Bart Ehrman i Trojstvo, 2. deo

Nastavljam svoje razmatranje Ehrmanovih izjava o tekstu 1. Jovanove 5:7: Bart Ehrman i Trojstvo, 1. deo.

Druga stvar koju želim da istaknem jeste da Ehrmanov argument zapravo na kraju dokazuje da Jovanovo jevanđelje prikazuje Gospoda Isusa kako potvrđuje da u Božanstvu postoje najmanje dve suvečne i jednake Ličnosti, naime Otac i Sin!

Imajte na umu da Ehrman pretpostavlja da 1. Jovanova 5:7 potvrđuje suštinsko jedinstvo triju božanskih Ličnosti zbog upotrebe grčke reči za jedno (hen). Obratite ponovo pažnju na to šta tekst kaže:

„Jer je troje što svjedoči na nebu: Otac, Logos (Riječ) i Sveti Duh; i ova trojica su jedno.“ (hen) 1. Jovanova 5:7

U svetlu ove tvrdnje, pažljivo obratite pažnju na to šta naš Gospod kaže o spasenju i očuvanju vernika:

„Ovce moje slušaju glas moj, i ja njih poznajem, i za mnom idu. I ja im dajem život vječni, i nikad neće izginuti, i niko ih neće oteti iz ruke moje. Otac moj koji mi ih je dao veći je od sviju; i niko ih ne može oteti iz ruke Oca mojega. Ja i Otac jedno smo.“ (ego kai ho Pater HEN esmen) „A Judejci opet podigoše kamenje da ga kamenuju. Isus im odgovori: Mnoga dobra djela pokazah vam od Oca svojega, za koje od tih djela me kamenujete? Odgovoriše mu Judejci govoreći: Ne kamenujemo te za dobro djelo, nego za hulu, što se ti, čovjek budući, praviš Bog.“ Jovan 10:27-33

Isus tvrdi da je jedno s Ocem u kontekstu obećanja da će svim svojim ovcama darovati večni život i uveravanja da će zauvek ostati sigurne, budući da ne postoji sila koja ih ikada može oteti iz njegove suverene ruke staranja i zaštite.

Ono što ove reči čini tako izuzetnim jeste to što je naš Gospod sebi pripisao upravo onaj govor koji jevrejsko Sveto pismo primenjuje isključivo na Jehovu Boga.

Na primer, rečeno nam je da Jehova daje život i da niko nije u stanju da išta uzme iz njegove suverene ruke:

„Vidite sada da sam ja, ja sam, i da nema Boga osim mene. Ja ubijam i oživljujem, ranim i iscjeljujem, i nema nikoga ko bi izbavio iz moje ruke.“ Ponovljeni zakoni 32:39

„Ti znaš da nijesam kriv, i nema nikoga ko bi izbavio iz tvoje ruke.“ Jov 10:7

„Nema svetoga kao što je Gospod; jer nema drugoga osim tebe; i nema stijene kao što je Bog naš.“… „Gospod ubija, i oživljuje; spušta u grob, i izvlači.“ 1. Samuilova 2:2, 6

„Vi ste moji svjedoci, veli Gospod, i sluga moj kojega izabrah, da biste znali i vjerovali mi i razumjeli da sam ja; prije mene nije bilo Boga, niti će poslije mene biti. Ja sam, ja sam Gospod, i osim mene nema Spasitelja. Ja objavih, i spasoh, i naprijed kazah, a nikoji tuđ Bog među vama, i vi ste mi svjedoci, veli Gospod, i ja sam Bog. Ja sam od prije nego dan posta, i niko ne može izbaviti iz moje ruke; kad radim, ko će smesti?“ Isaija 43:10-13

Stari zavet dalje opisuje vernike kao ovce Jehovine ruke, to jest stado pod njegovom brigom, čijem su slavnom glasu dužni da se pokoravaju:

„Hodite, poklonimo se, pripadnimo, kleknimo pred Gospodom tvorcem svojim. Jer je on Bog naš, i mi narod paše njegove i ovce ruke njegove. Sad kad biste poslušali glas njegov: „Nemojte da vam odrveni srce vaše“ Psalam 95:6-8

Prethodno objašnjava zašto su Jevreji reagovali onako kako jesu, budući da su ispravno razumeli da Isus, iako je bio čovek, sebe predstavlja kao Boga. Ono u čemu su pogrešili jeste njihova pretpostavka da time huli.

