Rana Crkva o upotrebi množine za Boga
Na četiri mesta u nadahnutim spisima Starog zaveta jedini istiniti Bog upotrebljava zamenice u množini da bi opisao samoga sebe:
„Da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cijele zemlje i od svijeh životinja što se miču po zemlji.“ Postanje 1:26
„Eto, čovjek posta kao jedan od nas znajući što je dobro što li zlo; ali sada da ne pruži ruke svoje i uzbere i s drveta od života, i okusi, te do vijeka živi!“ Postanje 3:22
„Hajde da siđemo i da im pometemo jezik da ne razumiju jedan drugoga što govore.“ Postanje 11:7
„Potom čuh glas Gospodnji gdje reče: Koga ću poslati? I ko će nam ići? A ja rekoh: Evo mene, pošlji mene.“ Isaija 6:8
Crkva je ove stihove tradicionalno i istorijski razumevala kao mesta na kojima je Sveti Duh pripremao Božji narod za otkrivenje Trojstva, otkrivajući činjenicu da jedini istiniti Bog postoji kao mnoštvo božanskih Osoba.
Zato ću u ovom tekstu navoditi spise apostolskih i pretnikejskih otaca kako bih pokazao da su najraniji hrišćani ove tekstove tumačili kao nadahnute nagoveštaje večne trojične prirode Boga. Ovi navodi će takođe istaći da je rana Crkva Postanje 1:26 shvatala kao prilično jasno ukazivanje na to da se Otac obraća ostalim božanskim Članovima Božanstva, naročito Sinu, koga nadahnuti pisci Novog zaveta opisuju kao Onoga koga je Otac upotrebio da stvori i održava celokupno stvorenje:
„U početku bješe Logos (Riječ), i Logos bješe u Boga, i Logos bješe Bog. On bješe u početku u Boga. Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo. U njemu bješe život, i život bješe svjetlost ljudima.“… „U svijetu bješe, i svijet kroz njega postade, i svijet ga ne pozna.“… „I Logos postade tijelo i nastani se među nama, i vidjesmo slavu njegovu, slavu kao Jedinorodnoga od Oca, pun blagodati i istine.“ Jovan 1:1-4, 10, 14, New Revised Standard Version (NRSV)
„Ali mi imamo samo jednoga Boga Oca, od kojega je sve i za kojega smo mi, i jednoga Gospoda Isusa Hrista, kroz kojega je sve i mi kroz njega.“ 1. Korinćanima 8:6
„Koji je ikona Boga nevidljivoga, Prvorođeni prije svake tvari, Jer Njime bi sazdano sve, što je na nebesima i što je na zemlji, što je vidljivo i što je nevidljivo, bili prijestoli ili gospodstva, ili načalstva ili vlasti; sve je Njime i za Njega sazdano. I On je prije svega, i sve u njemu postoji.“ Kološanima 1:15-17
„Bog koji je iz davnine mnogo puta i raznim načinima govorio ocima preko Proroka, U ove posljednje dane govorio je nama preko Sina, kojega postavi nasljednikom svega, kroz kojega je i vijekove stvorio; On koji je sjaj slave i obličje bića Njegovoga i koji drži sve moćnom riječju svojom, pošto sam izvrši očišćenje grijehova naših, sjede sa desne strane Veličanstva na visinama“… „I opet, kada uvodi Prvorodnoga u vaseljenu, govori: I neka mu se poklone svi anđeli Božiji.“… „Za Sina pak: Prijesto je tvoj, Bože“ (ho Theos), „vavijek vijeka; žezal pravičnosti je žezal Carstva tvojega.“… „Ti, Gospode, u početku“ (Kyrios), „osnova zemlju, i nebesa su djelo ruku tvojih; Oni će proći, a ti ostaješ, i sve će ostarjeti kao odijelo, I savićeš ih kao haljinu, i izmjeniće se, a ti si uvijek isti, i godine tvoje neće minuti.“ Jevrejima 1:1-3, 6, 8a, 10-12, NRSV
„Jer se ovaj udostoji veće slave nego Mojsej, kao što veću čast od doma ima onaj koji ga je sagradio. Jer je svaki dom sazidan od nekoga, a onaj koji je sve sazdao jeste Bog.“ Jevrejima 3:3-4
Sva podebljanja, velika slova i podvlačenja su moja.
