od 2]). Da je reč o dve osobe, stajalo bi „Ikhtasama“ (njih dvojica su se prepirala jedan sa drugim). Otuda Dimitrius nije uspeo da pruži dobar primer u ovom slučaju.

Pošto nas Zawadi upućuje na kuranske komentare, evo šta oni imaju da kažu:

Ova DVOJICA su DVA PROTIVNIKA, to jest, vernici čine jednu protivničku stranu, a pet [kategorija] nevernika čini drugu protivničku stranu (izraz [khasm, „protivnik“] može se odnositi na jednog ili na mnoge) koji se prepiru oko svoga Gospodara, to jest, oko Njegove vere. Što se tiče onih koji ne veruju, njima će biti skrojena odela od vatre, [odela] koja će nositi — što znači da će ih Vatra obuhvatiti — i ključala voda biće izlivena na njihove glave, [hamīm je] voda koja je dostigla krajnju temperaturu, (Tafsir al-Dželalejn; podebljanje i velika slova naši)

(Ova dvojica) to su pripadnici dve vere među muslimanima, Jevrejima i hrišćanima (dva su protivnika koji se prepiru oko svoga Gospodara) oko vere svoga Gospodara; JEDAN OD NJIH govori: ja imam veće pravo na Alaha i Njegovu veru. I tako je Alah presudio među njima dvojicom. Alah reče: (A što se tiče onih koji ne veruju) u Muhameda i u Kuran, tj. Jevreja i hrišćana (njima će biti skrojena odela od vatre; ključala tečnost) ključala voda (biće izlivena na njihove glave. (Tanwîr al-Miqbâs min Tafsîr Ibn ‘Abbâs; podebljanje i velika slova naši)

(Ova dvojica (vernici i nevernici) dva su protivnika koji se prepiru oko svoga Gospodara…) [22:19]. Abu 'Abd Allah Muhammad ibn Ibrahim al-Muzakki nas je obavestio> 'Abd al-Malik ibn al-Hasan ibn Yusuf> Yusuf ibn Ya'qub al-Qadi> 'Umar ibn Marzuq> Shu'bah> Abu Hashim> Abu Majlaz> Qays ibn 'Ubad koji je preneo da je čuo Abu Zarra kako kaže: „Kunem se Alahom da je ovaj stih (Ova dvojica (vernici i nevernici) dva su protivnika koji se prepiru oko svoga Gospodara) objavljen o sledećoj šestorici: Hamzi, 'Ubejdi, 'Aliji ibn Abi Talibu, 'Utbi, Šejbi i al-Validu ibn 'Utbi“. Ovo je preneo Buhari od Hadždžadža ibn Minhala od Hušajma od Abu Hašima. Abu Bakr ibn al-Harth nas je obavestio> Abu'l-Shaykh al-Hafiz> Muhammad ibn Sulayman> Hilal ibn Bishr> Yusuf ibn Ya'qub>> Sulayman al-Taymi> Abu Majlaz> Qays ibn 'Ubad> 'Ali koji je rekao: „Reči Alaha (Ova dvojica (vernici i nevernici) dva su protivnika koji se prepiru oko svoga Gospodara) pa sve do (Okusite kaznu gorenja) [22:22] objavljene su o nama i o našim dvobojima na Dan Bedra“. Ibn 'Abbas je rekao: „OVO SE ODNOSI NA LJUDE KNJIGE. Ovi drugi rekoše vernicima: 'Mi imamo veće pravo na Alaha nego vi; naše Pismo je starije od vašeg i naš prorok je došao pre vašeg proroka'. Vernici rekoše: 'Mi smo ti koji imamo veće pravo na Alaha nego vi; mi verujemo u Muhameda i u vašeg proroka kao što verujemo u sva objavljena Pisma. Vi ste prepoznali našeg proroka, ali ste se uzdržali od verovanja u njega. Niste verovali u njega samo zato što ste mu zavideli sa gnevom'. To je bilo njihovo pitanje spora u vezi sa njihovim Gospodarom. I tako je Alah, uzvišen neka je On, objavio ovaj stih o njima“. Ovo mišljenje je takođe i stav Katade. ('Alī ibn Ahmad al-Wahidi, Asbab al-Nuzul; podebljanje i velika slova naši)

