Pomirenje u Luki i Delima apostolskim, 2. deo · Apologetizam by Sam Shamoun

Nastavljam svoje pobijanje jednog muslimanskog žutokljunca koji je pokušao da pokaže da Luka i Dela apostolska nemaju teologiju zamenskog pomirenja: Pomirenje u Luki i Delima apostolskim, 1. deo.

Naučna gledišta o Hristovoj smrti u Luki i Delima apostolskim

Evo spiska naučnih mišljenja o tome kako Luka prikazuje Isusovu smrt:

Hristova smrt ispunjava Isaijino proroštvo o Sluzi koji strada, čija smrt ima umilostivljujuću vrednost.
Njegova smrt bila je deo njegovog dela pomirenja.
Njegova smrt bila je neophodna da bi vaskrsenje, proslavljenje i uzvišenje uopšte bili mogući.
Hristos je umro smrću pravednog mučenika.
Smrt pravednog čoveka koga Bog potom potvrđuje u vaskrsenju.
Smrt niskog i poniznog, smrt koja donosi određene blagodati što se zatim prenose na druge koji hode u poniznosti života.
Smrt velikog dobrotvora.

Činjenica je da Isusova smrt obuhvata sve ove stavove, budući da nijedno pojedinačno gledište nije u stanju da u potpunosti obuhvati domašaj i značaj Hristove zamenske žrtve.

Uz to rečeno, posebno ću se usredsrediti na tačke 1, 2 i 4, uz pokušaj da pokažem da Luka potvrđuje kako Isusova smrt ne samo da ispunjava proroštvo iz Isaije 53, nego da je njegova smrt bila deo njegovog dela pomirenja, u ispunjenju Isaijinog proroštva i drugih tekstova Starog zaveta.

Isus kao pravedni mučenik

Knjige poput Makavejskih pružaju nam uvid u to kako su Jevreji gledali na smrt svojih pravednika od ruku tirana i despota:

„Ja, pak, kao Braća moja, i tijelo i dušu dajem za otačke Zakone, prizivajući Boga da brzo bude milostiv (mojem) narodu, a ti, kroz muke i kazne, da priznaš da je On Jedini Bog, A na meni i Braći mojoj da se zaustavi gnjev Svedržitelja, koji je pravedno naveden na sav rod naš.“ 2. Makavejska 7:37-38

„Zato mi je zbog vrlina (njihovih) došlo da pohvalim ove Ljudine sa Majkom, koji su u ovo vrijeme umrli za savršenu vrlinu (= za plemenitost), a zbog počasti da ih nazovem blaženima. Jer oni, kojima se diviše za hrabrost i trpljenje ne samo svi ljudi nego i (sami) mučitelji, postadoše uzročnici da prestane tiranija protiv naroda (Jevrejskog), jer pobijediše tiranina trpljenjem, tako da je kroz njih očišćena otadžbina.“ 4. Makavejska 1:10-11 (Sir Lancelot C.L. Brenton, The Septuagint LXX: Greek and English: http://www.ccel.org/bible/brenton/MaccabeesIV/4mac.txt)

„Vidjeći ga da tako velikodušno misli naspram nevolja, i da se ne mijenja ni prema njihovoj samilosti, odvedoše ga u oganj, Gdje ga malo po malo bacaše, opaljujući ga zlosmišljenim oruđima i neku smrdljivu tečnost u nozdrve mu sipajući. A on već spržen do kostiju, pred onesvješćenjem uzdiže oči k Bogu i reče: „Ti znaš, Bože, da iako mi bješe moguće spasti se, u gorućim mukama umirem za Zakon. Milostiv budi narodu Tvome, zadovoljivši se našom kaznom za njih. Učini moju krv očišćenjem za njih, i životni otkup za njih uzmi dušu moju.“ I to rekavši, svešteni muž plemenito umre u mukama, i do smrtnih muka oduprije se razumom zarad Zakona.“ 4. Makavejska 6:24-30