Poglavlje 5. Novi savez, utemeljen na Hristovim stradanjima, vodi našem spasenju, a Jevrejima propasti.
Jer je radi toga Gospod pretrpeo da preda svoje telo raspadljivosti, da bismo mi bili posvećeni oproštenjem greha, koje se ostvaruje njegovom krvlju kropljenja. Jer je o njemu pisano, delom u odnosu na Izrailj, a delom na nas; i [Pismo] ovako govori: „On beše ranjen za naše prestupe i satrven za naša bezakonja: njegovim ranama mi smo isceljeni. Bi odveden kao ovca na klanje, i kao jagnje koje je nemo pred onim koji ga striže.“ Zato treba da budemo duboko zahvalni Gospodu, jer nam je i obznanio ono što je prošlo, i dao nam mudrost o onome što je sadašnje, i nije nas ostavio bez razumevanja o onome što tek dolazi. A Pismo kaže: „Ne razapinju se mreže za ptice bez razloga.“ To znači da pravedno propada čovek koji, poznajući put pravednosti, hita u put tame. I dalje, braćo moja: ako je Gospod pretrpeo da strada za našu dušu, on koji je Gospod celoga sveta, kome je Bog pri postanju sveta rekao: „Načinimo čoveka po svom obličju i po svojoj podobnosti“, shvatite kako je to pretrpeo da strada od ljudske ruke. Proroci su, primivši od njega milost, prorokovali o njemu. A on je (pošto mu je priličilo da se javi u telu), da bi ukinuo smrt i otkrio vaskrsenje iz mrtvih, pretrpeo [ono što jeste i onako kako jeste], kako bi ispunio obećanje dato očevima i, pripremajući sebi novi narod, pokazao, dok je boravio na zemlji, da će on, pošto vaskrsne čovečanstvo, i suditi mu. Štaviše, poučavajući Izrailj i čineći tako velika čuda i znamenja, propovedao mu je [istinu] i veoma ga je voleo. Ali kada je izabrao svoje apostole koji je trebalo da propovedaju njegovo jevanđelje, [učinio je to među onima] koji behu grešnici iznad svakoga greha, da bi pokazao da nije došao „da pozove pravednike, nego grešnike na pokajanje“. Tada je objavio da je on Sin Božji. Jer da nije došao u telu, kako bi se ljudi spasli gledajući ga? Budući da, gledajući u sunce koje će prestati da postoji, a delo je njegovih ruku, njihove oči ne mogu da podnesu njegove zrake. Sin Božji je stoga došao u telu s tim ciljem, da dovede do vrhunca zbir greha onih koji su njegove proroke progonili do smrti. Radi toga je, dakle, pretrpeo. Jer Bog kaže: „Udarac njegovom telu dolazi od njih“; i: „kada udarim Pastira, tada će se ovce stada rasejati“. On sam je hteo tako da strada, jer je bilo neophodno da strada na drvetu. Jer onaj koji prorokuje o njemu kaže: „Sačuvaj moju dušu od mača, pribij moje telo ekserima; jer se zborovi zlih podigoše na mene“. I opet kaže: „Evo, dadoh svoja leđa bičevima i svoje obraze udarcima, i postavih svoje lice kao čvrstu stenu“.
Poglavlje 6. Hristova stradanja i novi savez najavili su proroci.
