Amvrosije, Avgustin i Petar Lombardijski o Postanju 1:26
U ovom tekstu navešću dela trojice intelektualnih i duhovnih velikana vere kako bih pokazao na koji su način tumačili Postanje 1:26-27, naročito stih, gde Bog koristi zamenice u množini kada govori o stvaranju čoveka po obrazu i podobiju Božjem. Čitaoci će videti da su ovi veličanstveni ljudi Crkve množinu shvatili kao dokaz da je Trojstvo stvorilo čovečanstvo po svom obrazu i podobiju. Oni su odlučno odbacili da je Bog govorio bilo anđelima bilo samome sebi kao jednoj jedinoj Ličnosti. Osim Postanja 1:26-27, navode se i drugi stihovi koji potvrđuju da i Stari i Novi zavet objavljuju da postoji više od jedne Božanske Ličnosti, budući da Bog večno postoji kao Otac, Sin i Sveti Duh: Postanje 19:24; Psalam 45:6-7; Isaija 45:14; Jovan 14:9-11; 1. Korinćanima 8:4-6. Sva isticanja su moja.
Sveti Amvrosije
Šestodnev, Raj, i Kain i Avelj, sveti Amvrosije, katolička teologija, crkveni oci.
Poglavlje 7
(40) Ali razmotrimo tačan redosled našeg stvaranja: „Da načinimo čovjeka“ rekao je, „po svojemu obličju, kao što smo mi“ 1
Ko to govori? Zar nije Bog taj koji te je načinio? Šta je Bog: telo ili duh? Svakako ne telo, nego duh, koji nema nikakve sličnosti sa telom. Ovo je materijalno, dok je duh bestelesan i nevidljiv.
Kome On govori? Svakako ne samome sebi, jer ne kaže: „Načiniću“, nego „Da načinimo“ On ne govori anđelima, jer su oni služitelji, a sluge ne mogu imati udela u delu zajedno sa svojim Gospodarem i Tvorcem. On govori, naprotiv, Sinu, iako Jevreji nisu voljni da to prihvate, a arijanci se tome protive. Ali neka Jevreji ćute i neka arijanci sa svojim rodonačelnicima onemeju, oni koji, dok Jednoga isključuju iz učešća u božanskom delu, uvode više učesnika i podređenima daju povlasticu koju uskraćuju Sinu.
1 Postanje 1:26.
O hrišćanskoj veri (De fide), Knjiga I.
Poglavlje 3.
Dokazima sabranim iz Svetog pisma dokazuje se jedinstvo Oca i Sina, i najpre se odlomak, uzet iz knjige proroka Isaije, upoređuje sa drugima i izlaže tako da se pokaže kako u Sinu nema nikakve različitosti od prirode Očeve, osim jedino u pogledu tela; odakle sledi da je Božanstvo obeju Ličnosti jedno. Ovaj zaključak potvrđuje se autoritetom Varuha.
20. Proročanstva proroka svedoče o tome kako tesno jedinstvo sveto Pismo objavljuje da postoji između Oca i Sina u pogledu njihovog Božanstva. „Trud Misirski i trgovina Etiopska i Savaca ljudi visoka rasta doći će k tebi i biti tvoja; za tobom će pristati, u okovima će ići, i tebi će se klanjati, tebi će se moliti govoreći: Doista, Bog je u tebi, i nema drugoga Boga.“.
21. Čuj glas proroka: „u tebi“, kaže on, „Bog je u tebi, i nema drugoga Boga.“. Kako se ovo slaže sa arijanskim učenjem? Oni moraju poreći ili Očevo ili Sinovljevo Božanstvo, osim ako jednom zauvek ne poveruju u jedinstvo istog Božanstva.
- „u tebi“, kaže on, „Bog je“ — budući da je Otac u Sinu. Jer je pisano: „nego Otac koji prebiva u meni on tvori djela.“ Jovan 14:10 I opet čitamo da je Sin u Ocu, govoreći: „da sam ja u Ocu i Otac u meni“ Jovan 14:10 Neka arijanci, ako mogu, uklone ovu srodnost u prirodi i jedinstvo u delu.
23. Postoji, dakle, Bog u Bogu, ali ne dva Boga; jer je pisano da postoji jedan Bog, i postoji Gospod u Gospodu, ali ne dva Gospoda, budući da je isto tako pisano: „Niko ne može dva gospodara služiti“ Matej 6:24 A Zakon kaže: „Čuj, Izrailju: Gospod je Bog naš jedini Gospod.“; Ponovljeni zakoni 6:4 štaviše, u istom Zavetu je pisano: „pusti Gospod na Sodom i na Gomoru od Gospoda s neba dažd od sumpora i ognja“ Postanje 19:24 „Gospod“****, kaže se, pusti kišu „od Gospoda“. Tako takođe možeš čitati u Postanju: „reče Bog“ — „stvori Bog“ Postanje 1:6-7 i, niže, „I stvori Bog čovjeka po obličju svojemu, po obličju Božijemu stvori ga; muško i žensko stvori ih.“ Postanje 1:26-27 ipak nisu bila dva boga, nego jedan Bog koji je načinio [čoveka]. I na jednom mestu, dakle, kao i na drugom, održava se jedinstvo delovanja i imena. Jer zaista, kada čitamo Bog od Boga, ne govorimo o dva Boga.
