Ponovno razmatranje problema islamskog monoteizma

Odgovor na odbranu tevhida Samija Zaatarija, 2. deo

Nastavljamo naše pobijanje Zaatarijeve „odbrane“ unitarijanizma Basama Zavadija.

Koga se muslimani zaista boje?

Evo kako Zaatari pokušava da otkloni kursku zapovest muslimanima da se boje Alaha i utroba:

Zar Šamunu nikada nije palo na pamet da mogu postojati dve različite kategorije straha? Zar mu nikada nije palo na pamet da je strah koji gajimo prema Alahu jedinstven i drugačiji od straha koji gajimo prema drugim stvarima?

Zaatariju bi pomoglo da je zaista pročitao moj članak koji ovaj tekst razmatra prilično podrobno, jer bi sebi uštedeo sramotu razotkrivanja da napada strašilo iskrivljujući moj stav.

Suština nije prosto u tome što Kuran kaže da se treba bojati utroba, već u tome što to čini spajajući taj strah sa strahom od Alaha upotrebom arapskog veznika wa („i“), koji je, kao što smo videli u 1. delu, veznik partnerstva i jednakosti prema muslimanskim tumačima i učenjacima!

Još jedan navodni učenjak koji je zastupao ovaj stav bio je i sam pokojni Muhamed ibn Abdul-Vehab, čovek koji je najviše zaslužan za ponovni uspon i oživljavanje savremenog selefijskog kulta (koji mnogi muslimanski učenjaci smatraju devijantnom sektom zbog njegovog očiglednog izopačavanja ranih islamskih učenja). On je u svojoj knjizi o monoteizmu opominjao svoje sledbenike da izbegavaju upotrebu veznika wa kada Alaha pominju zajedno sa nekim ili nečim drugim. Ustvrdio je da bi musliman radije trebalo da koristi veznik thumma („zatim“) ili neku drugu formulaciju koja izbegava pridruživanje Alahu bilo čega:

Jedan Jevrejin je došao Poslaniku i rekao: „Zaista, vi (muslimani) činite širk, jer kažete: ’Kako Alah hoće I kako ti hoćeš‘; i kažete: ’Tako mi Kabe!‘“ I tako je Poslanik naredio onome ko želi da se zakune da kaže: „Tako mi Gospodara Kabe“ i da kaže: „Kako Alah hoće, PA ZATIM kako ti hoćeš.“ (An-Nesai, verodostojnim ga je proglasio Albani u as-Sahiha br. 137, verodostojnim ga je proglasio i Ez-Zehebi u svojoj proveri El-Mustedreka, kao i Ibn Hadžer u El-Isabi 4/389)

Jedan čovek je došao Poslaniku i rekao: „Kako Alah I ti hoćete“, na šta je Poslanik rekao: „Zar da me postaviš za sudruga pored Alaha? Kako Alah Jedini hoće“ (An-Nesai, dobrim (hasen) ga je proglasio Albani u as-Sahiha br. 139)

Prenosi se od Et-Tufejla, Aišinog polubrata, da je rekao: „Video sam u snu da sam naišao na skupinu Jevreja i rekao im: ’Vi ste zaista dobar narod, samo da ne tvrdite da je Uzejr Alahov sin.‘ Oni su odgovorili: ’I vi ste dobri, samo da ne govorite: Kako Alah hoće I kako Muhamed hoće.‘ Zatim sam naišao na skupinu hrišćana i rekao im: ’Vi ste zaista dobar narod, samo da ne tvrdite da je Mesija (Isus) Alahov sin.‘ Oni su odgovorili: ’I vi ste dobri, samo da ne govorite: Kako Alah hoće I kako Muhamed hoće.‘ Kada sam se probudio, ispričao sam to nekome, a zatim sam otišao Poslaniku i ponovio mu to. On me je upitao: ’Jesi li ovo nekome ispričao?‘ Rekao sam: ’Jesam.‘ Zatim je otišao na minber i, nakon što je hvalio Alaha, rekao: ’Et-Tufejl je usnio san koji je već saopštio nekima od vas. Vi ste govorili nešto što mi je do sada bilo sprečeno da vam zabranim. Odsad ne govorite: Kako Alah hoće I kako Muhamed hoće, nego recite: Kako Alah Jedini hoće.‘“ (Ibn Madža, Albani ga je spomenuo u as-Sahiha br. 138, El-Hejsemi je rekao u Medžma ez-Zevaidu: ljudi u njegovom lancu prenosilaca su pouzdani prema uslovima imama Muslima) (Tahridž Kitab et-Tevhida, objavio SalafiManhaj.com, 2004, 43. poglavlje: Izreka: „Kako Alah hoće i kako ti hoćeš“, str. 21–22; vidi takođe Kitab et-Tevhid, šejhul-islam Muhamed ibn Abdul-Vehab, prevelo Odeljenje za kompilaciju i istraživanje Dar-us-Salam [Dar-us-Salam Publications Riyadh-Saudi Arabia, 1996], Poglavlje br. 44. Kako je to reći „Šta Alah hoće i šta ti hoćeš“; isticanje velikim slovima, kurzivom i podvlačenjem je naše)

Ovo dokazuje da Kuran zapoveda muslimanima da se boje odnosa uspostavljenih utrobama na isti način na koji se boje Alaha. Islamsko pismo, dakle, opominje takozvane vernike da čine širk, odnosno da pridružuju sudruge Alahu u obožavanju koje pripada samo njemu!

**
Idolopokloničko poštovanje crnog kamena**

Zaatari cepidlači oko činjenice da sam ustvrdio da su neki od Muhamedovih drugova bili zbunjeni i zapanjeni njegovim ljubljenjem kamena koji nikome ne može ni nauditi ni koristiti, dok je jedino drug Omer bio taj koji je delovao zapanjeno onim što je njegov lažni prorok učinio. On dalje poriče da je Omer bio zbunjen ili zapanjen.

Evo, još jednom, predanja koje pomaže da se istakne Muhamedovo idolopokloničko poštovanje ovog paganskog idola i zbunjenost koju je to izazvalo kod muslimana:

Sunnet je da se prilikom tavafa obave određeni postupci, kako je navedeno u nastavku:

Okretanje ka Crnom kamenu na početku tavafa uz izgovaranje tekbira (Allahu ekber) i tehlila (La ilahe illallah), uz podizanje ruku kao što se podižu u molitvi, i, ako je moguće, dodirivanje kamena obema rukama i tiho ljubljenje istog, ili prislanjanje obraza na njega. U protivnom, može se dodirnuti rukom pa poljubiti ruka, ili se može dodirnuti nečim, a zatim to poljubiti, ili, ako ni to nije moguće, može se samo pokazati ka njemu štapom itd., kao što se pominje u nekim od hadisa navedenih u nastavku.

Ibn Omer je rekao: „Alahov Poslanik se okrenuo ka Crnom kamenu, dodirnuo ga, a zatim prislonio usne na njega i dugo plakao.“ I Omer je dugo plakao. Poslanik je rekao: ’O Omere, ovo je mesto na kome treba prolivati suze.‘“ (Prenosi El-Hakim, koji ga smatra ispravnim hadisom sa ispravnim lancem prenosilaca)

Ibn Abas prenosi da se Omer sagnuo prema Crnom kamenu i rekao: „Alaha mi! Znam da si ti SAMO KAMEN, i da nisam video svog voljenog Poslanika kako te ljubi i dodiruje, nikada to ne bih učinio.“ Kuran kaže: „O Verovesnikove žene, vi niste kao druge žene! Ako se Allaha bojite, na sebe pažnju govorom ne skrećite, pa da tada oseti žudnju onaj u čijem je srcu bolest, i pristojno govorite.“‘ (Kuran 33.32) Ovo su preneli Ahmed i drugi, sa neznatno drugačijim rečima.

