Pobijanje Adnana Rašida, 3. deo
Nastavljam svoje pobijanje onoga što Adnan Rašid predstavlja kao odgovor: POBIJANJE ADNANA RAŠIDA, 2B DEO.
TREĆI PRIGOVOR: KURAN ODBACUJE RASPEĆE I TVRDI DA JEVANĐELJA PROTIVREČE SAMA SEBI
Adnan tvrdi da u Muhamedovo vreme nije postojao arapski prevod jevanđelja. Prvi prevod jevanđelja je, prema njemu, načinjen za vreme Mamunovog kalifata, nekih dva veka kasnije.
Kao odgovor, najpre bismo istakli da Adnan ovde napada slamnatog protivnika i podmeće lažni trag. Nije bilo neophodno da Muhamed čita Sveto pismo niti bilo koje druge spise Jevreja i hrišćana da bi pozajmljivao priče iz ranijih spisa. Muhamedu je bilo dovoljno da te priče čuje usmeno pa da do pozajmljivanja dođe. Muhamed je zatim prerađivao ono što je čuo kako bi odgovaralo njegovim teološkim pretpostavkama, nastojeći da to predstavi kao objave od Boga.
Upravo to Kuran beleži kao ono za šta su nevernici optuživali Muhameda:
„Oni koji ne veruju govore:“Ovo nije ništa drugo do velika laž koju on izmišlja, a u tome mu i drugi ljudi pomažu”, i time čine nepravdu i potvoru. I govore: „To su izmišljotine drevnih naroda koje je on prepisao, pa mu se kazuju jutrom i večeri.“ Reci: „Objavljuje ga Onaj Koji zna tajne nebesa i Zemlje; On oprašta grehe i milostiv je."“ S. 25:4-6 Arberry
Drugo, budući da je Adnan selefija koji veruje u autentičnost i pouzdanost islamskih predanja (bar onih koja su potvrđena takozvanim lancem prenosilaca [isnad] i njihovim tekstom [matn]), prilično je zapanjujuće što nekritički prihvata uverenje da u vreme pojave islama nije postojao arapski prevod Svetog pisma. Razlog je taj što islamski izvori potvrđuju da su pojedini delovi Biblije bili prevedeni na arapski u Muhamedovo vreme:
„Prenosi Aiša… Varaka ibn Naufal, koji je bio preobraćenik u hrišćanstvo i koji je čitao jevanđelja na arapskom… (Sahih al-Buhari, tom 4, knjiga 55, broj 605 https://www.searchtruth.com/book_display.php?book=55&translator=1&start=0&number=605)
„… Varaka se preobratio u hrišćanstvo u predislamskom periodu i pisao je arapski i pisao je jevanđelje na arapskom onoliko koliko je Alah hteo da napiše. Bio je star čovek i izgubio je vid…“ (Sahih al-Buhari, tom 6, knjiga 60, broj 478 https://www.searchtruth.com/book_display.php?book=60&translator=1&start=0&number=478)
„… Hatidža ga je zatim odvela Varaki ibn Naufalu ibn Asadu ibn Abd al-Uzi, a on je bio sin Hatidžinog strica, tj. brat njenog oca. I on je bio čovek koji je prihvatio hrišćanstvo u Danima neznanja (tj. pre islama) i pisao je knjige na arapskom, te je stoga napisao Indžil na arapskom onoliko koliko je Bog hteo da napiše…“ (Sahih Muslim, knjiga 001, broj 301 https://www.searchtruth.com/book_display.php?book=001&translator=2&start=0&number=0301)
Sva ova predanja pretpostavljaju postojanje arapskih prevoda pojedinih delova Svetog pisma, ako ne i celine.