Otuda Ehrmanovo razumevanje 1. Jovanove 5:7 vodi do neizbežnog zaključka da je Gospod Isus objavio da u Božanstvu postoje najmanje dve božanske Ličnosti, budući da je tvrdio da je jedno s Ocem i time sebe učinio suštinski jednakim Bogu.

Ono što sve ovo čini još zanimljivijim jeste to što se sam Ehrman slaže s ovom tvrdnjom. Za razliku od muslimanskih polemičara koji papagajski ponavljaju njegove argumente, Ehrman veruje da Jovanovo jevanđelje poistovećuje Isusa s večnim Bićem koje je jednako Bogu Ocu. On se čak poziva na Jovana 10:30 da bi potkrepio svoju tvrdnju:

„Isus u Jovanu ne propoveda o budućem carstvu Božjem. Naglasak je na njegovom sopstvenom identitetu, kao što se vidi u izrekama ‚ja jesam‘. On je onaj koji može doneti životvornu hranu („Ja sam hljeb života“ 6:35); on je onaj koji donosi prosvetljenje („Dok sam u svijetu, svjetlost sam svijetu.“ 9:5); on je jedini put ka Bogu („Ja sam Put i Istina i Život; niko ne dolazi Ocu osim kroz mene.“ 14:6). Vera u Isusa jeste put ka večnom spasenju: „Ko vjeruje u Sina, ima život vječni“ (3:36). On je zapravo JEDNAK BOGU: „Ja i Otac jedno smo.“ (10:30). Njegovi jevrejski slušaoci su, izgleda, vrlo dobro znali šta govori: odmah uzimaju kamenje da ga pogube zbog hule.

„Na jednom mestu u Jovanu, Isus prisvaja Božje ime za sebe, govoreći svojim jevrejskim sagovornicima: „prije nego Avraam nastade, Ja jesam“ (Jovan 8:58). Avram, koji je živeo 1.800 godina ranije, bio je otac Jevreja, a Isus tvrdi da je postojao pre njega. Ali on tvrdi i više od toga. On upućuje na odlomak u jevrejskom Svetom pismu gde se Bog javlja Mojsiju u gorućem grmu i šalje ga faraonu da zatraži oslobođenje svog naroda. Mojsije pita Boga kako mu je ime, kako bi mogao da obavesti svoje sunarodnike Izrailjce koje ga je božanstvo poslalo. Bog odgovara: „A Gospod reče Mojsiju: Ja sam onaj što jest. I reče: Tako ćeš kazati sinovima Izrailjevijem: Koji jest, on me posla k vama.“ (Izlazak 3:14). Dakle, kada Isus u Jovanu 8:58 kaže ‚JA JESAM‘, on prisvaja božansko ime za sebe. I ovde su njegovi jevrejski slušaoci bez teškoća razumeli šta misli. Ponovo se pojavljuje kamenje.“

(Jesus, Interrupted: Revealing the Hidden Contradictions in the Bible (and Why We don’t Know About Them) [HarperOne, A Division of HarperCollins Publishers, 2009], Three. A Mass Of Variant Views, str. 80; podebljanje i podvlačenje su moji)

A evo šta je Ehrman napisao u vezi s Jovanovim prologom:

„… Jovan počinje prologom koji tajanstveno opisuje Reč Božju koja je u samom početku bila kod Boga, koja je i sama bila Bog, i kroz koju je Bog stvorio svemir. Ta Reč je, rečeno nam je, postala ljudsko biće, i to je ono što Isus Hristos jeste: Reč Božja koja je postala telo. Ničeg sličnog nema u sinoptičkim jevanđeljima… Isus u ovom jevanđelju takođe propoveda, ne o carstvu Božjem koje dolazi, već o sebi samom: ko je, odakle je došao, kuda ide i kako može doneti večni život. Za Jovana su jedinstvene razne izreke ‚ja jesam‘, u kojima Isus određuje ko je i šta može da pruži ljudima. Te izreke ‚ja jesam‘ obično su potkrepljene znakom, da bi se pokazalo da je istina ono što Isus govori o sebi. I tako on kaže: „Ja sam hljeb života“ i to dokazuje umnožavanjem hlebova da nahrani mnoštvo; kaže: „Dok sam u svijetu, svjetlost sam svijetu.“ i to dokazuje isceljenjem čoveka rođenog slepog; kaže: „Ja sam vaskrsenje i život“ i to dokazuje podizanjem Lazara iz mrtvih.“ (Isto, str. 72-73)

Takođe:

„Jovan nigde ne pominje da je Isusova majka bila devica, već njegov dolazak na svet objašnjava kao ovaploćenje preegzistentnog božanskog bića. Prolog Jovanovog jevanđelja (1:1-18) jedan je od najuzvišenijih i NAJMOĆNIJIH odlomaka cele Biblije. On je ujedno i jedan od najviše raspravljanih, osporavanih i različito tumačenih. Jovan počinje (1:1-3) uzvišenim viđenjem ‚Reči Božje‘, bića koje je nezavisno od Boga (bio je ‚kod Boga‘) ali koje je u izvesnom smislu jednako Bogu (‚beše Bog‘). To biće je postojalo u početku kod Boga i ono je onaj kroz koga je stvoren čitav svemir („Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo.“).

„Izučavaoci se vekovima prepiru oko pojedinosti ovog odlomka. Moje lično mišljenje jeste da se pisac vraća na priču o stvaranju iz Postanja 1, gde je Bog govorio i stvaranje je usledilo: „I reče Bog: Neka bude svjetlost. I bi svjetlost.“ Bog je izgovaranjem reči stvorio sve što postoji. Pisac Četvrtog jevanđelja, KAO I NEKI DRUGI U JEVREJSKOJ TRADICIJI, zamišljao je da je reč koju je Bog izgovorio bila neka vrsta samostalnog entiteta po sebi. Bila je ‚kod‘ Boga, jer je, jednom izgovorena, bila odvojena od Boga, i ‚bila je‘ Bog u smislu da je ono što je Bog izgovorio BILO DEO NJEGOVOG BIĆA. Njegovo govorenje samo je učinilo spoljašnjim ono što je već bilo unutrašnje, u njegovom umu. Reč Božja je, dakle, bila spoljašnje ispoljenje unutrašnje božanske stvarnosti. Ona je i bila kod Boga, i bila je Bog, i bila je sredstvo kojim je sve postalo.

„U Jovanovom jevanđelju, ta preegzistentna božanska Reč Božja postala je ljudsko biće: „I Logos postade tijelo i nastani se među nama, i vidjesmo slavu njegovu“ (1:14). Ne iznenađuje ko je bilo to ljudsko biće: Isus Hristos. Isus ovde nije prosto jevrejski prorok koji iznenada stupa na scenu, kao u Marku; niti je božansko-ljudsko biće koje je nastalo u trenutku svog začeća (ili rođenja) od žene koju je Bog oplodio. On je sama Božja reč, koja je u početku bila kod Boga, koja je privremeno došla da prebiva na zemlji, donoseći mogućnost večnog života.

