Da li je Bog Isus i treći od trojice? 1. deo

Šta učenjaci imaju da kažu

U ovom delu navešću mnoštvo referenci kako bih pokazao da je kuranska formulacija ključnih hrišćanskih učenja o Božanstvu pogrešna, čime se dokazuje da ona ne može poticati od Boga koji savršeno poznaje sve stvari i koji bi stoga bio u stanju da ispravno izrazi verovanje hrišćana.

Zapazimo šta Kuran tvrdi da hrišćani veruju:

„Nevernici su oni koji govore: „Zaista je Allah Mesija Marijin sin!“ Reci: „Ko može da spreči Allaha da, ako hoće, uništi Mesiju, Marijinog sina, i njegovu majku, i sve one koji su na Zemlji?“ Allahova je vlast na nebesima i na Zemlji i na onome što je između njih; On stvara šta hoće, i Allah nad svime ima moć.“ S. 5:17 Arberry

„Nevernici su oni koji govore: „Allah je, zaista, Mesija, Marijin sin!“ A Mesija je govorio: „O Izrailjevi sinovi, obožavajte Allaha, i mog i vašeg Gospodara!“ Ko drugom mesto koje pripada samo Allahu daje, Allah će ulazak u Raj da mu zabrani i boravište njegovo će da bude Pakao; a nepravednicima niko neće moći da pomogne. Nevernici su oni koji govore: „Allah je, zaista, jedan od trojice!“ A samo je jedan Bog! I ako se ne okane onoga što govore, nesnosna patnja će, zaista, da stigne svakog od njih koji ostane nevernik.“ S. 5:72-73

Dovoljno je reći da nijedan obavešten hrišćanin nikada ne bi tvrdio da je Bog Mesija niti da je Bog treći od trojice, čime bi se podrazumevala tri boga. Sledeći učenjak objašnjava zašto je tvrdnja da je Bog Mesija nepravilan način izražavanja onoga u šta hrišćani zaista veruju:

Treće, da bismo razlikovali ličnost i prirodu, moramo imati na umu dva načina upotrebe reči „jeste“ – identitet nasuprot predikaciji. Mark Tven je pseudonim Semjuela Langhorna Klemensa, pušača dvadeset šest cigara dnevno i autora Doživljaja Toma Sojera. Tven nema osobine koje Klemens nema. Drugim rečima, kada kažemo: „Semjuel Langhorn Klemens je Mark Tven“, jednako lako možemo obrnuti imena: „Mark Tven je Semjuel Langhorn Klemens.“ Svaka od tih tvrdnji ukazuje na identitet: Mark Tven = Semjuel Langhorn Klemens (i obrnuto). Imena, koja se odnose na istu osobu, potpuno su zamenjiva i time istovetna.

Kada je reč o Trojstvu, reći „Isus je Bog“ nije isto što i „Bog je Isus.“ Za razliku od primera sa Markom Tvenom, „Isus“ ne iscrpljuje ono što znači govoriti o „Bogu“. Isus i Bog nisu istovetni. Prema Bibliji_,_ i Otac i Duh nazivaju se božanskim, baš kao i Isus. U tvrdnji „Isus je Bog“ upotrebljavamo jeste da bismo opisali ili predicirali****, a ne da bismo poistovetili ili izjednačili: Isus je Bog utoliko što učestvuje u prirodi u kojoj učestvuju još samo dve ličnosti; te dakle ne postoji samo jedna ličnost koja se s pravom može nazvati Bogom. (Paul Copan, „Is The Trinity A Logical Blunder? God As Three And One“, u Contending With Christianity’s Critics: Answering New Atheists & Other Objectors, prir. Paul Copan i William Lane Craig [B&H Publishing Group, 2009], Part Three. The Coherence of Christian Doctrine, str. 212; podebljanje moje)

Drugi autoritet piše:

„… Drugi način jeste da se tvrdnja ’Isus je Bog’ precizira time što se uočava da je to nepovratan iskaz. Iako je Isus Bog, nije tačno da je Bog Isus. Postoje i drugi na koje se predikat ’Bog’ s pravom može primeniti. Ličnost koju nazivamo Isusom ne iscrpljuje kategoriju Božanstva.“ (Murray J. Harris, Jesus as God: The New Testament Use of Theos in Reference to Jesus [Baker Book House, Grand Rapids MI, izdanje u mekom povezu 1998], XIII. Conclusions: Theos as a Christological Title, K. „Jesus is God“ as a Theological Formulation in English, str. 297; podebljanje moje)

Ponovo:

„Priznati da se božanstvo Sina ne može razlikovati od božanstva Oca ne znači, naravno, dovoditi u pitanje ličnosnu razliku između Sina i Oca. Isus je totus deus, ali ne i totum dei. On je sve što je Bog, a da pritom nije sve ono što Bog jeste. Postoji brojčano jedinstvo suštine, ali ne i brojčana istovetnost ličnosti. Iako Isus potpuno i lično deli božansku suštinu, on ne iscrpljuje kategoriju Božanstva niti biće Boga. Da upotrebimo razliku načinjenu u Jovanovom prologu, ho logos beše **theo**s (1:1c), ali ho theos ne beše ho logos (up. 1:1b). (Isto, J. The Significance of the Christological Use of Theos, 2. Theos is a Christological Title That Explicitly Affirms the Deity of Christ, str. 293; podebljanje moje)

