Da li je Bog Isus i treći od trojice? 2. deo

Šta kažu naučnici

Nastavljam (https://www.samshmnthelogy.net/post/is-god-jesus-the-third-of-three-pt-1) svoju raspravu o pogrešnom razumevanju temeljnih doktrina hrišćanske vere u Kuranu.

Činjenica je da naučnici i apologete odavno prepoznaju da Kuran greši kada je reč o verovanjima istorijske hrišćanske vere:

“Na mnogim mestima u Kuranu Muhamed optužuje hrišćane da su politeisti, zato što drže doktrine o Trojstvu… i o božanskom sinovstvu Gospoda Isusa. Očigledno je da je Muhamed pogrešio u svom shvatanju doktrine o Trojstvu koju drže hrišćani, budući da je predstavlja kao Boga, Isusa i Devicu Mariju i brka je sa triteizmom.” (F. A. Klein, The Religion of Islam (1906) [Kessinger Publishing, LLC, 2009], str. 52; podebljanje moje)

“U istoriju i značenje ovih sporova ne moramo ulaziti dalje nego da naznačimo njihov značaj za prilike u vreme pojave Muhameda. Trinitarni sporovi četvrtog veka nas u ovom kontekstu ne zanimaju mnogo. Bili su dovoljno ogorčeni dok su trajali i bili su povod za prvo ispoljavanje progoniteljskog duha unutar Crkve, koji je na kraju načinio takvu pustoš. Ali mnogo pre pojave islama doktrina o Trojstvu već je bila utvrđena, a spor je prešao na druge teme. Muhamed je svakako pogrešno razumeo tu doktrinu i smatrao je triteističkom…” (Richard Bell, The Origin of Islam in its Christian Environment [Frank Cass, London, UK. 1968], str. 7; podebljanje moje)

4. Prigovor: Bog ne može biti “Hristos, sin Marijin”, jer bi tada Bog bio stvorenje, kome su potrebni hrana i sklonište, a ne suvereni tvorac neba i zemlje, iznad svake potrebe.

Odgovor: Hrišćani po pravilu ne kažu da je Bog bio Hristos; ne znam nijednog značajnog klasičnog teologa koji iznosi takvu tvrdnju. Umesto toga, hrišćani kažu da je “Hristos bio Bog” (ili, da upotrebimo novozavetne izraze, „Bog bješe u Hristu“ [vidi 2. Korinćanima 5:19] ili večno „I Logos postade tijelo“ [Jovan 1:14]). Te dve tvrdnje – da je Bog bio Hristos i da je Hristos bio Bog – deluju slično, ali su zapravo veoma različite. Hrišćani veruju da je Hristos bio potpuno čovek, i stoga da su mu bili potrebni hrana i sklonište, kao i potpuno Bog, i stoga jedne nepodeljene suštine sa Bogom. (Miroslav Volf, Allah: A Christian Response [HarperOne, 2011], Part III: Critical Themes: The Trinity and Love, Chapter 7. The One God and the Holy Trinity, str. 134; podebljanje moje)

Greške o Trojstvu

Kuran sadrži mnoge greške o tome u šta hrišćani veruju i šta praktikuju. Jedna od najznačajnijih jeste to što Kuran pogrešno predstavlja hrišćansku doktrinu o Trojstvu.

Muhamed je pogrešno mislio da hrišćani obožavaju tri boga: Oca, Majku (Mariju) i Sina (Isusa), (Sura 5:73–75, 116).25

Kao što je Ričard Bel istakao:

[Muhamed] nikada nije razumeo doktrinu o Trojstvu.26

Encyclopedia Britannica navodi:

[Postoje] pogrešna shvatanja Trojstva u Kuranu.27

Prevod Kurana Jusufa Alija pokušava da izbegne ovu grešku namernim pogrešnim prevođenjem Sure 5:73.

Arapski tekst osuđuje one koji kažu da je “Alah treći od trojice”, to jest da je Alah samo jedan od tri boga! I Arberi i Piktal to prevode ispravno.