Nafi je rekao: „Video sam Ibn Omera kako rukom dodiruje Crni kamen, a zatim ljubi svoju ruku i govori: ’Otkad sam video Poslanika kako to čini, nikada nisam propustio da to učinim.‘“ (Prenose Buhari i Muslim)

Suvejd bin Gafla je rekao: „Video sam Omera kako ljubi Crni kamen i dodiruje ga.“ Dalje je rekao: „Znam da je Poslanik bio naročito pažljiv prema njemu.“ (Muslim)

Ibn Omer prenosi da je Alahov Poslanik dolazio do Kabe, dodirivao Crni kamen i zatim govorio: Bismillahi vallahu ekber (U ime Alaha, Alah je Najveći).“ (Ahmed)

Muslim prenosi od Ebu Tufejla da je rekao: „Video sam Poslanika kako obavlja tavaf oko Kabe i dodiruje je štapom a zatim ljubi štap.“

Buhari, Muslim i Ebu Davud prenose da je Omer prišao Crnom kamenu i poljubio ga. Zatim je rekao: „Znam da si ti SAMO KAMEN koji ne može ni nauditi ni doneti bilo kakvo dobro. Da nisam video Poslanika kako te ljubi, nikada te ne bih poljubio.“

El-Hatabi je rekao: „Ovo pokazuje da je pridržavanje Poslanikovog sunneta obavezujuće, bez obzira na to da li razumemo njegov razlog ili mudrost koja stoji iza njega.“

Takva obaveštenja nameću obavezu svima do kojih dopru, čak i ako možda ne shvataju u potpunosti njihov značaj. Poznato je, međutim, da ljubljenje Crnog kamena označava poštovanje prema njemu, priznavanje naše obaveze prema njemu, kao i njegovo korišćenje kao sredstva za traženje Alahovih blagoslova. Zaista je Alah dao prednost nekim kamenovima nad drugima, kao što je dao prednost nekim zemljama i gradovima, danima i noćima, i mesecima nad drugima. Suštinski duh svega ovoga jeste bespogovorno pokoravanje Alahu.

U nekim hadisima u kojima se kaže da je „Crni kamen Alahova desnica na zemlji“, ipak nalazimo uverljivo obrazloženje i opravdanje za ovu tvrdnju. Drugim rečima, ko god dodirne Crni kamen, on se time takoreći zaklinje na vernost Alahu, dajući svoju ruku u Alahovu ruku, kao što neki sledbenici izražavaju svoju vernost svojim kraljevima i gospodarima ljubljenjem i rukovanjem sa njima.

El-Muhalib je rekao: „Omerov hadis pobija tvrdnje onih koji kažu da je ’Crni kamen Alahova desnica na zemlji kojom se rukuje sa svojim robovima.‘“ Ne daj Bože da Alahu pripisujemo bilo kakve telesne organe [sic]. Zapovest o ljubljenju Crnog kamena ima za cilj da iskuša i opipljivo pokaže ko se pokorava i predaje. Može se uporediti sa zapovešću Iblisu da se pokloni Adamu.

Nemamo, međutim, nikakav pouzdan dokaz da bilo koji od kamenova koji su prvobitno korišćeni u izgradnji Kabe (od strane Ibrahima i Ismaila) i danas postoji, osim Crnog kamena. (Fiqh-Us-Sunnah, tom 5, broj 74b – ALIM CD-ROM verzija; isticanje velikim slovima, kurzivom i podvlačenjem je naše)

Sažmimo glavne tačke ovog predanja:

Muhamed bi dodirivao i ljubio crni kamen, kao i prislanjao obraz na njega, i njegovo mesto je uzeo kao mesto na kome treba plakati.
Muhamed bi kamen dodirnuo rukom, a zatim poljubio ruku. Isto bi činio i sa svojim štapom kad god bi njime dodirnuo kamen.
Prema određenim predanjima, crni kamen je Alahova desnica na zemlji, pa dodirnuti ga znači rukovati se sa Alahovom desnicom!
Poštovanje crnog kamena jeste sredstvo za primanje blagoslova od Alaha.
Muslimani su oponašali i nastavljaju da sprovode ovu praksu svog proroka iako nisu razumeli/ne razumeju mudrost koja stoji iza nje.

Čitaoci će za trenutak uvideti značaj svega ovoga.

Zaatari kaže da su pagani obožavali svoje idole neposredno jer su smatrali da će to osigurati da njihovi takozvani bogovi posreduju za njih. On poriče da je to ono što je Muhamed činio, iako je ljubio i milovao idol crnog kamena, pa čak i plakao u njegovom prisustvu!

Ono što Zaatari nije uzeo u obzir jeste to da su ljubljenje i milovanje kamenih predmeta bili sastavni deo obožavanja koje su mekanski pagani upućivali svojim idolima! Zaatari takođe zgodno zaboravlja da pomene da je crni kamen zapravo bio jedan od idola koje su pagani poštovali i obožavali!

Zapravo, prema islamskim izvorima, otprilike pet godina pre nego što je Muhamed počeo da tvrdi da je prorok, dogodilo se to da su Mekanci odlučili da ponovo sagrade Kabu. Ovi izvori kažu da su pagani umalo došli do sukoba oko toga ko će postaviti crni kamen na njegovo mesto. Da bi rešili to pitanje, dozvolili su Muhamedu da odluči ko će ga vratiti na njegovo mesto:

Kada je Muhamed napunio trideset pet godina, svojom presudom je rešio ozbiljan spor koji je pretio da čitavu Arabiju gurne u novi niz njenih čestih ratova. Prilikom ponovne izgradnje Svete kuće Kabe 605. godine nove ere, postavilo se pitanje ko treba da ima čast da crni kamen, najsvetiju relikviju te Kuće, podigne na njegovo mesto. Svako pleme je polagalo pravo na tu čast. Najstariji građanin je posvađanima savetovao da za svog arbitra prihvate prvog čoveka koji uđe kroz određenu kapiju. Predlog je prihvaćen, a prvi čovek koji je ušao kroz kapiju bio je Muhamed „El-Emin“. Njegov savet je zadovoljio sve zavađene strane. Naredio je da se kamen stavi na komad tkanine i da svako pleme podeli čast podizanja tako što će uhvatiti deo tkanine. Kamen je tako postavljen na svoje mesto, a ponovna izgradnja Kuće je dovršena bez daljih prekida. (Stories of the Prophets – ALIM CD-ROM verzija; isticanje masnim slovima i podvlačenjem je naše)

„... Kada su došli k njemu i obavestili ga o stvari, on je rekao: ’Dajte mi ogrtač‘, a kada su mu ga doneli, uzeo je crni kamen, stavio ga unutra i rekao da svako pleme uhvati jedan kraj ogrtača i da ga zajedno podignu. Oni su to učinili, pa kada su ga doveli u položaj, on ga je svojom rukom postavio, a zatim se iznad njega nastavila gradnja.“ (The Life of Muhammad: A Translation of Ibn Ishaq’s Sirat Rasul Allah, sa uvodom i beleškama Alfreda Guillaumea [Oxford University Press, Karachi, deseto izdanje 1995], str. 86; isticanje masnim slovima i podvlačenjem je naše)

Ova priča pokazuje koliko je crni kamen bio važan paganima pre Muhamedovog vremena. Nezamislivo je pomisliti da predmet koji je imao takav značaj ne bi bio obožavan od strane idolopoklonika, s obzirom na njihovu opčinjenost kamenjem i njegovo obožavanje.