„Jovan ne kaže kako je ta Reč došla na svet. On nema pripovest o rođenju i ne kaže ništa o Josifu i Mariji, o Vitlejemu, niti o devičanskom začeću. I razlikuje se od Luke upravo u toj ključnoj tački: dok Luka prikazuje Isusa kao nekoga ko je nastao u nekom istorijskom trenutku (začeće ili rođenje), Jovan ga prikazuje kao ljudsko ispoljenje božanskog bića koje prevazilazi ljudsku istoriju.“ (Isto, str. 75-76; podebljanje i velika slova su moji)

Konačno:

„Poslednje napisano od naših jevanđelja, Jovanovo, pomera Isusovo sinovstvo Božje još dalje unazad, U VEČNOST PROŠLOSTI. Jovanovo je naše jedino jevanđelje koje zaista govori o Isusu kao božanskom. Za Jovana, Hristos nije Sin Božji zato što ga je Bog vaskrsao iz mrtvih, usvojio ga na krštenju ili oplodio njegovu majku: on je Sin Božji zato što je postojao s Bogom u samom početku, pre stvaranja sveta, kao Reč Božja, pre nego što je došao u ovaj svet kao ljudsko biće (postavši ‚ovaploćen‘)… To je gledište koje je postalo standardno hrišćansko učenje, da je Hristos bio preegzistentna Reč Božja koja je postala telo. On je u početku i bio kod Boga i bio je Bog, i kroz njega je stvoren svemir. Ali to nije bilo izvorno gledište Isusovih sledbenika. Zamisao da je Isus bio božanski bila je kasniji hrišćanski izum, koji se, među našim jevanđeljima, nalazi jedino kod Jovana… Šta je navelo hrišćane da razviju to gledište? Jovanovo jevanđelje ne predstavlja gledište jedne osobe, nepoznatog pisca [sic] jevanđelja, već pre gledište koje je pisac nasledio kroz svoju usmenu tradiciju, baš kao što i drugi pisci jevanđelja beleže tradicije koje su čuli, tradicije koje su decenijama kružile u hrišćanskim krugovima pre nego što su zapisane. Jovanova tradicija je, međutim, očigledno jedinstvena, budući da ni u jednom drugom jevanđelju nemamo tako uzvišeno viđenje Hrista. Odakle je došla ta tradicija?“ (Isto, Seven. Who Invented Christianity?, str. 248-249; podebljanje je moje)

Ehrman ima još toga da kaže o Jovanovom jevanđelju u svojoj knjizi o tome kako se došlo do toga da se Isus posmatra kao Bog u telu:

„… Između ostalog, u ovom jevanđelju nisu prisutne samo aluzije na Isusovu božansku silu i vlast. Postoje otvorene izjave koje Isusa izjednačavaju s Bogom i kažu da je on bio preegzistentno božansko biće koje je došlo na svet. To gledište nije prosto poput Pavlovog, po kome je Isus bio neka vrsta anđela koji je potom uzvišen na viši položaj božanstva. Za Jovana, Isus JE BIO JEDNAK BOGU i čak je delio NJEGOVO IME i NJEGOVU SLAVU U STANJU PRE OVAPLOĆENJA. Da upotrebim stariju terminologiju (koju sam tada zastupao), to je bila izuzetno visoka hristologija.“ (How Jesus Became God: The Exaltation of a Jewish Preacher from Galilee [HarperOne, 2014], 7. Jesus as God on Earth: Early Incarnation Christologies, str. 270; podebljanje i velika slova su moji)

Takođe:

„Jedna od najupečatljivijih odlika Jovanovog jevanđelja jesu njegove uzvišene tvrdnje o Isusu. Ovde je Isus izrazito Bog i zapravo je JEDNAK Bogu Ocu – pre dolaska na svet, dok je u svetu i pošto napusti svet. Razmotrite sledeće odlomke, koji se među četiri jevanđelja nalaze samo kod Jovana:

• „U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog“… „I Logos postade tijelo i nastani se među nama, i vidjesmo slavu njegovu, slavu kao Jedinorodnoga od Oca, pun blagodati i istine.“ (1:1, 14; kasnije se ta Reč koja je postala telo imenuje kao ‚Isus Hristos‘, st. 17)