… Budući, dakle, da nas je, obnovivši nas oproštenjem naših greha, načinio po drugom uzoru, [njegova je namera] da imamo dušu dece, utoliko što nas je iznova stvorio svojim Duhom. Jer Pismo o nama kaže, dok govori Sinu: „Načinimo čoveka po svom obličju i po svojoj podobnosti; i neka vladaju zverima zemaljskim, i pticama nebeskim, i ribama morskim.“ I Gospod reče, gledajući lepo stvorenje, čoveka: „Rastite i množite se i napunite zemlju.“ Ovo je [rečeno] Sinu…
Ignjatije Antiohijski
Poglavlje 2. Istinito učenje o Bogu i Hristu
Jer Mojsije, verni sluga Božji, kada je rekao: Gospod Bog tvoj jedan je Gospod, i time objavio da postoji samo jedan Bog, odmah je ipak ispovedio i našega Gospoda kada je rekao: Gospod pusti na Sodom i Gomor kišu od ognja i sumpora od Gospoda. I opet: I reče Bog: Načinimo čoveka po svom obličju; i tako Bog načini čoveka, po obličju Božjem načini ga. I dalje: Po obličju Božjem načini čoveka. A da je [Sin Božji] trebalo da postane čovek, [Mojsije pokazuje kada] kaže: Proroka će vam Gospod podignuti između vaše braće, kao mene. (Neautentične poslanice, Poslanica Antiohijcima)
Justin Mučenik
Poglavlje 62. Reči „Načinimo čoveka“ slažu se sa svedočanstvom Priča Solomonovih
„I istu misao je, prijatelji moji, izrazila reč Božja [zapisana] preko Mojsija, kada nam je u pogledu Onoga na koga je ukazala pokazala da Bog pri stvaranju čoveka govori sa potpuno istom namerom, sledećim rečima: ‘Načinimo čoveka po svom obličju i podobnosti. I neka vladaju ribama morskim, i pticama nebeskim, i stokom, i celom zemljom, i svim što se miče što se miče po zemlji. I stvori Bog čoveka: po obličju Božjem stvori ga; muško i žensko stvori ih. I blagoslovi ih Bog i reče: Rastite i množite se, i napunite zemlju, i vladajte njome.’ A da ne biste izmenili [snagu] upravo navedenih reči i ponavljali ono što tvrde vaši učitelji – bilo da je Bog rekao samome sebi: ‘Načinimo’, kao što i mi, kada nameravamo nešto da učinimo, često kažemo sebi: ‘Načinimo’; bilo da je Bog govorio elementima, to jest zemlji i drugim sličnim materijama od kojih verujemo da je čovek sazdan: ‘Načinimo’ – navešću ponovo reči koje je zabeležio sam Mojsije, iz kojih neosporno možemo naučiti da je [Bog] razgovarao s nekim ko je brojčano bio različit od njega, i takođe razumno Biće. Ovo su te reči: ‘I reče Bog: Evo, Adam posta kao jedan od nas, da zna dobro i zlo.’ Rekavši, dakle, ‘kao jedan od nas’, [Mojsije] je objavio da [postoji izvestan] broj osoba povezanih jedna s drugom, i da ih je najmanje dve. Jer ne bih rekao da je istinita dogma one jeresi za koju se kaže da postoji među vama, niti da njeni učitelji mogu dokazati da je [Bog] govorio anđelima, ili da je ljudsko telo bilo delo anđela. Ali ovaj Potomak, koji je zaista proizašao od Oca, bio je sa Ocem PRE SVIH STVORENJA, i Otac je opštio s njim; kao što je i Pismo preko Solomona jasno pokazalo, da je Onaj koga Solomon naziva Mudrošću bio rođen kao Početak PRE SVIH SVOJIH STVORENJA i kao Potomak od Boga, koji je istu ovu stvar objavio i u otkrivenju datom Isusu Navinu, sinu Navejevom (Nunovom). Poslušajte, dakle, sledeće iz knjige Isusa Navina, da bi vam ono što govorim postalo očigledno; a glasi ovako: ‘I dogodi se, kada Isus Navin beše kod Jerihona, podiže oči svoje i vide čoveka gde stoji prema njemu. I Isus Navin pristupi k njemu i reče: Jesi li naš ili naših neprijatelja? A on mu reče: Ja sam Vojvoda vojske Gospodnje: sada dođoh. I Isus Navin pade licem na zemlju i reče mu: Gospode, šta zapovedaš svome sluzi? A Vojvoda Gospodnji reče Isusu Navinu: Izuj obuću sa svojih nogu; jer je mesto na kome stojiš sveto tlo. A Jerihon beše zatvoren i utvrđen, i niko iz njega ne izlažaše. I reče Gospod Isusu Navinu: Evo, dajem u tvoju ruku Jerihon, i njegovoga cara, [i] njegove junake.’“ (Dijalog s Trifunom Jevrejinom, Poglavlja 55-68)