Hrišćanskog apologetu Džona Gilkrista vredi opširno citirati jer on pomaže da se istakne značaj koji je crni kamen imao za paganske Arape:

Budući da su arapski idoli uglavnom bili od kamena – neki oblikovani u razne forme, drugi neobrađeni – nije li verovatno da je i sam Crni kamen bio idol koji su obožavali paganski Arapi? Budući da je običaj njegovog ljubljenja zadržan u islamu, ova pretpostavka prirodno užasava muslimane.

Predislamski Arapi nikada nisu smatrali Crni kamen idolom, niti su ga ikada obožavali kao idole Kabe... On je, nesumnjivo, sadržavao idole, ali su idoli bili ti koji su obožavani, a ne Kaba; a isto važi i za Crni kamen. On je ljubljen, ali nikada uzet za boga, iako su Arapi obožavali čak i neobrađeno kamenje, drveće i gomile peska. (Ali, The Religion of Islam, str. 440, 441).

Zašto su, onda, paganski Arapi posebno insistirali na tome da ga ljube, kao što i sam Ali priznaje? Kakav je značaj on za njih imao ako nije bio idol? Možda je, ipak, previše neverovatno poverovati da nije bio obožavan. Uostalom, kameni bogovi su bili upravo ono što su Arapi poštovali, bilo da su bili oblikovani u neku formu ili ne. Drugi muslimanski pisac kaže:

Nije li žalosno što su toliki orijentalisti pogrešno protumačili muslimansko poštovanje Kabe, Crnog kamena i hodočasničkih obreda u celini, zamišljajući ih kao neku vrstu obožavanja idola, ili odbacujući te obrede kao budalaste, smešne ili puke ostatke idolopokloničkog praznoverja? Još jedna pogrešna pretpostavka jeste da su hodočasnički obredi bili ostaci predislamskog kulta koje je Poslanik uključio u pokušaju da idolopokloničke Mekance pomiri sa verom. (Khalifa, The Sublime Qur'an and Orientalism, str. 140).

Razume se muslimanska odlučnost da se islam oslobodi ostatka obožavanja idola u njegovim hodočasničkim obredima, ali izgleda krajnje neverovatno da je ovaj kamen, jedan od svetih kamenova koje su predislamski Arapi ugradili u Kabu, nekako slučajno bio izuzet od poštovanja i obožavanja koje je ukazivano ostalima. Ovo deluje još neverovatnije kada se setimo da su se upravo oko ovog kamena prepirali još pre Muhamedove misije, prilikom ponovne izgradnje Kabe, da bi na kraju zatražili od samog Muhameda da ga vrati na mesto. To jasno pokazuje da su ga cenili više od svih drugih idola u svetilištu i krajnje je malo verovatno da je izbegao obožavanje koje je njima ukazivano. Daleko je verovatnije da je bio „čisti i prosti fetiš“ (Gairdner, The Reproach of Islam, str. 156) i da je, ako išta, bio glavni idol u svetilištu, kamen obožavan kao i svi ostali. Bar jedan muslimanski pisac je toliko priznao:

Zapravo, Arapi su ovo kamenje toliko poštovali da ne samo što su obožavali crni kamen u Kabi, već bi jedan od kamenova Kabe uzimali kao sveti predmet na svojim putovanjima, moleći mu se i tražeći od njega da blagoslovi svaki njihov korak. (Haykal, The Life of Muhammad, str. 30)

Budući da su Arapi obožavali sve kamene idole Kabe, istorijski je verovatnije da to obožavanje ima svoje nasleđe u poštovanju koje se danas ukazuje Crnom kamenu, nego da je arapsko obožavanje kamenja proisteklo iz svetosti Crnog kamena koji je nekako izbegao to obožavanje i poštovanje.

Najosobenija odlika ovog obožavanja bilo je poštovanje ukazivano neobrađenom kamenju. Muslimani smatraju da je ova praksa proistekla iz obreda Kabe... Sklonost ka obožavanju kamenja bila je nesumnjivo raširena širom Arabije; ali je verovatnije da je ona dovela do praznoverja Kabe sa njenim Crnim kamenom, nego da je iz njega proistekla. (Muir, The Life of Mahomet, str. xci)

Drugi pisac je verovatno blizu istine kada kaže da je Crni kamen bio „veliki fetiš, glavno mada ne i jedino božanstvo klana Kurejš“ (Lammens, Islam: Beliefs and Institutions, str. 17). U svakom slučaju, čini se da nema nikakve svrhe u ljubljenju kamena, i muslimanima će biti veoma teško da pronađu zaista valjan razlog za ovekovečenje prakse koja više odgovara primitivnom paganskom idolopoklonstvu nego istinskom duhu monoteističkog obožavanja.

Poljubac koji mu pobožni muhamedanski hodočasnik daje jeste preživeli ostatak stare prakse, koja je u Arabiji, kao i u mnogim drugim zemljama, bila oblik obožavanja. (Tisdall, The Original Sources of the Qur'an, str. 43). (Gilchrist, Muhammad and the Religion of Islam, 3. ISLAM: THE RELIGION AND ITS MOVEMENTS, 7. THE PRINCIPAL DUTIES OF ISLAM, D. THE HAJJ PILGRIMAGE TO MECCA, 2. Al-Hajarul-Aswad - The Black Stone; isticanje podvlačenjem je naše)

Sa svim prethodnim u vidu, uporedimo Muhamedovo poštovanje crnog kamena sa praksom idolopoklonika:

Kao i Muhamed, pagani bi dodirivali i ljubili svoje idole.
Kao i Muhamed, pagani su smatrali da ih njihovo poštovanje i obožavanje ovog kamenja približava Alahu i da je sredstvo za primanje njegovih blagoslova.
I baš kao ni Omer, ni Muhamed nije video smisao u tome što Mekanci obožavaju kamenje i idole koji nikome ne mogu ni nauditi ni koristiti.

„A ako ih zamolite da vas na Pravi put upute, neće vam se odazvati; isto vam je pozivali ih ili ćutali. Oni kojima se vi, pored Allaha, molite, zaista su sluge, kao i vi. Pa, vi ih molite, i neka vam se odazovu ako istinu govorite! Imaju li oni noge da na njima hodaju, ili ruke da njima prihvataju, imaju li oči da njima gledaju, ili uši da njima čuju? Reci: „Zovite svoja božanstva, pa smislite protiv mene kakvo hoćete lukavstvo, i ne odugovlačite.“ Moj je, zaista, zaštitnik Allah Koji Knjigu objavljuje i On se brine o dobročiniteljima. A oni kojima se vi, pored Njega, molite, ne mogu ni vama, a ni sebi da pomognu.“ S. 7:193-197 Y. Ali

Može li iko uočiti bilo kakvu stvarnu razliku između Muhamedovog poštovanja ovog paganskog kamenog predmeta i načina na koji su Mekanci obožavali svoje idole?

**
Paganski koreni crnog kamena**

Zaatari se ne može pozivati na navodno Avramovo poreklo paganskih obreda povezanih sa Kabom kako bi opravdao Muhamedovo očigledno idolopoklonstvo, budući da apsolutno ne postoji nijedan predislamski dokaz da je Avram ikada tamo putovao ili da se Ismailo naselio u toj oblasti. Svi raspoloživi dokazi kojima raspolažemo ukazuju na to da je Kaba bila pagansko svetilište koje su pagani podigli radi obožavanja paganskog boga:

Maksim Tirski, koji je pisao u drugom veku, kaže: „Arabljani odaju počast ne znam kakvom bogu, koga predstavljaju četvorougaonim kamenom“, aludirajući na Kabu, odnosno hram koji sadrži crni kamen. Gebri, odnosno drevni Persijanci, tvrde da je Crni kamen bio među likovima i relikvijama koje su Mahabad i njegovi naslednici ostavili u Kabi, i da je bio simbol Saturna. Verovatno je reč o aerolitu, koji svoju slavu, kao i mnogi drugi, duguje svom padu s neba. Njegovo postojanje kao predmeta obožavanja u ikonoklastičkom verskom sistemu može se objasniti jedino Muhamedovim pokušajem da se dodvori idolopoklonicima Arabije. (Thomas P. Hughes, A Dictionary of Islam, str. 155; isticanje podvlačenjem je naše)

Treće, svetovna istorija nikako ne podržava kuransku tvrdnju da je Kaba ikada bila mesto monoteističkog, neidolopokloničkog obožavanja. Prvi pomen Kabe nalazi se u spisima Diodora Sicilskog, koji ju je oko 60. godine pre nove ere opisao kao „hram koji Arapi veoma poštuju“. Prema tome, Kaba datira barem iz vremena pre Hrista. Ali ova činjenica samo pomaže da se podrži konačni zaključak koji ćemo izvesti u ovom poglavlju. Ona svakako ni na koji način ne sugeriše da je Kaba postojala pre jevrejskog Hrama. Naprotiv, pre Muhamedovog vremena, Kaba je bila poznata samo kao glavno svetilište paganskog idolopoklonstva arapskog sveta u Meki i oko nje.