Zanimljivo je da hadis izveštava kako je Varaka umeo čak i da čita jevrejski:
„… Hatidža ga je zatim otpratila do svog rođaka Varake ibn Naufala ibn Asada ibn Abdul Uze, koji je u predislamskom periodu postao hrišćanin i pisao je pismo jevrejskim slovima. Prepisivao bi iz jevanđelja na jevrejskom onoliko koliko je Alah hteo da napiše…“ (Sahih al-Buhari, tom 1, broj 3 https://www.searchtruth.com/book_display.php?book=1&translator=1&start=0&number=3)
Štaviše, prema ranim hrišćanskim izvorima, postojali su stvarni arapski prevodi Novog zaveta načinjeni otprilike u Muhamedovo vreme:
„Jevanđelja su prevedena na arapski sa izvornog grčkog, kao i sa koptskih i sirijskih verzija. Barhebreus piše o arapskom prevodu koji je načinio monofizit po imenu Johanes, po nalogu jednog arapskog kneza 640. godine n. e. Najstariji sačuvani fragmenti arapskih prevoda sa grčkog potiču sa početka devetog veka. Najstariji sačuvani prevod na sirijskom takođe potiče iz istog vremena. Ipak, verovatno je da su delovi jevanđelja preneti na arapski mnogo ranije nego što je gore pomenuto. Georgije, episkop mesopotamijskih Arapa, napisao je Sholije o Svetom pismu oko šestog veka. Ali izgleda da se hrišćansko poučavanje i propovedanje u Arabiji šestog veka (n. e.) uglavnom obavljalo citiranjem sirijskog ili etiopskog Pisma, uz slobodno prenošenje na arapski…“ (Abdiyah Akbar Abdul-Haqq, Sharing Your Faith with a Muslim [Bethany House Publishers, Minneapolis MN, 1980], str. 29; podebljanje moje)
„Koptska verzija Novog zaveta bila je u upotrebi pred kraj trećeg veka… Jevanđelja su prevedena na arapski sa grčke, sirijske i koptske verzije. Barhebreus govori o takvom prevodu načinjenom između 631. i 640. godine n. e. Georgije, episkop arapskih plemena Mesopotamije, prijatelj Jakova Edeskog (umro 578. n. e.), napisao je Sholije o Svetom pismu. Prema Al-Bejdaviju i drugim muslimanskim komentatorima, njihov prorok je dobijao pouku od učenih hrišćana kao što su Varaka ibn Naufal, Džubra i Jasara (Bejdavi o suri 16:105). Takođe, predanja govore o tome kako je prorok imao običaj da zastane i sluša ovu dvojicu ljudi dok su naglas čitali Mojsijeve knjige (Toru) i jevanđelja (Indžil). Očigledno je u Meki, u vreme uspona islama, postojao prevod delova Novog zaveta. Takav prevod je morao postojati uporedo sa potpunim verzijama Novog zaveta na sirijskom i sirijskim lekcionarima.“ (Isto, str. 56; podebljanje moje)
Treba istaći da su u Muhamedovo vreme bila dostupna i arapska apokrifna jevanđelja:
„Pored prevoda kanonskih jevanđelja, postojali su brojni arapski prevodi novozavetnih apokrifa. Neki od poznatijih, kao što su Protojevanđelje Jakovljevo, Jevanđelje detinjstva, Pavlova apokalipsa i Apokrifna dela apostolska, bili su dostupni u arapskom prevodu pre Kurana…“ (Isto, str. 29)
Konačno, činjenica da najstariji arapski rukopisi Svetog pisma koje posedujemo potiču iz vremena posle pojave islama ne dokazuje konačno da takvi prevodi nisu postojali i ranije. Sve što se time dokazuje jeste da naučnici do sada nisu otkrili nijedan arapski rukopis iz Muhamedovog vremena. Samo Gospod zna šta će doneti buduća otkrića. Ipak, obilno je dokumentovano da je u Arabiji živelo mnogo hrišćana, od kojih su neki bili čak i iz Muhamedovog sopstvenog plemena, i da je imao mnogo prilika da razgovara s njima kod kuće i na svojim putovanjima. Štaviše, tokom svoje proročke karijere vodio je raspravu sa episkopskim izaslanstvom iz Nedžrana koja je trajala nekoliko dana. Zar da pretpostavimo da ih tokom svih tih susreta nikada nije pitao za njihovu veru, niti da su mu oni rekli u šta veruju?
