Pomiriteljska smrt prvosveštenika
Prema Tori, ako neko slučajno, nenamerno ubije drugoga, dozvoljeno mu je da pobegne od osvetnika krvi u za to određeno mesto koje se naziva grad utočišta. Taj pojedinac treba da ostane tamo do smrti prvosveštenika, jer ga njegova smrt oslobađa svake odgovornosti i sprečava osvetnika krvi da ga ubije:
„Ako li ga nehotice turi bez neprijateljstva, ili se baci na nj čim nehotice, Ili kamenom od kojega može čovjek poginuti, ako se baci na nj nehotice, te onaj umre, a nije mu neprijatelj, niti mu traži zla, Tada da sudi zbor između ubojice i osvetnika po ovom zakonu. I zbor neka izbavi krvnika iz ruke osvetnikove i vrati ga u utočište njegovo, kuda je utekao, i ondje neka ostane dokle ne umre poglavar sveštenički, koji je pomazan svetim uljem. Ako krvnik kako god izide preko međe svojega utočišta, u koje je utekao, I nađe ga osvetnik preko međe utočišta njegova, ako krvnika ubije osvetnik, neće biti kriv za krv. Jer u utočištu svojem valja da stoji dokle ne umre poglavar sveštenički; pa kad umre poglavar sveštenički, onda treba da se vrati krvnik u zemlju našljedstva svojega.“ Brojevi 35:22-28
Jevrejska tradicija tvrdi da je razlog zbog kojeg smrt prvosveštenika oslobađa nenamernog ubicu taj što ona služi kao pomirenje za taj nenamerni greh:
„dokle ne umre poglavar sveštenički“ Izraz kohen gadol, „prvosveštenik“, nalazi se u Levitskoj 21:10 i Isusu Navinu 20:6 (takođe 2. Carevima 2:11; 22:4; Agej 1:1, 12; Zaharija 3:1; Nemija 3:1). Kao što prvosveštenik za svog života čini pomirenje za grehe Izraela svojom bogoslužbenom službom (Izlazak 28:36; Levitska 16:16, 21), tako svojom smrću čini pomirenje za ubistvo. Budući da se krv ubijenoga, iako prolivena slučajno, ne može osvetiti smrću ubice, ona se otkupljuje smrću prvosveštenika, koja ubice oslobađa iz gradova utočišta. Da zločin ne okajava izgnanstvo ubice, nego smrt prvosveštenika, potvrđuje Mišna: „Ako prvosveštenik umre nakon što je ubici izrečena presuda kao nenamernom ubici, on ne mora da ode u izgnanstvo.“35 Talmud, sa svoje strane, o tome primećuje: „Ali zar nije izgnanstvo ono što okajava? Nije izgnanstvo ono što okajava, nego smrt prvosveštenika.“36 Za detalje videti Ekskurs 76. (Jacob Milgrom, The JPS Torah Commentary: Numbers (English and Hebrew Edition) (JEWISH PUBLICATION SOCIETY, 2003), str. 294; naglasak moj)
2. Nenamerno ubistvo. Budući da i nenamerno ubistvo povlači krvnu krivicu, go'el sme nekažnjeno da ubije ubicu (Brojevi 35:26-27; Ponovljeni zakoni 19:4-10). Međutim, pošto je delo bilo nenamerno, dopušteno je da prirodna smrt prvosveštenika zameni smrt ubice (Brojevi 35:25, 28; Isus Navin 20:6). U međuvremenu je on zatvoren u gradu utočišta da bi bio zaštićen od go'ela (Brojevi 35:9-15; Ponovljeni zakoni 4:41-43; 19:1-13; Isus Navin 20:1-9). Namerni ubica se namerno pogubljuje; nenamerni