24. Opet, možeš čitati u četrdeset četvrtom psalmu kako prorok ne samo da Oca naziva Bogom nego i Sina objavljuje kao Boga, govoreći: „Prijesto je tvoj, Bože, vječan i nepokolebljiv“ I dalje: „pomaza te, Bože, Bog tvoj uljem radosti više nego drugove tvoje“. Ovaj Bog koji pomazuje, i Bog koji je u telu pomazan, jeste Sin Božji. Jer kakve drugove u svom pomazanju ima Hristos, osim onih koji su u telu? Vidiš, dakle, da je Bog od Boga pomazan, ali budući pomazan time što je uzeo na sebe prirodu čovečanstva, objavljen je kao Sin Božji; ipak načelo Zakona nije narušeno.
25. Tako opet, kada čitaš, „pusti Gospod na Sodom i na Gomoru od Gospoda s neba dažd od sumpora i ognja“ priznaj jedinstvo Božanstva, jer jedinstvo u delovanju ne dopušta više od jednog pojedinačnog Boga, kao što je i sam Gospod pokazao, govoreći: „Vjerujte mi da sam ja u Ocu i Otac u meni; ako li ne, zbog samih djela vjerujte mi.“. I ovde vidimo da se jedinstvo Božanstva označava jedinstvom u delovanju.
26. Apostol, brižljivo dokazujući da postoji jedno Božanstvo i Oca i Sina, i jedno Gospodstvo, da ne bismo zapali u kakvu zabludu, bilo neznabožačke bilo jevrejske bezbožnosti, pokazao nam je pravilo kojeg treba da se držimo, govoreći: „Ali mi imamo samo jednoga Boga Oca, od kojega je sve i za kojega smo mi, i jednoga Gospoda Isusa Hrista, kroz kojega je sve i mi kroz njega.“. Jer kao što, nazivajući Isusa Hrista „Gospoda“ nije poricao da je Otac Gospod, tako isto, govoreći „jednoga Boga Oca“ nije poricao istinsko Božanstvo Sinu, i tako je učio, ne da postoji više od jednoga Boga, nego da je izvor moći jedan, budući da se Božanstvo sastoji u Gospodstvu, a Gospodstvo u Božanstvu, kao što je pisano: „Poznajte Gospod da je Bog.“. „On nas je stvorio“
- „u tebi“, dakle, „Bog je“, po jedinstvu prirode, „u tebi, i nema drugoga Boga.“, zbog ličnog posedovanja Suštine, bez ikakve ograde ili razlike.
28. Opet, Sveto pismo govori, u knjizi proroka Jeremije, o jednom Bogu, a ipak priznaje i Oca i Sina. Tako čitamo: „On je Bog naš, i nema drugoga koji bi se sravnio sa njim. On pronađe svaki put znanja i dade ga Jakovu, slugi svome, i Izrailju, voljenom od Njega; Posle toga na zemlji se javi i sa ljudima poživje.“.
29. Prorok govori o Sinu, jer je sam Sin bio taj koji je razgovarao sa ljudima, i evo šta on kaže: „On je Bog naš, i nema drugoga koji bi se sravnio sa njim.“. Zašto Ga dovodimo u pitanje, Onoga za koga tako veliki prorok kaže da se niko drugi ne može uporediti sa Njim? Kakvo se poređenje sa drugim može načiniti, kada je Božanstvo jedno? Ovo je bilo ispovedanje naroda postavljenog usred opasnosti; naroda koji je poštovao veru i stoga bio nevešt u prepirci argumenata.
30. Dođi, Sveti Duše, i pomozi svojim prorocima, u kojima obično prebivaš, u koje verujemo. Hoćemo li verovati mudracima ovoga sveta, ako ne verujemo prorocima? „Gdje je mudrac? Gdje književnik?“ Kada je naš seljak sadio smokve, našao je ono o čemu filozof nije ništa znao, „Nego što je ludo pred svijetom ono izabra Bog da posrami mudre; i što je slabo pred svijetom ono izabra Bog da posrami jake;“ Treba li da verujemo Jevrejima? Jer Bog je nekada bio poznat u Judeji. Ali ne, oni poriču upravo ono što je temelj naše vere, budući da ne poznaju Oca oni koji su porekli Sina...
51. Mogao bih navesti još iz Sinovljevog svedočanstva; ipak, da se možda ne bi činilo kako je previše tvrdio o sebi, upitajmo Oca. Jer Otac je rekao: „Da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi“ Postanje 1:26 Otac kaže Sinu „po svojemu obličju, kao što smo mi“ a ti kažeš da Sin Božji nije sličan Ocu.