Za slučaj da Adnan ustvrdi da Muhamed nikada ništa nije naučio od takvih ljudi, pustiću njegove sopstvene izvore da dokažu suprotno:
107. U vezi s tim, predanja pominju imena nekoliko osoba, od kojih je jedna Džabar. Prema mekanskim nevernicima, on je poučavao Poslanika. Međutim, ono što je kod svih tih osoba posebno vredno pažnje jeste to da su bili nearapski robovi. Ko god da je bio, činjenica je da je recitovao Toru i jevanđelje i da je poznavao Poslanika. To je nevernicima dalo priliku da šire lažnu vest kako je taj određeni rob bio stvarni autor Svetog Kurana, a da ga je Muhamed predstavio kao Božju Reč. Ovo ne pokazuje samo da su njegovi protivnici bili veoma bestidni u širenju lažnih optužbi protiv Poslanika, nego i to da ljudi uopšte nisu pravedni kada procenjuju vrednost svojih savremenika. Tako su loše postupali prema onoj velikoj ličnosti koja nema premca u istoriji. Pa ipak, ti ljudi, koji su u svojoj opoziciji oslepeli, radije su autorstvo neuporedivog arapskog Kurana pripisali nearapskom robu koji je imao tek površno znanje o Tori i jevanđelju. Umesto da prihvate tvrdnju Poslanika, koji je bio otelotvorenje istine, autorstvo su pripisali beznačajnom stranom robu. (Sayyid Abul Ala Maududi, Tafhim al-Qur’an: The Meaning of the Qur’an; podebljanje moje)
Alah nas obaveštava o lažima, izmišljotinama i klevetama idolopoklonika kada su tvrdili da je ovaj Kuran, koji im je Muhamed recitovao, njega zapravo naučio jedan čovek. Mislili su na stranca (tj. nearapina), čoveka koji je živeo među njima kao sluga nekih kurejšijskih klanova i koji je prodavao robu kraj As-Safe. Možda je Alahov Poslanik ponekad sedeo s njim i pomalo razgovarao, ali on je bio stranac koji nije znao mnogo arapski, tek toliko jednostavnih fraza da odgovori na pitanja kada je morao… (Tafsir Ibn Kathir http://www.alim.org/library/quran/AlQuran-tafsir/TIK/16/103; podebljanje moje)
I zaista wa-lakad služi za potvrdu Mi znamo da oni kažu „Poučava ga jedan čovek!“ — to je bio hrišćanin kovač kod koga je Poslanik ČESTO ODLAZIO. Bog, uzvišen neka je, kaže Jezik jezik onoga na koga ukazuju ka kome se priklanjaju optužbom da je on taj koji ga poučava jeste stran’; dok je ovaj Kuran na jasnom arapskom jeziku, jeziku jasnoće i razgovetnosti pa kako bi ga stranac mogao poučavati? (Tafsir al-Jalalayn; podebljanje i verzal moji)
(„Mi dobro znamo“) o Muhamede („da oni“) tj. mekanski nevernici („govore:“Poučava ga jedan čovek“) Džabr i Jasar („Poučava ga“) Kuran. („Jezik onog zbog koga oni krivo govore“) priklanjaju se i to pripisuju („je jezik nearapina“) jevrejski, („a ovaj Kur’an je na jasnom arapskom jeziku“) On kaže: Kuran je na arapskom jeziku. (Tanwîr al-Miqbâs min Tafsîr Ibn ‘Abbâs; podebljanje moje)
