Znak krsta u ranom hrišćanstvu, 2. deo · Apologetizam by Sam Shamoun

U prethodnom tekstu (https://www.samshmnthelogy.net/post/signing-of-the-cross-in-early-christianity) pokazao sam da je krsno znamenje bilo veoma rana hrišćanska praksa. Ovde iznosim dodatne dokaze iz spisa ranih crkvenih otaca koji pokazuju da je praksa činjenja znaka krsta rukama bila i rana i prilično raširena. Sva podebljanja i podvlačenja su moja.

Apostolske ustanove, Knjiga VIII, Poglavlje 47

Ustanova Jakova, brata Jovanovog, sina Zevedejevog.

XII. I ja, Jakov, brat Jovanov, sin Zevedejev, kažem da đakon treba odmah da kaže: Neka niko od katihumena, niko od slušalaca, niko od nevernika, niko od inoslavnih ne ostaje ovde. Vi koji ste izmolili prethodnu molitvu, iziđite. Neka majke prime svoju decu; neka niko nema ništa protiv bilo koga; neka niko ne pristupa u licemerju; stanimo pravo pred Gospodom sa strahom i trepetom, da prinesemo. Kada se to učini, neka đakoni donesu darove episkopu na oltar; i neka prezviteri stoje s njegove desne i s njegove leve strane, kao što učenici stoje pred svojim Učiteljem. A neka dvojica đakona, sa svake strane oltara, drže lepezu, načinjenu od tankih opni, ili od paunovog perja, ili od finog platna, i neka tiho odgone sitne životinje koje lete unaokolo, da se ne bi približile čašama. Neka se, dakle, prvosveštenik, zajedno sa sveštenicima, moli nasamo; i neka obuče svoju sjajnu odeždu, i stane kraj oltara, i neka rukom načini znak krsta na svome čelu, i kaže: Milost Svemogućeg Boga, i ljubav Gospoda našega Isusa Hrista, i zajednica Svetoga Duha, neka bude sa svima vama. I neka svi jednim glasom kažu: I sa duhom tvojim. Prvosveštenik: Uzvisite um svoj. Sav narod: Uzvisujemo ga ka Gospodu. Prvosveštenik: Zahvalimo Gospodu. Sav narod: Dostojno je i pravedno tako činiti. Zatim neka prvosveštenik kaže: Veoma je dostojno i pravedno pre svega pevati himnu Tebi, koji si istiniti Bog, koji si pre svih bića, od koga se imenuje svaka porodica na nebu i na zemlji; Efescima 3:15 koji si jedini nerođen, i bez početka, i bez vladara, i bez gospodara; koji ni u čemu ne oskudevaš; koji si darodavac svega što je dobro; koji si iznad svakog uzroka i rađanja; koji si uvek i nepromenljivo isti; od koga je sve postalo, kao iz svog sopstvenog izvora. Jer Ti si večno znanje, večni vid, nerođeni sluh, nenaučena mudrost, prvi po prirodi, i mera bića, i iznad svakog broja; koji si sve iz ništavila priveo u biće kroz svoga Jedinorodnog Sina, a Njega si rodio pre svih vekova svojom voljom, svojom silom i svojom dobrotom, bez ikakvog oruđa, Jedinorodnog Sina, Boga Logosa, živu Mudrost, Prvorođenog svake tvari, anđela Tvoga Velikog Saveta, i Tvoga Prvosveštenika, ali Cara i Gospoda svake umne i čulne prirode, koji beše pre svega, kroz koga je sve postalo.

Jer Ti si, o večni Bože, sve načinio kroz Njega, i kroz Njega udostojavaš čitav svet svoga primerenog promisla; jer istim onim čime si darovao biće, darovao si i dobrobit: Bog i Otac Tvoga Jedinorodnog Sina, koji si kroz Njega pre svega načinio heruvime i serafime, eone i vojske, sile i vlasti, poglavarstva i prestole, arhanđele i anđele; i posle svega toga, kroz Njega si načinio ovaj vidljivi svet i sve što je u njemu. Jer Ti si Onaj koji je nebo sazdao kao svod, i razastro ga kao pokrivač šatora, i osnovao zemlju ni na čemu, samom svojom voljom; koji si utvrdio nebeski svod, i pripremaš noć i dan; koji si izveo svetlost iz svojih riznica, a pri njenom odlasku doveo tamu, radi počinka živih bića koja se kreću gore-dole po svetu; koji si postavio sunce na nebu da vlada danom, a mesec da vlada noću, i upisao na nebu hor zvezda da hvali Tvoje slavno veličanstvo; koji si načinio vodu za piće i za čišćenje, vazduh u kome živimo za disanje i za stvaranje zvukova, posredstvom jezika koji udara u vazduh, i sluha koji sa njim sarađuje, tako da opaža govor kada ga primi i kada na njega padne; koji si načinio oganj za našu utehu u tami, za namirenje naše oskudice, i da bismo se njime grejali i prosvetljivali; koji si veliko more odvojio od kopna, i prvo učinio plovnim a drugo pogodnim za hodanje, i prvo napunio malim i velikim živim bićima, i drugo ispunio istima, i pitomim i divljim; opremio ga raznim biljem, i ovenčao ga travama, i ulepšao ga cvećem, i obogatio ga semenjem; koji si ustanovio veliku bezdan, i sa svake strane joj načinio moćnu udubinu, koja sadrži nagomilana mora slanih voda, Jov xxxviii a ipak si ih sa svih strana ograničio pregradama od najsitnijeg peska; Jeremija 5:22 koji ga ponekad vetrovima uzdižeš do visine planina, a ponekad ga zaglađuješ u ravnicu; ponekad ga razjaruješ burom, a ponekad ga stišavaš tišinom, da bi pomorcima bilo lako na njihovim putovanjima; koji si ovaj svet, koji je Tobom kroz Hrista načinjen, opasao rekama, i natapaš ga potocima, i vlažiš ga izvorima koji nikada ne presušuju, i obavio ga planinama radi nepomične i sigurne postojanosti zemlje: jer Ti si ispunio svoj svet, i ukrasio ga mirisnim i lekovitim travama, mnogim i raznovrsnim živim bićima, jakim i slabim, za hranu i za rad, pitomim i divljim; šumovima gmizavaca, glasovima raznih vrsta letećih stvorenja; kruženjem godina, brojevima meseci i dana, poretkom godišnjih doba, tokovima kišnih oblaka, radi rađanja plodova i izdržavanja živih bića. Ti si takođe odredio mesto vetrovima, koji duvaju kada Ti zapovediš, i mnoštvo biljaka i trava. I nisi samo stvorio sam svet, nego si i čoveka načinio građaninom sveta, pokazujući ga kao ukras sveta; jer si rekao svojoj Mudrosti: „Da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih“ Postanje 1:26 Stoga si ga i načinio od besmrtne duše i od tela podložnog raspadanju — prvu ni iz čega, drugo iz četiri elementa — i dao si mu, što se duše tiče, razumsko znanje, razlikovanje pobožnosti i bezbožnosti, i uočavanje pravog i pogrešnog; a što se tela tiče, darovao si mu pet čula i sposobnost kretanja: jer si Ti, o Bože Svemogući, kroz svoga Hrista zasadio raj u Edemu, Postanje 2:8 na istoku, ukrašen svim biljem podesnim za hranu, i uveo ga u njega, kao na bogatu gozbu. I kada si ga načinio, dao si mu zakon usađen u njega, da bi tako kod kuće i u sebi samom imao semena božanskog znanja; i kada si ga uveo u raj naslade, dopustio si mu povlasticu da uživa u svemu, zabranivši mu jedino da okusi jedno drvo, u nadi na veća blaga; da bi, ako bi održao tu zapovest, primio nagradu za nju, a to je besmrtnost. Ali kada je zanemario tu zapovest i okusio zabranjeni plod, zavođenjem zmije i savetom svoje žene, pravedno si ga izgnao iz raja. (Odeljak 2. Izbor i rukopoloženje episkopa: oblik službe nedeljom)