Ali pogrešno prevodi Suru 5:73 ovako:

Bogohule oni koji kažu: Bog je jedan od trojice u Trojstvu.

Reči “u Trojstvu” ne postoje u arapskom tekstu. Ali ih ubacuje u svoj prevod u pokušaju da izbegne prilično očiglednu grešku – da hrišćani veruju u tri boga.

U stvarnosti, hrišćani veruju samo u jednog Boga koji je u tri lica: Oca, Sina i Svetog Duha. Oni ne veruju da je Marija deo Trojstva.

Čak i Concise Dictionary of Islam priznaje:

U nekim slučajevima “građa” koja čini sadržinu kuranskog pripovedanja – na primer pojedinosti verovanja hrišćanstva i judaizma – ne odgovara onome kako te religije same razumeju svoja verovanja. To bi se moglo reći, na primer, za pojam Trojstva koji se nalazi u Kuranu, za priču o Sataninom odbijanju da se pokloni Adamu, za doketističko viđenje raspeća – a sve se to može pratiti do dogmi gnostičkih sekti, koje su jeretičke u odnosu na pravoverno hrišćanstvo i judaizam. Trojstvo koje se “vidi” u Kuranu nije Trojstvo Apostolskog simvola vere, niti Nikejskog simvola vere.28

Kuran je na ovoj tački toliko očigledno pogrešan da muslimani poput Jusufa Alija moraju pogrešno da ga prevode kako bi tome umakli!

Greške o “Sinu” Božjem

Kuran greši i kada tvrdi da hrišćani veruju da je Isus “Sin” Božji u smislu da Bog “Otac” ima muško telo i da je imao polni odnos sa Marijom.

U Muhamedovom umu, reći da Bog ima sina značilo je bogohuliti, jer je to značilo da je Bog imao odnos sa ženom (Sure 2:116; 6:100, 101; 10:68; 16:57; 19:35; 23:91; 37:149, 157; 43:16-19).

Hrišćani veruju da je Marija bila devica kada je Isus u njoj začet od Svetoga Duha (Luka 1:35).

Dakle, Isus jeste “Sin” Božji, ali ne u polnom smislu kako je Muhamed to razumeo. Bog “Otac” nije čovek i stoga nema muško telo niti je sa bilo kim imao odnos. Kuran je po ovom pitanju sto posto u zabludi.

25 Concise Dictionary of Islam, str. 229 i dalje; H Becker, Christianity and Islam, str. 21 i dalje.

26 Richard Bell, Introduction to the Quran, str. 141.

27 Encyclopedia Britannica, 12:708.

28 Concise Dictionary of Islam, str. 229–230. (Dr. Robert A. Morey, The Islamic Invasion: Confronting the World’s Fastest Religion [Published by Christian Scholars Press, Revised 1992], Part Five: The Sacred Book of Islam, Ten: A Scientific Examination of the Quran, str. 175-177; podvlačenje naše)

U srcu svih muslimanskih nesporazuma o Trojstvu stoji kuransko pogrešno predstavljanje tog učenja kao trijade božanstava, koju čine Isus Mesija, njegova majka Marija i Alah – i to tim redom. Reč “Trojstvo” se, uostalom, nigde ne pojavljuje ni u Kuranu, ali je jasno da knjiga nastoji da se suprotstavi hrišćanskom verovanju u božansku trojku, kakvo god to verovanje na kraju bilo. Na tri mesta nalazimo napad na to verovanje. Prvo glasi Wa laa taquuluu thalaathah – “I ne govorite ‘tri’” (Sura 4.171), opomena hrišćanima da ne preteruju u svojim verovanjima. Reč thalauthah je uobičajena kuranska reč koja se u knjizi pojavljuje nekih devetnaest puta i UVEK znači, sasvim jednostavno, broj tri…