Sveti Avgustin
Poglavlje 7. — Na koji je način Sin manji od Oca i od samoga sebe.
14. U ovim i sličnim svedočanstvima božanskih Pisama, čijom su slobodnom upotrebom, kao što rekoh, naši prethodnici razbili takve sofizme ili zablude jeretika, jedinstvo i jednakost Trojstva nagoveštavaju se našoj veri. Ali pošto se, zbog ovaploćenja Reči Božje radi ostvarenja našeg spasenja, da bi čovek Hristos Isus bio Posrednik između Boga i ljudi, mnogo šta u svetim knjigama kaže tako da označava, ili čak najizričitije objavljuje, da je Otac veći od Sina; ljudi su pogrešili usled nedostatka pažljivog ispitivanja ili razmatranja celokupnog toka Svetog pisma, i nastojali su da ono što se o Isusu Hristu govori po telu prenesu na onu Njegovu suštinu koja je bila večna pre ovaploćenja, i koja jeste večna. Oni kažu, na primer, da je Sin manji od Oca, jer je pisano da je sam Gospod rekao: „Otac moj veći je od mene“. Ali istina pokazuje da je u istom smislu Sin manji i od samoga sebe; jer kako nije bio učinjen manjim i od samoga sebe, On koji „Nego je sebe ponizio uzevši obličje sluge“? Jer On nije tako uzeo obličje sluge da bi izgubio obličje Boga, u kome je bio jednak Ocu. Ako je, dakle, obličje sluge tako uzeto da obličje Boga nije izgubljeno, budući da je i u obličju sluge i u obličju Boga On sam isti jedinorodni Sin Božji Očev, u obličju Boga jednak Ocu, u obličju sluge Posrednik između Boga i ljudi, čovek Hristos Isus; ima li ikoga ko ne može uvideti da je On sam u obličju Boga takođe veći od samoga sebe, ali isto tako u obličju sluge manji od samoga sebe? I zato ne bez razloga Sveto pismo kaže i jedno i drugo, i da je Sin jednak Ocu, i da je Otac veći od Sina. Jer nema zabune kada se prvo razume zbog obličja Boga, a drugo zbog obličja sluge. I, zaista, ovo pravilo za razjašnjenje pitanja kroz sva sveta Pisma izloženo je u jednoj glavi poslanice apostola Pavla, gde nam je ova razlika dovoljno jasno preporučena. Jer on kaže: „Koji budući u obličju Božijem, nije smatrao za otimanje to što je jednak sa Bogom, Nego je sebe ponizio uzevši obličje sluge, postao istovjetan ljudima, i izgledom se nađe kao čovjek“. Sin Božji je, dakle, jednak Bogu Ocu po prirodi, ali manji po izgledu. Jer „obličje sluge“ koje je uzeo, On je manji od Oca; ali „u obličju Božijem“, u kome je bio i pre nego što je uzeo obličje sluge, jednak je Ocu. „u obličju Božijem“ On je Reč, „Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo.“ ali „obličje sluge“ On je „koji se rodi od žene, koji bi pod zakonom, Da iskupi one koji su pod zakonom“ Na isti način, „u obličju Božijem“ On je načinio čoveka; „obličje sluge“ On je postao čovek. Jer da je Otac sam načinio čoveka bez Sina, ne bi bilo napisano: „Da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi“. Dakle, pošto je obličje Boga uzelo obličje sluge, i jedno i drugo jeste Bog i jedno i drugo jeste čovek; ali oboje Bog, zbog Boga koji uzima; i oboje čovek, zbog čoveka koji je uzet. Jer se tim uzimanjem nijedno od njih ne obrće i ne menja u ono drugo: Božanstvo se ne menja u stvorenje, tako da prestane biti Božanstvo; niti stvorenje u Božanstvo, tako da prestane biti stvorenje.