Ipak, imamo jasan dokaz da Kaba nije monoteističkog porekla. Mislimo na crni kamen ugrađen u njen istočni ugao, poznat kao el-hadžerul-esved. Pre Muhamedovog vremena Arapi su obožavali kamenje, a crni kamen je bio jedan od tih predmeta obožavanja. Ne samo da je ljubljenje ovog kamena uključeno u islam, već je i čitav oblik današnjeg hadžskog hodočašća suštinski onakav kakav je bio kod Arapa pre islama. Muhamed je samo promenio značenje obreda – nije učinio nikakav pokušaj da promeni same oblike i obrede hodočašća.

Neki su sugerisali da je obožavanje kamenja kod Arapa proisteklo iz poštovanja crnog kamena, ali to je krajnje neverovatno. Bilo kakav oblik poštovanja mrtvog kamena – naročito do te mere da mu se klanja i da se ljubi – može se poistovetiti jedino sa paganskim idolopoklonstvom, a ne sa čistim monoteističkim obožavanjem. Čak je i Omer oklevao da oponaša paganske Arape ljubeći kamen, i učinio je to samo zato što je video Muhameda kako to čini. Ali po našem mišljenju, i Muhamed je isto tako samo ovekovečavao jedan od oblika mekanskog idolopoklonstva, a mi nikako ne možemo uvideti kako se poštovanje jednog oblika obožavanja idola može pomiriti sa obožavanjem jednog istinitog Boga.

Svetovna istorija zna samo za jedan oblik predislamskog poštovanja Kabe, a to je idolopoklonstvo paganskih Arapa. Ne postoji baš nikakav potkrepljujući dokaz za kuransku tvrdnju da je Kaba prvobitno bila kuća monoteističkog obožavanja. Umesto toga, svakako postoje dokazi, koliko god daleko istorija može da prati poreklo i obožavanje Kabe, da je ona po sadržaju i naglasku bila potpuno paganska i idolopoklonička. Svakako je tokom nešto više od šest stotina godina između razaranja Hrama i konačnog osvajanja Meke Kaba bila isključivo svetilište bujajućeg paganskog idolopoklonstva. Stoga Kaba nije mogla po Božjem promislu postati oblik i mesto istinskog obožavanja kada je Hram Jevreja bio razoren. (John Gilchrist, The Temple, The Ka'aba, and The Christ; isticanje podvlačenjem je naše)

**
Poštovanje crnog kamena u svetlu biblijskog monoteizma**

Uostalom, čak i da je Avram sagradio Kabu, iz Svetog pisma znamo da on nikada ne bi dozvolio poštovanje nekog kamena, budući da istiniti Bog izričito zabranjuje takve prakse. Prema Svetom pismu, Bog je svom narodu zabranio da izrađuje likove koji se potom uzimaju kao predmeti obožavanja:

„Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga što je gore na nebu, ili dolje na zemlji, ili u vodi ispod zemlje. Nemoj im se klanjati niti im služiti, jer sam ja Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj, koji pohodim grijehe otačke na sinovima do trećega i do četvrtoga koljena, onijeh koji mrze na mene;“ Izlazak 20:4-5

„Ali sam ostavio u Izrailju sedam tisuća koji nijedan ne saviše koljena pred Valom, niti ga ustima svojim cjelivaše.“ 1. Carevima 19:18

Obratite pažnju na to da se klanjanje idolu i njegovo ljubljenje smatra činom obožavanja. Sledeće mesto pokazuje šta se dešava kada se predmet koji je načinjen po Božjem nalogu preko proroka počne poštovati verskim gestovima kao što su ljubljenje, klanjanje ili kađenje pred njim:

„A treće godine carovanja Osije, sina Ilina, nad Izrailjem zacari se Jezekija, sin Ahazov, nad Judom. Bijaše mu dvadeset i pet godina kad poče carovati i carova dvadeset i devet godina u Jerusalimu. Materi mu bješe ime Avija, kći Zaharijina. I činjaše što je pravo pred Gospodom sasvijem kao što je činio David, otac njegov. On obori visine, i izlomi likove i isječe lugove, i razbi zmiju od mjedi koju bješe načinio Mojsije, jer joj do tada kađahu sinovi Izrailjevi; i prozva je Neustan.“ 2. Carevima 18:1-4

Bronzana zmija koju je pravedni car Jezekija uništio bila je ona koju je Bog zapovedio Mojsiju da načini:

„Potom pođoše od gore Ora k Crvenom moru obilazeći zemlju Edomsku, i oslabi duh narodu od puta. I vikaše narod na Boga i na Mojsija: Zašto nas izvedoste iz Misira da izginemo u ovoj pustinji? Jer nema ni hljeba ni vode, a ovaj se nikakvi hljeb već ogadio duši našoj. A Gospod pusti na narod zmije vatrene, koje ih ujedahu te pomrije mnogo naroda u Izrailju. Tada dođe narod k Mojsiju i rekoše: Zgriješismo što vikasmo na Gospoda i na tebe; moli Boga neka ukloni zmije od nas. I Mojsije se pomoli za narod. I Gospod reče Mojsiju: Načini zmiju vatrenu, i metni je na motku, i koga ujede zmija, neka pogleda u nju, pa će ozdraviti. I načini Mojsije zmiju od mjedi, i metnu je na motku, i koga god ujede zmija, on pogleda u zmiju od mjedi i ozdravi.“ Brojevi 21:4-9

Lik koji je Bog zapovedio Mojsiju da načini kasnije je uništen čim je narod počeo da ga poštuje! Ako je to ono što je Jahve učinio sa likom koji je načinio jedan od njegovih najvećih proroka, šta navodi Zaatarija da misli da bi Avramov Bog promenio svoje mišljenje i zapovedio Muhamedu i njegovim sledbenicima da počnu da ljube kamen koji nikome ne može ni nauditi ni koristiti?

Štaviše, Zaatari se često poziva na Sveto pismo kako bi dokazao da je Muhamed bio istiniti prorok, na osnovu toga što je propovedao istu poruku monoteizma koju su poučavali istiniti Božji proroci. On stoga mora prihvatiti činjenicu da ovi biblijski odlomci van svake razumne sumnje konačno dokazuju da je njegov lažni prorok bio idolopoklonik koji nije potpuno iskorenio paganske prakse Arapa. Prema nadahnutom Svetom pismu, Muhamedov sunnet je uzrok tome što bezbrojno mnoštvo pojedinaca greši protiv istinitog Avramovog Boga čineći očigledna dela idolopoklonstva.