Irinej
4. Jer kao što je zmija prevarila Evu obećavajući joj ono što ni sama nije imala, tako čine i ovi ljudi, pretvarajući se da [poseduju] više znanje i [da poznaju] neizreciva tajanstva; i, obećavajući onaj ulazak za koji govore da se zbiva unutar Pleroma, bacaju u smrt one koji im veruju, čineći ih otpadnicima od Onoga koji ih je stvorio. I tada je, zaista, otpali anđeo, izazvavši neposlušnost čovečanstva posredstvom zmije, umislio da je izmakao Gospodnjem oku; zbog čega mu je Bog dodelio oblik i ime [zmije]. Ali sada, kada su [na nas došla] poslednja vremena, zlo se raširilo među ljudima, koje ih ne samo čini otpadnicima, nego [đavo] mnogim spletkama podiže hulnike protiv Tvorca, naime, posredstvom svih već pomenutih jeretika. Jer svi oni, iako izlaze iz različitih krajeva i objavljuju različita [mišljenja], ipak se slažu u istoj hulnoj nameri, ranjavajući [ljude] na smrt, učeći hulu protiv Boga, našeg Tvorca i Izdržavaoca, i umanjujući spasenje čoveka. A čovek je mešoviti sastav duše i tela, koji je sazdan po podobnosti Božjoj, i uobličen njegovim rukama, to jest Sinom i Svetim Duhom, kojima je i rekao: „****Načinimo čoveka.“ To je, dakle, cilj onoga koji zavidi našem životu: da učini ljude nevernima u sopstveno spasenje i hulnima protiv Boga Tvorca. Jer šta god da su svi jeretici izneli sa najvećom svečanošću, na kraju dolaze do ovoga: da hule na Tvorca i poriču spasenje Božjeg dela, a to je zaista telo; radi čega sam na razne načine dokazao da je Sin Božji izvršio celokupan domostroj [milosti], i pokazao da Pisma nikoga drugog ne nazivaju Bogom osim Oca svega, i Sina, i onih koji imaju usinovljenje. (Protiv jeresi, Knjiga IV, Predgovor)
Poglavlje 20 Da je jedan Bog sazdao sve u svetu, posredstvom Reči i Svetoga Duha: i da, iako je za nas u ovom životu nevidljiv i nedokučiv, ipak nije nepoznat; utoliko što ga njegova dela objavljuju, a njegova Reč je pokazala da se on na mnoge načine može videti i spoznati.
1. Što se tiče njegove veličine, dakle, nije moguće spoznati Boga, jer je nemoguće da se Otac izmeri; ali što se tiče njegove ljubavi (jer nas ona vodi Bogu preko njegove Reči), kada mu se pokoravamo, uvek iznova učimo da postoji tako veliki Bog, i da je on taj koji je sam po sebi utemeljio, izabrao, ukrasio i sadrži sve stvari; a među svim stvarima i nas same i ovaj naš svet. I mi smo, dakle, načinjeni zajedno s onim stvarima koje on sadrži. A ovo je Onaj o kome Pismo kaže: „I sazda Bog čoveka uzevši prah od zemlje, i dunu mu u lice dah života.“ Nisu nas, dakle, anđeli načinili niti sazdali, niti su anđeli imali moć da naprave obličje Božje, niti bilo ko drugi osim Reči Gospodnje, niti ikakva Sila daleko udaljena od Oca svega. Jer Bogu nisu bila potrebna ta [bića] da bi izvršio ono što je sam sa sobom unapred odredio da bude učinjeno, kao da nema svoje sopstvene ruke. Jer su s njim uvek bili prisutni Reč i Mudrost, Sin i Duh, kojima je i u kojima je, slobodno i samovoljno, načinio sve stvari, i kojima i govori, govoreći: „Načinimo čoveka po svom obličju i podobnosti“; uzimajući od samoga sebe suštinu [sazdanih] stvorenja, i uzor načinjenih stvari, i lik svih ukrasa u svetu.
Origen
Jer Sin Božji, Prvorođeni svega stvorenja, iako se čini da se tek nedavno ovaplotio, nikako zbog toga nije nov. Jer sveta Pisma znaju da je on najdrevniji od svih dela stvaranja; jer je njemu Bog rekao u pogledu stvaranja čoveka: Načinimo čoveka po svom obličju, po svojoj podobnosti. (Protiv Celza, KNJIGA V, Poglavlje 37)
Tertulijan
Poglavlje 8. Čovek — obličje Tvorca, i Hristos — glava čoveka. Duhovni darovi. Sedmostruki Duh koji opisuje Isaija. Poređenje apostola i proroka. Izazov Markionu da u svome bogu pokaže išta slično ovim darovima Duha prorečenim u proroštvu.
