Pobijanje Adnana Rašida, 2B deo

Vidi prethodni deo: POBIJANJE ADNANA RAŠIDA, 2. DEO.

U ovom delu svog odgovora nameravam da dodatno pokažem kako Kuran pogrešno predstavlja istorijsko hrišćansko razumevanje Trojstva i božanstva Hrista, budući da autor(i) nije/nisu poznavao/poznavali šta ta učenja zapravo podrazumevaju.

Na primer, obratite pažnju na to kako Kuran formuliše hrišćansko gledište o Isusovom božanstvu:

„Nevernici su oni koji govore: „Zaista je Allah Mesija Marijin sin!“ Reci: „Ko može da spreči Allaha da, ako hoće, uništi Mesiju, Marijinog sina, i njegovu majku, i sve one koji su na Zemlji?“ Allahova je vlast na nebesima i na Zemlji i na onome što je između njih; On stvara šta hoće, i Allah nad svime ima moć.“ Kuran 5:17, Arberi

„Nevernici su oni koji govore: „Allah je, zaista, Mesija, Marijin sin!“ A Mesija je govorio: „O Izrailjevi sinovi, obožavajte Allaha, i mog i vašeg Gospodara!“ Ko drugom mesto koje pripada samo Allahu daje, Allah će ulazak u Raj da mu zabrani i boravište njegovo će da bude Pakao; a nepravednicima niko neće moći da pomogne. Nevernici su oni koji govore: „Allah je, zaista, jedan od trojice!“ A samo je jedan Bog! I ako se ne okane onoga što govore, nesnosna patnja će, zaista, da stigne svakog od njih koji ostane nevernik.“ Kuran 5:72-73

Dovoljno je reći da nijedan obavešten hrišćanin nikada ne bi tvrdio da je Bog Mesija, niti da je Bog treći od trojice, čime bi se podrazumevala tri boga. Sledeći naučnik objašnjava zašto je tvrdnja da je Bog Mesija pogrešan način izražavanja onoga u šta hrišćani zaista veruju:

Treće, da bismo razlikovali ličnost i prirodu, moramo imati na umu dva načina upotrebe reči „jeste“ – identitet nasuprot predikaciji. Mark Tven je književni pseudonim Semjuela Langhorna Klemensa, pušača dvadeset šest cigara dnevno i autora dela Doživljaji Toma Sojera. Tven nema osobine koje Klemens nema. Drugim rečima, kada kažemo: „Semjuel Langhorn Klemens je Mark Tven“, isto tako lako možemo obrnuti imena: „Mark Tven je Semjuel Langhorn Klemens.“ Svaka od tih izjava označava identitet: Mark Tven = Semjuel Langhorn Klemens (i obrnuto). Imena, koja se odnose na istu osobu, potpuno su zamenjiva i time istovetna.

Kada je reč o Trojstvu, reći „Isus je Bog“ nije isto što i „Bog je Isus.“ Za razliku od primera sa Markom Tvenom, „Isus“ ne iscrpljuje ono što znači govoriti o „Bogu“. Isus i Bog nisu identični. Prema Svetom pismu, i Otac i Duh nazivaju se božanskim, baš kao i Isus. U izjavi „Isus je Bog“ koristimo jeste da bismo opisali ili predicirali****, a ne da bismo identifikovali ili izjednačili: Isus je Bog utoliko što učestvuje u prirodi u kojoj učestvuju još samo dve ličnosti; dakle, ne postoji samo jedna ličnost koja se s pravom može nazvati Bogom. (Paul Copan, „Is The Trinity A Logical Blunder? God As Three And One“, u: Contending With Christianity’s Critics: Answering New Atheists & Other Objectors, ur. Paul Copan i William Lane Craig [B&H Publishing Group, 2009], Deo treći. The Coherence of Christian Doctrine, str. 212; podebljanje je moje)

Drugi autoritet navodi:

„… Drugi način jeste da se tvrdnja ‘Isus je Bog’ precizira time što se uočava da je to nerecipročna propozicija. Iako je Isus Bog, nije tačno da je Bog Isus. Postoje i drugi za koje se predikat ‘Bog’ s pravom može upotrebiti. Ličnost koju nazivamo Isusom ne iscrpljuje kategoriju Božanstva.“ (Murray J. Harris, Jesus as God: The New Testament Use of Theos in Reference to Jesus [Baker Book House, Grand Rapids MI, izdanje u mekom povezu 1998], XIII. Conclusions: Theos as a Christological Title, K. „Jesus is God“ as a Theological Formulation in English, str. 297; podebljanje je moje)

Ponovo:

„Prepoznati da se božanstvo Sina ne razlikuje od božanstva Oca ne znači, naravno, ugroziti ličnosnu razliku između Sina i Oca. Isus je totus deus, ali ne i totum dei. On je sve ono što je Bog, a da pritom nije sve ono što Bog jeste. Postoji brojčano jedinstvo suštine, ali ne i brojčani identitet ličnosti. Iako Isus u potpunosti i lično deli božansku suštinu, on ne iscrpljuje kategoriju Božanstva niti biće Boga. Da upotrebimo razliku načinjenu u Jovanovom prologu, ho logos bio je theos (1:1c), ali ho theos nije bio ho logos (up. 1:1b). (Isto, J. The Significance of the Christological Use of Theos, 2. Theos is a Christological Title That Explicitly Affirms the Deity of Christ, str. 293; podebljanje je moje)

Najzad:

„I opet se tvrdi da su druga dva božanstva Isus i Marija. Poštovanje Marije bilo je važan član rimokatoličkog verovanja, a Etiopska crkva ju je posebno kroz istoriju štovala kao Bogorodicu. Čini se, međutim, da su njihove preteranosti i zbrka samo doveli do toga da Kuran tu zbrku dodatno uveća! Nijedna hrišćanska crkva, bez obzira na to koliko štuje ili slavi Mariju, na primer kao Caricu neba, nikada nije pobrkala Trojstvo niti ga predstavila onako kako ga prikazuje Kuran.“ (Isto)

A evo šta Haris kaže na drugom mestu:

Možemo li, dakle, reći da Novi zavet uči da je Isus „Bog“? Da, zaista, pod uslovom da stalno imamo na umu nekoliko činilaca.

Prvo, reći da je „Isus Bog“ verno je novozavetnoj misli, ali prevazilazi stvarni novozavetni izraz. Najbliže uporedive izjave jesu „Logos bješe Bog“ (Jovan 1:1), „Jedinorodni Sin koji je u naručju Oca“ (Jovan 1:18) i „Hristos po tijelu, koji je nad svima Bog blagosloveni u vijekove“ (Rimljanima 9:5). Moramo, dakle, da zapamtimo da je teološka tvrdnja „Isus je Bog“ zaključak izveden iz novozavetnih svedočanstava – nužan i istinit zaključak, ali ipak zaključak.

Drugo, ako izjavu „Isus je Bog“ iznesemo bez ikakve ograde, izlažemo se opasnosti da ne učinimo pravdu celoj istini o Isusu – da je on bio ovaploćena Reč, ljudsko biće, i da u svom sadašnjem postojanju na nebu zadržava svoju ljudskost, premda je ona sada u proslavljenom obliku. Isus nije prosto „čovek“ niti samo „Bog“, već Bogočovek.