Zaatari je pokušao da odbrani nedosledno korišćenje Svetog pisma od strane muslimana u nizu „odgovora“ na mojih šest tvrdnji koje dokazuju da je Muhamed bio lažni prorok. Već smo počeli da odgovaramo na njegova „pobijanja“ koja će se, ako Gospod Isus bude hteo, uskoro pojaviti. Dovoljno je reći da njegova „odbrana“ prosto dodatno razotkriva potpunu kružnost i pogrešnost rasuđivanja islamske polemike, kao i da pruža još jedan primer nedoslednog i nepoštenog korišćenja izvora, što je postalo zaštitni znak muslimanske polemike.

Još očiglednijeg idolopoklonstva od „proroka monoteizma“

U nedavnom članku Zaatari piše da, prema učenju o tevhidu el-uluhijje, musliman sme da se zaklinje samo u Alahovo ime:

Sada mora biti jasno da, kada kažemo da svo obožavanje pripada Alahu, ne mislimo prosto na vašu salat molitvu, već mislimo da njemu pripadaju sva dela pokornosti u veri; obožavanje nije ograničeno samo na vašu salat molitvu, već se obožavanje proteže na strah, nadu, pouzdanje, ljubav, žrtvovanje i zaklinjanje...

Takođe, kada se zaklinjete, dakle kada se kunete, kunete se samo Alahom; na primer, kažete: kunem se Alahom da je moje pokajanje iskreno i istinito, a ne kažete: kunem se Muhamedom (AS), ili bilo kojom drugom osobom itd. (Tawheed, the core of Islam)

Međutim, sam Muhamed to nije sprovodio u delo i nije se držao sopstvenih pravila. Muhamed je rekao svojim sledbenicima da je zaklinjanje nečijim ocem širk, odnosno greh pridruživanja sudruga Alahu:

Prenosi Omer:
Poslanik je rekao: „Ako neko mora da se zakune, neka se kune SAMO Alahom.“ Ljudi iz plemena Kurejš su se kleli svojim očevima, ali je Poslanik rekao: „Ne kunite se svojim očevima.“ (Sahih al-Bukhari, tom 5, knjiga 58, broj 177)

Prenosi Ibn Omer:
Alahov Poslanik je sreo Omera bin al-Hataba dok je ovaj išao sa grupom jahača na kamilama, a on se kleo svojim ocem. Poslanik je rekao: „Gle! Alah vam zabranjuje da se kunete svojim očevima, pa ko mora da se zakune, neka se kune Alahom ili neka ćuti.“ (Sahih al-Bukhari, tom 8, knjiga 78, broj 641)

Pa ipak, prorok crnog kamena se usudio da se zakune u ime nečijeg oca, čineći time širk!

Poglavlje 4: Zabrana uskraćivanja dok je čovek živ, samo da bi se rasulo po njegovoj smrti

2706. Prenosi se da je Ebu Hurejre rekao: „Neki čovek je došao Poslaniku i rekao: ’O Alahov Poslaniče, reci mi, ko od ljudi ima najviše prava na moje druženje?’ On reče: ’Da, TAKO MI TVOGA OCA, sigurno će ti biti rečeno.’ Reče: ’Tvoja majka.’ Čovek reče: ’A zatim ko?’ On reče: ’Zatim tvoja majka.’ Reče: ’A zatim ko?’ On reče: ’Zatim tvoja majka.’ Reče: ’A zatim ko?’ On reče: ’Zatim tvoj otac.’ Čovek reče: ’Reci mi, o Alahov Poslaniče, o mom imetku – kako da udelim milostinju?’ On reče: ’Da, TAKO MI ALAHA, sigurno će ti biti rečeno…’“ (Sahih)

Komentari:

… c. Zakletva se može položiti samo Alahovim imenom. Nije dozvoljeno zaklinjati se nečim drugim osim Alahovim imenom, kao što je razjašnjeno u autentičnim hadisima. Poslanik je rekao: „Zaista! Alah vam zabranjuje da se kunete svojim očevima. Ako neko mora da se zakune, neka se kune Alahom ili neka ćuti [sic].“ (Sahih Al-Bukhari: 6108.) U ovom hadisu zakletva ocem je ili pre vremena kada je to zabranjeno, ili je samo deo arapske kulture, kao uobičajen običaj. U Arabiji je bilo uobičajeno da se tokom razgovora dodaju neke dodatne reči ili izrazi bez ikakve posebne namere. (English Translation of Sunan Ibn Majah - Compiled by Imam Muhammad Bin Yazeed Ibn Majah Al-Qazwini, From Hadith No. 1783 to 2718, hadise priredio i referencirao Hafiz Abu Tahir Zubair ‘Ali Za’i, preveo Nasiruddin al-Khattab (Kanada), konačna redakcija Abu Khaliyl (SAD) [Darussalam Publications and Distributors, prvo izdanje: jun 2007], tom 3, str. 553-554; verzal i podvlačenje naši)

Komentari prevodioca su problematični iz najmanje tri razloga. Prvo, muslimanski davagandisti poput Zatarija veruju da su Mekanci potomci Ismaila i da je on sagradio Kabu zajedno sa svojim ocem Avramom i da su obojica ustanovili obrede hodočašća. To znači da bi ljudi znali i bili obavešteni da je takvo zaklinjanje zabranio Bog Avramov, budući da Sveto pismo jasno zabranjuje polaganje zakletvi ili zaklinjanje bilo čijim drugim imenom:

„Da se ne pomješate s tijem narodima što su ostali među vama, i da ne pominjete imena bogova njihovijeh, i da se ne kunete njima, niti da im služite niti im se klanjate.“ Isus Navin 23:7

„Sobom se zakleh; izide iz usta mojih riječ pravedna, i neće se poreći, da će im se pokloniti svako koljeno, i zaklinjati se svaki jezik.“ Isaija 45:23

„Ako ćeš se vratiti, Izrailju, veli Gospod, k meni se vrati, i ako ukloniš gadove svoje ispred mene, nećeš se skitati. I klećeš se istinito, vjerno i pravo: Tako da je živ Gospod! I narodi će se blagosiljati njim, i njim će se hvaliti.“ Jeremija 4:1-2; up. 12:16

U najmanju ruku, Muhamed je ovo morao znati s obzirom na svoje veze i kontakte i sa Jevrejima i sa hrišćanima.

Drugo, muslimani tvrde da je Alah zaštitio Muhameda od svih idolopokloničkih praksi čak i pre nego što je navodno postao prorok. Ako je to tačno, zar ne bi Alah zaštitio svog poslanika od činjenja idolopoklonstva zaklinjanjem nečijim ocem?

Treće, Muhamedov propust dogodio se nakon što je njegova navodna proročka služba započela, u vreme kada muslimani veruju da je njihov prorok primao nadahnuće. Opet, da je to zaista bilo tako, zar se Muhamedov gospodar ne bi potrudio da sačuva svog proroka od činjenja takvog greha nakon što je „objava“ počela da silazi, u vreme kada je Muhamed navodno uvek govorio po objavi? Ili to znači da je Alah bio taj koji je nadahnuo Muhameda da položi ovu idolopokloničku zakletvu u ime nečijeg oca, budući da ovaj drugi nikada nije govorio osim putem nadahnuća?

S obzirom na to, prilično je očigledno da je ovo još jedan slučaj u kojem Muhamed nije primenjivao ono što je propovedao i bio je kriv za idolopoklonstvo. Toliko o tvrdnji da je Muhamed došao da obnovi čisti monoteizam.

**
Ničičanje i obožavanje u islamu**

Zatari opet cepidlači tvrdeći da u Kuranu postoje samo dve osobe kojima se pada ničice, naime, Adam i Josif. On ponovo poriče (što i ne čudi) da su ovo slučajevi u kojima se stvorenja obožavaju i izaziva me da dokažem da je padanje ničice pred ovom dvojicom zapravo čin obožavanja.