Namerno sam ovde naveo prevod profesora Arberija, a ne Jusufa Alija, jer izgleda da je ovaj drugi namerno pogrešno preveo tekst. Njegov prevod prvog dela glasi: “Bogohule oni koji kažu: Bog je jedan od trojice u Trojstvu”. Upravo u tom svesnom pogrešnom prevodu autor nastoji da sakrije kuransko pogrešno shvatanje Trojstva. Na arapskom stoji da nevernici govore innallaaha thaalithu thalaathah, što, ispravno prevedeno, može značiti jedino ono što Arberi i uzima da znači, naime da je Alah treći (thaalithu) od trojice (thalaathah), to jest da se smatra trećim bogom u triteizmu. Otuda i ukor u sledećoj rečenici: “Nema boga osim Jednoga Boga!” Ko su onda ostala dva boga? Dva stiha niže nalazimo ih imenovane:

Mesija, sin Marijin, nije bio ništa više od apostola; mnogi su apostoli prošli pre njega. Njegova majka je bila žena istine. Oboje su morali da jedu svoju (svakodnevnu) hranu. Vidi kako im Bog jasno izlaže svoje Znake; a onda vidi na koje sve načine bivaju odvraćeni od istine! Sura 5.78

Argument se prosto ne može promašiti ni pogrešno shvatiti. Mesija je bio samo apostol, njegova majka samo čestita žena, i oboje su morali da jedu hranu da bi se održali – kako se onda mogu smatrati dvama bogovima uz Alaha? Kuran, dakle, sasvim očigledno uzima hrišćansko verovanje u božansku trojku kao triteističko verovanje, obožavanje trojice bogova – Isusa, Marije i Boga – i to tim redom****, pri čemu se za Boga jasno kaže da je samo treći od trojice. Kako je samo Kuran daleko od istinskog hrišćanskog verovanja u jednoga istinitog Boga koji je trojičan, pri čemu su lica po redu Otac, Sin i Sveti Duh…

Treći odlomak Kurana, i jedini drugi koji se u ovoj vezi dotiče hrišćanskog verovanja, glasi:

I gle! Bog će reći: “O Isuse, sine Marijin! Jesi li ti rekao ljudima: ‘Obožavajte mene i moju majku kao bogove umesto Boga’?” Sura 5.119

I opet nalazimo isto – Isusa i Mariju kao bogove uz Alaha. Stihovi koji slede sasvim jasno pokazuju da su hrišćani, Isusovi sledbenici, ti koji se optužuju da drže takvo verovanje u tri boga. Danas muslimanski pisci pribegavaju svakojakim doskočicama da bi zaobišli jasnu izjavu Kurana da hrišćani veruju u triteizam Isusa, Marije i Alaha. Pogrešan prevod Sure 5.76 Jusufa Alija dobar je primer: on jednostavne reči thaalithu thalaathah prevodi kao “jedan od trojice u Trojstvu”, umesto onoga što one jedino mogu značiti, naime “treći od trojice”. Veliki muslimanski komentatori ranijih vekova, međutim, nisu bili ni u kakvoj nedoumici oko toga čemu se Kuran suprotstavlja u stihovima koje smo naveli. Bili su sasvim uvereni da Sura 5.78 i Sura 5.119 predstavljaju Isusa, Mariju i Alaha kao hrišćansku trojku.

Ove stihove komentatori Dželaludin i Jahja objašnjavaju kao odgovor na tvrdnju koju je Muhamed čuo od izvesnih hrišćana – da postoje tri Boga, to jest Bog Otac, Marija i Isus. (Tisdall, The Original Sources of the Qur’an, str. 180).

Bog, Marija i Isus – to su očigledno lica koja je Muhamed shvatio kao ona koja čine trojku o kojoj je očito nejasno čuo i koju nije mogao potpuno da razume. Vrlo je značajno to što se sva tri stiha nalaze u nekima od poslednjih sura Kurana koje su “objavljene”, što ukazuje na to da je tek kasno u svojoj misiji prvi put čuo za hrišćansko verovanje u božansku trojku. Drugi veliki i čuveni komentator, Zamahšari, o reči thalaathah u Suri 4.171 kaže:

Prema svedočanstvu Kurana, hrišćani tvrde da su Bog, Hristos i Marija tri boga i da je Hristos dete Božje po Mariji, kako Bog kaže (u Kuranu): „O Isuse, Marijin sine, jesi li ti govorio ljudima: ' Prihvatite mene i moju majku kao dva boga uz Allaha!'“ (Sura 5.116), ili: „hrišćani kažu: „Mesija je Allahov sin.““ (Sura 9.30). (Gatje, The Qur’an and its Exegesis, str. 126).

