Jovanovo jevanđelje i obožavanje Isusa, 1. deo

Jevanđelje po Jovanu izveštava o događaju u kome je slepac koga je Isus iscelio obožavao Hrista kada je bio upitan da li veruje u njega:

„Ču Isus da ga istjeraše napolje, pa našavši ga reče mu: Vjeruješ li ti u Sina Božijega? On odgovori i reče: A ko je on, Gospode, da u njega vjerujem? A Isus mu reče: I vidio si ga i onaj koji govori s tobom, taj je. A on reče: Vjerujem, Gospode! I pokloni mu se. I reče Isus: Za sud ja dođoh u ovaj svijet, da vide koji ne vide, i koji vide da postanu slijepi.“ Jovan 9:35-39, New English Translation (NET)

Međutim, ima novozavetnih tekstualnih stručnjaka koji dovode u pitanje da li su st. 38-39a izvorni kod Jovana, budući da se ne pojavljuju u nekim ranim svedocima:

Jovan 9:38 sn Pod pretpostavkom autentičnosti Jovana 9:38-39a (vidi tc napomenu koja sledi posle zagrade u st. 39), odgovor tog čoveka posle Isusove izjave iz st. 37 izuzetno je značajan: on je obožavao Isusa. U jovanovskom kontekstu ta reč bi nosila svoj puni smisao: bilo je to nešto što pripada jedino Bogu. Zapazi takođe da ga Isus u tome nije sprečio. Glagol προσκυνέω (proskuneō) upotrebljen je u Jovanu 4:20-25 za obožavanje Boga, i ponovo u istom smislu u 12:20. Ovo bi bilo jedino mesto u Jovanovom jevanđelju gde se za nekoga kaže da je obožavao Isusa koristeći taj izraz. Kao takvo, ono čini vrhunac priče o čoveku rođenom slepim, ali jedinstvenost pojma obožavanja Isusa na ovom mestu u Jovanovom pripovedanju (koje svoj konačni vrhunac dostiže u Tominom ispovedanju u Jovanu 20:28) možda ukazuje na to da je prerano za takav odgovor i da on predstavlja kasniji prepisivački dodatak…

Jovan 9:39 tc ‡ Neki rani i značajni svedoci (P75 א* W b sams ac2 mf) nemaju reči „A on reče: Vjerujem, Gospode! I pokloni mu se. I reče Isus:“ (st. 38-39a). To je težak dokaz u prilog izostavljanju ovih reči. Teško je preceniti vrednost P75 na ovom mestu, budući da je to jedini trenutno dostupni papirusni rukopis sačuvan za tekst Jovana 9:38-39. Dalje, א je značajan i rani aleksandrijski svedok izostavljanja. Svedočanstvo prevoda i kodeks W takođe snažno podupiru izostavljanje. Gotovo svi ostali rukopisi, međutim, sadrže ove reči. Izostavljanje je moglo biti izazvano parablepsom (i st. 37 i 39 počinju rečima „A Isus mu reče:“), mada je teško objasniti takvu grešku kod tako širokog spektra svedoka. S druge strane, čini se da je duže čitanje motivisano liturgijskim razlozima (tako R. E. Brown, John [AB], 1:375), budući da se glagol προσκυνέω (proskuneō, „obožavam“) koristi u Jovanu 4:20-25 za obožavanje Boga, i ponovo u istom smislu u 12:20. Ako bi ove reči ovde bile autentične, ovo bi bilo jedino mesto u Jovanovom jevanđelju gde je Isus izričiti objekat glagola προσκυνέω. Čak i ako ove reči nisu autentične, takvo izostavljanje ipak teško da bi umanjilo Jovanovu visoku hristologiju (upor. 1:1; 5:18-23; 14:6-10; 20:28), niti njegovo implicitno obožavanje od strane Tome (20:28). Ipak, odluka je teška, a uključene reči možda odražavaju vrlo ranu tradiciju o odgovoru slepog čoveka Isusu. (NET https://www.biblegateway.com/passage/?search=john%209&version=NET; naglasak moj)

NET napomene pokazuju zašto je ovo tako važno pitanje, budući da duže čitanje potvrđuje da se Isus obožava kao Bog u telu. Pošto je Bog jedini za koga se u Jovanovom jevanđelju kaže da se obožava, to što Isus prima obožavanje pokazuje da i on mora biti Bog po suštini. Međutim, kao što NET ispravno ukazuje, Jovanovo svedočanstvo o Isusovom suštinskom božanstvu ne zavisi isključivo od ovog varijantnog čitanja. O tome ću više reći u drugom delu.