Poglavlje 6. — Zašto u Trojstvu ne govorimo o jednoj Ličnosti i tri suštine. Šta treba da veruje o Trojstvu onaj ko ne prihvata ono što je gore rečeno. Čovek je i po obrazu, i jeste obraz Božji
11. Ali da ne bi izgledalo kao da povlađujem nama samima [Latinima], pođimo dalje u ovo ispitivanje. Iako bi i oni [Grci], kada bi hteli, kao što tri supstancije nazivaju trima ipostasima, tako mogli i tri ličnosti nazvati trima prosopa, ipak su više voleli onu reč koja je, možda, više odgovarala upotrebi njihovog jezika. Jer isto je i sa rečju ličnosti; jer za Boga nije jedno biti, a drugo biti ličnost, nego je to potpuno isto. Jer ako se biti kaže u odnosu na samoga sebe, a ličnost odnosno; na taj bismo način rekli tri ličnosti, Oca, Sina i Svetoga Duha; kao što govorimo o tri prijatelja, ili tri rođaka, ili tri suseda, utoliko što su to uzajamno, a ne što je svako od njih to u odnosu na samoga sebe. Stoga je bilo koji od njih prijatelj druge dvojice, ili rođak, ili sused, jer ova imena imaju odnosno značenje. Šta onda? Da li da Oca nazovemo ličnošću Sina i Svetoga Duha, ili Sina ličnošću Oca i Svetoga Duha, ili Svetoga Duha ličnošću Oca i Sina? Ali ni reč ličnost se obično tako ne upotrebljava ni u jednom slučaju; niti u ovom Trojstvu, kada govorimo o ličnosti Oca, mislimo na išta drugo do na suštinu Oca. Stoga, kao što je suština Oca sam Otac, ne ukoliko je Otac, nego ukoliko jeste, tako i ličnost Oca nije ništa drugo do sam Otac; jer se On naziva ličnošću u odnosu na samoga sebe, a ne u odnosu na Sina ili Svetoga Duha: kao što se u odnosu na samoga sebe naziva i Bogom i velikim, i dobrim, i pravednim, i svim drugim te vrste; i kao što je za Njega biti isto što i biti Bog, ili biti velik, ili biti dobar, tako je za Njega isto biti, kao i biti ličnost. Zašto, dakle, ova tri zajedno ne nazivamo jednom ličnošću, kao jednom suštinom i jednim Bogom, nego kažemo tri ličnosti, dok ne kažemo tri Boga ili tri suštine; osim ako to nije zato što želimo da neka jedna reč posluži za ono značenje kojim se Trojstvo razume, kako ne bismo bili sasvim nemi kada nas upitaju: koja tri, dok ispovedamo da su tri? Jer ako je suština rod, a supstancija ili ličnost vrsta, kao što neki misle, onda moram izostaviti ono što sam upravo rekao, da ih treba nazivati trima suštinama, kao što se nazivaju trima supstancijama ili ličnostima; kao što se tri konja nazivaju trima konjima, a isti se nazivaju trima životinjama, budući da je konj vrsta, a životinja rod. Jer se u ovom slučaju vrsta ne izriče u množini, a rod u jednini, kao da bismo rekli da su tri konja jedna životinja; nego kao što su tri konja po vrsnom imenu, tako su i tri životinje po rodnom. Ali ako kažu da ime supstancije ili ličnosti ne označava vrstu, nego nešto pojedinačno i individualno; tako da se neko ne naziva supstancijom ili ličnošću onako kako se naziva čovekom, jer je čovek zajednički svim ljudima, nego na isti način kako se naziva ovim ili onim čovekom, kao Avraam, kao Isak, kao Jakov, ili bilo ko drugi ko bi se, da je prisutan, mogao pokazati prstom: tako će isti razlog dosegnuti i njih. Jer kao što se Avraam, Isak i Jakov nazivaju trima pojedincima, tako se nazivaju i trima ljudima, i trima dušama. Zašto se onda i Otac i Sin i Sveti Duh, ako i o njima treba da rasuđujemo po rodu i vrsti i pojedincu, ne nazivaju trima suštinama, kao što se nazivaju trima supstancijama ili ličnostima? Ali ovo, kao što rekoh, prelazim: ali tvrdim da, ako je suština rod, onda pojedinačna suština nema vrste; kao što, budući da je životinja rod, pojedinačna životinja nema vrste. Zato Otac, Sin i Sveti Duh nisu tri vrste jedne suštine. Ali ako je suština vrsta, kao što je čovek vrsta, a ono troje jesu ono što nazivamo supstancijama ili ličnostima, onda im je ista vrsta zajednička, na način na koji Avraam, Isak i Jakov imaju zajedničku vrstu koja se zove čovek; nije tako da se, kao što se čovek deli na Avraama, Isaka i Jakova, i jedan čovek može podeliti na više pojedinačnih ljudi; jer je to sasvim nemoguće, budući da je jedan čovek već pojedinačan čovek. Zašto se onda jedna suština deli na tri supstancije ili ličnosti?