Tertulijan

Poglavlje 3

I dokle ćemo vući testeru tamo-amo po ovoj liniji, kada imamo drevnu praksu, koja je unapred za nas rešila stanje stvari, to jest, samog pitanja? Ako to nijedan odlomak Svetog pisma nije propisao, svakako je običaj, koji je bez sumnje potekao iz predanja, to potvrdio. Jer kako išta može ući u upotrebu ako pre toga nije bilo predato? Čak i kada se pozivamo na predanje, kažeš, mora se zahtevati pisani autoritet. Ispitajmo, dakle, da li predanje, ako nije zapisano, ne treba prihvatiti. Svakako ćemo reći da ga ne treba prihvatiti ako nam nikakvi primeri drugih praksi — koje bez ikakvog pisanog dokumenta držimo na osnovu samog predanja, a potom i naklonosti običaja — ne pružaju nikakav presedan. Da se ovim pitanjem pozabavim ukratko, počeću od krštenja. Kada se spremamo da uđemo u vodu, ali malo pre toga, u prisustvu zajednice i pod rukom predstojatelja, svečano ispovedamo da se odričemo đavola, i njegove raskoši, i njegovih anđela. Zatim bivamo triput uronjeni, dajući nešto opširniji zavet nego što je Gospod odredio u jevanđelju. Potom, kada budemo izvađeni (kao novorođena deca), okusimo najpre mešavinu mleka i meda, i od tog dana se čitavu nedelju uzdržavamo od svakodnevnog kupanja. Takođe primamo, na skupovima pre svanuća, i ni iz čije ruke osim iz ruke predstojatelja, tajnu Evharistije, koju je Gospod i zapovedio da se jede u vreme obroka, i naložio da je svi podjednako primaju. Kad god se navrši godišnjica, prinosimo prinose za mrtve kao rođendansku počast. Smatramo nedopuštenim postiti ili klečati pri bogosluženju u dan Gospodnji. Istoj se povlastici radujemo i od Vaskrsa do Duhova. Žao nam je ako bi se ikakvo vino ili hleb, makar i naš sopstveni, prosuli na zemlju. Pri svakom koraku i pokretu napred, pri svakom ulasku i izlasku, kada oblačimo odeću i obuću, kada se kupamo, kada sedamo za sto, kada palimo svetiljke, na ležaju, na sedištu, u svim običnim radnjama svakodnevnog života, na čelu iscrtavamo znak. (De Coronoa (Venac) https://www.newadvent.org/fathers/0304.htm)

Dela Ksantipe i Poliksene (oko 270)

10. Glas o njegovom prisustvu proneo se kroz čitav grad i okolnu zemlju, jer neki iz tog grada, koji su bili u Rimu, videli su znake i čuda koja je činio blaženi Pavle, pa dođoše da vide da li je to on. Mnogi su, dakle, dolazili u Provovu kuću, a on se poče ljutiti i govoriti: Neću dopustiti da se moja kuća pretvori u svratište. Ksantipa, znajući da se lice Provovo počelo otuđivati i da on tako govori, beše veoma ožalošćena, govoreći: Avaj meni jadnoj, što nismo smatrani sasvim dostojnima da ovog čoveka zadržimo u svojoj kući; jer ako Pavle ode odavde, i crkva će se sastajati negde drugde. Tada Ksantipa, razmišljajući o tome, stavi ruku na nogu Pavlovu, i uzevši prah pozva Prova k sebi, i stavivši ruku na njegove grudi reče: O Gospode, Bože moj, koji si potražio mene, ništavnu i neznalicu o Tebi, pošalji u ovo srce ono što je prikladno. I Pavle opazi njenu molitvu, i načini znak krsta, i nekoliko dana su ljudi nesmetano ulazili, i koliko god ih je imalo bolesnih i mučenih od nečistih duhova, dovodili su ih, i svi behu isceljeni…