• „A Isus im odgovori: Otac moj do sada djela, i ja djelam. I zato još više tražahu Judejci da ga ubiju, ne samo što narušavaše subotu, nego što i Boga nazivaše svojim Ocem gradeći se jednak Bogu.“ (5:17-18)

• [Isus reče:] „Zaista, zaista vam kažem: prije nego Avraam nastade, Ja jesam.“ (8:58)

• [Isus reče:] „Ja i Otac jedno smo.“ (10:30)

• „Reče mu Filip: Gospode, pokaži nam Oca, i biće nam dosta. Isus mu reče: Toliko sam vremena s vama i nisi me poznao, Filipe? Ko je vidio mene, vidio je Oca“ (14:8-9)

• [Isus se molio Bogu:] „Ja te proslavih na zemlji; djelo svrših koje si mi dao da izvršim. I sada proslavi ti mene, Oče, u tebe samoga, slavom koju imadoh u tebe prije nego svijet postade.“

• [Isus se molio:] „Oče, hoću da i oni koje si mi dao budu sa mnom gdje sam ja, da gledaju slavu moju koju si mi dao, jer si me ljubio prije postanja svijeta.“ (17:24)

• „I odgovori Toma i reče mu: Gospod moj i Bog moj!“ (20:28)

„Moram da budem jasan: Isus u ovom jevanđelju nije Bog Otac. Čitavu 17. glavu provodi moleći se svome Ocu i, kao što sam ranije istakao, ne govori sam sa sobom. Ali mu je data slava JEDNAKA SLAVI Boga Oca. I TU SLAVU JE IMAO PRE NEGO ŠTO JE DOŠAO NA SVET. Kada napusti ovaj svet, vraća se u slavu koja je i ranije bila njegova. Doduše, Isus ovde biva ‚uzvišen‘ – nekoliko puta govori o svom raspeću kao o ‚uzdizanju‘ – igra rečima koja se odnosi na to da bude ‚podignut na krst‘ i da usled toga bude ‚uzvišen‘ na nebo. Ali to uzvišenje nije u više stanje od onog koje je prethodno posedovao, kao kod Pavla. Za Jovana, on je već bio i ‚Bog‘ i ‚kod Boga‘ u svom stanju pre ovaploćenja, kao božansko biće. Nigde se ovo gledište ne vidi jasnije nego u prvih osamnaest stihova jevanđelja, koji se često nazivaju Jovanovim prologom.“ (Isto, str. 271-272; podebljanje i velika slova su moji)

Konačno:

„… Kao što smo videli, Jovanov prolog je naglasio da je Isus bio ovaploćenje preegzistentne Reči Božje koja je i bila kod Boga i sama bila Bog. Ta hristologija ovaploćenja jedno je od ‚najviših‘ viđenja Hrista koja se mogu naći u Novom zavetu…“ (Isto, str. 297-298; podebljanje je moje)

A evo šta Ehrman ima da kaže o Isusovim izjavama „Ja jesam“:

„Iako se ovo viđenje Hrista kao Logosa koji je postao telo ne nalazi nigde u Jovanovom jevanđelju, njegovi stavovi su očigledno tesno usklađeni s hristologijom tog jevanđelja u ostalim delovima. Zato Hristos može sebe da učini ‚jednakim Bogu‘ (Jovan 5:18); može da kaže da su on i Otac ‚jedno‘ (10:30); može da govori o ‚slavi‘ koju je imao kod Oca pre dolaska na svet (17:4); može da kaže da je onaj ko je video njega ‚video Oca‘ (14:9); i može da ukaže da ‚pre nego što je Avram postao, ja jesam‘ (8:58). Ovaj poslednji stih je naročito zanimljiv. Kao što smo videli, u jevrejskoj Bibliji, kada Mojsije susreće Boga u gorućem grmu u Izlasku 3, pita Boga kako mu je ime. Bog mu kaže da mu je ime ‚ja jesam‘. Kod Jovana, izgleda da Isus prisvaja to ime za sebe. Ovde on ne prima ‚ime koje je iznad svakog imena‘ pri svom uzvišenju posle vaskrsenja, kao u pesmi iz Poslanice Filipljanima (Fil. 2:9). On već ima ‚to ime‘ dok je na zemlji. Kroz čitavo Jovanovo jevanđelje, neverujući Jevreji vrlo dobro razumeju šta Isus govori o sebi kada iznosi takve tvrdnje. Redovno uzimaju kamenje da ga pogube zbog hule, zapravo zbog tvrdnje da je Bog.“