Naposletku:

„Ponovo se kaže da su druga dva božanstva Isus i Marija. Poštovanje Marije bilo je važan član rimokatoličkog verovanja, a Etiopska crkva ju je, posebno, istorijski poštovala kao Majku Božju. Čini se, međutim, da su njihove preteranosti i zbrka samo dovele do toga da Kuran tu zbrku još više uveća! Nijedna hrišćanska crkva, ma koliko poštovala ili slavila Mariju kao, na primer, Caricu nebesku, nikada nije pobrkala Trojstvo niti ga prikazala onako kako ga Kuran predstavlja.“ (Isto.)

A evo šta Haris kaže na drugom mestu:

Možemo li, dakle, reći da Novi zavet uči da je Isus „Bog“? Da, svakako, pod uslovom da stalno imamo na umu nekoliko činilaca.

Prvo, reći da je „Isus Bog“ verno je novozavetnoj misli, ali prevazilazi stvarni novozavetni izraz. Najbliži uporedivi iskazi jesu „Logos bješe Bog“ (Jovan 1:1), „Jedinorodni Sin koji je u naručju Oca“ (Jovan 1:18) i „Hristos po tijelu, koji je nad svima Bog blagosloveni u vijekove“ (Rimljanima 9:5). Zato moramo pamtiti da je teološka tvrdnja „Isus je Bog“ zaključak izveden iz novozavetnih svedočanstava – nužan i istinit zaključak, ali ipak zaključak.

Drugo, ako tvrdnju „Isus je Bog“ iznesemo bez ograde, izlažemo se opasnosti da ne uzmemo u obzir celu istinu o Isusu – da je bio ovaploćena Reč, ljudsko biće, i da u svom sadašnjem postojanju na nebu zadržava svoju ljudskost, premda je ona sada u proslavljenom obliku. Isus nije prosto „čovek“ niti samo „Bog“, već Bogočovek.

Treće, s obzirom na englesku upotrebu reči God (Bog), jednostavna tvrdnja „Isus je Bog“ lako se može pogrešno protumačiti. U uobičajenoj engleskoj upotrebi God je vlastito ime koje označava određenu ličnost, a ne zajednička imenica koja označava klasu. Za nas je God Bog judeo-hrišćanske monoteističke tradicije, ili Bog Otac Isusov i hrišćaninov, ili trojično Božanstvo. Zato, kada na engleskom postavimo jednačinu „Isus je Bog“, izlažemo se opasnosti da sugerišemo da su ta dva izraza, „Isus“ i „Bog“, zamenjiva, to jest da između njih postoji brojčana istovetnost. Ali iako je Isus Bog, nije tačno da je Bog Isus. Postoje i drugi – Otac i Duh – na koje se predikat Bog s pravom može primeniti. Isus je sve što je Bog, a da pritom nije sve ono što Bog jeste. Ličnost Isusa ne iscrpljuje kategoriju božanstva. Dakle, kada kažemo „Isus je Bog“, moramo prepoznati da reči God pridajemo značenje – naime, „Bog po suštini“ ili „Bog po prirodi“ – koje nije njeno preovlađujuće značenje u engleskom. (Harris, 3 Crucial Questions About Jesus [Baker Books; Grand Rapids, MI 1994], str. 101-102; podebljanje moje)

Haris takođe objašnjava zašto Novi zavet retko primenjuje imenicu Bog na Isusa i napominje da se i u hrišćanskom Svetom pismu i u trojičnoj teologiji reč Bog prvenstveno koristi za Oca, budući da u odnosu na njega funkcioniše kao vlastito ime:

„Ali možda ćete pitati: zašto u Novom zavetu ima tako malo primera te upotrebe? Ako je Isus zaista Bog, zašto se češće ne naziva ’Bogom’? Uostalom, grčka reč theos javlja se u Novom zavetu preko 1.300 puta. Može se navesti nekoliko razloga za objašnjenje te naizgled čudne upotrebe.

„Prvo, u svim slojevima Novog zaveta izraz theos obično se odnosi na Oca. Često nalazimo izraz Bog Otac, koji podrazumeva da je Bog Otac. Takođe, u trojičnim formulama ’Bog’ UVEK označava Oca, nikada Sina ili Duha. Na primer, 2. Korinćanima 13:14 glasi: „Blagodat Gospoda Isusa Hrista, i ljubav Božja, i zajedništvo Svetoga Duha sa svima vama.“ Štaviše, u pozdravima na početku mnogih novozavetnih poslanica ’Bog’ se razlikuje od ’Gospoda Isusa Hrista’. Tako Pavlove poslanice redovno počinju: „blagodat vam i mir od Boga Oca našega i Gospoda Isusa Hrista.“ Kao ishod svega toga, u Novom zavetu izraz theos u jednini postao je praktično vlastito ime koje se odnosi na trojičnog Oca…“ (Harris, str. 99; podebljanje i verzal moji)