28. Dok je ona to govorila, Andrej, apostol Gospodnji, takođe stiže putujući na to mesto, i kada se približi Polikseni, oseti u svom srcu neki nemir koji se u njemu podiže. Stojeći, dakle, na molitvi, i sklopivši ruke u obliku krsta, reče: Gospode Isuse Hriste, pričesniče svetlosti i znalče skrivenih stvari, od koga ništa na zemlji nije sakriveno, učini mi dobrotu i milost, i objasni mi ovaj nemir srca, i umiri moj razum, Ti koji uvek činiš mir sa onima koji ljube mir. Tada Poliksena pritrča k njemu, a Andrej, apostol Gospodnji, reče joj: Ne prilazi mi, kćeri, nego mi reci ko si i odakle si. Poliksena reče: Gospodaru moj, ja sam ovde strankinja, ali vidim da je tvoje lice milostivo, i da su tvoje reči kao reči Pavlove, i mislim da si od istoga Boga. Andrej razume da ona govori o apostolu Pavlu, i reče joj: A odakle znaš za Pavla? Ona reče: Iz svoje sopstvene zemlje, jer sam ga ostavila u Španiji. Andrej joj reče: A kako to da si ovde, kada je ta zemlja tako daleko? Ona reče: Zato što mi je tako bilo određeno, i tako se zbilo; ali te molim i padam pred tvoje noge, zapečati me, kao što Pavle pečati, krštenjem preporoda, da bih i ja, ništavna, bila poznata našem Bogu, jer je dobri Bog, videvši moju nevolju i muku, poslao tebe da me pomiluješ. Andrej, veliki apostol Gospodnji, reče joj: Hajdemo, kćeri, tamo gde ima vode.

Atanasije

13. Ali oni od njegovih poznanika koji su dolazili, pošto im nije dopuštao da uđu, često su provodili dane i noći napolju, i čuli su kao neko mnoštvo unutra kako viče, buči, ispušta jadne glasove i kliče: „Idi od onoga što je naše. Šta uopšte tražiš u pustinji? Ne možeš izdržati naš napad.“ Tako su isprva oni napolju mislili da se neki ljudi bore s njim i da su ušli merdevinama; ali kada su, sagnuvši se, videli kroz otvor da nema nikoga, uplašiše se, smatrajući ih demonima, i pozvaše Antonija. Njih on brzo ču, iako nije obraćao pažnju na demone, i došavši do vrata zamoli ih da odu i da se ne plaše, „jer tako“, reče, „demoni izvode svoje prividne navale na one koji su plašljivi. Znamenujte se, dakle, krstom, i pođite hrabro, a neka se oni sami sa sobom zabavljaju.“ Tako oni odoše utvrđeni znakom Krsta. A on osta nimalo povređen od zlih duhova, niti se umori u borbi, jer su mu u pomoć dolazila viđenja odozgo, a slabost neprijatelja oslobodila ga je mnoge muke i naoružala većom revnošću. Jer njegovi poznanici su često dolazili očekujući da ga nađu mrtvog, a čuli bi ga kako peva: „Ustaće Bog, i rasuće se neprijatelji njegovi, i pobjeći će od lica njegova koji mrze na nj. Ti ćeš ih razagnati kao dim što se razgoni; kao što se vosak topi od ognja, tako će bezbožnici izginuti od lica Božijega.“ i opet: „Svi me narodi opkoliše; ali ih u ime Gospodnje razbih.“…

78. „Mi hrišćani, dakle, držimo tajnu ne u mudrosti grčkih dokazivanja, nego u sili vere koju nam Bog obilno daje kroz Isusa Hrista. A da bi se pokazalo da je ova tvrdnja istinita, evo, mi sada, iako nismo izučili slova, verujemo u Boga, poznajući kroz Njegova dela Njegov promisao nad svime. I da bi se pokazalo da je naša vera delotvorna, tako nas sada podupire vera u Hrista, a vas stručna prepiranja rečima. Čudesa idola među vama nestaju, a naša vera se svuda širi. Vi svojim dokazima i doskočicama niste nikoga obratili sa hrišćanstva na paganstvo. Mi, učeći veru u Hrista, razotkrivamo vaše sujeverje, jer svi priznaju da je Hristos Bog i Sin Božji. Vi svojom rečitošću ne sprečavate učenje Hristovo. A mi pominjanjem raspetog Hrista teramo u beg sve demone, kojih se vi bojite kao da su bogovi. Gde je znak Krsta, magija je slaba i vradžbina nema snage…

80. „I ovi znaci su dovoljni da se dokaže da je jedino vera Hristova istinska religija. Ali gle! Vi i dalje ne verujete i tražite dokaze. Mi, međutim, svoj dokaz ne iznosimo ubedljivim rečima grčke mudrosti 1. Korinćanima 2:4, kako kaže naš učitelj, nego ubeđujemo verom koja očigledno prethodi dokazivanju argumentima. Evo, ovde ima nekih koje muče demoni;“ — a bilo je nekih koji su mu došli veoma uznemireni od demona — i dovevši ih u sredinu on reče: „Očistite ih ili dokazima ili bilo kojom veštinom ili magijom koju izaberete, prizivajući svoje idole; ili, ako niste u stanju, ostavite svoju svađu s nama i videćete silu Krsta Hristovog.“ I rekavši to, prizva Hrista, i znamenova stradalnike dva ili tri puta znakom Krsta. I odmah ljudi ustadoše zdravi i pri zdravoj pameti, i odmah zahvališe Gospodu. A filozofi, kako ih zovu, začudiše se i behu krajnje zapanjeni razumom tog čoveka i znakom koji beše učinjen. Ali Antonije reče: „Zašto se ovome čudite? Nismo mi tvorci ovih stvari, nego ih Hristos čini posredstvom onih koji u Njega veruju. Verujte, dakle, i vi sami, i videćete da kod nas nema nikakve varke reči, nego vere kroz ljubav koja se u nama dela prema Hristu; a ako je i sami zadobijete, nećete više tražiti pokazne dokaze, nego ćete smatrati da je vera u Hrista dovoljna.“ Ovo su Antonijeve reči. I oni se, čudeći se i tome, pozdraviše s njim i odoše, ispovedajući korist koju su od njega primili. (Život svetog Antonija https://www.newadvent.org/fathers/2811.htm)