(„Mi dobro znamo da oni govore:“Poučava ga jedan čovek!” Jezik onog zbog koga oni krivo govore je jezik nearapina“) [16:103]. Abu Nasr Ahmad ibn Ibrahim al-Muzakki> Abu ‘Abd Allah Muhammad ibn Hamdan al-Zahid> ‘Abd Allah ibn Muhammad ibn ‘Abd al-‘Aziz> Abu Hisham al-Rifa‘i> Ibn Fudayl> Husayn> ‘Abd Allah ibn Muslim, koji je rekao: „Posedovali smo dvojicu hrišćanskih mladića iz naroda ‘Ajn Tamra, jedan se zvao Jasar, a drugi Džabr. Njihov zanat bila je izrada mačeva, ali su takođe umeli da čitaju Sveto pismo na svom jeziku. Alahov Poslanik je prolazio pored njih I SLUŠAO NJIHOVO ČITANJE. Zbog toga su idolopoklonici govorili: ’Oni ga poučavaju!’ Da bi ih opovrgao, Alah, uzvišen neka je, objavio je („Jezik onog zbog koga oni krivo govore je jezik nearapina, a ovaj Kur’an je na jasnom arapskom jeziku.“)“. (‘Alī ibn Ahmad al-Wahidi, Asbab al-Nuzul; podebljanje i verzal moji)
Nastavio je: „Božji Poslanik je ČESTO sedeo kod al-Marve, blizu radnje mladog hrišćanina po imenu Džabr, roba plemena Banu al-Hadrami. Ljudi su govorili: ’Boga mi, upravo Džabr uči Muhameda većini onoga što govori!’“ (Ibn Kathir, The Life of the Prophet Muhammad (Al-Sira al-Nabawiyya), preveo profesor Trevor Le Gassick, pregledao dr Ahmed Fareed [Garnet Publishing Limited, 8 Southern Court, south Street Reading RG1 4QS, UK; The Center for Muslim Contribution to Civilization: prvo izdanje u mekom povezu, 2000], tom II, str. 55; verzal moj)
Ibn Kesir dalje potvrđuje da je pet godina pre nego što je Muhamed ustvrdio da je prorok u Meki živeo drvodelja koji je bio koptski hrišćanin:
Muhamed ibn Ishak ibn Jasar je rekao: „Kada je Božji Poslanik napunio 35 godina, Kurejšije su postigle dogovor da ponovo sagrade ka‘bu. Učinili su to jer su bili zabrinuti zbog ponovnog krovinjanja, plašeći se da će se krov urušiti budući da je bio načinjen samo od kamenja postavljenog povrh njenog okvira. Takođe su želeli da je učine višom, kao i da je ponovo pokriju…
Ibn Ishak je rekao: „U Meki je bio JEDAN KOPT koji je bio drvodelja, pa su tako imali na raspolaganju deo onoga što je bilo potrebno za popravku.
„Postojala je zmija koja bi izlazila iz bunara ka‘be u koji su svakodnevno spuštali žrtvene prinose. Izašla bi i sunčala se na zidu ka‘be. Svi su je se plašili, jer kad god bi joj se neko približio, podigla bi glavu, čujno pomerila svoje kolutove i otvorila usta. Jednog dana, dok je po svom običaju ležala na zidu ka‘be, Bog je poslao pticu koja ju je zgrabila i odletela s njom.