„Svakome čoveku glava je Hristos.“ Koji Hristos, ako nije tvorac čoveka? Glavu je ovde upotrebio umesto vlasti; a „vlast“ neće pripasti nikome drugom nego „tvorcu“. Čijeg je čoveka on zaista glava? Svakako onoga o kome ubrzo zatim dodaje: „Čovek ne treba da pokriva svoju glavu, jer je obličje Božje.“ Budući, dakle, da je on obličje Tvorca (jer je on, gledajući na Hrista, svoju Reč, koji je trebalo da postane čovek, rekao: „Načinimo čoveka po svom obličju, po svojoj podobnosti“), kako bih uopšte mogao imati drugu glavu osim Onoga čije sam obličje? Jer ako sam obličje Tvorca, u meni nema mesta za drugu glavu… (Protiv Markiona, Knjiga V)
Poglavlje 12. Drugi navodi iz Svetog pisma izneti kao dokaz mnoštva Osoba u Božanstvu
Ako te vređa i broj Trojstva, kao da nije povezan u prostom Jedinstvu, pitam te kako je moguće da Biće koje je jedino i apsolutno Jedno i Pojedinačno govori u množini, govoreći: Načinimo čoveka po svom obličju i po svojoj podobnosti; dok je trebalo da kaže: Načiniću čoveka po svom obličju i po svojoj podobnosti, budući da je jedinstveno i pojedinačno Biće? U sledećem odlomku, međutim: Evo, čovek posta kao jedan od nas, on nas ili obmanjuje ili se s nama poigrava govoreći u množini, ako je samo Jedan i pojedinačan. Ili je govorio anđelima, kako Jevreji tumače taj odlomak, jer ni oni ne priznaju Sina? Ili je zato što je istovremeno bio Otac, Sin i Duh, govorio samome sebi u množini, čineći sebe množinom baš iz tog razloga? Ne, nego je zato što je već imao svoga Sina tik uz sebe, kao drugu Osobu, svoju sopstvenu Reč, i takođe treću Osobu, Duha u Reči, namerno upotrebio izraz u množini: Načinimo; i: po svom obličju; i: posta kao jedan od nas. Jer s kim je načinio čoveka? I kome ga je učinio sličnim? (Odgovor mora biti): s jedne strane Sinu, koji je jednoga dana trebalo da uzme ljudsku prirodu; a s druge Duhu, koji je trebalo da posveti čoveka. Sa njima je tada govorio, u Jedinstvu Trojstva, kao sa svojim službenicima i svedocima. I u sledećem tekstu on razlikuje Osobe: Tako Bog stvori čoveka po svom obličju; po obličju Božjem stvori ga. Zašto reći obličje Božje? Zašto ne prosto svoje obličje, ako je samo jedan bio Tvorac, i ako nije postojao i Onaj po čijem je obličju načinio čoveka? Ali postojao je Onaj po čijem je obličju Bog stvarao čoveka, to jest Hristovo obličje, koji je, budući da će jednoga dana postati Čovek (i to izvesnije i istinitije), već učinio da se njegovim obličjem nazove čovek koji je tada trebalo da bude sazdan od praha — slika i prilika istinitog i savršenog Čoveka. Ali u pogledu ranijih dela sveta, šta kaže Pismo? Njegova prva izjava zaista je data kada se Sin još nije pojavio: I reče Bog: Neka bude svetlost, i bi svetlost. Odmah se pojavljuje Reč, ona istinita svetlost koja obasjava čoveka pri njegovom dolasku na svet, i kroz njega je i svetlost došla na svet. Od tog trenutka Bog je hteo da se stvaranje ostvaruje u Reči, dok je Hristos bio prisutan i služio mu: i tako je Bog stvarao. I reče Bog: Neka bude svod,…i načini Bog svod; i reče Bog takođe: Neka budu svetlila (na svodu); i tako Bog načini veće i manje svetlo. A i sve ostale stvorene stvari na isti način je načinio onaj koji je načinio prethodne — mislim na Reč Božju, kroz koju je sve postalo, i bez koje ništa nije postalo. A ako je i on Bog, prema Jovanu (koji kaže): I Reč beše Bog, onda imaš dva Bića — Jedno koje zapoveda da stvar bude načinjena, i Drugo koje izvršava zapovest i stvara. U kom smislu, međutim, treba da ga razumeš kao drugoga, već sam objasnio: na osnovu Ličnosti, a ne Suštine — po načinu razlikovanja, a ne deljenja. Ali iako svuda moram držati samo jednu suštinu u tri povezane i nerazdvojive (Osobe), ipak sam dužan da priznam, po nužnosti same stvari, da je Onaj koji izdaje zapovest različit od Onoga koji je izvršava. Jer, zaista, ne bi izdavao zapovest ako bi sve vreme sam vršio delo, dok naređuje da ga izvrši drugi. Pa ipak, on jeste izdao zapovest, iako ne bi imao nameru da zapoveda samome sebi da je bio samo jedan; ili bi inače morao raditi bez ikakve zapovesti, jer ne bi čekao da zapovedi samome sebi. (Protiv Prakseja)
Poglavlje 6. Pri procenjivanju izvrsnosti tela mora se imati na umu ne niskost materije, nego dostojanstvo i umeće Tvorca. Hristos je uzeo udela u našem telu.