„Koji su opravdali narod, gledajući u Boga i muke do smrti podnijevši.“ Jer zaista je božanski bio podvig (= borba) koji su oni ostvarili. Jer tada je vrlina bila podvigopoložnik, koja je isprobavala trpljenjem, a pobjeda je – nepropadljivost u životu mnogovjekom. A Eleazar je prvi započeo podvig (= borbu), a Majka Sedmoro Djece se sapodvizavala, a Braća su se podvizavala. Tiranin se protivuborio, a svijet i ljudski život su posmatrali. A pobjeđivala je bogopobožnost (= bogopoštovanje), uvjenčavajući svoje borce! Ko se to nije divio podvižnicima božanskog Zakonodavstva? Ko nije bio zapanjen? Sam pak tiranin i sve njegovo vijeće divili su se njihovom trpljenju. Radi kojeg (trpljenja) oni i sada predstoje Božanskom Prestolu i žive blaženi vijek. Jer Mojsije veli: „I svi osvećeni, pod Tvojim su rukama. I ovi, posvetivši se radi Boga, počastvovani su ne samo tom čašću, nego i time što neprijatelji nisu nadvladali naš Narod, I što je tiranin kažnjen i Otadžbina očišćena. Kao da su postali životni otkup za grijehe Naroda. I krvlju ovih Pobožnih, i njihovom umilostivljujućom smrću, Božanski Promisao spasao je prethodno stradajući Izrailj.“ 4. Makavejska 17:10-22

Ovi izvori kristalno jasno naglašavaju činjenicu da se verovalo kako smrt pravednog jevrejskog mučenika donosi pomirenje za grehe, što je za posledicu imalo to da se Bog smiluje svom saveznom narodu i pomiri ga sa sobom. Kao što primećuje sledeći naučnik:

„… Umreti kao mučenik znači takođe poslužiti kao otkup kroz stradanje, iskupiti krivice zajednice, očistiti otadžbinu, izboriti mir za narod i kaznu za tirane, čija je oholost već pobeđena mučenikovom istrajnošću (1:11; 6:29; 9:24; 12:17; 17:20-22; 18:4). Ove tvrdnje idu dalje od 2. Makavejske 6:12-17; 7:37-38. Neke se ponovo javljaju u Novom zavetu; vidi Matej 20:28. Možda su bile i pod uticajem Isaije 53:8-12.“ (M. Gilbert, „Wisdom Literature“, u Jewish Writings of the Second Temple Period: Apocrypha, Pseudepigrapha, Qumran Sectarian, Writings, Philo, Josephus, priredio Michael E. Stone [Van Gorcum Fortress Press, Philadelphia 1984], sedmo poglavlje, str. 318 http://books.google.com/books?id=YyZM4BI2UMIC&dq=Jewish+Writings+of+the+Second+Temple+Period:+Apocrypha,+Pseudepigrapha,+Qumran+Sectarian,+Writings,+Philo,+Josephus&printsec=frontcover&source=bl&ots=vNYXrlqYj3&sig=rH4PerfMzC9SjJgV-ciMnJ9lznU&hl=en&ei=qX_fSuyUGMmPtge6iq0B&sa=X&oi=book_result&ct=result&resnum=1&ved=0CAgQ6AEwAA#v=onepage&q=&f=false; podebljanje moje)

Poznati mesijanski jevrejski naučnik dr Michael L. Brown pruža dodatne uvide u jevrejsko razmišljanje o pokolju pravednih mučenika:

„Još jedan činilac obojio je jevrejski odgovor na pokolj sopstvenog naroda. Bilo je to staro jevrejsko predanje koje seže još u biblijska vremena, da smrt pravednih i nevinih služi kao iskupljenje za grehe naroda ili sveta. Priče o Isaku i o Nadavu i Avihuu, proročki opis Izrailja kao mnogostradalnog sluge Gospodnjeg, žrtvena služba u hramu – sve je to služilo da učvrsti taj osnovni pojam smrti pravednika kao pomirenja za grehe drugih ljudi.