Jer ako je suština vrsta, kao što je čovek, onda je jedna suština ono što je jedan čovek: ili zar mi, kao što kažemo da su bilo koja tri ljudska bića istog pola, iste telesne građe, istog uma jedna priroda — jer su to tri ljudska bića, ali jedna priroda — tako i u Trojstvu kažemo tri supstancije jedna suština, ili tri ličnosti jedna supstancija ili suština? Ali ovo je na neki način uporediv slučaj, jer su i stari koji su govorili latinski, pre nego što su imali ove izraze, koji nisu odavno ušli u upotrebu, to jest suština ili supstancija, umesto njih govorili priroda. Mi, dakle, ove izraze ne upotrebljavamo prema rodu ili vrsti, nego kao prema materiji koja je zajednička i ista. Kao kada bi tri statue bile načinjene od istog zlata, rekli bismo tri statue jedno zlato, a ipak ne bismo nazvali ni zlato rodom, a statue vrstom; ni zlato vrstom, a statue jedinkama. Jer nijedna vrsta ne prevazilazi sopstvene jedinke, tako da bi obuhvatila nešto što im je spoljašnje. Jer kada odredim šta je čovek, što je naziv vrste, svaki pojedini čovek koji postoji sadržan je u toj istoj definiciji, niti joj pripada išta što nije čovek. Ali kada odredim zlato, zlatu neće pripadati samo statue, ako su od zlata, nego i prstenje, i sve drugo što je načinjeno od zlata; a čak i kada od njega ništa ne bi bilo načinjeno, ono bi se i dalje zvalo zlato; jer, čak i kada ne bi bilo zlatnih statua, ne bi zbog toga uopšte nestalo statua. Isto tako, nijedna vrsta ne prevazilazi definiciju svoga roda. Jer kada odredim životinju, budući da je konj vrsta ovoga roda, svaki konj je životinja; ali svaka statua nije zlato. Dakle, iako bismo u slučaju tri zlatne statue s pravom rekli tri statue, jedno zlato, ipak to ne kažemo tako da bismo zlato shvatili kao rod, a statue kao vrste. Stoga ni Trojstvo ne nazivamo tri ličnosti ili supstancije, jedna suština i jedan Bog, kao da tri nečega postoje iz jedne materije [ostavljajući ostatak, tj.]; premda, šta god to bilo, ono je razvijeno u ovo troje. Jer ničega drugog od te suštine nema osim Trojstva. Ipak kažemo tri ličnosti iste suštine, ili tri ličnosti jedna suština; ali ne kažemo tri ličnosti iz iste suštine, kao da je u tome suština jedno, a ličnost drugo, kao što možemo reći tri statue iz istog zlata; jer je tamo jedno biti zlato, a drugo biti statue. A kada kažemo tri čoveka jedna priroda, ili tri čoveka iste prirode, oni se takođe mogu nazvati tri čoveka iz iste prirode, jer iz iste prirode mogu postojati i tri druga takva čoveka. Ali u toj suštini Trojstva nikako ne može postojati bilo koja druga ličnost iz te iste suštine. Dalje, u ovim stvarima, jedan čovek nije toliko koliko tri čoveka zajedno; i dva čoveka su nešto više od jednog čoveka: a kod jednakih statua, tri zajedno sadrže više zlata nego svaka pojedinačno, a jedna sadrži manje zlata nego dve. Ali u Bogu nije tako; jer Otac, Sin i Sveti Duh zajedno nisu veća suština nego Otac sam ili Sin sam; nego su ove tri supstancije ili ličnosti, ako se već tako moraju nazvati, zajedno jednake svakoj pojedinačno: što duševni čovek ne shvata. Jer on ne može misliti osim pod uslovima mase i prostora, bilo malog bilo velikog, budući da mu se po umu roje fantazme ili takoreći slike tela.
12. I dok se ne očisti od ove nečistote, neka veruje u Oca, Sina i Svetog Duha, jednog Boga, jedinog, velikog, svemoćnog, dobrog, pravednog, milostivog, Tvorca svega vidljivog i nevidljivog, i sve što se o Njemu može dostojno i istinito reći srazmerno ljudskoj moći shvatanja. A kada mu se kaže da je jedino Otac Bog, neka od Njega ne odvaja Sina ni Svetog Duha; jer je zajedno s Njim On jedini Bog, sa kojim je takođe jedan Bog; jer, kada nam se kaže da je i Sin jedini Bog, moramo to nužno shvatiti bez ikakvog odvajanja Oca ili Svetog Duha. I neka tako govori o jednoj suštini da nijednog ne smatra ni većim ni boljim od drugog, niti da se u bilo čemu od njega razlikuje. Ipak ne tako da bi sam Otac bio i Sin i Sveti Duh, ili štagod se svaki pojedinačno naziva u odnosu na nekog od druge dvojice; kao Reč, što se ne kaže ni za koga osim za Sina, ili Dar, što se ne kaže ni za koga osim za Svetog Duha. I zbog toga oni takođe dopuštaju množinu, kao što je napisano u jevanđelju: „Ja i Otac jedno smo.“. Rekao je i jedno i jesmo jedno****, prema suštini, jer su isti Bog; jesmo****, prema odnosu, jer je jedan Otac, a drugi Sin. Ponekad se i jedinstvo suštine ne izriče, nego se samo odnosni pojmovi pominju u množini: „Otac moj ljubiće njega; i njemu ćemo doći i u njemu ćemo se nastaniti.“ Doći ćemo i načinićemo stan jeste množina, jer je pre toga rečeno ja i Otac moj, to jest Sin i Otac, a ti se izrazi upotrebljavaju u međusobnom odnosu. Ponekad je značenje sasvim skriveno, kao u Postanju: „Da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi“****. I načinimo i našem rečeno je u množini, i ne treba to shvatiti drugačije nego kao odnosne pojmove. Jer nije bilo tako da bogovi načine, ili da načine po obličju i podobiju bogova; nego da Otac, i Sin, i Sveti Duh načine po obličju Oca, i Sina, i Svetog Duha, da bi čovek postojao kao obličje Božje. A Bog je Trojstvo.