… Na prvom mestu, zato što je sve postalo Rečju Božjom, i bez nje ništa nije postalo. I telo je, dakle, imalo svoje postojanje od Reči Božje, zbog načela da ništa ne treba da bude bez te Reči. Načinimo čoveka, reče on pre nego što ga je stvorio, i dodade: svojom rukom, radi njegove nadmoćnosti, da tako ne bi bio upoređen s ostalim stvorenjem. A Bog, kaže (Pismo), sazda čoveka… (O vaskrsenju tela)
Novacijan
Ali povodom toga što se svetim autoritetom božanskih spisa dokazuje da Hristos nije samo čovek nego i Bog, drugi jeretici, izbijajući na videlo, nastoje da naruše veru u Hrista; želeći baš tom činjenicom da pokažu da je Hristos Bog Otac, utoliko što se tvrdi da nije samo čovek, nego se i objavljuje da je Bog. Jer ovako kažu: Ako se tvrdi da je Bog jedan, a Hristos je Bog, onda, kažu, ako su Otac i Hristos jedan Bog, Hristos će se zvati Otac. U čemu se pokazuje da greše, ne poznajući Hrista, nego prateći zvuk imena; jer nisu voljni da on bude druga osoba posle Oca, nego sam Otac. A pošto se na ovo lako odgovara, biće rečeno malo reči. Jer ko ne priznaje da je osoba Sina druga posle Oca, kada čita da je Otac rekao, dakle Sinu: Načinimo čoveka po svom obličju i po svojoj podobnosti; i da je nakon toga zabeleženo: I načini Bog čoveka, po obličju Božjem načini ga? Ili kada u rukama drži: Gospod pusti na Sodom i Gomor kišu od ognja i sumpora od Gospoda s neba? Ili kada čita (kao rečeno) Hristu: Ti si Sin moj, ja te danas rodih. Išti u mene, i daću ti neznabošce u nasledstvo, i krajeve zemlje u posed? Ili kada i onaj voljeni pisac kaže: Reče Gospod Gospodu mome: Sedi meni s desne strane, dok položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojim? Ili kada, razvijajući proroštva Isaijina, nalazi ovako napisano: Ovako govori Gospod Hristu mome Gospodu?… (Rasprava o Trojstvu, Poglavlje 26. Štaviše, protiv savelijanaca dokazuje da je Otac jedan, a Sin drugi)
Ako nije drugačije naznačeno, biblijski navodi preuzeti su iz Revised Standard Version (RSV) Svetoga pisma.
Dodatna literatura
ISUS HRISTOS – TVORAC I DRŽITELJ SVEGA
Da li reč Elohim u Postanju 1 ukazuje na Božju trojičnost?
Starozavetni dokaz da ehad ne ukazuje na to da je Bog jednoličan
Objava Ignjatija Antiohijskog o suštinskom božanstvu Hrista
Muka evanđeoske nauke sa starozavetnim dokazima za Trojstvo
Pretnikejsko svedočanstvo o božanstvu Isusa
RANA CRKVA O VEČNOM RAĐANJU SINA
CRKVENI OCI O BOGU KOGA SU VIDELI STAROZAVETNI PROROCI