Razlog objave

Zabeleženo je u dva Sahiha da se Abu Zarr zakleo da je ovaj ajet…

(Ova dva protivnika prepiru se međusobno o svome Gospodaru;) objavljen u vezi sa Hamzom i njegova dva druga, i `Utbom i njegova dva druga, na dan Bedra kada su istupili da se upuste u pojedinačni dvoboj. Ovo je formulacija Al-Buharija u njegovom tefsiru ovog ajeta. Zatim je Al-Buhari zabeležio da je `Ali bin Abi Talib rekao: „Ja ću biti prvi koji će kleknuti pred Najmilostivijim da bi spor bio rešen na Dan vaskrsenja.“ Kajs (podprenosilac) reče: „O njima je objavljen ajet…

(Ova dva protivnika prepiru se međusobno o svome Gospodaru;)“ On (Kajs) reče: „To su oni koji su istupili (na pojedinačni dvoboj) na dan Bedra: `Ali, Hamza i `Ubejda protiv Šejbe bin Rebi`e, `Utbe bin Rebi`e i Al-Valida bin `Utbe.“ Ovo je preneo samo Al-Buhari. Ibn Abi Nadžih je preneo da je Mudžahid prokomentarisao ovaj ajet: „Kao što su NEVERNIK I VERNIK KOJI SE PREPIRU O VASKRSENJU.“ Prema jednom predanju, Mudžahid i `Ata' su prokomentarisali ovaj ajet: „Ovo se odnosi na vernike i nevernike.“ Stav Mudžahida i `Ata'a da se ovo odnosi na nevernike i vernike obuhvata SVA MIŠLJENJA, i priču o Bedru KAO I OSTALE. Jer vernici žele da podrže Alahovu veru, dok nevernici žele da ugase svetlost vere i da poraze istinu i učine da laž prevlada. Ovo je stav koji je Ibn Džarir favorizovao, i on je dobar. (Tafsir Ibn Kathir; velika slova i podvlačenje naši)

Pažljivo primetite da nijedan od ovih tumača Kurana ne tvrdi da se ovaj odlomak NUŽNO odnosi na bitku na Bedru. Izgleda da Zawadi jednostavno izmišlja u hodu. To takođe pokazuje da će on zgodno izabrati tumačenje koje odgovara njegovoj agendi i time stvoriti obmanjujući utisak da je njegovo gledište jedino koje ovi učenjaci iznose. Ovo dodatno razotkriva njegovu spremnost da nepošteno uskraćuje čitaocima informacije o raznim i često protivrečnim objašnjenjima koja ovi isti komentatori daju za neki odlomak.

Štaviše, ova različita objašnjenja teksta i neizvesnost učenjaka u pogledu toga na koga se tačno misli samo su još jedan pokazatelj da je Kuran prilično nekoherentna i nerazumljiva knjiga, uprkos tome što tvrdi da je pismo koje u potpunosti objašnjava sve svoje stihove!

Knjiga čiji su stihovi detaljno objašnjeni; Kuran na arapskom za ljude koji znaju. K. 41:3 Hilali-Khan

Knjiga, čiji su stihovi detaljno objašnjeni; – Kuran na arapskom, za ljude koji razumeju; Y. Ali

Knjiga, čiji su stihovi izloženi do u detalje i koja će se iznova čitati, sastavljena jasnim, rečitim jezikom, za ljude koji imaju znanje, Sher Ali

Pismo čiji stihovi pružaju potpune pojedinosti, u Kuranu na arapskom, za ljude koji znaju. Rashad Khalifa

Uostalom, čak i da govori o bici na Bedru, ovo i dalje ne odgovara ni na šta što je Dimitrius rekao. Pogledajte stih još jednom:

Ova dvojica (vernici i nevernici) dva su protivnika (Hathani khasmani) koji se prepiru (ikhtasamu) oko svoga Gospodara. A što se tiče onih koji ne veruju, njima će biti skrojena odela od vatre; ključala tečnost biće izlivena na njihove glave, Pickthall

U kontekstu su dve grupe upoređene sa dva protivnika koji se međusobno prepiru, i kao takva množina ikhtasamu odnosi se na dva protivnika koji su upravo pomenuti.