„Jevreji su negovali tu klasičnu ideju smrti kao pomirenja, i takav stav prema sopstvenim tragedijama bio im je stalni saputnik kroz čitavo burno izgnanstvo. Stoga je sasvim mračnu sliku bezumnog pokolja donekle ublažavala činjenica da nevini nisu umrli uzalud i da je dobrobit Izrailja i čovečanstva nekako bila unapređena njihovim ‘pružanjem vrata da budu zaklani’. Ono što zadivljuje jeste to što je ta apstraktna, prefinjena, teološka misao toliko duboko ušla u psihu naroda da su čak i najmanje obrazovani i najprostiji Jevreji razumeli tu pouku i po njoj postupali, predajući dragoceni život u uzletu vere i potvrde boljeg sutra. Taj duh Jevreja verno je odražen u istorijskoj hronici toga vremena:

„‘Zar bi Sveti, blagosloven da je, delio sud bez pravde? Ali možemo reći da će onaj koga Bog voli biti karan. Jer od dana kada je Sveti hram razoren, pravednike smrt uzima zbog bezakonja pokolenja’ (Yeven Metzulah, kraj 15. poglavlja).“ (dr Michael L. Brown, Answering Jewish Objections to Jesus: Theological Objections [Baker Books, Grand Rapids, MI, 2000], drugi tom, str. 154-155; podebljanje moje)

Stoga bi Isusova smrt u korist njegovog naroda bila sasvim prihvatljiva unutar jevrejskog pogleda na svet toga doba. U najmanju ruku, njegova smrt bi spadala u kategoriju pravednog mučenika, tj. vernog, pobožnog Jevrejina čiju je smrt Bog prihvatio kao pomirenje za druge.(1)

Uostalom, ako je smrt nesavršenih ljudskih duša donosila iskupljenje i pomirenje, koliko više smrt Isusa koga Luka i Dela apostolska opisuju kao Svetoga i Pravednoga Božijeg, Božijeg jedinstveno ljubljenog Sina koji nije počinio nikakav greh, nego je bio savršeno ugodan svome Ocu?

„I reče joj anđeo: Ne boj se, Marija, jer si našla blagodat u Boga! I evo začećeš i rodićeš sina, i nadjenućeš mu ime Isus. On će biti veliki, i nazvaće se Sin Višnjega, i daće mu Gospod Bog prijesto Davida, oca njegova; I carovaće nad domom Jakovljevim vavijek, i Carstvu njegovu neće biti kraja. A Marija reče anđelu: Kako će to biti kad ja ne znam za muža? I odgovarajući anđeo reče joj: Duh Sveti doći će na tebe, i sila Višnjega osjeniće te; zato i ono što će se roditi biće sveto, i nazvaće se Sin Božiji.“ Luka 1:30-35

„I siđe na njega Duh Sveti u tjelesnom obliku kao golub, i ču se glas sa neba govoreći: Ti si Sin moj ljubljeni, ti si po mojoj volji.“ Luka 3:22

„I u sinagogi bješe čovjek sa duhom nečistog demona, i povika iz sveg glasa Govoreći: Prođi se, šta hoćeš od nas, Isuse Nazarećanine? Došao si da nas pogubiš? Znam te ko si: Svetac Božiji.“ Luka 4:33-34

„I ču se iz oblaka glas koji govoraše: Ovo je Sin moj ljubljeni, njega slušajte.“ Luka 9:35

„I povikavši Isus iz svega glasa reče: Oče, u ruke tvoje predajem duh svoj. I rekavši ovo izdahnu. A kad vidje kapetan šta se dogodi, proslavi Boga govoreći: Zaista ovaj čovjek bješe pravednik.“ Luka 23:46-47

„Bog Avraamov i Isakov i Jakovljev, Bog otaca naših, proslavi Sina svojega Isusa, koga vi predadoste, i odrekoste ga se pred licem Pilatovim kada on presudi da ga pusti. A vi se odrekoste Sveca i Pravednika i isprosiste čovjeka ubicu da vam pokloni. A Načelnika života ubiste, kojega Bog vaskrse iz mrtvih, čemu smo mi svjedoci.“ Dela apostolska 3:13-15

„Jer se zaista sabraše u ovome gradu na Svetoga Sina tvojega Isusa, kojega si pomazao, Irod i Pontijski Pilat sa neznabošcima i s plemenima Izrailjevim“… „Pružajući i ti ruku svoju na iscjeljivanje, da bivaju znaci i čudesa imenom Svetoga Sina tvojega Isusa.“ Dela apostolska 4:27, 30

„Kojega od proroka ne protjeraše oci vaši? I pobiše one koji predskazaše dolazak Pravednika, kojega sada vi izdajnici i ubice postadoste,“ Dela apostolska 7:52