Ali pošto to obličje Božje nije načinjeno sasvim jednako Njemu, budući da nije rođeno od Njega, nego stvoreno od Njega; da bi se to označilo, on je obličje na takav način da je po obličju, to jest, nije izjednačen jednakošću, nego Mu se približava nekom vrstom sličnosti. Jer se Bogu ne približava razmacima u prostoru, nego sličnošću, a od Njega se udaljava nesličnošću. Jer ima onih koji prave ovu razliku, hoteći da Sin bude obličje, a da čovek ne bude obličje, nego po obličju. Ali ih apostol pobija govoreći: „Ali muž ne treba da pokriva glavu, jer je slika i slava Božija“. Nije rekao po obličju****, nego obličje****. A to obličje, budući da se drugde o njemu govori kao o onome što je po obličju, nije kao da je rečeno u odnosu prema Sinu, koji je obličje jednako Ocu; inače ne bi rekao po našem obličju****. Jer kako našem****, kada je Sin obličje samo Oca? Ali se za čoveka kaže da je po obličju, zbog, kao što rekosmo, nejednakosti sličnosti; i stoga po našem obličju, da bi čovek bio OBLIČJE TROJSTVA; ne jednak Trojstvu kao što je Sin jednak Ocu, nego mu se približava, kao što je rečeno, izvesnom sličnošću; kao što se blizina u izvesnom smislu može označiti kod stvari udaljenih jedna od druge, ne s obzirom na mesto, nego na neku vrstu podražavanja. Jer je takođe rečeno: „preobražavajte obnovljenjem uma svoga“; a njima isto tako kaže: „Ugledajte se, dakle, na Boga kao djeca voljena.“. Jer se kaže „novoga, koji se obnavlja za poznanje, prema liku Onoga koji ga je sazdao“. Ili ako izaberemo da dopustimo množinu, radi potreba rasprave, čak ostavljajući po strani odnosne izraze, da bismo tako jednim izrazom odgovorili kada se pita koje troje, i rekli tri supstancije ili tri ličnosti; neka onda niko ne pomišlja ni na kakvu masu ili razmak, ni na kakvu udaljenost ma i najmanje nesličnosti, tako da bi se u Trojstvu shvatilo da je neko makar i malo manji od drugoga, na koji god način jedno može biti manje od drugoga: da ne bi bilo ni mešanja ličnosti, ni takvog razlikovanja da bi postojala ikakva nejednakost. A ako se to ne može dokučiti razumom, neka se drži verom, dok ne zasija u srcu Onaj koji kroz proroka kaže: „Ako ne vjerujete, nećete se održati.“.
Glava 6. — Zašto ovo mišljenje treba odbaciti.
6. Mi, dakle, ne odbacujemo ovo mišljenje zato što se bojimo da o toj svetoj i nepovredivoj i nepromenljivoj Ljubavi mislimo kao o supruzi Boga Oca, koja postoji od Njega, ali ne kao potomstvo, da bi rodila Reč kojom je sve načinjeno; nego zato što Sveto pismo očigledno pokazuje da je ono lažno. Jer „reče Bog: Da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi“; a malo zatim se kaže: „stvori Bog čovjeka po obličju svojemu, po obličju Božijemu stvori ga“. Zacelo, budući da je u množini, reč naš ne bi bila pravilno upotrebljena da je čovek načinjen po obličju jedne ličnosti, bilo Oca, bilo Sina, bilo Svetog Duha; ali pošto je načinjen PO OBLIČJU TROJSTVA, zbog toga je rečeno: Po našem obličju. Ali opet, da ne bismo pomislili da u Trojstvu treba verovati u tri boga, dok je to isto Trojstvo jedan Bog, rečeno je: „stvori Bog čovjeka po obličju svojemu, po obličju Božijemu stvori ga“, umesto da se kaže: Po svom obličju.