Učeni muslimanski naučnik nije nimalo sumnjao da Kuran napada triteizam Isusa, Marije i Alaha – zamisao koja je zaista mnogo bliža drevnim paganskim trijadama nego biblijskoj doktrini o Trojstvu…

Kada se sve kaže i učini, međutim, ostaje nam očigledna greška u Kuranu. Šta god muslimanske apologete govorile u pokušajima da tu grešku zaobiđu, ne čini nam se da objektivno proučavanje ta tri navedena stiha može voditi bilo kakvom drugom zaključku osim tome da je Muhamed imao ograničeno i manjkavo poznavanje doktrine o Trojstvu i da ju je pogrešno shvatio kao triteizam Isusa, Marije i Alaha.

Iz ovih odlomaka jasno je da je celokupan Muhamedov argument bio uperen protiv sistema triteizma za koji je verovao da ga drži hrišćanska Crkva njegovog vremena. On nigde ne izgovara ni reč koja bi nas navela da pretpostavimo da je ikada čuo za Trojstvo Lica u Božanstvu – Oca, Sina i Svetoga Duha. Ceo njegov napad na hrišćansku poziciju počivao je na pretpostavci da Crkva uči kako je Bog stupio u telesne odnose sa Marijom i da su, prema tome, čovek Isus i njegova majka pridruženi Bogu u obožavanju i klanjanju. (Gardner, The Qur’anic Doctrine of God, str. 11).

Ničim se drugim do najdubljim nepoznavanjem Biblije i istinske prirode hrišćanstva ne može objasniti činjenica da je Muhamed očigledno verovao kako je Devica jedno od Lica Svetoga Trojstva. (Tisdall, The Religion of the Crescent, str. 169).

Iz tog pogrešnog shvatanja proizlaze svi muslimanski argumenti protiv Trojstva. Tek treba da nađem muslimanski spis o toj temi koji dopušta mogućnost da je ta doktrina saglasna sa monoteizmom. Takvo dopuštenje bilo bi savršeno saglasno sa doktrinom onako kako je izložena u Bibliji, ali bi bilo nesaglasno sa kuranskim insistiranjem da je hrišćansko verovanje triteističko a ne trojično – otuda se to dopuštenje ne sme učiniti.

Postoji obilje dokaza da se istinska doktrina znala u Arabiji i da je Muhamed mogao da utvrdi njenu stvarnu prirodu. Hrišćanski kralj Jemena, Abraha, koji je živeo i vladao neposredno pre Muhamedovog vremena, napisao je natpis u Maribu u kojem opisuje izvesne događaje vezane za svoja osvajanja u tom kraju. Natpis je počinjao hvalom Trojstvu.

Arabija je bila puna jeresi, a ipak imamo epigrafski dokaz da se u Arabiji držala prava doktrina o Trojstvu, a ne ona za koju Muhamed tvrdi da je hrišćani drže. Godine 1888. istraživač Edvard Glaser doneo je iz Mareba, sabejske prestonice, prepis jednog natpisa koji govori o gušenju pobune protiv etiopske vlasti tada uspostavljene u Jemenu. Taj natpis, koji potiče iz 542. godine posle Hrista, otvara se rečima: “U sili Svemilosnoga, i njegovog Mesije i Svetoga Duha“. (Zwemer, Islam: A Challenge to Faith, str. 21).

Sama ta hvala, zapisana samo osnovnim arapskim suglasnicima, glasi Rhmnn w mshh w rh qds (Trimingham, Christianity Among the Arabs in Pre-Islamic Times, str. 301), što jasno znači da je to bilo u sili “Milostivoga” (ar-Rahmann) i njegovog “Mesije” (wal-Mashih) i “Svetoga Duha” (war-Ruhul-Qudus). Postoji, dakle, jasan dokaz da se istinska doktrina o Trojstvu znala na Arabijskom poluostrvu.