Kirilo Jerusalimski

14. Ne stidimo se, dakle, Krsta Hristovog; nego, iako bi ga neko drugi krio, ti ga otvoreno zapečati na svome čelu, da bi demoni ugledali carski znak i pobegli dršćući daleko. Čini, dakle, ovaj znak pri jelu i piću, pri sedenju, pri leganju, pri ustajanju, pri govoru, pri hodanju: jednom rečju, pri svakom činu. Jer Onaj koji je ovde raspet jeste gore na nebu. Da je, nakon što je raspet i pogreben, ostao u grobu, imali bismo razloga da se stidimo; ali, zapravo, Onaj koji je ovde raspet na Golgoti uzašao je na nebo sa Maslinske gore na istoku. Jer nakon što je odavde sišao u Ad i ponovo se popeo k nama, opet je od nas uzašao na nebo, dok Mu se Otac Njegov obraćao govoreći: „Sjedi meni s desne strane dok položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojima.“ (Katihetska predavanja, Predavanje 4 https://www.newadvent.org/fathers/310104.htm)

3. Ne stidimo se, dakle, Krsta Spasitelja našega, nego se radije njime hvalimo. Jer reč o Krstu Jevrejima je sablazan, a neznabošcima ludost, a nama spasenje: i onima koji propadaju ludost je, a nama koji se spasavamo sila je Božja. Jer nije za nas umro običan čovek, kao što rekoh ranije, nego Sin Božji, Bog koji je postao čovek. Dalje: ako je jagnje pod Mojsijem oteralo daleko zatornika Izlazak 12:23, zar nas nije mnogo pre Jagnje Božje, koje uzima greh sveta Jovan 1:29, izbavilo od naših grehova? Krv nerazumne ovce dala je spasenje; a zar neće Krv Jedinorodnoga mnogo pre spasti? Ako neko ne veruje u silu Raspetoga, neka upita demone; ako neko ne veruje rečima, neka veruje onome što vidi. Mnogi su bili raspeti po svetu, ali nijedan od njih ne plaši demone; ali kada vide makar i Znak Krsta Hristovog, koji je za nas raspet, oni drhte. Jer oni ljudi umreše za svoje sopstvene grehe, a Hristos za grehe drugih; jer „ne učini nepravde, niti se nađe prijevara u ustima njegovijem“. Ovo ne kaže Petar, jer bismo tada mogli posumnjati da je bio pristrasan prema svome Učitelju; nego to kaže Isaija, koji doduše nije bio prisutan s Njim u telu, ali je u Duhu unapred video Njegov dolazak u telu. Ipak, zašto sada dovoditi samo proroka kao svedoka? Uzmi za svedoka samog Pilata, koji je izrekao presudu o Njemu, govoreći: „ne nađoh na ovome čovjeku nijedne krivice“ Luka 23:14: a kada Ga je predao i oprao ruke, reče: „Ja sam nevin u krvi ovoga pravednika“ Matej 27:24 Postoji još jedan svedok Isusove bezgrešnosti — razbojnik, prvi čovek primljen u Raj; koji je ukorio svoga druga i rekao: „primamo po svojim djelima kao što smo zaslužili; a on nikakva zla ne učini.“; jer smo bili prisutni, i ti i ja, na Njegovom suđenju…

36. Ne stidimo se, dakle, da ispovedimo Raspetoga. Neka Krst bude naš pečat, smelo načinjen našim prstima na čelu, i na svemu; nad hlebom koji jedemo i nad čašama koje pijemo; pri našim ulascima i izlascima; pre sna, kada ležemo i kada ustajemo; kada smo na putu i kada mirujemo. Veliko je to očuvanje; besplatno je, radi siromašnih; bez napora, radi bolesnih; jer je i milost njegova od Boga. To je Znak vernih i strah demona: jer je nad njima trijumfovao u njemu, izloživši ih javno Kološanima 2:15; jer kada vide Krst, podsete se Raspetoga; boje se Njega, koji je smrskao glave zmaju. Ne preziri Pečat zbog toga što je dar besplatan; nego zbog toga tim više poštuj svoga Dobrotvora. (Predavanje 13 https://www.newadvent.org/fathers/310113.htm)

Grigorije Niski

“… Kako to da ne vidite da progonitelj vere poziva one koji mu se povinuju da prekrše svoje hrišćansko ispovedanje? Jer ako je ispovedanje časnih i dragocenih Imena Svete Trojstva beskorisno, i običaji Crkve nekorisni, a među tim običajima je i znak krsta, molitva, krštenje, ispovedanje grehova, spremna revnost da se drži zapovest, pravilno uređenje karaktera, trezvenost života, poštovanje pravde, napor da se ne uzbuđuje strastima, niti da se robuje zadovoljstvu, niti da se zaostane u moralnoj izvrsnosti — ako on kaže da se nijedna od takvih navika ne neguje ni sa kakvom dobrom svrhom, i da sakramentalni znaci ne obezbeđuju, kao što smo verovali, duhovna blaga, i ne odvraćaju od vernih napade upravljene protiv njih lukavstvima zloga, šta drugo čini nego otvoreno i glasno objavljuje ljudima da tajnu koju hrišćani neguju smatra bajkom, da se smeje veličanstvu Božanskih Imena, da običaje Crkve smatra šalom, a sve sakramentalne radnje praznim brbljanjem i ludošću?…” (Protiv Evnomija, Knjiga XI https://www.newadvent.org/fathers/290111.htm)