Treće, s obzirom na englesku upotrebu reči Bog, prosta tvrdnja „Isus je Bog“ može se lako pogrešno protumačiti. U uobičajenoj engleskoj upotrebi Bog je vlastito ime koje označava određenu ličnost, a ne opšta imenica koja označava neku kategoriju. Za nas je Bog Bog judeo-hrišćanske monoteističke tradicije, ili Bog Otac Isusov i Otac hrišćanina, ili trojično Božanstvo. Zato, kada na engleskom postavimo jednačinu „Isus je Bog“, izlažemo se opasnosti da nagovestimo kako su ta dva pojma, „Isus“ i „Bog“, zamenjiva, to jest da između njih postoji brojčani identitet. Ali iako je Isus Bog, nije tačno da je Bog Isus. Postoje i drugi – Otac i Duh – za koje se predikat Bog s pravom može upotrebiti. Isus je sve ono što je Bog, a da pritom nije sve ono što Bog jeste. Ličnost Isusova ne iscrpljuje kategoriju božanstva. Dakle, kada kažemo „Isus je Bog“, moramo prepoznati da pojmu Bog pridajemo značenje – naime, „Bog po suštini“ ili „Bog po prirodi“ – koje nije njegov preovlađujući smisao u engleskom jeziku. (Harris, 3 Crucial Questions About Jesus [Baker Books; Grand Rapids, MI 1994], str. 101–102; podebljanje je moje)

Haris takođe objašnjava zašto Novi zavet retko primenjuje imenicu Bog na Isusa i napominje da se i u hrišćanskom Svetom pismu i u trojičnoj teologiji reč Bog prvenstveno koristi za Oca, budući da u odnosu na njega ima ulogu vlastitog imena:

„Ali možda ćete upitati: zašto u Novom zavetu ima tako malo primera te upotrebe? Ako je Isus zaista Bog, zašto se češće ne naziva ‘Bogom’? Uostalom, grčka reč theos javlja se u Novom zavetu preko 1.300 puta. Može se navesti nekoliko razloga koji objašnjavaju tu naizgled čudnu upotrebu.

„Prvo, u svim slojevima Novog zaveta pojam theos obično se odnosi na Oca. Često nalazimo izraz Bog Otac, koji podrazumeva da je Bog Otac. Osim toga, u trojičnim formulama ‘Bog’ UVEK označava Oca, nikada Sina ili Duha. Na primer, 2. Korinćanima 13:14 glasi: „Blagodat Gospoda Isusa Hrista, i ljubav Božja, i zajedništvo Svetoga Duha sa svima vama.“ Štaviše, u pozdravima na početku mnogih novozavetnih poslanica ‘Bog’ se razlikuje od ‘Gospoda Isusa Hrista’. Tako Pavlove poslanice redovno počinju: „Blagodat vam i mir od Boga Oca našega i Gospoda Isusa Hrista.“ Kao rezultat svega toga, u Novom zavetu je pojam theos u jednini postao praktično vlastito ime, koje se odnosi na trojičnog Oca…“ (Harris, str. 99; podebljanje i velika slova su moji)

Ovo me dovodi do sledeće tačke. Muslimani veruju da je Bog koji se pominje kroz ceo Kuran istovetan Onome koga hrišćani prepoznaju kao Oca, iako se protive upotrebi tog naziva za svoje božanstvo zbog toga što Kuran opetovano naglašava da on NIJE nikome otac, niti je sebi uzeo sinove ili kćeri (up. Kuran 2:116; 5:18; 6:101; 9:30; 19:88-93; 21:26; 39:4; 72:3). Stoga pravoverni hrišćanin nikada ne bi rekao niti bi mogao reći da je Bog Mesija, jer bi to značilo da je Otac postao čovek Hristos Isus, to jest da Isus nije niko drugi do Bog Otac!

Prethodno pokreće još jedan veliki problem za muslimane, jer pokazuje da Kuran opet greši u izlaganju hrišćanskih verovanja, budući da je u hrišćanskoj teologiji Otac prva od tri božanske Ličnosti Božanstva, dok je Sveti Duh treća Ličnost.

Otuda, kada je reč o hrišćanskoj teologiji, Kuran greši iz svakog mogućeg ugla!