A evo šta je napisao Philip W. Comfort:

TR WH NU Ὁ δὲ ἔφη Πιστεύω Κύριε καὶ προσεκύνησεν αὐτῷ 39 Καὶ εἶπεν ὁ Ἰησοῦς

„A on reče: Vjerujem, Gospode! I pokloni mu se. I reče Isus:“

P66 2א A B D L Δ θ Ψ Maj all

varijanta izostavlja

P75 א* W itb copach2,saMS

TNIVmg NLTmg NETmg

Dokazi za izostavljanje 9:38-39a su impresivni, utoliko što su rukopisi koji ga ne sadrže rani i geografski raspršeni. Tri rana grčka rukopisa (P75 א* W) bila bi dovoljno impresivna i bez svedočanstva ranih prevoda (starolatinskog i koptskog).

Obično se tvrdi da je izostavljanje posledica prepisivačke greške, ali u tekstu nema ničega što bi ukazivalo na uobičajene vrste grešaka, kao što su homeoteleuton ili homeoarkton. A čak i da je posredi greška, kako je mogla nastati u toliko različitih rukopisa? Štaviše, ἔφη („rekoh“) retko se koristi kod Jovana (samo u 1:23), a tačan glagolski oblik Πιστεύω („verujem“) ne javlja se nigde drugde kod Jovana (osim u pojedinačnom čitanju P66 u 11:27). Ovi činioci ukazuju na nejovanovsko poreklo.

Ako Jovan nije napisao ove reči, zašto su dodate? Brown (1966, 380-381) smatra da su „te reči bile dodatak proistekao iz povezivanja Jovana 9 sa krsnom liturgijom i katehezom“. Zatim to razrađuje: „Kada bi katihumeni položili svoja ispitivanja i bili ocenjeni dostojnima krštenja, čitali su im se odlomci iz Starog zaveta o vodi koja očišćuje. Zatim je dolazilo svečano otvaranje knjige jevanđelja i čitanje Jovana 9, pri čemu je ispovedanje slepog čoveka, „Vjerujem, Gospode!“ (38), služilo kao vrhunac… Posle toga katihumeni su izgovarali Simvol vere.“ U prilog Braunu moglo bi se ukazati na to da su mnogi hrišćanski učitelji u ranoj crkvi (kao što su Irinej, Amvrosije i Avgustin) učili da je postupak slepog čoveka — „umivanje na banji Siloamskoj“ — prikazivao krštenje. Štaviše, Beasley-Murray (1987, 151) napominje da se u ranoj lekcionarskoj upotrebi čitanje protezalo od 9:1 do 9:38, i da je 9:38 predstavljalo ispovedanje koje se izgovaralo na krštenju.

Porter (1967, 387-394) tvrdi da je slična interpolacija dospela u Dela apostolska 8:37, što je očigledno krsno ispovedanje umetnuto u tekst. Pre svog krštenja, etiopski evnuh kaže: „Vjerujem da je Isus Hristos Sin Božiji.“ Ali te reči se ne nalaze ni u jednom od ranih rukopisa (vidi komentare na Dela apostolska 8:37). Ista vrsta interpolacije dospela je i u Jovana 9, ali vrlo rano, jer je prisutna u P66, rukopisu iz drugog veka. Zanimljivo je da nekoliko prikaza krštenja iz drugog veka u rimskim katakombama uključuje umivanje slepog čoveka na banji Siloamskoj. Stoga nije neverovatno da su izvesni rukopisi Jevanđelja po Jovanu bili zahvaćeni ovim dodatkom do sredine drugog veka, ako ne i ranije. Tako je ovaj odlomak prvorazredan primer toga kako su crkvene prakse, poput krsnog ispovedanja, uticale na novozavetni tekst.