Stoga, čak i ako pretpostavimo da se ovo odnosi na šestoricu ljudi koji su se borili na Bedru, to bi samo značilo da se ta šestorica boraca porede sa dva čoveka koji se međusobno bore. Drugim rečima, množina SE NE ODNOSI NA ŠESTORICU LJUDI, već na dva protivnika sa kojima je ta šestorica upoređena! Otuda Dimitriusova poenta i dalje stoji.

Evo kako Zawadi odgovara na Dimitriusove izjave u vezi sa Kuranom 2:17:

Poređenje je počelo sa „Mathaluhum“ (tj. njihov primer), a ne „Mathaluhu“ (tj. njegov primer). Dakle, reč je o grupi ljudi, a ne o jednoj ili dve osobe. Kada se poređenje završilo, završilo se množinom, „ma Haulahum“; opet, o kafirima kao grupi ljudi. Dakle, poređenje se odnosi na množinu, a ne na određenog čoveka. Tako je i ovde Dimistriusov primer manjkav.

Da li se Zawadi uopšte potrudio da pažljivo pročita Dimitriusovo objašnjenje? Ili je bio toliko očajan da ukaže na grešku da je prevideo šta je Dimitrius zapravo rekao? Očigledno jeste, jer Zawadijev odgovor ne dotiče njegovu stvarnu poentu, pa evo je još jednom:

Ovde autor Kurana govori o ljudima koji su zalutali i daje poređenje o nekome (jednina) „الذِي“ ko je zapalio vatru (takođe u jednini) „اسْتَوْقَد“ i ona je osvetlila sve što je bilo oko njega (jednina) „حَوْلَهُ“. Zatim je Alah uklonio tu svetlost oko NJIH „بِنُورِهِم“. Ovde je autor Kurana još uvek u poređenju, ali koristi izraz NJIH da opiše NJEGA. (Podebljanje, kurziv i podvlačenje naši)

Sada pogledajmo tekst još jednom da vidimo da li je Dimitrius bio u pravu:

Oni su nalik na čoveka koji je potpalio vatru, i kada je ONA osvetlila sve oko NJEGA, Bog im je oduzeo NJIHOVU svetlost.

Očigledno je da se nevernici porede sa čovekom iz poređenja. Takođe je jasno da poređenje govori o onome što je čovek učinio, bez ikakvog nagoveštaja da se poređenje naglo završava usred rečenice.

Prema poređenju, čovek je taj koji pali vatru da bi imao nešto svetlosti. Stoga, kada tekst nastavlja govoreći da je Alah oduzeo NJIHOVU svetlost, to se može odnositi jedino na upravo pomenutog čoveka, budući da je on jedini u kontekstu koji uopšte i ima svetlost!

Dimitrius je još jednom potpuno u pravu, jer se množina očigledno koristi za subjekat u jednini.

A da bi bilo tačnije, Kuran je trebalo da uz imenicu „čovek“ u jednini priloži prisvojnu zamenicu u jednini. Dakle, stih je trebalo da glasi: „… čovek koji je potpalio vatru... Bog mu je oduzeo NJEGOVU svetlost.“

Budući da Zawadi i njegov učitelj arapskog Abualrub nisu bili zadovoljni ovim primerima, odlučili smo da pružimo još nekoliko dodatnih primera koji potvrđuju Dimitriusovu poentu:

Zatim se uzdigao ka nebu kada je ono bilo dim, i reče njemu i zemlji: „Dođite OBOJE (itiya) milom (tawaan) ili silom (aw karhan).“ OBOJE rekoše (qalata): „Dolazimo OBOJE (atayna), milom (taieena).“ K. 41:11

Prema pokojnom iranskom islamskom učenjaku Aliju Daštiju, postoji greška u pogledu gramatike Kurana 41:11. Dašti je napisao:

„… Nebo i zemlja su u arapskom imenice ženskog roda, i glagol 'rekoše' u desetom stihu [napomena: u većini engleskih prevoda to je jedanaesti stih] je shodno tome u ženskom rodu i dvojini; ali pridev 'voljni' na kraju stiha je u muškom rodu i množini, i time u neskladu sa pravilima arapske gramatike.“ (Dashti, 23 Years: A Study of the Prophetic Career of Mohammad, prevod sa persijskog F.R.C. Bagley [Mazda Publishers, Costa Mesa, CA 1994], str. 163; podebljanje moje)

Da bi čitaoci koji ne govore arapski mogli da razumeju probleme sa ovim tekstom, mora se imati u vidu da arapski, za razliku od engleskog, ima ne samo oblike glagola i prideva u jednini i množini, već i oblik dvojine koji se koristi kada se referent sastoji od dva entiteta. To se razlikuje od množine, koja se koristi kada su u vidu tri ili više entiteta. Glagoli i pridevi takođe imaju oblike muškog i ženskog roda kao način da se podudare sa rodom subjekta ili objekta u rečenici, odnosno da ga označe.

U gornjem stihu reči itiya, qalata i atayna su u ženskom rodu i dvojini, dok je pridev taieena u muškom rodu množine.

Da bi čitaoci mogli da shvate Daštijevu poentu o očiglednoj grešci u ovom konkretnom tekstu, sledeća rečenica je pokušaj da se greške iz arapskog oponašaju na engleskom:

Rahela i Marija obe rekoše: „Nas trojica muškaraca dolazimo dobrovoljno.“

Svako ko ovo pročita jasno može videti znatne gramatičke greške u rečenici, koja meša i rod i broj. Upravo to nalazimo u Kuranu 41:11.

Evo još jednog primera:

O Proroče! Zašto zabranjuješ (sebi) ono što ti je Alah učinio dozvoljenim, tražeći da ugodiš svojim ženama? A Alah mnogo prašta, Milostiv je. Alah vam je već propisao (o ljudi) razrešenje vaših zakletvi. A Alah je vaš Mevla (Gospodar, ili Gospodin, ili Zaštitnik, itd.) i On je Sveznajući, Premudri. I (setite se) kada je Prorok poverio jednu stvar u tajnosti jednoj od svojih žena (Hafsi), pa kada je ona to ispričala (drugoj, tj. 'Aiši), i Alah mu to obznanio, on joj je saopštio deo toga, a deo prećutao. Zatim, kada joj je (Hafsi) to rekao, ona reče: „Ko ti je ovo rekao?“ On reče: „Sveznajući, Onaj koji sve zna (Alah) mi je rekao“. Ako se vas dve (tataboo) (žene Prorokove, naime 'Aiša i Hafsa) pokajete Alahu, (biće bolje za vas), vaša srca (quloobukuma) doista naginju tome (da se suprotstave onome što Prorok voli), a ako jedna drugoj pomažete protiv njega (Muhameda SAW), onda je zaista Alah njegov Mevla (Gospodar, ili Gospodin, ili Zaštitnik, itd.), i Džibril (Gavrilo), i pravedni među vernicima, a povrh toga su i meleki njegovi pomagači. K. 66:1-4 Hilali-Khan

Ovde se odlomak odnosi na dve Muhamedove žene, a ipak je arapska reč za „vaša srca“ (quloobukuma) u množini! Treba li da pretpostavimo da su dve Muhamedove žene zapravo imale više od dva srca? Time bi se protivrečilo Kuranu, koji kaže da Alah nije nikome dao dva srca:

Alah nijednom čoveku nije dao dva srca u njegovim grudima. Niti je vaše žene, za koje kažete da su vam kao majčina leđa, učinio vašim pravim majkama. [Az-Zihar je kada muž kaže svojoj ženi: „Ti si mi kao leđa moje majke“, tj. Zabranjena si mi za prilaženje.] niti je vaše usvojene sinove učinio vašim pravim sinovima. To su samo reči vaših usta. Ali Alah govori istinu i On upućuje na (Pravi) Put. K. 33:4 Hilali-Khan

Ili bi trebalo da pretpostavimo da je Dimitrius bio u pravu, a da Zawadi i njegov vodič za arapski grubo greše?