ubica, koji je život oduzeo slučajno, mora da čeka slučaj prvosveštenikove smrti da bi bio oslobođen iz grada utočišta.1 U međuvremenu je utočište koje grad pruža jedan oblik izgnanstva. Ubica, iščupan iz svoje porodice, doma i sredstava za život, time biva kažnjen za svoj zločin, a potpuno okajanje mu je dostupno tek smrću prvosveštenika. Do tada ostaje pod smrtnom presudom, što pokazuje mogućnost da ga go'el sme nekažnjeno ubiti ako napusti grad utočišta. Nije čudo što je, prema Mišni, majka prvosveštenika lično snabdevala hranom i odećom stanovnike gradova utočišta, kako se oni ne bi molili za smrt njenog sina (Miš. Mak. 2:6). U svakom slučaju, mora postojati odgovornost za ubistvo. Ako je ubica nepoznat, zajednica najbliža lešu mora da porekne saučesništvo i da, putem obreda, simbolično spere krv ubijenoga (Ponovljeni zakoni 21:1-9). (Isto, str. 510; naglasak moj)
Evo rabinskih predanja koja Milgrom pominje:
גְּמָ׳ מַאי טַעְמָא? אָמַר אַבָּיֵי: קַל וָחוֹמֶר, וּמָה מִי שֶׁגָּלָה כְּבָר – יָצָא עַכְשָׁיו, מִי שֶׁלֹּא גָּלָה – אֵינוֹ דִּין שֶׁלֹּא יִגְלֶה? וְדִלְמָא: הַאי דִּגְלָה אִיכַּפַּר לֵיהּ, הַאי דְּלָא גְּלָה לָא! מִידֵּי גָּלוּת קָא מְכַפְּרָא? מִיתַת כֹּהֵן הוּא דִּמְכַפְּרָא!
GEMARA: Mišna uči: ako je prvosveštenik umro nakon što je nenamernom ubici izrečena presuda i on osuđen na izgnanstvo, nenamerni ubica ne odlazi u izgnanstvo. Gemara pita: koji je razlog za to? Abaje kaže: izvodi se a fortiori zaključkom: ako onaj ko je već bio prognan sada izlazi smrću ovog prvosveštenika, zar u pogledu onoga ko još nije bio prognan nije ispravno da ne bude prognan? Gemara odbacuje ovo rasuđivanje: a možda je kod ovoga koji je već bio prognan njegov greh bio okajan izgnanstvom, te zato smrt prvosveštenika omogućava njegov povratak, dok kod onoga koji još nije bio prognan — ne, njegov greh nije bio okajan i smrt prvosveštenika ne bi trebalo da spreči njegovo izgnanstvo. Gemara uzvraća: zar je njegovo izgnanstvo ono što okajava njegov greh? Smrt prvosveštenika je ta koja okajava njegov greh, a prvosveštenik je umro. (Makot 11b, The William Davidson Talmud (Koren - Steinsaltz); naglasak moj)
רַבִּי יוֹסֵי בַּר יְהוּדָה אוֹמֵר, בַּתְּחִלָּה, אֶחָד שׁוֹגֵג וְאֶחָד מֵזִיד מַקְדִּימִין לְעָרֵי מִקְלָט, וּבֵית דִּין שׁוֹלְחִין וּמְבִיאִין אוֹתוֹ מִשָּׁם. מִי שֶׁנִּתְחַיֵּב מִיתָה בְּבֵית דִּין, הֲרָגוּהוּ. וְשֶׁלֹּא נִתְחַיֵּב מִיתָה, פְּטָרוּהוּ. מִי שֶׁנִּתְחַיֵּב גָּלוּת, מַחֲזִירִין אוֹתוֹ לִמְקוֹמוֹ, שֶׁנֶּאֱמַר (במדבר לה) וְהֵשִׁיבוּ אֹתוֹ הָעֵדָה אֶל עִיר מִקְלָטוֹ וְגוֹ'. אֶחָד מָשׁוּחַ בְּשֶׁמֶן הַמִּשְׁחָה וְאֶחָד הַמְרֻבֶּה בִבְגָדִים וְאֶחָד שֶׁעָבַר מִמְּשִׁיחָתוֹ, מַחֲזִירִין אֶת הָרוֹצֵחַ. רַבִּי יְהוּדָה אוֹמֵר, אַף מְשׁוּחַ מִלְחָמָה מַחֲזִיר אֶת הָרוֹצֵחַ. לְפִיכָךְ אִמּוֹתֵיהֶן שֶׁל כֹּהֲנִים מְסַפְּקוֹת לָהֶן מִחְיָה וּכְסוּת, כְּדֵי שֶׁלֹּא יִתְפַּלְּלוּ עַל בְּנֵיהֶם שֶׁיָּמוּתוּ. מִשֶּׁנִּגְמַר דִּינוֹ מֵת כֹּהֵן גָּדוֹל, הֲרֵי זֶה אֵינוֹ גוֹלֶה. אִם עַד שֶׁלֹּא נִגְמַר דִּינוֹ מֵת כֹּהֵן גָּדוֹל וּמִנּוּ אַחֵר תַּחְתָּיו, וּלְאַחַר מִכֵּן נִגְמַר דִּינוֹ, חוֹזֵר בְּמִיתָתוֹ שֶׁל שֵׁנִי:
Rabi Josi bar Jehuda kaže: u početku bi i onaj ko je drugoga ubio nenamerno i onaj ko je drugoga ubio namerno hitali i bežali u gradove utočišta, a sud u njegovom gradu bi poslao po njega i doveo ga odande da stane na suđenje. Onoga ko je proglašen odgovornim da primi smrtnu kaznu na sudu zbog namernog ubistva, sud bi pogubio, a onoga ko nije proglašen odgovornim da primi smrtnu kaznu — na primer, ako bi ocenili da je smrt nastupila usled okolnosti van njegove kontrole — oni bi oslobodili. Onoga ko je proglašen odgovornim da bude prognan, sud bi vratio na njegovo mesto u gradu utočišta, kao što je rečeno: „Tada da sudi zbor između ubojice i osvetnika po ovom zakonu. I zbor neka izbavi krvnika iz ruke osvetnikove i vrati ga u utočište njegovo, kuda je utekao“ (Brojevi 35:24–25), što pokazuje da je pre suđenja bio u gradu utočišta. Tora kaže da je nenamerni ubica dužan da ostane u gradu utočišta u koji je pobegao do smrti prvosveštenika. Mišna to razrađuje: kada je reč o prvosveštenicima, koji su postavljani na više različitih načina — onaj pomazan uljem pomazanja, što je bio način na koji su prvosveštenici posvećivani sve dok ulje nije sklonjeno pred kraj razdoblja Prvog hrama; i onaj posvećen oblačenjem mnogih odeždi, osam odeždi svojstvenih prvosvešteniku, što je bila praksa tokom razdoblja Drugog hrama; i onaj koji je dobio privremeno postavljenje zbog nesposobnosti prvosveštenika u službi, koji je odstupio od svog pomazanja kada je prvosveštenik u službi vraćen na aktivnu dužnost — njihove smrti omogućavaju povratak ubice iz grada utočišta njegovom domu. Rabi Jehuda kaže: čak i smrt sveštenika pomazanog za rat da se obraća vojnicima (videti Ponovljeni zakoni 20:1–7) omogućava povratak ubice. Mišna nastavlja: Zato su majke prvosveštenika onima prognanim u gradove utočišta obezbeđivale hranu i odeću, kako se ne bi molili da njihovi sinovi umru. Što bi im život u gradu utočišta bio udobniji, to bi manje osećali potrebu da ga napuste i to bi bilo manje verovatno da će se moliti za smrt prvosveštenika. Ako je, nakon što je nenamernom ubici izrečena presuda i on osuđen na izgnanstvo, prvosveštenik umro, on ne odlazi u izgnanstvo, jer ga smrt prvosveštenika oslobađa izgnanstva. Ako je pre nego što mu je presuda izrečena prvosveštenik umro i na njegovo mesto postavili drugoga, a potom mu je presuda izrečena, on se vraća iz izgnanstva smrću drugog prvosveštenika. (Mišna Makot 2:6
, Koren - Steinsaltz)
Ova predanja iznova potvrđuju da je novozavetno učenje o Hristovoj zamenskoj smrti sasvim jevrejsko i da je ukorenjeno u nadahnutoj poruci hebrejske Biblije.