Jefrem Sirin

6. Ti si čovek, prah zemaljski, glina, srodnik grude; ti si sin roda zveri. Ako ne poznaješ svoju čast, odvoji svoju dušu od životinja, delima a ne rečima. Ako voliš podsmeh, sasvim si kao Satana; a ako se rugaš svome bližnjem, ti si usta Đavolova; ako uživaš u (uvredljivim) nadimcima zbog mana i nedostataka, Satana nije u tvorevini nego si ti njegovo mesto silom prisvojio. Odlazi daleko, o čoveče, od toga; jer je sasvim štetno; i ako želiš dobro da živiš, ne sedi sa podsmevačem, da ne postaneš sudeonik njegovog greha i njegove kazne. Mrzi rugu koja je sasvim (uzrok plaču), i veselje koje je (uzrok) čišćenju. A ako slučajno čuješ podsmevača, kada to ne želiš, znamenuj se krstom svetlosti, i pohitaj odatle kao antilopa. Gde Satana boravi, Hristos nikako neće prebivati; prostrano stanište za Satanu jeste čovek koji se ruga svome bližnjemu; palata Neprijateljeva jeste srce podsmevačevo. Satana ne želi da mu doda nikakvo drugo zlo. Ruganje mu je dovoljno da zameni sve ostalo. Ni svoj trbuh ni svoju kesu (grešnik) ne može napuniti tim svojim grehom. Svojim smehom je nesrećnik opljačkan, a ne zna niti opaža. Za njegovu ranu nema leka; za njegovu bolest nema isceljenja; njegov bol ne prima nikakav lek; a njegova čirna rana ne podnosi nikakav melem. Ne želim da s takvim čovekom pružam svoj jezik da ga ukorim: dovoljna mu je njegova sopstvena sramota; dovoljna mu je njegova drskost. Blažen je onaj koji ga nije čuo; i blažen je onaj koji ga nije upoznao. Daleko bilo od tebe, o Crkvo, da on uđe u tebe, taj zli kvasac Satanin!…

17. O kako je milostiv Gospod! O kako su neizmerne Njegove milosti! Srećan je rod smrtnih kada ga Bog priznaje! Teško duši koju On odriče! Oganj je pripremljen za njenu kaznu. Budi dobre volje, sine moj, u nadi; sej dobro [seme] i ne malaksavaj. Zemljoradnik seje u nadi, i trgovac putuje u nadi, i ti ljubi dobro [seme]; u nadi očekuj nagradu. Ne čini baš ništa a da ne počneš molitvom. Znakom živoga krsta zapečati sva svoja dela, sine moj. Ne izlazi kroz vrata svoje kuće dok ne načiniš znak krsta. Bilo u jelu ili u piću, bilo u snu ili u budnosti, bilo u svojoj kući ili na putu, ili opet u vreme odmora, ne zanemaruj ovaj znak; jer nema takvog čuvara kao što je on. Neka ti bude kao zid, na čelu svih tvojih dela. I nauči ovome svoju decu, da mu se pažljivo saobražavaju. (Beseda o opomeni i pokajanju https://www.newadvent.org/fathers/3707.htm)

Jovan Zlatousti

7. Neka se, dakle, niko ne stidi časnih simvola našeg spasenja, i najvećeg od svih dobara, kojim čak i živimo i kojim jesmo; nego kao venac, tako nosimo krst Hristov. Da, jer se njime čini sve što se među nama čini. Bilo da neko treba iznova da se rodi, krst je tu; ili da se hrani onom tajanstvenom hranom, ili da bude rukopoložen, ili da čini bilo šta drugo, svuda je prisutan naš znak pobede. Zato ga i na kući, i na zidovima, i na prozorima, i na svome čelu, i na svome umu, sa velikom brižljivošću upisujemo. Jer ovo je znak spasenja koje je za nas izvršeno, i naše zajedničke slobode, i dobrote Gospoda našega. Jer „kao jagnje na zaklanje vođen bi“ Isaija 53:7 Kada se, dakle, znamenuješ, pomisli na svrhu krsta, i ugasi gnev i sve ostale strasti. Kada se znamenuješ, ispuni svoje čelo svakom hrabrošću, oslobodi svoju dušu. A vi zacelo znate šta je ono što daje slobodu. Zbog toga nas je i Pavle, vodeći nas onamo — mislim ka slobodi koja nam dolikuje — upravo tako vodio ka njoj, podsetivši nas na krst i krv Gospoda našega. Jer „Kupljeni ste skupo“, kaže on, „skupo; ne budite robovi ljudima.“ Razmotri, kaže, cenu koja je za vas plaćena, i nećeš biti rob nijednom čoveku; pod cenom misleći na krst. (Besede na Mateja, Beseda 54 https://www.newadvent.org/fathers/200154.htm)

A kako je moguće ne uzbuditi se? Reći će neko. Da li te je neko uvredio? Stavi znak na svoje grudi, priseti se svega što je tada učinjeno; i sve se gasi. Ne razmatraj samo uvrede, nego i to da li ti je ikada bilo kakvo dobro učinio onaj koji te je uvredio, i odmah ćeš postati krotak; ili radije razmotri pre svega strah Božji, i uskoro ćeš biti blag i tih. (Isto, 87 https://www.newadvent.org/fathers/200187.htm)

Teodorit

Kada je božanski Marcel video da se prefekt boji da započne napad, poslao ga je u ostale gradove; a sam se molio Bogu da mu pomogne u delu rušenja. Sledećeg jutra episkopu je nepozvan došao čovek koji nije bio ni graditelj, ni zidar, ni bilo kakav zanatlija, nego samo nadničar koji je na leđima nosio kamen i drvenu građu. Daj mi, reče, nadnicu za dva radnika; i obećavam ti da ću lako srušiti hram. Sveti episkop učini kako je zatraženo, a evo kakva je bila zamisao tog čoveka. Oko četiri strane hrama pružao se trem spojen s njim, na kome je počivao njegov gornji sprat. Stubovi su bili veoma masivni, srazmerni hramu, svaki od šesnaest lakata u obimu. Kamen je bio izuzetno tvrd i pružao je veliki otpor zidarskom alatu. U svakom od njih čovek je načinio otvor unaokolo, podupirući građevinu iznad maslinovim gredama pre nego što bi prešao na sledeći. Pošto je izdubio tri stuba, zapalio je grede. Ali pojavi se crni demon i ne dopusti da drvo izgori od vatre, kao što bi prirodno bilo, i zaustavi silu plamena. Pošto je pokušaj učinjen nekoliko puta i pošto se plan pokazao nedelotvornim, vest o neuspehu odnesena je episkopu, koji je počivao u podnevnom snu. Marcel odmah pohita u crkvu, naredi da se u vedro nalije voda, i stavi vodu na božanski oltar. Zatim, prignuvši glavu do zemlje, zamoli čovekoljubivog Gospoda da nikako ne popusti prisvojenoj moći demona, nego da ogoli njegovu slabost i pokaže sopstvenu snagu, da ubuduće neverni ne bi našli izgovor za veće zlo. Uz ove i druge slične reči on načini znak krsta nad vodom, i naredi Ekvitiju, jednom od svojih đakona, koji beše naoružan verom i revnošću, da uzme vodu i da je s verom poškropi, a zatim da prinese plamen. Njegova naređenja behu poslušana, i demon, ne mogavši da podnese približavanje vode, pobeže. Tada vatra, na koju je njen neprijatelj voda delovala kao da je ulje, zahvati drvo i proguta ga u trenutku. Kada je njihov oslonac nestao, i sami stubovi se srušiše i povukoše sa sobom drugih dvanaest. Strana hrama koja je bila povezana sa stubovima bila je povučena naniže silinom njihovog pada i odnesena s njima. Tresak, koji beše ogroman, ču se po celom gradu, i svi potrčaše da vide prizor. Čim je mnoštvo čulo za bekstvo neprijateljskog demona, prolomiše se u himnu hvale Bogu. (Crkvena istorija, Knjiga V, Poglavlje 21 https://www.newadvent.org/fathers/27025.htm)