Postoji i drugi način na koji Zawadi može da dokaže da Dimitrius greši, a to je da jednostavno prizna da Kuran sadrži gramatičke greške i da, suprotno tvrdnjama njegovih kolega davagandista, nije napisan na savršenom arapskom.

Ako se Zawadi opredeli za ovaj stav, biće u dobrom društvu, jer čak su i Aiša, Muhamedova nevesta-dete, i Osman b. Afan priznali da u muslimanskom pismu ima gramatičkih grešaka.

Na primer, nekoliko navodno autentičnih sunitskih izvora priznaje da Kuran sadrži najmanje četiri gramatičke greške:

„Abdulah je preneo od Al-Fadhala bin Hamada al-Khajrija koji je preneo od Halida (misli se na Ibn Halida) od Zejda Ibn Hubaba koji je preneo od Aš'asa od Seida bin Džubejra: „U Kuranu su četiri greške:

'ALSSABI-OON' [5:69], 'WAALMUQEEMEEN' [4:162], 'FAASSADDAQA WAAKUN MINA ALSSALIHEEN' [63:10], 'IN HATHANI LASAHIRANI' [20:63].“ (Abi Bakr, Kitab Al-Musahif, str. 42; podebljanje naše)

Kao što je upravo napomenuto, ovo je bio i stav Aiše i Osmana b. Afana:

Abu Bakr bin Abdoos i Abu Abdulah bin Hamid preneli su od Abu al-Abbasa al-Asima od Muhameda bin al-Džahma al-Samrija od al-Fare od Abu Mu'avije od Hišama bin Arve od njegovog oca da je Aiša bila upitana o Alahovim izjavama u suri Nisa (stih 162) 'LAKINI ALRRASIKHOONA' i 'WAALMUQEEMEENA' i o izjavi Svemogućeg u suri Maida (stih 69) 'INNA ALLATHEENA AMANOO WAALLATHEENA HADOO WAALSSABI-OON' i Njegovoj izjavi (Taha, 63) 'IN HATHANI LASAHIRANI'. Aiša je odgovorila: 'O sine moga brata, ovo je usled grešaka koje je počinio prepisivač'. (Tafsir al-Thalabi, tom 6, str. 250)

Abu Ubejd je u Fadhail Kuranu naveo da je Abu Muavija preneo od Hišama bin Urve od njegovog oca da je Aiša bila upitana o sledećim greškama u Kuranu 'IN HATHANI LASAHIRANI' i Njegovoj izjavi 'WAALMUQEEMEENA ALSSALATA WAALMU/TOONA ALZZAKATA' i Njegovoj izjavi 'INNA ALLATHEENA AMANOO WAALLATHEENA HADOO WAALSSABI-OON'. Ona je odgovorila: „O sine moga brata, ovo je usled postupka prepisivača Kurana koji su pogrešili prilikom njihovog prepisivanja. Lanac ovog predanja je sahih prema uslovima dvojice šejhova. (Dželaludin al-Sujuti, Al-Itqan fi Uloom al Quran, tom 1, str. 210)

„Nema snage u odgovorima koji se iznose protiv gore navedenog Aišinog odgovora, naime da sadrži slab lanac. Lanac je sahih.“ (Isto, tom 1, str. 212; podebljanje naše)

„Postoji neslaganje oko 'ALMUQEEMEENA ALSSALAT'. Aiša i Aban bin Osman rekli su da je to zapisano u Kuranu usled greške prepisivača. Njegovo ispravljanje je neophodno i trebalo bi da bude zapisano kao 'ALMUQEEMOONA ALSSALAT'. Slično tome, u suri Maida 'AALSSABI-OONA' i u suri Taha 'IN HATHANI LASAHIRANI' takođe su zapisani usled greške prepisivača. Osman je izjavio da je video neke greške u Kuranu i da bi ih Arapi ispravljali kroz svoj jezik, i tražili su od njega da ih izmeni, ali on je rekao da te greške ne pretvaraju haram u halal i obrnuto.“ (Tafsir al-Baghawi (Tafsir Ma'alim at-Tanzeel), K. 4:161, tom 3, str. 361)