Bez ovog dela, tekst u 9:35-39 glasi ovako:

35 „Ču Isus da ga istjeraše napolje, pa našavši ga reče mu: Vjeruješ li ti u Sina Božijega?“ 36 „On odgovori i reče: A ko je on, Gospode, da u njega vjerujem?“

37 „A Isus mu reče: I vidio si ga i onaj koji govori s tobom, taj je.“ 39b „I reče Isus: Za sud ja dođoh u ovaj svijet, da vide koji ne vide, i koji vide da postanu slijepi.“

Tekst, bez 9:38-39a, donosi neprekinutu izjavu iz Isusovih usta. Međutim, on ne pokazuje kako je slepi čovek odgovorio na Isusovo pitanje. To je, naravno, razočaravajuće za čitaoca i vrlo verovatno je moglo biti glavni činilac koji je podstakao prepisivače ili redaktore da umetnu dodatak i tako popune prazninu. Čitalac želi da zna da li je slepi čovek postao vernik. Zaista jeste, ali to nije odmah očigledno u kraćem tekstu. Ipak, govoreći da će „da vide koji ne vide“, Isus je nagoveštavao da je slepi čovek došao do uvida da je Isus Mesija (vidi raspravu o 9:35 gore i vidi Comfort 2005, 339).

Pošto sam se založio za kraće čitanje, razočaravajuće je primetiti da ga nije prihvatila nijedna engleska verzija. Prevodioci NET-a bili su skloni tome (vidi napomenu u NET-u), ali su odlučili da zadrže te stihove u tekstu. Njegovo izostavljanje beleže NLT i TNTV. (Comfort, New Testament Text and Translation Commentary – Commentary on the variant readings of the ancient New Testament manuscripts and how they relate to the major English translations [Tyndale House Publishers, Inc., Carol Stream, Il, 2008], str. 294-295; naglasak moj)

Imajmo na umu Comfortovo iskreno priznanje da duže čitanje mora sezati barem do sredine drugog veka, a možda i ranije, jer to ide u prilog njegovoj autentičnosti i istoričnosti. Ono pokazuje da nije reč o nečemu što je jednostavno izmišljeno, već o vrlo drevnoj tradiciji – pod pretpostavkom, naravno, da nije izvorno Jovanovo.

Ali upravo tu leži problem, jer ove tvrdnje u prilog kraćem čitanju zanemaruju činjenicu da se duže čitanje Jovana 9:38-39a nalazi u približno 99,5%+ prepisa Jovana koji sadrže 9. poglavlje. Navedeni naučnici zanemaruju taj dokaz zarad šačice aleksandrijskih rukopisa (MSS), zbog svoje pogrešne pretpostavke da je tekstualni tok koji je prvobitno možda potekao iz Aleksandrije u Egiptu pouzdaniji i da mu stoga treba dati prednost nad svim ostalim.

Drugi tekstualni kritičar, James E. Snapp, objašnjava zašto je takav pristup pogrešan:

Jovan 9:38-39a glasi ovako: „A on reče: Vjerujem, Gospode! I pokloni mu se. I reče Isus:“ Ovaj odlomak nalazi se u tekstu svih većih savremenih prevoda. Međutim, odsutan je iz sedam ranih svedoka: papirusa 75, א*, W, ranog koptskog rukopisa Jovana (likopolitanski dijalekat) nastalog u 300-im godinama, fajumskog rukopisa (P. Mich. Inv. 3521), sahidskog rukopisa (P. Palau Ribes Inv. 183) i starolatinskog b (Codex Veronensis).