Rufin

Tako, dakle, supstanca svakog pojedinačnog tela, iako su njegove čestice bile razno i raznoliko rasute, nosi u sebi besmrtno načelo, budući da je to telo besmrtne duše, i u vreme koje Bog po svojoj blagoj volji odredi, biće sa zemlje sakupljene i k njemu privučene njegove sopstvene sastavne čestice, koje će biti vraćene u onaj oblik koji je smrt nekada raspala. I tako će se dogoditi da će svakoj duši biti vraćeno ne zbrkano ili tuđe telo, nego njeno sopstveno, koje je imala dok je bila živa, kako bi telo zajedno sa svojom dušom, za borbe sadašnjeg života, bilo ili ovenčano, ako je neoskrnavljeno, ili kažnjeno, ako je oskrnavljeno. I stoga naša Crkva, poučavajući veru, umesto „vaskrsenje tela“, kako se Simvol vere predaje u drugim crkvama, obazrivo dodaje zamenicu ovoga — vaskrsenje ovoga tela. Ovoga, to jest, bez sumnje, onoga koji izgovara Simvol vere, znamenujući krsnim znakom svoje čelo, dok izgovara tu reč, da bi svaki vernik znao da će njegovo telo, ako ga je sačuvao čistim od greha, biti sud časti, koristan Gospodu, pripremljen za svako dobro delo; ali, ako je oskrnavljeno gresima, da će biti sud gneva određen za propast. (Tumačenje Apostolskog simvola vere https://www.newadvent.org/fathers/2711.htm)

Jeronim

37. Dalje, iako nam apostol nalaže „Molite se bez prestanka“, 1. Solunjanima 5:17 i iako je svetima i sam njihov san molitva, treba da imamo određene časove molitve, kako bi nas, ako nas posao zadrži, vreme podsetilo na našu dužnost. Molitve, kao što svako zna, treba izgovarati u treći, šesti i deveti čas, u zoru i uveče. Nijedan obrok ne treba započeti bez molitve, a pre ustajanja od stola treba uzneti zahvalnost Tvorcu. Treba da ustajemo dva ili tri puta u toku noći i da ponavljamo delove Svetog pisma koje znamo napamet. Kada napuštamo krov koji nas zaklanja, molitva neka nam bude oklop; a kada se vratimo s ulice, treba da se pomolimo pre nego što sednemo, i da krhkom telu ne damo odmora dok se duša ne nahrani. U svakom delu koje činimo, u svakom koraku koji činimo, neka naša ruka iscrta Gospodnji krst. Ni protiv koga ne govori i ne kleveći sina svoje majke. „Ko si ti što osuđuješ tuđega slugu? Svojemu gospodaru on stoji ili pada. Ali će stajati, jer je Bog moćan da ga uspravi.“ Ako si postio dva ili tri dana, ne smatraj sebe boljim od drugih koji ne poste. Ti postiš i ljutiš se; drugi jede i nosi nasmejano lice. Ti svoju razdražljivost i glad izbacuješ u svađama. On umereno uzima hranu i zahvaljuje Bogu. Svakodnevno Isaija viče: „Takav li je post koji izabrah da čovjek muči dušu svoju jedan dan? Da savija glavu svoju kao sita i da stere poda se kostrijet i pepeo? To li ćeš zvati post i dan ugodan Gospodu?“ Isaija 58:5 i opet: „kad postite, činite svoju volju i izgonite sve što vam je ko dužan. Eto, postite da se prete i svađate i da bijete pesnicom bezbožno.“ Kakav može biti post onoga čiji je gnev takav da nad njim ne samo što zalazi noć, nego ga ni mene meseca ne izmene? (PISMO 22 https://www.newadvent.org/fathers/3001022.htm)

21. Nijedna mlada devojka zdrave i snažne građe ne bi se mogla predati tako strogom režimu kakav je sebi nametnula Paula, čije je telesne snage starost oštetila i oslabila. Priznajem da je u tome bila previše uporna, odbijajući da poštedi sebe ili da posluša savet. Ispričaću ono za šta znam da je činjenica. Usred silne julske vrućine jednom ju je napala žestoka groznica i mi smo očajavali za njen život. Ipak, Božjom milošću se oporavila, a lekari su joj nalagali da je neophodno da uzme malo lakog vina kako bi ubrzala oporavak, govoreći da se, ako nastavi da pije vodu, boje da bi mogla dobiti vodenu bolest. Ja sam se sa svoje strane potajno obratio blaženom papi Epifaniju da je opomene, štaviše i primora, da uzme vino. Ali ona je svojom uobičajenom pronicljivošću i brzinom odmah prozrela lukavstvo i sa osmehom mu dala do znanja da savet koji joj daje ipak nije njegov nego moj. Da ne trošim više reči, blaženi jerarh je posle mnogih opomena napustio njenu odaju; a kada sam ga upitao šta je postigao, odgovorio je: „Samo to da sam, star kakav jesam, i sam bio gotovo ubeđen da više ne pijem vino.“ Ovu priču ne pričam zato što odobravam da ljudi nepromišljeno uzimaju na sebe terete iznad svoje snage (jer zar Sveto pismo ne kaže: „Teret iznad tvojih moći ne podiži“? Sirah 13:2), nego zato što želim da na osnovu te njene istrajnosti pokažem strast njenog uma i čežnju njene verujuće duše; a oboje su je nagonili da peva Davidovim rečima: „Žedna je tebe duša moja, za tobom čezne tijelo moje“ Koliko god da je uvek teško izbeći krajnosti, filozofi su sasvim u pravu kada smatraju da je vrlina sredina a porok preteranost, ili, kako to možemo izraziti jednom kratkom rečenicom: ni u čemu previše. Iako je tako nepopustljivo prezirala hranu, Paula se lako predavala tuzi i osećala se slomljenom smrću svojih srodnika, naročito svoje dece. Kada su jedno za drugim usnuli njen muž i njene kćeri, svaki put je potres tog gubitka doveo njen život u opasnost. I premda je znamenjem krsta osenjivala svoja usta i svoje grudi, i tako nastojala da ublaži majčinsku tugu, osećanja su je nadvladavala, a materinski nagoni bili su prejaki za njen poverljivi um. Tako je, dok je njen razum zadržavao vlast, bila savladana čistom telesnom slabošću. Jednom ju je spopala bolest i držala je se tako dugo da je nama donela strepnju, a njoj opasnost. Pa ipak, i tada je bila puna radosti i svakog trenutka je ponavljala apostolove reči: „Ja jadni čovjek! Ko će me izbaviti od tijela smrti ove?“ Rimljanima 7:24…