7. Jer su takvi izrazi uobičajeni u Svetom pismu; pa ipak neke osobe, iako drže katoličku veru, ne obraćaju na njih pažljivo pažnju, tako da misle da reči, „stvori Bog čovjeka po obličju svojemu, po obličju Božijemu stvori ga“, znače da je Otac načinio čoveka po obličju Sina; i tako žele da tvrde da se i Sin naziva Bogom u Svetom pismu, kao da nema drugih posve istinitih i jasnih dokaza u kojima se Sin naziva ne samo Bogom, nego i istinitim Bogom. Jer dok nastoje da objasne drugu teškoću u ovom tekstu, toliko se zapetljaju da se ne mogu izvući. Jer ako je Otac načinio čoveka po obličju Sina, tako da on nije obličje Oca, nego Sina, onda Sin nije sličan Ocu. Ali ako nas pobožna vera uči, kao što i uči, da je Sin sličan Ocu po jednakosti suštine, onda ono što je načinjeno po sličnosti Sina mora nužno biti načinjeno i po sličnosti Oca. Dalje, ako je Otac načinio čoveka ne po svom obličju, nego po obličju svoga Sina, zašto ne kaže: Načinimo čoveka po tvom obličju i podobiju****, nego ipak kaže: našem****; osim ako nije zato što je obličje Trojstva načinjeno u čoveku, da bi na taj način čovek bio obličje jednoga istinitog Boga, jer je samo Trojstvo jedan istiniti Bog? Takvi su izrazi u Svetom pismu nebrojeni, ali će biti dovoljno što smo naveli ove. Tako je rečeno u Psalmima: „Od Gospoda je spasenje; neka bude na narodu tvom blagoslov tvoj!“; kao da su te reči izgovorene nekom drugom, a ne Onome o kome je bilo rečeno: „Od Gospoda je spasenje“. I opet: „S tobom“, kaže, „S tobom razbijam vojsku, i s Bogom svojim skačem preko zida.“; kao da je rekao nekom drugom: „S tobom razbijam vojsku“. I opet: „narodi će pasti pod vlast tvoju; prostrijeliće srca neprijatelja carevijeh.“; kao da hoće da kaže: u srcu tvojih neprijatelja. Jer je tome Caru, to jest Gospodu našem Isusu Hristu, rekao: „narodi će pasti pod vlast tvoju“, a Njega je označio rečju Car kada je rekao: „prostrijeliće srca neprijatelja carevijeh.“. Ovakve se stvari ređe nalaze u Novom zavetu. Ali ipak apostol kaže Rimljanima: „O Sinu svojemu, koji je po tijelu rođen od sjemena Davidova, Isusu Hristu Gospodu našem, koji je objavljen u sili po Duhu Svetome za Sina Božijega vaskrsenjem iz mrtvih,“; kao da gore govori o nekom drugom. Jer šta se misli pod Sin Božji objavljen vaskrsenjem mrtvih Isusa Hrista, osim o tom istom Isusu Hristu koji je objavljen kao Sin Božji sa silom? I kao što onda u ovom odlomku, kada nam se kaže Sin Božji sa silom Isusa Hrista, ili Sin Božji po duhu svetosti Isusa Hrista, ili Sin Božji vaskrsenjem mrtvih Isusa Hrista, premda se to moglo izraziti na uobičajen način: u svojoj sili, ili po duhu svoje svetosti, ili vaskrsenjem svojih mrtvih, ili njihovih mrtvih — kao što, kažem, nismo primorani da razumemo drugu ličnost, nego jednu te istu, to jest ličnost Sina Božjega, Gospoda našega Isusa Hrista; tako ni kada nam se kaže da je Bog načinio čoveka „po obličju Božijemu“, premda bi bilo uobičajenije reći: po svom obličju, ipak nismo primorani da razumemo neku drugu ličnost u Trojstvu, nego jedno te isto Trojstvo, koje je jedan Bog, i po čijem je obličju čovek načinjen.
Glava 19.— Jovana treba pre razumeti o našoj savršenoj sličnosti sa Trojstvom u životu večnom. Mudrost se usavršava u blaženstvu.
25. Ali što se tiče onoga obličja o kome je rečeno: „Da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi“, mi verujemo — i, posle najveće potrage koju smo mogli sprovesti, razumemo — da je čovek načinjen po obličju Trojstva, jer nije rečeno Po mom****, ili Po tvom obličju. I stoga i ono mesto apostola Jovana treba pre razumeti prema ovom obličju, kada kaže: „bićemo slični Njemu, jer ćemo ga vidjeti kao što jeste.“; jer je govorio o Onome o kome je rekao: „sada smo djeca Božija“. A besmrtnost tela biće usavršena u onom trenutku vaskrsenja, o kome apostol Pavle kaže: „Ujedanput, u trenu oka, pri posljednjoj trubi; jer će zatrubiti, i mrtvi će vaskrsnuti neraspadljivi, i mi ćemo se promijeniti.“. Jer će u tom istom tren oka, pre suda, duhovno telo vaskrsnuti u sili, u neraspadljivosti, u slavi, telo koje se sada seje kao duševno telo u slabosti, u raspadljivosti, u sramoti. Ali obličje koje se obnavlja u duhu uma u poznanju Boga, ne spolja, nego iznutra, iz dana u dan, biće usavršeno samim tim gledanjem; koje će onda posle suda biti licem u lice, a sada napreduje kao kroz ogledalo u zagonetki. I moramo razumeti da je zbog ovog savršenstva rečeno: „bićemo slični Njemu, jer ćemo ga vidjeti kao što jeste.“ Jer će nam taj dar biti dat onda kada bude rečeno: „Hodite blagosloveni Oca mojega; primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja svijeta.“. Jer će tada bezbožnik biti uklonjen, da ne vidi slavu Gospodnju, kada oni s leve strane odu u večnu muku, dok oni s desne odu u život večni. Ali „ovo je vječni život“ kao što nam Istina kaže; „da poznaju tebe“, kaže On, „jednoga istinitoga Boga i koga si poslao Isusa Hrista.“.