(Isto, str. 278-279; podebljanje i podvlačenje su naši)

Ovo je pre svega razlog zbog kojeg islamske apologete žurno napadaju Jovanovo jevanđelje, tvrdeći da je njegov pisac anoniman i/ili nepouzdan zato što je ono sastavljeno mnogo kasnije od sinoptičkih jevanđelja, i zato što je navodno bogoslovski razvijenije. A ipak, upravo je to jevanđelje koje muslimani obično citiraju kada pokušavaju da dokažu da je Isus prorekao dolazak Muhameda. Evo primera:

„Među onim što je do mene doprlo o tome šta je Isus, sin Marijin, izjavio u jevanđelju koje je primio od Boga za sledbenike jevanđelja, primenjujući izraz kojim se opisuje Božji poslanik, jeste sledeće. Izvučeno je IZ ONOGA ŠTO IM JE ZAPISAO APOSTOL JOVAN KADA IM JE NAPISAO JEVANĐELJE PO ZAVEŠTANJU ISUSA, SINA MARIJINOG: ‚Ko mrzi mene, mrzi Gospoda. I da nisam u njihovom prisustvu učinio dela koja niko drugi pre mene nije učinio, ne bi imali greha; ali sada su naduveni od gordosti i misle da će nadvladati mene, pa i Gospoda. Ali mora se ispuniti reč koja je u zakonu: „Omrzli su me bez uzroka“ (to jest, bez razloga). A kada dođe Utešitelj, koga će vam Bog poslati od Gospoda, i duh istine koji će izaći od Gospoda, on (će) svedočiti o meni, a i vi, jer ste sa mnom od početka. Ovo sam vam govorio da ne biste bili u sumnji.‘ „Munahemana (Bog ga blagoslovio i sačuvao!) na sirijskom je Muhamed; na grčkom je paraklet. (The Life of Muhammad: A Translation of Ibn Ishaq’s Sirat Rasul Allah, s uvodom i beleškama Alfreda Gijoma [Oxford University Press, Karachi, deseto izdanje 1995], str. 103-104; velika slova su moja)

Ovde imamo najstariju sačuvanu muslimansku biografiju o Muhamedovom životu kako citira Jovana 15:23-16:1 i tvrdi da to potiče iz jevanđelja koje je Bog dao Isusu za njegove sledbenike, a koje je zapisao apostol Jovan!

Obratite pažnju na to da ovaj muslimanski hroničar nijednom ne kaže da je Jovanovo jevanđelje nepouzdano zato što je napisano anonimno ili zato što navodno ima mnogo više i uzvišenije viđenje Hrista.

Prethodno jasno pokazuje da je Jovanovo jevanđelje pouzdano kada treba dokazati da je Muhamed prorečen u ranijim Svetim pismima. A ipak, to isto jevanđelje odjednom postaje nepouzdan izvor podataka o životu i učenju istorijskog Isusa kad god se dogodi da protivreči muslimanskom viđenju Hrista i/ili razotkriva Muhameda kao lažnog proroka.

Dobro došli u divni svet islamske apologetike, svet u kojem su nedoslednost i nepoštenje (nažalost) pravilo, a ne izuzetak!

Još nisam završio, jer imam još toga da kažem u sledećem nastavku, u kome se bavim učenjem Svetog pisma o Svetom Duhu Božjem: Bart Ehrman i Trojstvo, 3. deo.