Zapravo, tvrdnja da je pogrešno reći da je Bog Isus ili Mesija nije moderna zamisao, jer su hrišćani prigovarali toj formulaciji mnogo pre nego što se Muhamed rodio, kao što primećuje i muslimanski autor Nil Robinson, koji pominje jedan drevni nestorijanski hrišćanski izvor i kaže da:

„… Tekst koji potiče otprilike iz 550. godine n. e. zaključuje raspravu o Trojstvu rečima: ‘Mesija je Bog, ali Bog nije Mesija’. Kuran ponavlja SAMO drugu polovinu te izjave. C. Schedl, Muhammad and Jesus (Beč: Herder, 1978), str. 531.“ (Neal Robinson, Christ In Islam and Christianity [State University of New York Press, Albany 1991], str. 197; podebljanje i velika slova su moji)

A evo još jednog izvora koji beleži reakciju hrišćana na grubo iskrivljavanje njihovih verovanja u Kuranu tokom prvih vekova islama, tačnije krajem desetog veka po Hristu:

Abd al-Džabar se posebno usredsređuje na one kuranske tvrdnje KOJE HRIŠĆANI NJEGOVOG DOBA NE PRIZNAJU, na primer da Isusa smatraju zasebnim Bogom (Kuran 5:72), ili da Boga smatraju trećim od trojice (Kuran 5:73), ili čak da Mariju smatraju Bogom (Kuran 5:116). Abd al-Džabar tvrdi da je Muhamed bio u pravu što je te tvrdnje pripisao hrišćanima: (Critique of Christian Origins, uporedni englesko-arapski tekst, priredili, preveli i propratili beleškama Gabriel Said Reynolds i Samir Khalil Samir [Brigham Young University Press, Provo, Utah 2010], str. xlvi; podebljanje i velika slova su moji)

I:

„Tako je [Muhamed] preneo njihovu tvrdnju da je Hristos Bog i da je ‘Bog treći od trojice’. To su njihova suštinska učenja, ali ih oni jedva jasno izražavaju. Umesto toga, ONI SE OPIRU NJIHOVOJ SUŠTINI KOLIKO GOD MOGU, tako da njihovi glavni autori i pisci posvećeni ovome jedva sažimaju svoja učenja. Otkrićete da bi vam, kada biste one među njima koji se prepiru i raspravljaju upitali o njihovoj tvrdnji o Hristu, odgovorili: ‘Naša tvrdnja jeste da je on Duh Božji i Njegova Reč, BAŠ KAO ŠTO TVRDE I MUSLIMANI. Mi kažemo: „Bog je jedan.“’…

„Uglavnom ćete među njima naići na onoga ko kaže: ‘Nismo rekli da je Bog Hristos. Nismo rekli „Bog je treći od trojice“. Ko god je to o nama preneo, POGREŠIO JE I SLAGAO.’ Znaj, dakle, da je Muhamedov stav o tome… od Boga, Silnog i Uzvišenog, i da je to jedan od njegovih znakova.“ (Isto, str. 2–3; podebljanje i velika slova su moji)

Najzad:

„Neko bi sada mogao reći: ‘Života mi, pokazano je da su hrišćani rekli da Isus, sin Marijin, nije ni prorok ni Božji poslanik ni pravedni sluga, nego da je bog, Gospod, Tvorac i Snabdevač, da je Bog treći od trojice i da je on bio ubijen i raspet. A ipak je vaš gospodar u vašoj knjizi rekao: „jesi li ti govorio ljudima: ' Prihvatite mene i moju majku kao dva boga uz Allaha!'“ Hrišćani kažu: „Ovo je laž. Jer, iako smo o [Hristu] rekli da je bog, o njegovoj majci nismo rekli da je bog.“’“ (Isto, str. 80–81; podebljanje je moje)

Uz to, preporučujem čitaocima da pogledaju sledeći tekst: Da li je Bog Isus i treći od trojice? 2. deo.

Još nisam završio sa Adnanom: POBIJANJE ADNANA RAŠIDA, 3. DEO.