Međutim, ja ne moram da dokazujem da su ovo bili očigledni činovi obožavanja jer Zatari to čini umesto mene u svom sopstvenom članku. Zatari priznaje da svi činovi obožavanja pripadaju jedino Bogu,

A šta je tevhid obožavanja? Tevhid obožavanja je verovati DA SVI ČINOVI OBOŽAVANJA PRIPADAJU JEDINO BOGU, to ide od VAŠIH MOLITVI, vašeg žrtvovanja, vaših zaveta, vaše nade, vašeg straha, vašeg pouzdanja, i tako dalje i tako dalje, sve to pripada Bogu. (Verzal naš)

A budući da Kuran povezuje klanjanje ili padanje ničice pred Alahom sa služenjem ili obožavanjem:

„Oni koji su kod tvoga Gospodara zaista ne zaziru da Ga obožavaju; samo Njega hvale i samo se Njemu klanjaju.“ S. 7:206 Arberi

„Među Njegovim znacima su noć i dan, i Sunce i Mesec. Ne klanjajte se ni Suncu ni Mesecu, već se jedino klanjajte Allahu, Koji ih je stvorio, ako želite da samo Njega obožavate.“ S. 41:37

„Allahu ničice padajte i Njega obožavajte“ S. 53:62 Pickthall

To znači da su anđeli i Josifova porodica bili krivi za obožavanje stvorenja umesto Stvoritelja! Kao što je jedan hrišćanski autor rekao u vezi sa anđelima koji padaju ničice pred Adamom:

„Priča, kao celina, obuhvata težak problem. Zašto je Bog naredio svim svojim anđelima da padnu ničice pred bićem koje im je po prirodi inferiorno? Način padanja ničice rezervisan je za obožavanje Boga. Stoga nije bilo prikladno upotrebiti ga u iskazivanju poštovanja stvorenjima, uključujući Adama. Uviđajući problem koji sa sobom nosi upotreba izraza ’sedžda’ (padanje ničice) u odlomku o kojem je reč, Dželal al-Din je izneo sledeće zapažanje:

Izvorna reč u pravom smislu znači pasti ničice tako da čelo dodirne zemlju, što je najponizniji položaj obožavanja i strogo govoreći pripada samo Bogu; ali se ponekad koristi da izrazi građansko poštovanje ili počast koja se može ukazati stvorenjima. (W.T. Wherry, A Comprehensive Commentary on the Quran, tom I, str. 301 [pročitajte Verijevu belešku na internetu; vidi komentare na 2:34])

„Uprkos apologiji Dželala al-Dina, strogo govoreći, ’sedžda’ (padanje ničice) pripada samo Bogu. Zato komentator nije na odgovarajući način potkrepio izuzetak od pravila koji je načinio, iz Kurana. ’Vehabije’, koji sebe smatraju strogim muslimanima i istinskim monoteistima, zabranjuju obožavanje bilo kog stvorenja. Jedino Bog zaslužuje da bude obožavan, prema njima. Oni ne bi dozvolili ’sedždu’ svetovnoj vlasti – onu vrstu padanja ničice koja je namenjena molitvama Bogu… Štaviše, istina je da je, strogo govoreći, padanje ničice pred bilo kojim bićem osim Boga praksa protivna monoteizmu i duhu Kurana, kao što bi vehabije rekle.“ (Abdiyah Akbar Abdul Haqq, Sharing Your Faith with a Muslim [Bethany House Publishers, Minneapolis, MN 1980], str. 78; masna slova naša)

Zapravo, povremeno ćete uhvatiti vehabijskog muslimana kako se saplete i zaboravi da je Alah, u Kuranu, zapovedio svojim slugama da se klanjaju i padaju ničice pred drugim stvorenjima. Kada se to dogodi, otkrićete da se ovi selefijski antropomorfisti u suštini slažu da je, iz čisto islamske perspektive, padanje ničice pred stvorenjem ništa manje nego idolopoklonstvo čak i ako namera nije da se ta osoba obožava. Obratite pažnju, na primer, na otvoreno priznanje sledećeg selefijskog sajta:

Pitanje:

Voleo bih da znam šta da radim. Neko mi je rekao da prilikom učenja dove moram sedam puta pasti ničice pred prorokom, ali jednostavno ne znam kako, da li biste…

Nesumnjivo je ovaj čin vrsta obožavanja, a Poslanik nas je upozorio da ne sledimo Jevreje i hrišćane u tome. On je tokom svoje poslednje bolesti rekao: „Neka je Alahovo prokletstvo na Jevreje i hrišćane, jer su grobove svojih proroka uzeli za bogomolje.“ Upozoravao je da se ne čini ono što su oni činili. (Prenosi al-Buhari, al-Salah, 417)

… Padanje ničice je jedan od najisključivijih činova obožavanja, KOJI SE SME ČINITI SAMO ALAHU. Alah nam je zapovedio da padamo ničice SAMO NJEMU I NIKOME DRUGOM, kao što kaže (tumačenje značenja):

„Ne padajte ničice ni pred suncem ni pred mesecom, već padajte ničice pred Alahom koji ih je stvorio, ako Njega (zaista) obožavate“

[Fussilat 41:37]

„Zato padnite ničice pred Alahom i obožavajte Ga (jedinog)“

[al-Nedžm 53:62]

… Što se tiče onoga što se u pitanju spominje o padanju ničice pred Poslanikom, to je haram (zabranjeno) i predstavlja veliki širk, jer se ničice SME PADATI SAMO PRED ALAHOM. Zato musliman mora učiti o pitanjima svoje vere iz Kurana i suneta i od pouzdanih učenjaka; treba da pita o svemu što ne razume, kako ne bi zapao u širk, ne dao Alah…

Islam Q&A (www.islam-qa.com) (Pitanje #13769: Padanje ničice pred Poslanikom predstavlja nevernstvo u Alaha (kufr); verzal i podvlačenje naši)

Pitanje:

Da li je dozvoljeno [sic] klanjati se prilikom pozdravljanja poštovane/starije osobe/roditelja, osim izgovaranja „As-selamu alejkum ve rahmetullahi ve berekatuhu“.

Odgovor:

Hvala Alahu.

Uobičajeni pozdrav je „Es-selamu alejkum ve rahmetullahi ve berekatuhu“ (Mir s vama, i Alahova milost i Njegovi blagoslovi), jer Alah kaže (tumačenje značenja):

„pozdravljajte jedni druge pozdravom od Alaha (tj. recite: Es-selamu alejkum – mir s vama), blagoslovenim i dobrim“

[al-Nur 24:61]

Hadisi jasno objašnjavaju ovaj pozdrav.

Ali klanjanje nije dozvoljeno, osim ako je osoba koja se pozdravlja stara i nije u stanju da ustane, ili je jedan od vaših roditelja pa ne želite da ga ili je naterate da ustane da bi se rukovali ili zagrlili. Dakle, ako se sagnete i poljubite mu glavu ili čelo iz poštovanja prema pravima koja on ima nad vama, onda to nije ona vrsta klanjanja koja predstavlja čin obožavanja. Nesumnjivo je klanjanje čin obožavanja upućen Alahu, kao u rukuu (klanjanje u molitvi), pa ako se to učini bez rukovanja ili ljubljenja, to je čin veličanja te osobe i stoga je širk.

Šejh Abdulah ibn Džibrin. (www.islam-qa.com) (Pitanje #10428: Klanjanje bilo kome osim Alahu je haram; podvlačenje naše)

Dakle, kada nisu oprezne, čak i vehabije na kraju priznaju da je padanje ničice pred bilo kim osim Alahom čist širk bez obzira na nameru!

Stoga je Alah kriv za promovisanje širka jer je zapovedio svojim anđelima da padnu ničice pred Adamom, pukim stvorenjem, i jer je dozvolio Jakovu i njegovoj porodici da se klanjaju pred Josifom.

