Atanasije o drevnom temelju nikejske formule
Ovaj odlomak preuzet je od svetog Atanasija, koji tvrdi da izrazi koje je Nikeja usvojila da bi opisala suštinsku jednakost Sina sa Ocem nisu novi, nego sasvim drevni, i sežu unazad najmanje 130 godina. Atanasije je razotkrio arijanske jeretike pozivajući se na neprekinuti niz apostolskog nasleđa episkopa, kako bi dokazao da je Crkva oduvek učila ovu istinu o Sinu.
Uz to rečeno, sada iznosim reči ovog velikog svetitelja. Svako isticanje je moje.
- Nikejska formula u skladu sa Svetim pismom.
Ako se, dakle, neko poziva na sinod u Ariminumu, neka najpre ukaže na svrgavanje gorepomenutih lica, i na ono što su episkopi napisali, naime da niko ne treba da traži išta izvan onoga što su oci u Nikeji usaglasili, niti da se poziva na ijedan sinod osim tog. Ali oni to prećutkuju, a mnogo se pozivaju na ono što je nasiljem učinjeno u Trakiji; time pokazuju da su prikrivene pristalice arijanske jeresi i tuđi zdravoj veri. I opet, kada bi neko ispitao i uporedio sam veliki sinod sa onima koje su ovi ljudi držali, otkrio bi pobožnost jednoga i bezumlje drugih. Oni koji su se sabrali u Nikeji nisu to učinili pošto su bili svrgnuti; i, drugo, ispovedili su da je Sin iz suštine Očeve. Drugi pak, pošto su iznova i iznova bivali svrgavani, i još jednom u samom Ariminumu, usudili su se da napišu kako ne treba govoriti da Sin ima suštinu ili ipostas. Ovo nam omogućuje da vidimo, braćo, da oni iz Nikeje dišu duhom Svetog pisma, jer Bog u Izlasku kaže Izlazak 3:14: „Ja sam onaj što jest“ a kroz Jeremiju: „ko je stajao u vijeću Gospodnjem, i vidio ili čuo riječ njegovu“ a nešto niže: „Da su stajali u mom vijeću, tada bi kazivali moje riječi narodu mojemu“ a ipostas jeste suština, i ne znači ništa drugo do samo biće, koje Jeremija naziva postojanjem, rečima: „niti se čuje glas od stada“ Jer ipostas i suština jesu postojanje: jer ono jeste, drugim rečima — postoji. To je i Pavle uvideo, pa je Jevrejima napisao: „On koji je sjaj slave i obličje bića Njegovoga“ Jevrejima 1:3. Ali drugi, koji misle da poznaju Sveto pismo i sebe nazivaju mudrima, a neće da govore o ipostasi u Bogu (jer su tako pisali u Ariminumu i na drugim svojim sinodima), s pravom su svrgnuti, govoreći, kao onaj bezumnik u srcu svome: „Nema Boga“ I opet, oci su u Nikeji učili da Sin i Reč nije tvorevina niti načinjen, pošto su čitali: „Sve kroz njega postade“ Jovan 1:3, i „Jer Njime bi sazdano sve, što je na nebesima i što je na zemlji, što je vidljivo i što je nevidljivo, bili prijestoli ili gospodstva, ili načalstva ili vlasti; sve je Njime i za Njega sazdano.“ Kološanima 1:16; dok su ovi ljudi, pre arijanci nego hrišćani, na svojim drugim sinodima smeli da Ga nazovu tvorevinom i jednim od načinjenih bića, bića kojima je On sam Umetnik i Tvorac. Jer ako je „Sve kroz njega postade“ a i On je tvorevina, onda bi bio tvorac samoga sebe. A kako ono što se stvara može da stvara? Ili kako bi Onaj koji stvara bio stvoren?
- Kako je izraz „jednosuštan“ usvojen u Nikeji.