„Nato su Kurejšije rekle: ’Sada se možemo nadati da je Bog zadovoljan našim planom. Imamo domaćeg drvodelju i drvo, a Bog se pobrinuo za zmiju.’“ (Ibn Kathir, The Life of the Prophet Muhammad (Al-Sira al-Nabawiyya), tom I, str. 199-200; podebljanje i verzal moji)
Sledeći izveštaj je prilično zanimljiv:
Prenosi Anas:
Bio je jedan hrišćanin koji je prihvatio islam i čitao suru al-Bakaru i Al-Imran**, i on je zapisivao (objave) za Poslanika**. Kasnije se ponovo vratio hrišćanstvu i govorio je: „Muhamed ne zna ništa osim onoga što sam mu ja napisao.“ Tada je Alah učinio da umre, i ljudi su ga sahranili, ali su ujutru videli da je zemlja izbacila njegovo telo. Rekli su: „Ovo je delo Muhameda i njegovih drugova. Iskopali su grob našeg druga i izvadili njegovo telo iz njega zato što je pobegao od njih.“ Ponovo su mu iskopali dubok grob, ali su ujutru opet videli da je zemlja izbacila njegovo telo. Rekli su: „Ovo je delo Muhameda i njegovih drugova. Iskopali su grob našeg druga i izbacili njegovo telo napolje, jer je pobegao od njih.“ Iskopali su mu grob koliko god su duboko mogli, ali su ujutru opet videli da je zemlja izbacila njegovo telo. Tada su poverovali da ono što ga je zadesilo nisu učinila ljudska bića i morali su ga ostaviti tako izbačenog (na zemlji). (Sahih al-Buhari, tom 4, knjiga 56, broj 814)
Ostavljajući po strani očigledne legendarne dodatke, iz gornjeg predanja je prilično očigledno da je postojao sve veći problem sa ljudima koji su tvrdili da su uticali na Muhameda pri sastavljanju Kurana, problem koji su muslimani morali da rešavaju i objašnjavaju.
Još nisam završio s razotkrivanjem Adnana. Više o tome u sledećem nastavku: BELEŠKE ZA PRENOS UŽIVO O ADNANU RAŠIDU I NJEGOVOJ ZLOUPOTREBI K. 5:48.
POST SCRIPTUM
Sledeći podugačak citat preuzet je iz sveobuhvatnog komentara Kurana velečasnog E. M. Vherija (Wherry):
(105) „Poučava ga jedan čovek!“ Sledi Sejlova (Sale) beleška o ovom odlomku. Njegove izvore navodimo u fusnoti ispod:-
„Ovo je bio veliki prigovor koji su Mekanci upućivali autoritetu Kurana; jer kada je Muhamed insistirao, kao na dokazu njegovog božanskog porekla, da je nemoguće da čovek toliko neupućen u učenost kao on sam sastavi takvu knjigu, oni su odgovarali da je imao jednog ili više pomagača u toj obmani; ali što se tiče konkretne osobe ili osoba osumnjičenih za taj savez, predanja se razlikuju. Jedno kaže da je to bio Džabr, grčki sluga Amara ibn Hadramija, koji je umeo dobro da čita i piše (1); drugo, da su to bili Džabr i Jasar, dvojica robova koji su se u Meki bavili zanatom izrade mačeva i koji su čitali Petoknjižje i jevanđelje, a Muhamed im je često bio slušalac kada bi tuda prošao. (2) Treće nam kazuje da je to bio izvesni Aiš ili Jaiš, sluga al-Huajtiba ibn Abd al-Uze, koji je bio čovek izvesne učenosti i koji je prihvatio muhamedanstvo. (3) Sledeće pretpostavlja da je to bio izvesni Kajs, hrišćanin, čiju je kuću Muhamed posećivao; (4) drugo, da je to bio Adas, sluga Ote ibn Rabije, (5) a još jedno, da je to bio Selman Persijanac. (6)