Sada je vreme da Zatari ugasi svoj sajt i napusti lažnu religiju islam, budući da je to ono što je rekao da će učiniti ako mu dokažem da su Adam i Josif primili obožavanje po Alahovoj izričitoj zapovesti i uz njegovo odobrenje.

Za više o ovoj temi preporučujemo ovo pobijanje.

**
Alahova imena i Zatarijeva očajnička odbrana**

Zavadi zatim pokušava da se pozabavi greškom autora Kurana u pripisivanju Alahovih isključivih imena stvorenjima kao što su Potifar i Mojsije. Zatari tvrdi da al-aziz nije lično ime već titula, što nije ništa drugo do slamnata lutka jer mi nikada nismo tvrdili da je to lično ime. Zatari je zbunjen jer je pogrešno pretpostavio da smo, kada smo izazvali muslimane da nam pokažu da je al-aziz bilo Potifarovo stvarno ime, mislili na njegovo lično ime.

Kao da nije mogao učiniti očiglednijim da je nesposoban da pruži smislen odgovor, Zatari kaže da Kuran jednostavno citira ono što su ljudi govorili, a ne ono što je Alah rekao o njihovim imenima! To smo već pobili u našoj prvobitnoj raspravi rekavši da ove osobe nisu govorile arapski i da stoga nije bilo potrebe da im Alah pripisuje sopstvene titule i svojstva u njihovim određenim oblicima u svom arapskom Kuranu. Alah je mogao spomenuti ova imena na arapskom bez dodavanja određenog člana, baš kao što je učinio u primerima koje smo naveli. Osim toga, Alah je mogao nadahnuti Muhameda da izvorne titule transliteruje na arapski jezik, slično kao što je učinio sa drugim biblijskim imenima i rečima kao što su Tevrat, Indžil itd. Da je to učinio, izbegao bi sve ove ozbiljne probleme. (Ovo pretpostavlja da Alah islama zaista postoji i da je Kuran božanska objava, a sve to poričemo jer dokazi neoborivo pokazuju da je Muhamedovo božanstvo lažni bog i da muslimansko sveto pismo nije objavio istinski Bog Avramov.)

Toliko o Zatarijevoj odbrani njegovog i Zavadijevog neislamskog poimanja monoteizma, kao i o njegovom očajničkom pokušaju da opravda i objasni direktno kršenje sopstvenih pravila i zapovesti njegovog boga.

Ako Gospod Isus da, uskoro će se pojaviti još pobijanja Zatarijevog hvalisanja i dimnih zavesa.

Dodatak

Polemičar je proizveo niz „odgovora“ na moje pobijanje njegove propale odbrane Zavadijevog stava. U jednom od članaka propagandista tvrdi da sam ja tvrdio da je Alah uzeo određena stvorenja kao što su Muhamed i materice za svoje ravnopravne partnere koristeći arapsku reč va, budući da je to veznik partnerstva i jednakosti. Moram ispraviti Zatarija na ovom mestu jer nisam ja došao na ideju da je va veznik koji se koristi da označi jednakost i partnerstvo, već njegovi sopstveni muslimanski učenjaci. Ja sam jednostavno uzeo tu informaciju i upotrebio je da dokažem da je Alah prekršio sopstvena uputstva o tevhidu uzimajući ravnopravne partnere iz reda svojih stvorenja.

Davagandista zatim piše:

Gde se u gore navedenom kaže BILO ŠTA o jednakosti?

Zatari je ili neznalica, i stoga se bavi pitanjima koja su daleko iznad njegove sposobnosti da ih adekvatno shvati i obradi, ili je jednostavno nepošten i podmukao. Ovo drugo se čini verovatnijim, kao što ćemo uskoro videti.

Pre svega, zar se Zatari nije potrudio da pročita sledeće?

Al-Hatabi je rekao: „Poslanik vas je uputio na ispravno ponašanje stavljajući Alahovu volju ispred volje drugih. Izabrao je ’ZATIM’ (summa) koje podrazumeva redosled i prvenstvo nasuprot ’I’ (va) KOJE PODRAZUMEVA PARTNERSTVO.“

Nešto slično se spominje u drugom hadisu. Neko je govorio u prisustvu Poslanika, neka ga Alah blagoslovi i podari mu mir, i rekao: „Ko se pokorava Alahu I Njegovom Poslaniku, ispravno je upućen, a ko se buni protiv njih dvojice (spajajući ih zajedno upotrebom dvojine)…“ Poslanik mu je rekao: „Kako si loš govornik! Ustani! [Ili je rekao: Izlazi!]“

Ebu Sulejman je rekao: „Nije mu se dopalo spajanje dva imena na taj način JER PODRAZUMEVA JEDNAKOST.“ … (Qadi Iyad, Kitab Ash-shifa bi ta'rif huquq al-Mustafa (Healing by the recognition of the Rights of the Chosen One), prevela Aisha Abdarrahman Bewley [Madinah Press, Inverness, Škotska, U.K., treće izdanje 1991, meki povez], Prvi deo. Alahovo veliko uvažavanje vrednosti Njegovog Poslanika izraženo i rečju i delom, Prvo poglavlje: Alahova hvala njemu i njegovo veliko poštovanje prema njemu, Odeljak 1. O hvali njemu i njegovim brojnim izvrsnim osobinama, str. 7-8; verzal naš)

Primetite da je unutar konteksta partnerstvo definisano kao jednakost. Osim toga, koji je veći greh u islamu ako ne greh pripisivanja partnera Alahu, poznat kao širk?

„Allah, zaista, neće da oprosti idolopoklonstvo, a oprostiće sve mimo toga, kome On hoće! A onaj ko drugog pored Allaha obožava, čini potvoru i veliki greh.“ S. 4:48 Hilali-Khan - up. 116

Očigledno je da Zatari cepidlači jer zna da ne može da se nosi sa ovim pitanjima, pa zato nastoji da skrene pažnju sa mog glavnog argumenta.

Evo razloga zašto kažemo da je Zatari nepošten i podmukao. On tvrdi da se citat koji sam naveo od Muhameda ibn Abdul Vehaba nije bavio konkretno veznikom va već pitanjem volje, tj. da je pogrešno reći ako Alah hoće i ako neko drugi kao što je Muhamed hoće. Zatari očigledno pokušava da podvali svojim čitaocima jer poenta citata nije samo pitanje volje već spajanja Alahove volje sa nečijom drugom upotrebom veznika va! Zato isti izvor savetuje muslimane da kažu ako Alah hoće, ZATIM ako taj i taj hoće, koristeći veznik summa umesto toga. Ovo pokazuje da je pogrešno koristiti va kada se govori o Alahu i nekome zajedno, jer to podrazumeva da je onaj ko se spominje uz Alaha Alahov partner i stoga predstavlja kršenje tevhida.

Da bih dokazao da je ovo glavna briga citata o kojem je reč, naime da se muslimani upozore da ne koriste veznik va pri spajanju Alaha sa bilo kim drugim, evo šta neka od samih poglavlja na koja sam stavio linkove kažu o pitanju postavljanja suparnika ili partnera Alahu:

Važna pitanja ovog poglavlja

Jevreji su bili svesni posledica malog širka.

Čovekovo razumevanje širka ako to želi.

Poslanikova izjava „Zar si me učinio Alahovim saučesnikom.“ Koliko je za osudu pesnik koji je rekao:

„O najplemenitiji od stvorenja, nema mi drugog osim tebe kod koga bih potražio utočište u nevolji.“

Ovo nije veliki širk kao što je Poslanik rekao: „Bio sam sprečen da to učinim zbog toga i toga…“ (POGLAVLJE br. 44. Kako je to reći „Šta Alah bude hteo i šta ti budeš hteo“)

Primetite da, uprkos Zatarijevom izvrtanju i dimnoj zavesi, muslimanski prevodilac ovog konkretnog engleskog prevoda Kitab al-Tevhida tvrdi da se ovo određeno poglavlje ne bavi voljom već širkom!