„I mi vam blagovijestimo da je obećanje, dato ocima, Bog ispunio nama, djeci njihovoj, vaskrsnuvši Isusa, Kao što je i napisano u drugom psalmu: Sin moj jesi ti, ja te danas rodih. A da vaskrse iz mrtvijeh Njega koji se više neće vratiti u truležnost ovako je rekao: Daću vam Svetinje Davidove vjerne. Zato i na drugome mjestu govori: Nećeš dati da Svetac tvoj vidi truljenje. Jer David, posluživši rodu svojemu, po volji Božijoj umrije, i položiše ga kod otaca njegovih, i vidje truljenje. A Onaj kojega Bog podiže ne vidje truležnosti.“ Dela apostolska 13:32-37

„Bog otaca naših izabra te da poznaš volju njegovu, i da vidiš Pravednika, i da čuješ glas iz usta njegovih“ Dela apostolska 22:14

Još nisam završio sa ovim muhamedanskim novajlijom. Ima još za njega u sledećem delu mog pobijanja: Pomirenje u Luki i Delima apostolskim, 3. deo.

Napomene

(1) Čak i ovaj muhamedanski najzeleniji žutokljunac to priznaje kada piše:

Shamoun je izneo jedno gledište, a drugo gledište glasi ovako. Primetite da se ovde izneti argumenti u nizu stvari razlikuju od Shamounovih, premda je zaključak isti. Ukratko: U Isusovo vreme u judaizmu je postojalo gledište prema kojem su gresi drugih mogli biti iskupljeni stradanjem i nasilnom smrću pravednih osoba. Štaviše, mučeništvo čak i jedne jedine pravedne osobe moglo je iskupiti grehe drugih (dobar primer tog verovanja jesu makavejski tekstovi – 2. i 4.). Stoga je moguće da je Isus, kada se pretnja smrću nadvila, primenio to verovanje na sebe. Nadalje, iako se Isaija 52:13-53:12 može upotrebiti kao potpora razmišljanjima o zamenskom pomirenju, ona se ipak nikada ne citira u kasnijim spisima jevrejske Biblije, pa čak ni u nekanonskim spisima. Tamo gde u kasnijim tekstovima i postoje aluzije na tu građu o Sluzi koji strada, nedostaje pojam smrti koja predstavnički pomiruje druge [sic]. Bilo kako bilo, Isaijini tekstovi odigrali su ulogu u oblikovanju rane hrišćanske propovedi i može se tvrditi da motiv zamenskog pomirenja koji se nalazi u Isaiji 52-53 potiče od samog Isusa. Ipak, treba biti oprezan. Ne postoje jasni tekstovi iz prethrišćanskog judaizma koji spominju Mesijino zamensko stradanje u vezi sa Isaijom 53 (više o Isaiji 53 u nastavku). Nadalje, prethrišćansko verovanje u predstavničko iskupljenje nije predviđalo zamensko pomirenje kroz smrt raspećem [sic]. Judaizam nije mogao prihvatiti pomiriteljsko značenje krsta, budući da je smrt na krstu značila prokletstvo od Boga. Pa ipak, Pavlove poslanice sadrže pretpavlovska predanja koja spominju Isusovu smrt „za nas“, ili kao pomirenje za grehe, čime se suprotstavljaju preovlađujućim jevrejskim verovanjima. Kako da objasnimo takvo razumevanje značaja Isusove smrti? Takvo tumačenje nije moglo prosto nastati onda kada su učenici susreli vaskrslog Isusa; naprotiv, verovatno je da je Isus već na neki način tvrdio da je Mesija i ukazivao na to da će njegova predstojeća smrt imati pomiriteljsku vrednost. (Shamounion Straw men and Obfuscations: A Critical Commentary on Sam Shamoun’s: The Purpose and Cause of Jesus’ Death; podebljanje naše)

Želim lično da čestitam najzelenijem žutokljuncu što je potvrdio da je istorijski Isus verovao kako njegova smrt ima pomiriteljsko dejstvo, budući da to priznanje u suštini osuđuje Muhameda kao lažnog proroka, jer on ne samo da je porekao pomiriteljski značaj Hristovog raspeća, nego je otišao dotle da porekne i samo raspeće! (Up. Kuran 4:157-158.) A ovaj novajlija misli da zaista pobija moj argument!