„Aban bin Osman je proučio stih [IN HATHANI LASAHIRANI] pred svojim ocem Osmanom. Osman reče: „To je netačno.“ Neko ga upita: „Zašto to ne ispraviš?“ Osman odgovori: „Ostavi to tako, ne pravi nikakvu razliku u pogledu onoga što je halal (dozvoljeno/dopušteno) i haram (zabranjeno).'“ (Tafsir al-Qurtubi, K. 20:63)

Za više o greškama i tekstualnoj iskvarenosti Kurana toplo preporučujemo sledeće linkove:

http://answering-ansar.org/answers/tahreef/en/chap9.php
http://answering-ansar.org/answers/tahreef/en/index.php

Zawadi i njegov mentor za arapski mogu da zahvale svojoj šiitskoj braći što su otkrili ova sunitska predanja i učinili ih dostupnim javnosti.

Uz sve rečeno, i tekst Kurana 41:11 i tekst 66:4 pružaju dodatne primere koji potvrđuju Dimitriusovu poentu da Kuran koristi množinu (tri ili više) u kontekstima koji se odnose na dva entiteta. Stoga je tvrdnja Mohara Alija bez osnova i ne uspeva da dokaže njegov argument.

Na kraju, Zawadijev „odgovor“ ignoriše ono što je Dimitrius dalje rekao o množini. Kao što je s pravom primetio, i kao što je pokojni islamolog Artur Džefri ispravno naveo, množina nije nužno ograničena na Muhameda i njegovu ženu, budući da može obuhvatati i čitavo njihovo domaćinstvo. Drugim rečima, množina ukazuje na to da su Muhamed, Hatidža i njihova deca svi obožavali Alat i Uzu, ali su kasnije odlučili da ih više nikada neće obožavati.

Zaključno, Zawadi i njegov instruktor arapskog Abualrub nisu uspeli da pobiju Dimitriusovu tvrdnju. Ono što ovo čini toliko sramotnim jeste to što su i Zawadi i Abualrub Arapi kojima je arapski maternji jezik. Oni čak sebe predstavljaju kao poznavaoce arapskog jezika. A ipak, ova dvojica davagandista nisu mogli da izbegnu prilično osnovne, elementarne greške u svojim objašnjenjima, greške koje ni studenti prve godine arapskog ne bi napravili!

Ono što je ovde prilično smešno (ili bi trebalo da kažem tužno) jeste to što Zawadi neprestano ponavlja činjenicu da ja ne govorim arapski i takođe optužuje Dimitriusa da pravi greške, a ipak ni on ni Abualrub nisu bili u stanju da pobiju naše argumente, iako obojica tvrde da znaju arapski i da mogu da čitaju Kuran na njegovom izvornom jeziku!

Zawadi i Abualrub moraju da se suoče sa stvarnošću i da prihvate činjenicu da nijedan od njih nema znanje ni sposobnost da brani islam ili da pobija istinu hrišćanstva. Treba da prestanu da sramote islam i svoju muslimansku braću i da budu dovoljno ponizni da pronađu neke prave muslimanske učenjake koji bi barem mogli da pokušaju da iznesu neke razumne argumente.

Ako Gospod Isus da, biće još pobijanja Zawadijevih polemika i odbrana u bliskoj budućnosti. Zato ih očekujte uskoro i molite se za naš uspeh u proslavljanju našeg beskrajno svetog i veličanstvenog Trojedinog Boga koji živi doveka!

Napomene

(1) Deo al-Muhtare koji sadrži ovaj hadis nije objavljen. Pokojni selefijski hadiski učenjak Al-Albani, Majaniq, 8, prepisao je lanac prenosilaca iz zahirijskog rukopisa (ms) za koji neki sumnjaju da bi mogao biti ms Majmu' 86 (al-Albani, Fihris makhtutat Dar al-Kutub al-Zahiriyyah [Majma' al-Lughah al-'Arabiyyah bi-Dimashq, 1970], str. 326).