Petar Lombardijski
3. JASNO POKAZUJE DA U TROJSTVU NEMA NI SAMOĆE, NI RAZLIČITOSTI, NI POJEDINAČNOSTI, NEGO SLIČNOSTI. I Ilarije, u trećoj knjizi, O Trojstvu, kaže da je ovim rečima označeno da u Trojstvu nema ni različitosti, ni pojedinačnosti, ni samoće, nego sličnosti i mnoštva ili razlikovanja, jer kaže: "Onaj koji je rekao „Da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi“" pokazuje da postoje drugi slični njemu, kada kaže naše obličje i podobije. Jer obličje ne postoji u osami, a podobije se ne odnosi samo na sebe samo; niti sličnost jednoga s drugim dopušta ikakvu primesu različitosti u to dvoje."10
Takođe, isti [Ilarije], u Knjizi 4: "Hteo je da se ovaj izraz razume posve bezuslovno, tako da se ne odnosi samo na njega samog, govoreći „Da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi“.11 Ispovedanje zajedništva oduzelo je pomisao o njegovoj pojedinačnosti, jer kod onoga koji je sam ne može biti zajedništva; opet, ni samoća usamljenoga ne podnosi načinimo, niti se kaže naše za ono što je izvan tebe samog. Svaki od ovih izraza, naime načinimo i naše, ne dopušta da On bude usamljen i jedan te isti, niti označava drugoga koji se od njega razlikuje. Da načinim i moje priliče usamljenome; ali onome koji nije usamljen priliči da kaže načinimo i naše. Svaki od ovih izraza pokazuje ne samo da on nije usamljen, nego i da nije ni drugačiji ni različit. Moramo, dakle, ispovediti da on nije ni usamljen ni različit. I tako nalazimo da je Bog načinio čoveka po obličju i podobiju zajedničkom njemu i Bogu. Sledi da određenje tvorca ne dopušta pomisao o samoći, a delo načinjenja tog istog obličja i podobija ne dopušta različitost Božanstva."12
4. ŠTA TREBA RAZUMETI IZ OVIH REČI. U ovim rečima Ilarije je hteo da se pod izrazom 'zajedništvo' razume mnoštvo ličnosti. Ovim izrazom 'zajedništvo' ili mnoštvo označio je da se nešto poriče, a ne tvrdi. Jer kada se pominje mnoštvo ili zajedništvo ličnosti, poriče se samoća ili pojedinačnost. Kada kažemo da postoji više ličnosti, mislimo da nije samo jedna. I tako Ilarije, u želji da se ove stvari razumeju istančano i ispravno, kaže: "Ispovedanje zajedništva oduzelo je pomisao o njegovoj pojedinačnosti"; ne kaže: 'nešto je postavilo.' Na isti način, kada govorimo o tri ličnosti, uklanjamo pojedinačnost i samoću. Time mislimo da Otac nije sam, ni Sin sam, ni Sveti Duh sam, i da nisu samo Otac i Sin, niti samo Otac i Sveti Duh, niti samo Sin i Sveti Duh.–O ovome će opširnije biti reči niže,13 gde će takođe biti pokazano kako se za tri ličnosti kaže da su slične, i da li među njima na bilo koji način postoji različitost ili razlika.
5. VRAĆA SE NA RANIJU TEMU DA BI NAVEO NEKE DRUGE AUTORITETE. Vratimo se sada našoj temi i navedimo druge autoritete svetih da bismo pokazali mnoštvo ličnosti i jedinstvo božanske suštine.– Mojsije kaže: „U početku stvori Bog nebo i zemlju.“;14 pod Bogom označava Oca, a pod početkom Sina. A ono što mi nazivamo Bog, hebrejska istina naziva Elohim, što je oblik množine od jednine El. Činjenica da se ne upotrebljava El, što znači Bog, nego se umesto toga upotrebljava Elohim, što se može prevesti kao bogovi ili sudije, odnosi se na mnoštvo ličnosti.– Na istu se stvar odnosi i to što je đavo kroz zmiju rekao: „ćete postati kao bogovi“,15 za šta se u hebrejskom upotrebljava Elohim, kao da hoće da kaže: Bićete kao božanske ličnosti. (The Sentences Book 1: The Mystery of the Trinity (Mediaeval Sources in Translation), preveo Giulio Silano [PIMS, 2007] str. 14-15)
Dodatna literatura