Ovo me dovodi do sledeće tačke. Muslimani veruju da je Bog koji se pominje kroz ceo Kuran istovetan sa Onim koga hrišćani prepoznaju kao Oca, iako se protive upotrebi baš tog naziva za svoje božanstvo zbog opetovanog kuranskog naglašavanja da on NIJE nikome otac, niti je sebi uzeo sinove ili kćeri (up. Q. 2:116; 5:18; 6:101; 9:30; 19:88-93; 21:26; 39:4; 72:3). Stoga pravoveran hrišćanin nikada ne bi niti bi mogao reći da je Bog Mesija, pošto bi to značilo da je Otac postao čovek Hristos Isus, to jest da Isus nije niko drugi do Bog Otac!

Prethodno izlaganje pokreće još jedan veliki problem za muslimane, jer pokazuje da Kuran opet greši u iznošenju hrišćanskih verovanja, budući da je u hrišćanskoj teologiji Otac prva od tri božanske Ličnosti Božanstva, dok je Sveti Duh treća Ličnost.

Dakle, kada je reč o hrišćanskoj teologiji, Kuran greši iz svakog mogućeg ugla!

Zapravo, tvrdnja da je netačno reći da je Bog Isus ili Mesija nije savremena zamisao, jer su se hrišćani protivili toj formulaciji mnogo pre nego što se Muhamed rodio, kao što napominje čak i muslimanski autor Nil Robinson, koji pominje drevni nestorijanski hrišćanski izvor i kaže:

„… Tekst koji potiče iz vremena oko 550. godine n. e. zaključuje raspravu o Trojstvu rečima: ’Mesija je Bog ali Bog nije Mesija’. Kuran odjekuje SAMO drugu polovinu te izjave. C. Schedl, Muhammad and Jesus (Beč: Herder, 1978), str. 531.“ (Neal Robinson, Christ In Islam and Christianity[State University of New York Press, Albany 1991], str. 197; podebljanje i verzal moji)

A evo još jednog izvora koji beleži reakciju hrišćana na grubo iskrivljavanje njihovih verovanja u Kuranu tokom prvih vekova islama, tačnije krajem desetog veka n. e.:

Abd al-Džabar posebno se usredsređuje na one kuranske izjave KOJE HRIŠĆANI NJEGOVOG DOBA NE PRIZNAJU, na primer da Isusa smatraju zasebnim Bogom (Q 5:72), ili da Boga smatraju trećim od trojice (Q. 5:73), ili čak da Mariju smatraju Bogom (Q 5:116). Abd al-Džabar tvrdi da je Muhamed s pravom pripisao te izjave hrišćanima: (Critique of Christian Origins, uporedni englesko-arapski tekst, priredili, preveli i beleškama propratili Gabriel Said Reynolds i Samir Khalil Samir [Brigham Young University Press, Provo, Utah 2010], str. xlvi; podebljanje i verzal moji)

I:

„Tako je [Muhamed] preneo njihovu izjavu da je Hristos Bog i „Allah je, zaista, jedan od trojice!“ To su njihova suštinska učenja, ali ih oni jedva jasno izražavaju. Umesto toga, ONI SE NJIHOVOJ SUŠTINI OPIRU KOLIKO GOD MOGU, tako da njihovi glavni autori i njihovi pisci koji su tome posvećeni jedva sažimaju svoja učenja. Otkrićete da bi vam, kada biste raspravljače i polemičare među njima upitali o njihovoj izjavi o Hristu, oni odgovorili: ’Naša izjava jeste da je on Duh Božji i Njegova Reč, BAŠ KAO I IZJAVA MUSLIMANA. Mi kažemo: „Bog je jedan.“’…

„Većinom ćete među njima naići na onoga ko kaže: ’Nismo rekli da je Bog Hristos. Nismo rekli „Allah je, zaista, jedan od trojice!“ Ko god je to o nama preneo, POGREŠIO JE I SLAGAO.’ Znajte, dakle, da je Muhamedov stav o ovome… od Boga, Silnog i Uzvišenog, i da je to jedan od njegovih znakova.“ (Isto, str. 2-3; podebljanje i verzal moji)

Naposletku:

„A neko bi mogao reći: ’Života mi, pokazano je da su hrišćani rekli da Isus, sin Marijin, nije ni prorok ni Božji poslanik ni pravedni sluga, već da je bog, Gospod, Tvorac i Hranitelj, da je Bog treći od trojice i da je ubijen i raspet. Pa ipak, vaš gospodar je u vašoj knjizi rekao: „jesi li ti govorio ljudima: ' Prihvatite mene i moju majku kao dva boga uz Allaha!'“ Hrišćani kažu: „To je laž. Jer iako smo o [Hristu] rekli da je bog, o njegovoj majci nismo rekli da je bog.“’“ (Isto, str. 80-81; podebljanje moje)

Više navoda imam u drugom delu ovog izlaganja (https://www.samshmnthelogy.net/post/is-god-jesus-and-the-third-of-three-pt-2).