Ali se ni tako ne stide, iako govore takve stvari koje su uzrok tome da ih svi mrze; pozivaju se na sinod u Ariminumu samo da bi pokazali da su i tamo bili svrgnuti. A što se tiče same nikejske odredbe, da je Sin jednosuštan Ocu, zbog koje se tobože protive sinodu, i svuda zuje oko tog izraza kao komarci, ili se o njega spotiču iz neznanja, poput onih koji se spotiču „stavljam u Sionu Kamen spoticanja“ Rimljanima 9:33; ili pak znaju, pa se baš zato neprestano protive i gunđaju, jer je to tačna izjava i udara pravo u lice njihovoj jeresi. Jer ih ne uznemiravaju izrazi, nego osuda njih samih koju ta odredba sadrži. A tome su, još jednom, oni sami uzrok, makar želeli da sakriju činjenicu koje su savršeno svesni — ali mi je sada moramo pomenuti, da bi se i odatle pokazala tačnost velikog sinoda. Jer sabrani episkopi hteli su da uklone bezbožne izraze koje su izmislili arijanci, naime „načinjen ni iz čega“, i da je Sin „nešto načinjeno“, i „tvorevina“, i da „beše vreme kada Ga nije bilo“, i da „je promenljive prirode“. I hteli su da pismeno izlože priznati govor Svetog pisma, naime da je Reč po prirodi od Boga, Jedinorodni, Sila, Premudrost Očeva, istiniti Bog, kao što Jovan kaže, i kao što je Pavle napisao, sjaj Očeve slave i izraženi lik Njegove ličnosti. Ali Evsevije i njegovi istomišljenici, povučeni sopstvenom zabludom, dogovarali su se ovako: „Složimo se. Jer i mi smo od Boga: „mi imamo samo jednoga Boga Oca, od kojega je sve“ 1. Korinćanima 8:6, „staro prođe, gle, sve novo postade. A sve je od Boga“ 2. Korinćanima 5:17-18.“ I razmatrali su ono što je napisano u Pastiru: „Pre svega veruj da je Bog jedan, koji je sve stvorio i uredio, i učinio da postoji iz nebića“. Ali episkopi, videvši njihovo lukavstvo i prepredenost njihove bezbožnosti, jasnije su izrazili smisao reči „od Boga“, napisavši da je Sin iz suštine Božje, tako da se, dok se za tvorevine — budući da ne postoje same od sebe bez uzroka, nego imaju početak svoga postojanja — kaže da su „od Boga“, jedino Sin smatra svojstvenim suštini Očevoj. Jer to je svojstveno Onome koji je Jedinorodni i istinita Reč u odnosu na Oca, i to je bio razlog zbog kojeg su usvojene reči „iz suštine“. Opet, kada su episkopi upitali licemernu manjinu da li se slažu da Sin nije tvorevina, nego Sila i jedina Premudrost Očeva, i večni Lik Očev, u svemu tačan, i istiniti Bog, primećeno je da Evsevije i njegovi istomišljenici razmenjuju znake glavom, kao da hoće da kažu: „ovo se odnosi i na nas ljude, jer se i mi nazivamo likom i slavom Božjom 1. Korinćanima 11:7, i za nas je rečeno: ‘Jer mi koji živimo uvek smo’, i ima mnogo Sila, i sva sila Gospodnja izađe iz zemlje egipatske, dok se gusenica i skakavac nazivaju Njegovom velikom silom Joil 2:25. I Gospod nad silama je s nama, Bog Jakovljev naš je pomoćnik. Jer smatramo da smo svojstveni Bogu, i ne samo to, nego čak toliko da nas je nazvao braćom. Niti nas uznemirava ako Sina nazovu istinitim Bogom. Jer kad je načinjen, On postoji uistinu.“
- Nikejski izraz nije nebiblijski po smislu, niti je novina.
Takav beše pokvareni um arijanaca. Ali i ovde su episkopi, videvši njihovo lukavstvo, sabrali iz Svetog pisma slike sjaja, reke i izvora, i odnosa izraženog Lika prema Ipostasi, kao i tekstove: „tvojom svjetlošću vidimo svjetlost“ i „Ja i Otac jedno smo.“ Jovan 10:30. I najzad su napisali jasnije i sažetije, da je Sin jednosuštan Ocu; jer sva navedena mesta to označavaju. A njihovo gunđanje, da ti izrazi nisu biblijski, oni sami razotkrivaju kao isprazno, jer su svoje bezbožnosti izrekli nebiblijskim izrazima (takvi su „ni iz čega“ i „beše vreme kada Ga nije bilo“), a ipak zameraju što su osuđeni nebiblijskim izrazima pobožnim po smislu. Dok su oni, kao ljudi ponikli sa bunjišta, zaista „od zemlje govori“ Jovan 3:31, episkopi nisu sami izmislili svoje izraze, nego su pisali onako kako su pisali, imajući svedočanstvo od svojih otaca. Jer drevni episkopi, velikog Rima i našeg grada, pre nekih 130 godina, pisali su i osudili one koji su govorili da je Sin tvorevina i da nije jednosuštan Ocu. A to je znao i Evsevije, koji beše episkop kesarijski i isprva saučesnik arijanske jeresi; ali je potom, pošto je potpisao na Nikejskom saboru, pisao svojima tvrdeći sledeće: „znamo da su neki rečiti i istaknuti episkopi i pisci, čak i iz drevnih vremena, upotrebljavali reč ‘jednosuštan’ u vezi sa Božanstvom Oca i Sina“.