Uzvišeni Alah je rekao:

„Ne postavljajte suparnike (al-Endad) Alahu (u obožavanju) dok znate (da On jedini ima pravo da bude obožavan).“ (2:22)

U vezi sa gore citiranim stihom, Ibn Abas je rekao:

„Al-Endad znači širk. On je neprimetan poput crnog mrava koji se kreće (puzi) po crnom kamenu u tami noći. To je zaklinjati se: ’Alahom I tvojim životom’ i ’mojim životom’. To je takođe reći: ’Da nije bilo ovog malog psa ili patke u kući, lopov bi ušao.’ Ili, kao izjava čoveka svom drugu: ’Alahovom I tvojom voljom…’ ili ’Da nije bilo Alaha I tog i tog’, itd. Ne spominjite nikoga uz Alaha jer je sve to širk.“ [Prenosi Ibn Abi Hatim] ...

„Ne recite ’Voljom Alaha I voljom te osobe’ nego radije recite ’Voljom Alaha, a zatim voljom te osobe.’“ [Ebu Davud je preneo ovaj hadis sa sahih lancem prenosilaca]

O Ibrahimu Nahiju se prenosi da mu je bilo odbojno reći: „Tražim utočište kod Alaha I kod tebe“, ali je dozvoljeno reći: „Tražim Alahovo utočište prvo, a zatim tvoje.“ Rekao je: „Recite ’Da nije Alaha, a zatim tog i tog’ i nemojte reći ’Da nije Alaha I tog i tog’“

Važna pitanja ovog poglavlja ...

Razlika između veznika ’va’ (i) i ’summa’ (zatim). (POGLAVLJE br. 42. („Ne postavljajte suparnike Alahu...“); verzal i podvlačenje naši)

Dakle, moj argument i dalje stoji da je Alah učinio Muhameda svojim ravnopravnim partnerom spajajući njihova imena upotrebom veznika va za koji čak i muslimanski učenjaci priznaju da se koristi u vezi sa partnerstvom i jednakošću.

U jednom drugom „odgovoru“ Zatari citira Ibn Kesira da bi pokazao da anđeli i Josifova porodica nisu obožavali stvorenje klanjajući se Adamu odnosno Josifu, budući da je Alah navodno dozvolio ljudima da se klanjaju pred ljudima od vlasti od Adamovog vremena pa do dolaska Hrista, sve dok islam nije došao da to zabrani. Ibn Kesir zatim tvrdi:

Islam je učinio padanje ničice isključivo za Alaha jedinog, Uzvišenog i Najčasnijeg. Smisao ove izjave preuzet je od Katade i drugih učenjaka.

Zatari takođe citira odgovor sajta www.islamqa.com u pokušaju da me pobije, ne shvatajući kako odgovor tog sajta zapravo dokazuje moju tvrdnju. Ovaj selefijski sajt tvrdi da postoje dve vrste padanja ničice, prva je čin koji se izvodi radi obožavanja, dok je druga vrsta pozdrava i počasti. Međutim, Zatari zgodno nije uspeo da shvati implikaciju sledeće tvrdnje koju iznosi njegov sopstveni izvor:

Padanje ničice Jusufovih roditelja i braće takođe je bilo padanje ničice radi pozdrava i ukazivanja počasti, što je bilo dozvoljeno prema (Alahovom) zakonu u to vreme [sic]. Ali prema šerijatu koji je doneo Pečat proroka, Muhamed, nije dozvoljeno padati ničice pred bilo kim osim pred Alahom. Otuda je Poslanik rekao: „Da sam ikome naredio da padne ničice pred nekim drugim, naredio bih ženama da padaju ničice pred svojim muževima.“ Poslanik je zabranio Muazu da padne ničice pred njim kada je ovaj (Muaz) rekao da ljudi Knjige padaju ničice pred svojim velikanima, i spomenuo je gore citirani hadis. Zabrana u ovom šerijatu da se pada ničice pred bilo kim osim pred Alahom jeste vid njegovog savršenstva u ostvarivanju istinskog tevhida. To je savršen šerijat čije se savršenstvo očituje u svim njegovim propisima...

Pitanja koja je Zatari trebalo da postavi sam sebi su sledeća: Ako je padanje ničice bilo dozvoljeno radi iskazivanja počasti i pozdrava, zašto ga je onda Muhamed zabranio? A ako islam zabranjuje muslimanima da padaju ničice pred bilo kim drugim osim pred Alahom jer to krši tevhid al-ibade, tj. njegovo obožavanje, zašto je onda uopšte bilo dozvoljeno? Kako to nije moglo biti kršenje Alahovog obožavanja tada, ako ga krši sada? A ako je zabrana muslimanima da padaju ničice pred drugima vid savršenstva u ostvarivanju istinskog tevhida, da li to podrazumeva da je Alahovo obožavanje na početku bilo nesavršeno? Da li zaista treba da verujemo da je Alah dozvolio svojim prorocima i istinskim sledbenicima da ga obožavaju nesavršeno, sprečavajući ih da dostignu savršenstvo u svom obožavanju ili tevhidu? Da li Zatari ozbiljno želi da poverujemo da je njegovo božanstvo zapravo trpelo da ga ljudi poštuju na nesavršen način? Da li to uopšte ima smisla?

Štaviše, koliko puta čujemo davagandiste poput Zatarija kako tvrde da su proroci pre Muhameda bili muslimani i verovali u tevhid? Ako je tako, zašto im je Alah onda dozvolio da krše ključni aspekt tevhida dopuštajući im da padaju ničice pred stvorenjima? Ako nam propagandisti poput Samija stalno govore da anđeli i Josifova porodica nisu obožavali stvorenje već su jednostavno ukazivali čast i poštovanje velikim Alahovim prorocima, zašto bi onda takva čast i poštovanje bili zabranjeni? A budući da islam strogo zabranjuje padanje ničice pred bilo kim osim Alahom bez obzira na nečije namere, zar to ne pobija često ponavljanu tvrdnju da su anđeli i Josifova porodica jednostavno ukazivali čast? Zar to zapravo ne dokazuje da su njihovi postupci bili u direktnom kršenju obožavanja koje bi trebalo da se ukazuje samo Alahu? Naravno da dokazuje, i nikakvo izvrtanje i mentalna gimnastika sa Zatarijeve strane neće promeniti tu činjenicu.

Zatari mora da se suoči sa stvarnošću i prizna da Kuran protivreči samom sebi, ili barem protivreči onome čemu su muslimani poput Samija poučavani u vezi sa obožavanjem Alaha. Trebalo bi da bude dovoljno pošten i da bude čovek od reči i zatvori svoj sajt baš kao što je rekao da će učiniti ako mu se pokaže da je Kuran dozvolio obožavanje Adama i Josifa. Ipak, budući da sledi boga koji dozvoljava muslimanima da lažu i krše svoje zakletve (*; *; *; *; *; *; *), ne čudi nas što Zatari odbija da održi reč. Pokušavajući da nađe izgovore kako bi izbegao da održi obećanje, Zatari se jednostavno ponaša kao dobar musliman i verno sledi primer svog sopstvenog lažnog proroka.

Ako Gospod Isus da, moje temeljno pobijanje drugog dela Zatarijevog „odgovora“ pojaviće se uskoro. A budući da je Zatari objavio još jedan promašeni pokušaj Dželala Abualruba da se pozabavi pitanjem transvestizma svog lažnog proroka, očekujte i moje odgovore na to.