„Prema nekim hrišćanskim piscima, (7) Abdulah ibn Salam, Jevrejin koji je bio toliko blizak Muhamedu (koga jedan naziva, prema jevrejskom izgovoru, Abdias Ben Salon, a drugi Abdala Celen), pomagao mu je u sastavljanju njegovih navodnih objava. Ovog Jevrejina dr Prideaux brka sa Selmanom Persijancem, koji je bio sasvim drugi čovek, kako je jedan noviji pisac (8) primetio pre mene; stoga, a i zato što ćemo možda imati prilike da kasnije govorimo o Selmanu, možda je umesno dodati kratak izvod iz njegove priče onako kako ju je sam ispričao. Bio je iz dobre porodice iz Isfahana i u mladim godinama je napustio veru svoje zemlje da bi prihvatio hrišćanstvo, a putujući u Siriju, jedan monah iz Amurije mu je savetovao da ide u Arabiju, gde se otprilike u to vreme očekivalo da će se pojaviti prorok koji će uspostaviti Avramovu veru, a koga će, između ostalog, prepoznati po pečatu proroštva između njegovih ramena. Selman je obavio putovanje i, susrevši Muhameda u Kubi, gde se ovaj odmarao tokom svog bekstva u Medinu, ubrzo je ustanovio da je on osoba koju traži, te je ispovedio islam. (9)
„Opšte mišljenje hrišćana, međutim, jeste da je glavna pomoć koju je Muhamed imao pri smišljanju svog Kurana došla od nestorijanskog monaha po imenu Sergije, za koga se pretpostavlja da je ista osoba kao monah Buhaira, s kojim je Muhamed u svojim mlađim godinama razgovarao u Bosri, gradu u Siriji Damascenskoj, gde je taj monah boravio, (10) a u prilog toj pretpostavci navodi se odlomak jednog arapskog pisca, (11) koji kaže da je Buhairino ime u knjigama hrišćana Sergije, ali ovo je samo nagađanje; a drugi (12) nam kazuje da je njegovo pravo ime bilo Said ili Feliks, a nadimak Buhaira. Ali kako god bilo, ako su Buhaira i Sergije bili isti čovek, ne nalazim ni najmanji nagoveštaj kod muhamedanskih pisaca da je on ikada napustio svoj manastir da bi otišao u Arabiju (kako hrišćani pretpostavljaju), a njegovo poznanstvo s Muhamedom u Bosri bilo je suviše rano da bi išlo u prilog pretpostavci da mu je pomagao oko Kurana, koji je sastavljen mnogo kasnije**, mada je Muhamed iz njegovog izlaganja mogao steći izvesno znanje o hrišćanstvu i o Svetom pismu, koje mu je u tome moglo biti od koristi**.
„Iz odgovora koji se u ovom odlomku Kurana daje na prigovor nevernika — naime, da je osoba za koju su sumnjali da ima udela u Kuranu govorila strani jezik, te se stoga nikako ne bi moglo verodostojno pretpostaviti da je pomagala u sastavu napisanom na arapskom jeziku, i to s tolikom otmenošću — jasno je da ta osoba nije bila Arapin. Reč Adžami, koja se ovde koristi, označava svaki strani ili varvarski jezik uopšte, ali budući da je Arapi primenjuju posebno na persijski, neki su iz toga zaključili da je ta osoba bio Selman. Međutim, ako je tačno da on nije došao Muhamedu sve do posle Hidžre, ili on nije mogao biti čovek na koga se ovde misli, ili je pak ovaj stih morao biti objavljen u Medini, suprotno opšteprihvaćenom mišljenju.“
1 Zamahšari, Bejdavi, Jahja2 Zamahšari, Bejdavi. Vidi Prideaux, Life of Mohammed, str. 32.3 Ibidem.4 Dželaludin.5 Zamahšari, Jahja.6 Zamahšari, Bejdavi.7 Ricardi, Confut. Legis Saracenicae, c. 13; Joh. Andreas de Confus, Sectae Mahometanae, c. 2; vidi Prideaux, Life of Mohammed, str. 33, 34.8 Gagnier, beleška u Abulf., Vit. Moh., str. 74.9 Ex Ibn Ishaq; vidi Gagnier, isto.10 Vidi Prideaux, ubi sup., str. 35 i dalje; Gagnier, ubi sup., str. 10, 11; Marrac. de Alcor., str. 37.11 Al Masudi.12 Abu’l Hasan al Bakri o Kuranu.
O ovoj temi Muir piše ovako: – „Ubrzo nakon što je Muhamed počeo da boravi u Arkamovoj kući, nekoliko robova mu se pridružilo. Od njih komentatori Kurana pominju Jasara i Džabra kao one koje su Kurejšije optuživale da poučavaju Proroka. Potonji je bio hrišćanski sluga jedne porodice iz Hadramauta, a za Proroka se kaže da je mnogo sedeo u njegovoj ćeliji. Prvi, poznatiji pod imenom Abu Fokeih, bio je izložen velikom progonu, ali je verovatno umro nešto pre Hidžre. Njegova kći Fokeiha bila je udata za Hataba, preobraćenika, koga nalazimo, zajedno s drugima iz njegove porodice, među kasnijim iseljenicima u Abisiniju.