Nema dokaza da je ijedna hrišćanska sekta zaista verovala da se Trojstvo sastoji od Boga, Isusa i Marije, a najmanje da je Bog bio treći od te trojice, premda je postojao izvestan broj sekti koje su poštovale Mariju gotovo do tačke njenog obožanstvenjenja, kao što su bili kolridijanci. Nestorijanci, međutim, široko rasprostranjeni po oblastima zapadne Azije, verovali su da Marija zaista nije bila više od žene “i da je bila gnusoba nazivati je, kako je bio običaj crkve, Bogorodicom” (Irving, The Life of Mahomet, str. 51).

Kakva god da je zabuna o njenom statusu postojala među hrišćanima, izgleda da je u Kuranu samo uvećana, a ne ispravljena.

Nijedan hrišćanin ne treba da se plaši da pred muslimanima brani doktrinu o Trojstvu i uvek treba da iskoristi priliku da posvedoči o načinu na koji nas je Bog iskupio delom svoga Sina i prisustvom svoga Duha u našim životima. Zapravo, kada se i sam musliman nađe u odbrani, da objasni kuransko učenje o ovoj temi, hrišćanski evanđelist će otkriti da je samu doktrinu daleko lakše opravdati nego kuransko pogrešno shvatanje o njoj. Naša doktrina je istinska doktrina, istiniti Bog jeste zaista Trojični Bog Biblije – Otac, Sin i Sveti Duh – i nikada se ne moramo bojati da stojimo na steni ove otkrivene večne istine. (John Gilchrist, The Christian Witness to the Muslim, 8. Objections to Fundamental Christian Doctrines, A. The Biblical Doctrine of the Trinity; podebljanje moje)

I:

Hrišćani ne kažu da je „Allah je, zaista, Mesija, Marijin sin!“ kako Kuran tvrdi da oni govore (innallaaha huwal Masiihubnu Maryam – Sura al-Maida 5:72), to jest da je Bog Isus. Mi verujemo da je Bog Vrhovno Biće u trojstvenom jedinstvu lica – Otac, Sin i Sveti Duh – i da je Sin jedini uzeo ljudski oblik kao čovek Isus Hristos.

Mi verujemo da je Sin podložan vlasti Oca (sami ti nazivi podrazumevaju jednakost u suštini i prirodi između njih, s jedne strane, i podložnost jednoga drugome, s druge strane). Takođe verujemo da je Sin poslat u svet po nameri i volji Oca, kao što je i sam Isus rekao: „nisam došao sam od sebe, nego me On posla.“ (Jovan 8:42). Isto tako prihvatamo da on ne čini ništa sam od sebe, nego samo ono što Otac hoće i čini i da, budući da je večni Sin Božji, ima svemoguću silu da tu božansku volju i delatnost sprovede (Jovan 5:19). To su temeljna hrišćanska učenja…

Knjižice poput The God that Never Was, koje Isusa u hrišćanskoj doktrini predstavljaju kao Boga u apsolutnom smislu, bez ikakvog pominjanja Oca i Svetoga Duha ili njegove podložnosti Ocu u pogledu vlasti, potpuno pogrešno predstavljaju hrišćanstvo. Takve publikacije stoga ne služe nikakvoj korisnoj svrsi. Kada bi muslimani samo procenili ovu doktrinu onakvom kakva ona zaista jeste, otkrili bi da nije toliko daleko od njihove sopstvene koliko obično pretpostavljaju, i možda bi došli do istinitijeg i bližeg poznanja toga ko je Isus zaista – ne nekog “boga” koji “nikada nije postojao”, nego večnog Sina sa neba koji zaista ostaje „Isus Hristos je isti juče i danas i u vijekove.“ (Jevrejima 13:8). (Gilchrist, Christ in Islam and Christianity: A comparative study of the Christian and Muslim attitudes to the person of Jesus Christ, The God That “Never Was”?; podebljanje moje)

Toliko o tome da je Kuran savršena reč sveznajućeg Boga, slobodna od svih protivrečnosti.