29. Zašto još oklevam i produžavam svoju patnju odlažući je? Paulina pronicljivost joj je pokazala da joj je smrt blizu. Telo i udovi su joj se hladili i samo se u njenim svetim grudima nastavljalo toplo kucanje žive duše. Pa ipak, kao da napušta strance da bi otišla kući svojima, šaputala je psalmopevčeve stihove: „Gospode, omilio mi je stan doma tvojega, i mjesto naselja slave tvoje.“, i „Kako su mili stanovi tvoji, Gospode nad silama. Gine duša moja želeći u dvore Gospodnje“, i „Volim biti na pragu doma Božijega nego živjeti u šatorima bezbožničkim.“ Kada sam je upitao zašto ćuti i odbija da odgovori na moj poziv, i da li je u bolovima, odgovorila je na grčkom da ne trpi nikakvu patnju i da je njenim očima sve mirno i spokojno. Posle toga nije više govorila, nego je sklopila oči kao da je već prezrela sve smrtne stvari, i neprestano je ponavljala upravo navedene stihove sve do trenutka u kome je izdahnula svoju dušu, ali tako tihim glasom da smo jedva mogli čuti šta govori. Podigavši takođe prst ka ustima, načinila je znak krsta na svojim usnama. Zatim ju je izdao dah i hvatala je vazduh u smrtnom hropcu; pa ipak, čak i kada je njena duša žudela da se oslobodi, pretvorila je samrtni hropac (koji na kraju dolazi svima) u hvalu Gospodu. Prisutni su bili jerusalimski episkop i neki iz drugih gradova, kao i veliki broj nižeg klira, kako sveštenika tako i levita. Ceo manastir beše ispunjen mnoštvom devstvenica i monaha. Čim je Paula čula ženika kako govori: „Ustani, draga moja, ljepotice moja, i hodi. Jer gle, zima prođe, minuše daždi, otidoše.“, radosno je odgovorila: „Cvijeće se vidi po zemlji, dođe vrijeme pjevanju“ i „Vjerujem da ću vidjeti dobrotu Gospodnju na zemlji živijeh.“ (PISMO 108 https://www.newadvent.org/fathers/3001108.htm)

9. Ovih nekoliko cvetova berem uzgred sa lepog polja Svetog pisma. Oni će biti dovoljni da te opomenu da moraš zatvoriti vrata svojih grudi i utvrditi svoje čelo čestim znamenjem krsta. Samo tako zatornik Egipta neće naći mesto da te napadne; samo tako će prvenac tvoje duše izbeći sudbinu prvenaca egipatskih; samo tako ćeš moći da sa prorokom kažeš: „Utvrdilo se srce moje, Bože, utvrdilo se srce moje; pjevaću te i slaviću. Probudi se, slavo moja, probudi se, psaltire i gusle“ Jer, ma koliko bila pogođena grehom, čak se i Tiru nalaže da uzme svoju harfu Isaija 23:15-16 i da čini pokajanje; kao Petru, i njoj je rečeno da gorkim suzama spere mrlje svoje nekadašnje prljavštine. Ipak, ne poznajmo mi pokajanje, da nas pomisao na njega ne odvede u greh. Ono je daska za one koji su imali nesreću da dožive brodolom; ali neoskvrnjena devstvenica sme se nadati da će spasti sam brod. Jer jedno je tražiti ono što si odbacio, a drugo čuvati ono što nikada nisi izgubio. Čak je i apostol krotio svoje telo i podvrgavao ga sebi, da ne bi, propovedajući drugima, i sam postao odbačen. 1. Korinćanima 9:27 Raspaljen silinom čulne strasti, učinio je sebe glasnogovornikom ljudskog roda: „Ja jadni čovjek! Ko će me izbaviti od tijela smrti ove?“ i opet: „Jer znam da dobro ne živi u meni, to jest, u tijelu mojemu; jer htjeti imam u sebi, ali učiniti dobro ne nalazim. Jer dobro, što hoću, ne činim, nego zlo, što neću, ono činim.“ i još jednom: „A koji su po tijelu ne mogu ugoditi Bogu. A vi niste po tijelu nego po Duhu, pošto Duh Božiji živi u vama.“ Rimljanima 8:8-9 (PISMO 130 https://www.newadvent.org/fathers/3001130.htm)

Sozomen

„Čuo sam takođe da je Julijan jednoga dana sišao u jedno veoma čuveno i strašno svetilište, bilo radi učešća u nekom posvećenju, bilo da bi se posavetovao s proročištem; i da su se, pomoću sprava napravljenih za tu svrhu, ili pomoću čini, iznenada pred njim pojavile tako užasne aveti da je od uznemirenosti i straha zaboravio na one koji su bili prisutni — jer se svojoj novoj veri okrenuo već kao odrastao čovek — pa je tako nesvesno pao u svoju raniju naviku i prekrstio se znamenjem Hristovim, upravo onako kako to obično čini hrišćanin okružen neiskušanim opasnostima…“ (Crkvena istorija, Knjiga V, Poglavlje 2 https://www.newadvent.org/fathers/26025.htm)

Poglavlje 5. Kirilo upravlja svešteničkom službom posle Maksima, i najveći oblik krsta, koji sjajem nadmašuje sunce, ponovo se pojavljuje na nebesima i vidljiv je tokom nekoliko dana.