„Značajniji preobraćenik, koga je Muhamed nazvao ’prvim plodovima Grčke’, bio je Suhejb, sin Sinanov. Njegov dom bio je u Mosulu ili nekom obližnjem mesopotamijskom selu. Njegov otac, ili njegov stric, bio je persijski namesnik Obole. Grčka četa je izvršila upad u Mesopotamiju i odvela ga, još kao dečaka, u Siriju, možda u Konstantinopolj. Pošto ga je zatim kupila grupa iz plemena Bani Kaib, prodat je u Meki Abdali ibn Džodanu, koji mu je dao slobodu i uzeo ga pod svoju zaštitu. Svetla i vrlo rumena put odavala je njegovo severnjačko poreklo, a loš arapski njegovo grčko obrazovanje. Trgovinom je u Meki stekao znatno bogatstvo; ali pošto je prihvatio islam i pošto je smrću Abdale ostao bez pokrovitelja, mnogo je propatio od strane nevernih Kurejšija. Verovatno je da je Muhamed od njega stekao izvesno znanje o hrišćanstvu, i on je možda ista ona osoba na koju su Mekanci kasnije ukazivali kao na izvor njegovog poznavanja Svetog pisma: „Mi dobro znamo da oni govore:“Poučava ga jedan čovek!”“ itd. . . . Još jedan oslobođeni rob, Amar, dolazio je u Arkamovu kuću i istovremeno sa Suhejbom prihvatio islam.“ – Life of Mahomet, tom II, str. 122-125.
Kakva god sumnja da ostane u pogledu identiteta osobe na koju se ovde aludira, o jednome smo sasvim sigurno obavešteni – da je Muhamed imao mogućnost da prima pomoć i od Jevreja i od hrišćana nekoliko godina pre nego što je pobegao u Medinu. Da se on tom pomoći i koristio, priče izložene u kasnijim mekanskim poglavljima Kurana, izvučene kakve već jesu iz jevrejskog Svetog pisma i predanja, dovoljne su da dokažu van svake sumnje. Odlomak pred nama kazuje nam da su optužbu o primanju pomoći od stranaca protiv Muhameda iznosili njegovi susedi. Njegov odgovor dokazuje slabost njegovog pokušaja da tu optužbu pobije; jer, kako Arnold dobro kaže: „ako se i prizna da su bili stranci, oni su mu ipak mogli pružati građu“. Upravo su to i činili, i baš zato što je Muhamed tu građu preradio da odgovara njegovim proročkim ciljevima, a zatim je ponavljao kao samu reč Božju primljenu neposrednom objavom s neba posredstvom anđela Gavrila – upravo zbog toga ne oklevamo da ponovimo staru optužbu za smišljenu prevaru.
Gospodin Bosworth Smith (Mohamed and Mohammedanism, str. 134) priznaje da se posle Hidžre
„čini da se u njemu dešava promena. Objave Kurana sve su više prilagođene naročitim okolnostima i hirovima trenutka.“ Ali kada bismo pratili ovu crtu Muhamedovog karaktera unazad, od Medine ka Meki, on bi je našao potpuno ispoljenu mnogo pre nego što je napustio svoj rodni grad. Okolnosti su nesumnjivo menjale način njenog ispoljavanja, ali crta karaktera bila je ista. (Wherry, A Comprehensive Commentary on the Quran [Kegan Paul, Trench, Trübner, & Co. Ltd., Paternoster House, Charing Cross Road: London, 1886], tom III (3), str. 44-47; podebljanje moje; brojevi fusnota iz Sejla prilagođeni radi lakšeg poređenja)