Iako su neki tekstualni kritičari, poput Philipa Wesleyja Comforta, predložili da je izvorno neuključivanje Jovana 9:38-39a, takvo rešenje podrazumeva da je Jovan prizor u 9. poglavlju ostavio donekle nedovršenim: iako je slepi čovek upitan da li veruje u Sina čovečijeg (ili, u vizantijskom tekstu, u Sina Božjeg), bez 9:38-39a nikada ne čujemo njegov odgovor; umesto toga, Isusove reči neprimetno prelaze sa njegove potvrde da je on Sin čovečiji, u stihu 37, na objavu suda u st. 39. Pomisao da bi Jovan napisao tako nedovršenu priču jednostavno je neuverljiva.

Ali kako se onda objašnjava uklanjanje Jovana 9:38-39? Pretpostavljam da je jedan vrlo rani grčki rukopis Jevanđelja po Jovanu – dovoljno rani da su njegovi potomci uticali na nekoliko egipatskih prevoda – bio vlasništvo čteca, i da je kao takav taj prepis sadržao izvesne oznake uz određene odlomke od liturgijskog značaja. Ovaj odlomak u Jovanu 9:38-39 bio je jedan od takvih odlomaka. Čtečeve

oznake, koje su bile namenjene tome da skrenu pažnju na odlomak, prepisivač je pogrešno protumačio kao da znače da označene odlomke treba izbaciti, pa je odlomak izbacio.

Ista pojava koja je izazvala gubitak Jovana 9:38-39 u značajnoj grani ranog aleksandrijskog toka prenošenja mogla se ponoviti – u tekstualnoj liniji sa još većim uticajem – u Delima apostolskim 8, gde nailazimo na još jedan odlomak koji se lako uklapao u liturgijsku upotrebu u krsnim službama rane crkve.

(Uzgred napominjem da je ovaj činilac – uticaj prepisivačevog pogrešnog tumačenja oznaka u čtečevom prepisu, oznaka uz određene odlomke koji su imali poseban tretman u crkvenim službama i pri obavljanju svetih obreda kao što je krštenje – u stanju da objasni nekoliko kraćih čitanja u aleksandrijskom tekstu jevanđelja i Dela apostolskih.) (Snapp, „Acts 8:37 – Sorting out the Evidence“: https://www.samshmnthelogy.net/post/acts-8-37-sorting-out-the-evidence; naglasak moj)

Snapp ovde nije usamljen, budući da i poznati novozavetni evangelikalni naučnik i tumač Donald A. Carson prihvata verodostojnost dužeg čitanja:

Dodatna napomena

9:38–39. Nekoliko rukopisa izostavlja ceo st. 38, kao i „I reče Isus:“ iz st. 39. Neki naučnici opravdavali su to izostavljanje, delom na osnovu toga što je glagol za „reče“ u st. 38 (ephē) redak kod Jovana (samo u 1:23 i u nekim varijantama u 9:36), dok se glagol preveden sa „obožavao“ nalazi samo u 4:20–24 (gde je Bog objekat; Metzger, str. 229, pogrešno kaže da se glagol nalazi samo ovde). Ti naučnici smatraju da su reči dodate iz liturgijskih razloga, možda kao deo krsne kateheze, u kojoj bi kandidat odgovarao rečima st. 38. To pretpostavlja da su liturgijski uticaji oblikovali prenošenje teksta u zapanjujuće ranom periodu, budući da ih jedan vrlo rani papirus (P75) izostavlja. S obzirom na neodoljive tekstualne dokaze koji podupiru uključivanje ovih reči, najbolje je proceniti da su izvorne. Isto tako bi se lako moglo pretpostaviti da je izostavljanje, ako nije nastalo slučajno, poteklo iz lekcionara koji je nastojao da objedini Isusovo učenje preskačući sa st. 37 na st. 39. (Carson, The Gospel according to John, The Pillar New Testament Commentary [Leicester, England; Grand Rapids, MI: Inter-Varsity Press; W.B. Eerdmans, 1991], str. 379; naglasak moj)

U sledećoj objavi (https://www.samshmnthelogy.net/post/john-s-gospel-the-worship-of-jesus-pt-2) usredsrediću se na dokaze koji pokazuju da se Isus u Jovanovom jevanđelju obožava kao ovaploćeni Bog, kako bih pokazao da ta činjenica ne zavisi od Jovana 9:38-39a.