U vreme kada je Kirilo upravljao jerusalimskom crkvom posle Maksima, znak krsta se pojavio na nebesima. Blistao je sjajno, ne sa razilazećim zracima poput komete, nego sa sabranošću silne svetlosti, naizgled guste a ipak prozirne. Dužina mu je bila oko petnaest stadija, od Golgote do Maslinske gore, a širina mu je bila srazmerna dužini. Tako neobična pojava izazvala je sveopšti užas. Muškarci, žene i deca napustili su svoje kuće, trg ili svoje poslove i potrčali u crkvu, gde su zajedno pevali himne Hristu i dobrovoljno ispovedali svoju veru u Boga. Vest je u nemaloj meri uzbudila čitavu našu državu, i to se dogodilo brzo; jer, kao što je bio običaj, u Jerusalimu su, moglo bi se reći, boravili putnici iz svakog dela sveta, radi molitve ili da posete njegova znamenita mesta; oni su bili očevici tog znaka i razglasili su činjenice svojim prijateljima kod kuće. Car je bio obavešten o događaju, delom brojnim izveštajima o njemu koji su tada kružili, a delom pismom episkopa Kirila. Govorilo se da je to čudo bilo ispunjenje drevnog proročanstva sadržanog u Svetom pismu. Ono je bilo sredstvo obraćenja mnogih neznabožaca i Jevreja u hrišćanstvo. (Knjiga IV https://www.newadvent.org/fathers/26024.htm)

Poglavlje 26. Sveti Donat, episkop Evroje, i Teotim, prvosveštenik Skitije.

U to vreme bilo je u raznim delovima carstva mnogo drugih episkopa veoma slavnih po svojoj svetosti i visokim odlikama, među kojima Donat, episkop Evroje u Epiru, zaslužuje da bude posebno naveden. Stanovnici te zemlje pripovedaju o mnogim izuzetnim čudesima koja je učinio, od kojih je najčuvenije, izgleda, bilo uništenje zmaja ogromne veličine. Bio se smestio na glavnom putu, na mestu zvanom Hamegefire, i proždirao je ovce, koze, volove, konje i ljude. Donat je naišao na tu zver i napao je nenaoružan, bez mača, koplja ili sulice; ona je podigla glavu i taman htela da nasrne na njega, kada je Donat prstom načinio znak krsta u vazduhu, i pljunuo na zmaja. Pljuvačka mu je ušla u usta i on je istog časa izdahnuo. Dok je ležao ispružen po zemlji, veličinom nije izgledao manji od čuvenih zmija Indije. Obavešten sam da su ljudi te zemlje upregli osam pari volova da telo prenesu na obližnje polje, gde su ga spalili, da tokom raspadanja ne bi pokvarilo vazduh i izazvalo bolest. Grob ovog episkopa nalazi se u veličanstvenom molitvenom domu koji nosi njegovo ime. Smešten je blizu izvora obilnih voda, koji je Bog učinio da provri iz zemlje kao odgovor na njegovu molitvu, na suvom mestu gde ranije nije bilo vode. Jer se kaže da je jednoga dana, na putovanju, morao proći kroz taj kraj; i, primetivši da njegovi saputnici pate od žeđi, razgrnuo je rukama zemlju i predao se molitvi; pre nego što je molitvu završio, iz zemlje je potekao izvor vode, koji se od tada nikada nije osušio. Stanovnici Isorije, sela na području Evroje, svedoče o istinitosti ove pripovesti. (Knjiga VII https://www.newadvent.org/fathers/26027.htm)

MARTIN LUTER

Jutarnja molitva.

01 Ujutru, kada ustaneš, treba da se blagosloviš svetim krstom i kažeš:

U ime Boga Oca, Sina i Svetoga Duha. Amin.

02 Zatim, klečeći ili stojeći, izgovori Simvol vere i Očenaš. Ako želiš, možeš, uz to, izgovoriti i ovu malu molitvu:

Zahvaljujem Ti, Oče moj nebeski, kroz Isusa Hrista, Sina Tvoga dragoga, što si me ove noći sačuvao od svake štete i opasnosti; i molim Te da me i ovoga dana sačuvaš od greha i svakoga zla, da bi sva moja dela i sav moj život bili Tebi ugodni. Jer u Tvoje ruke predajem sebe, svoje telo i dušu, i sve stvari. Neka Tvoj sveti anđeo bude sa mnom, da Zli neprijatelj nema vlasti nada mnom. Amin.

03 Zatim s radošću pođi na svoj posao, pevajući himnu, kao što je Deset zapovesti, ili ono što ti tvoja pobožnost nadahne.

Večernja molitva.

04 Uveče, kada odlaziš na počinak, treba da se blagosloviš svetim krstom i kažeš:

U ime Boga Oca, Sina i Svetoga Duha. Amin.

05 Zatim, klečeći ili stojeći, izgovori Simvol vere i Očenaš. Ako želiš, možeš, uz to, izgovoriti i ovu malu molitvu:

Zahvaljujem Ti, Oče moj nebeski, kroz Isusa Hrista, Sina Tvoga dragoga, što si me milostivo sačuvao ovoga dana, i molim Te da mi oprostiš sve moje grehe, gde sam pogrešio, i da me milostivo sačuvaš ove noći. Jer u Tvoje ruke predajem sebe, svoje telo i dušu, i sve stvari. Neka Tvoj sveti anđeo bude sa mnom, da Zli neprijatelj nema vlasti nada mnom. Amin.

Zatim odmah i vedro pođi na spavanje. (Mali katihizis https://bookofconcord.org/small-catechism/appendix-i/)