- Stav da je Sin tvorevina protivrečan je i neodrživ.
Zašto se onda i dalje pozivaju na sinod u Ariminumu, na kome su svrgnuti? Zašto odbacuju onaj u Nikeji, na kome su njihovi oci potpisali ispovedanje da je Sin iz suštine Očeve i jednosuštan Njemu? Zašto jure unaokolo? Jer sada su u ratu ne samo sa episkopima koji su se sabrali u Nikeji, nego i sa sopstvenim velikim episkopima i sopstvenim prijateljima. Čiji su onda oni naslednici ili sledbenici? Kako mogu da nazivaju ocima ljude čije ispovedanje, dobro i apostolski sastavljeno, ne prihvataju? Jer ako misle da mu mogu prigovoriti, neka govore, ili bolje neka odgovore — da bi bili razotkriveni kako su u sukobu sami sa sobom — da li veruju Sinu kada kaže: „Ja i Otac jedno smo.“ i „Ko je vidio mene, vidio je Oca“ „Da“, moraju odgovoriti, „pošto je napisano, verujemo u to.“ Ali ako ih upitaju kako su jedno i kako je onaj koji je video Sina video Oca, pretpostavljamo da će, naravno, reći: „zbog sličnosti“, osim ako se nisu sasvim složili sa onima koji zastupaju njihovo srodno mišljenje i nazivaju se anomejcima. Ali ako ih ponovo upitaju: „u čemu je sličan?“, oni bezobrazno odgovaraju: „savršenom vrlinom i skladom, time što ima istu volju sa Ocem, time što ne želi ono što Otac ne želi“. Ali neka razumeju da je onaj ko se Bogu upodobljuje vrlinom i voljom podložan i nameri da se menja; ali Reč nije takva, osim ako je „slična“ delimično i onako kako smo mi, zato što nije slična [Bogu] i po suštini. Ali te odlike pripadaju nama, koji smo postali i stvorene smo prirode. Jer i mi, iako ne možemo postati slični Bogu po suštini, ipak napredovanjem u vrlini podražavamo Boga, pošto nam Gospod daruje tu milost, rečima: „Budite, dakle, milostivi kao i Otac vaš što je milostiv.“ „Budite vi, dakle, savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski.“ Luka 6:36; Matej 5:48. A da je ono što je postalo promenljivo, niko ne može poreći, budući da su anđeli sagrešili, Adam bio neposlušan, i svi imaju potrebu za milošću Reči. Ali promenljiva stvar ne može biti slična Bogu koji je zaista nepromenljiv, kao što ni ono što je stvoreno ne može biti slično svome tvorcu. Zato je, u pogledu nas, sveti čovek rekao: „Bože, nemoj zamuknuti, nemoj šutjeti, niti počivaj, Bože!“ i „Ko je kao ti među silnima, Gospode“ nazivajući bogovima one koji su, iako stvoreni, ipak postali pričasnici Reči, kao što je On sam rekao: „Kad one nazva bogovima, kojima riječ Božija bi data“ Jovan 10:35. Ali ono što učestvuje ne može biti istovetno sa onim u čemu učestvuje, niti mu slično. Na primer, On je za sebe rekao: „Ja i Otac jedno smo.“ dajući do znanja da ono što je postalo nije takvo. Jer bismo upitali one koji se pozivaju na ariminski sinod, da li stvorena suština može reći: „što vidi da Otac čini; jer što On čini, to isto čini i Sin“ Jer ono što je postalo biva načinjeno i ne čini; inače bi načinilo i samo sebe. Ta, ako je, kako oni kažu, Sin tvorevina, a Otac Njegov Tvorac, onda bi Sin zacelo bio tvorac samoga sebe, budući da može da čini ono što Otac čini, kao što je i rekao. Ali takva pretpostavka je besmislena i sasvim neodrživa, jer niko ne može načiniti samoga sebe.
Dodatna literatura