Hristos je naš Prvosveštenik čija nas smrt oslobađa kazne za naše grehe, pod uslovom da se pokajemo i da mu se okrenemo u ljubavnoj vernosti. Razlika je u tome što nas smrt našeg vaskrslog Gospoda čisti od svih naših grehova, i namernih i nenamernih:
„A pošto ta djeca imaju zajednicu u krvi i mesu, i On uze najprisnijeg udjela u tome, da smrću satre onoga koji ima moć smrti, to jest đavola, I da izbavi one koji iz straha od smrti cijeloga života bijahu krivci za svoje robovanje. Jer, zaista se ne prisajedini anđelima, nego se prisajedini sjemenu Avraamovu. Stoga je trebalo da u svemu bude podoban braći, da bi bio milostiv i vjeran Prvosveštenik u službi Bogu, kako bi očistio grijehe naroda. Jer pošto je i sam stradao budući kušan, zato može pomoći onima koji bivaju kušani.“ Jevrejima 2:14-18
„Zato, braćo sveta, zajedničari zvanja nebeskoga, poznajte Poslanika i Prvosveštenika vjere naše koju ispovjedamo, Isusa Hrista“ Jevrejima 3:1
„Imajući, dakle, Prvosveštenika Velikoga, koji je prošao nebesa, Isusa Sina Božijega, treba da se držimo čvrsto vjere koju ispovijedamo. Jer nemamo prvosveštenika koji ne bi mogao sastradati nemoćima našim, nego Prvosveštenika koji je u svemu kušan kao i mi, ali bez grijeha. Stoga pristupajmo smjelo prijestolu blagodati, da primimo milost i nađemo blagodat za blagovremenu pomoć.“ Jevrejima 4:14-16
„I onih sveštenika bilo je mnogo, jer ih je smrt sprečavala da ostaju, A Ovaj, pošto ostaje vavijek, ima neprolazno sveštenstvo. Zato i može potpuno i za uvijek spasti one koji kroz njega dolaze Bogu, pošto svagda živi pa može posredovati za njih. Jer takav nam Prvosveštenik trebaše: svet, nezlobiv, čist, odvojen od grješnika i viši od nebesa; Koji nema potrebe, kao oni prvosveštenici, da svaki dan prinosi žrtve, najprije za svoje grijehe, a potom i za narodne, jer On ovo učini jednom zauvijek prinijevši samoga sebe. Jer Zakon postavlja za prvosveštenike ljude koji imaju slabosti, a riječ zakletve, poslije Zakona, postavlja Sina vavijek savršenoga.“ Jevrejima 7:23-28
„A od ovoga što govorismo glavno je: Mi imamo takvoga Prvosveštenika, koji sjede s desne strane prijestola Veličanstva na nebesima, Sveštenoslužitelj Svetinje i istinske Skinije, koju postavi Gospod, a ne čovjek.“ Jevrejima 8:1-2
„I po Zakonu gotovo sve se čisti krvlju i bez prolijevanja krvi ne biva oproštenje. Trebalo je, dakle, da se slike nebeskih stvari ovako očiste, a same nebeske stvari boljim žrtvama od ovih. Jer Hristos ne uđe u rukotvorenu Svetinju, koja je predobrazac istinske, nego u samo Nebo, da se sada pojavi pred licem Božijim radi nas; Niti ulazi mnogo puta da prinosi samoga sebe, kao što prvosveštenik ulazi u Svetinju svake godine sa tuđom krvlju; Inače bi On morao mnogo puta stradati počev od postanja svijeta; a sada na svršetku vijekova, javi se jednom za svagda da svojom žrtvom uništi grijeh. I kao što ljudima predstoji jedanput umrijeti, a potom sud (Božiji), Tako i Hristos jedanput prinese sebe na žrtvu da ponese grijehe mnogih. A drugi put će se pojaviti ne zbog grijeha, nego za spasenje onih koji ga čekaju.“ Jevrejima 9:22-28
„Imajući, dakle, braćo, slobodu za ulazak u Svetinju krvlju Isusovom, Putem novim i živim, koji nam je On otvorio zavjesom, to jest tijelom svojim“ Jevrejima 10:19-20
Svi biblijski citati preuzeti su iz prevoda Legacy Standard Bible (LSB).
Za dalje čitanje